U iščekivanju buđenja prirode, valja se malo zabaviti i tmurne dane oslikati šalama. A gde bolje nego u gradu Čivijaša, poznatom i po boemima, kafanama, raskošnoj i raznovrsnoj arhitekturi, nadaleko čuvenom vašaru, i ljutim bojevima za slobodu. Na tromeđi Mačve, Pocerine i Posavine.

JER JE ŠABAC MALI PARIZ

Nadimak je dobio davnih dana. I to ne bez razloga. U mnogo čemu bio je prvi u Srbiji. Ovde, na desnoj obali Save, zasvirao je prvi klavir, projurio je prvi fijaker, otvorene su prva apoteka i Okružna i varoška bolnica, stigle su prve karte, bilijar i stakla na prozorima, osnovan je prvi konjički klub, nosila se poslednja bečka i pariska moda… A Šapčanka Draga Ljočić bila je prva srpska školovana lekarka. Legenda veli da je bio i prvi grad gde je ženama dozvoljeno da uđu u kafanu. A njih je nekada ovde bilo 130. Osim boemisanja, kafana je oduvek bila središte društvenog, kulturnog i političkog života. Ako se pridoda i elegantna i raznolika arhitektura, ne čudi što Šabac ponese nadimak Mali Pariz. No, naspram francuske prestonice, veliki je po njegovim stradanjima i žrtvama za slobodu i Savi njegovoj, širokoj, dubokoj, toliko silniijoj od pariske Sene.

Stanovnici njegovi nadaleko su znani kao Čivijaši. Više je anegdota o tome kako ih nazvaše po čiviji, reči turskog porekla koja znači klin, naročito drveni, a udariti čiviju znači nasamariti, prevariti ili podvaliti nekome. Najprihvaćenija je verzija da ga nadenu niko drugi do knez Mihailo Obrenović. A ko ne bi voleo da mu kum bude takav čovek? Naime, kada jednom knez dođe u posetu Šapcu, neki vickasti i dokoni meštani izvukoše čiviju sa točka njegovog fijakera, pa kad Mihailo krenu za Beograd, već nakon stotinak metara završi u prašini. Mangupluk ih je možda mogao skupo koštati, ali kazna im beše tek neobičan nadimak, a Čivijaš postade sinonim za šalu i doskočicu. Biće da ga rado prihvatiše, jer su osnovali i belosvetski vašar humora i satire, znan kao Čivijada.

Šabac se prvi put u spisima pominje kao Zaslon 1454. godine, mada se veruje da je naselje, verovatno trgovačko, nastalo početkom XIV veka u doba vladavine kralja Dragutina čiji letnjikovac se nalazio u obližnjem Debrcu. Arheološka nalazišta potvrđuju da su na ovom prostoru postojala naselja još u mlađem kamenom dobu, a da su od početka nove ere ovde bili Rimljani. Posle pada srpske države u drugoj polovini XV veka, Osmanlije zauzimaju ove krajeve. Naziv Šabac je prvi put upotrebljen na crtežu Hartmana Šedela iz 1493. godine. Ubrzo je postao važno uporište i značajan pogranični grad razvijene trgovine. Procvat je doživeo za vreme vladavine Jevrema Obrenovića, brata kneza Miloša, čoveka širokih i naprednih pogleda koji mu je podario evropski šarm i običaje.

Do danas je sačuvao svoj prepoznatljiv duh i ima mnogo čime da se podiči. Centrom dominira crkva Svetih apostola Petra i Pavla, Jevremova zadužbina, završena 1830. godine. Unutrašnjost krasi vredan ikonostas, ukrašen duborezom, iz sredine XIX veka. Ovaj pravoslavni hram je i simbol stradanja. U avgustu 1914. godine, mnogo Šapčana je zatvoreno u crkvu i kasnije streljano. U porti je spomenik žrtvama Balkanskih i Velikog rata, ispod koga je kosturnica. Samo srce grada, živo šetalište, nazvano je po Gospodaru Jevremu. U toj ulici i okolini su mnoga upečatljiva zdanja Šapca – zgrade Bliznakinje, kuća prote Jovana Pavlovića, Prva narodna apoteka, Vladičanski dom, Šabačka gimnazija, kao i raskošna i povelika Krsmanovića kuća, izgrađena 1891. godine kao poslovno-stambeni objekat.

Životan, a nenametljiv, gostoljubiv grad koji nudi sadržaje i kulturna iskustva poput mnogo veće sabraće.

JER JE ŠETNJA NARODNIM MUZEJEM NEZABORAVNA

Udomio se u zgradi nekadašnje Polugimnazije uzdignute 1857. godine u stilu srednjoevropske arhitekture. Izložbeni prostor je na spratu, a skoro ceo zid međusprata krasi velelepno delo Stevana Čalića Velikani Podrinja. Stalna postavka je podeljena u šest zbirki. Najstariji izloženi eksponati su rogovi stepskog bizona i potkolenica vunastog mamuta. Među najznačajnijim predmetima su dela mačvanskog strastvenog, neobuzdanog genija Milića od Mačve, figure rimskog boga trgovine Merkura i boginje Venere, i za ljubitelje književnosti i filma – mašina na kojoj je Dušan Kovačević otkucao sva svoja vanvremenska dela i koju je poklonio muzeju da je „čuvaju, i – da ne bude sama”. Deo postavke posvećen je Šabačkoj tvrđavi, Bici na Mišaru, Gospodaru Jevremu, i stradanju Šapca u Velikom ratu za šta je dobio tri ordena, a izuzetno su zanimljive narodne nošnje i nakit, i domaća radinost.

Nevelika, ali raznolika, živahna i izuzetno prijemčiva postavka. Nesvakidašnje osmišljena, maštovita. Narodni muzej Šabac sigurno je jedno od najlepših, a možda i najupečatljivije kulturno zdanje koje smo do sada posetili.

JER JE ŠABAČKA TVRĐAVA SVEDOK BURNIH DANA

Po nalogu sultana Mehmeda II Osvajača, na blagom uzvišenju savske obale poče gradnja utvrđenja 1470. godine. Nazvana Bejurdelen (onaj koji udara sa boka), nije bila mnogo velika, ali su joj bedemi bili snažni i visoki. Značaj utvrđenja je možda najbolje opisao tadašnji srpski despot Vuk Grgurević, znan kao Zmaj Ognjeni Vuk,  koji je rekao da je desno oko sultanovo, i da se hvali da upravo tu drži nogu na grlu hrišćanstva. I od tada nemaše mira, stolećima. Koplja su se neprestano lomila oko ovog izuzetno važnog pograničnog utvrđenja, uglavnom između Osmanlija i Austrougara. A srpska zastava uzdigla se na zidinama 1807. godine i vijorila se sve do sloma Prvog srpskog ustanka 1813. godine. Osmanlije tvrđavu napuštaju u aprilu 1867. godine, zauvek. A osim, ljutih bojeva, često ju je plavila i nemirna Sava, pa od zidina danas nije mnogo ostalo. Tek toliko da se nasluti i udahne prošlost ovog prostora. Po njoj je i ovo mesto nazvano Stari grad. Danas je okružena parkom i rekreativnim centrom, a u blizini je i plaža. Sada već u dubokoj penziji, konačno živi bezbrižne dane.

JER JE ZNAMENITO MESTO MIŠAR ODA USTANICIMA

Polećela dva vrana gavrana,

sa Mišara polja širokoga,

a od Šapca grada bijeloga,

krvavijeh kljuna do očiju

i krvavih nogu do koljena…

Početni su stihove pesme Filipa Višnjića kojom je ovekovečio čuveni Boj na Mišaru. Jednu od najvažnijih bitaka i najvećih srpskih pobeda u Prvom srpskom ustanku. Pod vođstvom Karađorđa, 7.000 srpskih pešaka i 2.000 konjanika dočekalo je više od 40.000 Turaka na Mišaru, u svitanje 13. avgusta 1806. godine, iza šanca. I Osmanlije potukli do nogu.

Stalna postavka, u okviru Narodnog muzeja Šapca, posvećena velikoj srpskoj pobedi otvorena je u Domu kulture Mišaru 13. avgusta 2023. godine. Osmišljena je kao sveobuhvatna mišarska priča koju pripovedaju maketa čuvenog šanca, portreti najistaknutijih junaka, stihovi, i dve reprodukcije neponovljivog Milića od Mačve.

Oko 200 mestara dalje, u centru sela, je spomenik Karađorđu i mišarskim junacima, podignut na stogodišnjicu velike bitke. Na mestu Mišarskog šanca koji se i danas smatra svojevrsnim dokazom inženjerske nadarenosti i ratničke veštine.  Jer kad se golemoj sili ne može odupreti istom, osim neustrašivog srca u grudima, potrebno je štogod domišljatosti i znanje. A sve to imaše srpski ustanici.

JER SU U KARAĐORĐU JELA ZAČINJENA POBEDOM

Tik do zdanja posvećenog velikoj pobedi srpskih junaka, udomio se restoran Karađorđe. Prigodan naziv, svakako. Te poželesmo da nam i obed bude ustanički. Skromni objekat, karirani stoljnjaci, srpsko znamenje istaknuto na zidovima, i izuzetno srdačni domaćini. Jelovnik i ne pogledasmo, već upitasmo gazdu šta je danas kuvar spremio. Srneći gulaš. Eto neočekivane gozbe. Uzesmo i teleću čorbu i svinjski vrat. Sve je ukusno, domaćinski. Teško da su naši slavni preci imali vremena i prilike da obeduju za stolom, ali da su mogli, verujemo da bi Karađorđe bio i njihov izbor.

JER SE NA BS SAVA MOST TOČI PREMIJUM GORIVO

Nadahnuti mišarskim jurišnicima, svraćamo na BS Sava most da napojimo naše verno prevozno sredstvo. Iako svesni da nikako ne možemo hitati brzinom kojom oni goniše Turke, znamo da ipak možemo da budemo superiorni na putu. Te našeg ljubimca na četiri točka častimo gorivom G-Drive 100. Ne samo da poboljšava dinamiku ubrzanja i snagu motora, već doprinosi i njegovoj ispravnosti i dugovečnosti. Posle šabačke pustolovine, svi zaslužujemo pouzdanu, a ipak uzbudljivu vožnju.

Bije ga glas da je najzeleniji grad u Srbiji. Diči se raznolikom i umešnom arhitekturom i bogatom kulturom. Bio je nepresušno nadahnuće slikarskom velikanu, a njegov miran duh uzburkao je neobuzdani pesnik romantičar. Jedan je od najopevanijih srpskih gradova, na severozapadu mirne Bačke, gde „fijaker stari ulicama luta”.

JER „U TOM SOMBORU SVEGA NA VOLJU”

Prvi put je upisan krajem XIV veka kao Sveti Mihailo ili Sent-Mihalj kada se posed nalazio u vlasništvu ugarske vlastelinske porodice Cobor. Kasnije je i njihovo prezime dodato nazivu, pa je postao Cobor-Sent-Mihalj. Naseobina je sredinom XVI veka pripojena Osmanskom carstvu. Tada se u turskim defterima varoš pominje kao Sombor 1543. godine, jer ga je srpski pravoslavni živalj prilagodio svom jeziku, a Turci se nisu bunili. Krajem XVII veka ulazi u sastav Austrijske carevine, a šezdesetak godina kasnije od carice Marije Terezije dobija status slobodnog i kraljevskog grada. Od tada počinje veliki građevinski i kulturni razvoj Sombora. Posle Prvog svetskog rata ulazi u sastav Kraljevine Srbije.

I danas krasi severozapad naše domovine, blizu obale Dunava. Gostoprimljiv i miran, ali živ grad. Kao što poznati stihovi kažu u njemu „svega na volju”. Na svakom koraku, pored uređenih trgova i parkova, velelepnih je zdanja koja odišu minulim vremenima. Najupečatljivije su Županija, danas Skupština grada, Gradska kuća – Magistrat, Plebanija – Župni dvor, nekadašnji franjevački samostan, Preparandija – Učiteljska škola, Somborsko pozorište, Grašalkovićeva i Kronić palata, a od verskih zdanja ističu se pravoslavna crkva Svetog Đorđa i katolička crkva Presvetog Trojstva. Pogledima divljenja nema kraja.

Nije Sombor zaboravio ni svoja dva velikana. Statua književnika i akademika Veljka Petrovića, koji je svoj rodni grad proslavio kao Ravangrad, postavljena je ispred Gradske bioblioteke. Laza Kostić, pesnik i književnik i nadasve romantičar i neobuzdani duh, sedi na klupi, prepoznatljive razbarušene kose sa knjigom u ruci, ispred kuće u kojoj je živeo sa Julijanom Palanački. Tu je završio svoju najlepšu pesmu Santa Maria della Salute, pred smrt. Počiva na somborskom pravoslavnom groblju.

Diše svojim stablima lipe, kestenа, platana, tise i čuvenog bođoša, kako Somborci nazivaju američki koprivić, visoko listopadno drvo Severne Amerike. kad radoznali posetilac postane umorni šetač, obavezno, ako vreme dozvoljava, treba sesti u male kočije i uz bat kopita još jednom odmerkati sve somborske lepote, onako starinski, gospodski.

JER ŽUPANIJU KRASI NAJVEĆE PLATNO U SRBIJI

Ukrstiše koplja velike vojske Austrije u Turske, na Tisi, kod Sente 11. septembra 1697. godine. Tokom Velikog turskog rata. Turci doživeše strahovit poraz. Može biti jer za protivnika imaše i oko 500 Srba i Bunjevaca. Dva stoleća kasnije, za proslavu milenijuma od dolaska Mađara u ove krajeve, u Pešti 1896. godine, Somborci naručiše prikaz ovog značajnog boja koji im je svakako uticao na sudbinu. Rad je poveren Ferencu Ajzenhutu, Mađaru nemačkog porekla i jednom od vodećih slikara orijentalnih tema svoga vremena. Oslikao je monumentalno realistično delo, dimenzija sedam puta četiri metra. Središna figura je čuveni vojskovođa Eugen Savojski na belom konju, a u pozadini se nazire silovitost bitke. Delo je završeno u Minhenu, gde je izrađen i ram, takođe svojevrsno umetnički rad, od drveta sa pozlatom. Površina slike je sada iznosila 40 kvadratnih metara. Hteli su Somborci nešto grandiozno, ali biće da nisu mnogo razmišljali kako će ga uneti tamo gde su namerili, u zgradu Županije. kad ne mogaše milom, primeniše silu. Probijen je zid iznad balkonskih vrata sve do tavanice. Slika je postavljena 1898. godine u svečanu salu. ona danas izgleda poput malenog muzeja. Tavanicu krase grbovi koji predstavljaju istorijsku prošlost zemalja koje su bile pod upravom Ugarske monarhije, a postavljene su i u drvetu izrađeni kipovi boginja mudrosti Atine i pravde Justicije.

Danas je Bitka kod Sente umetnička dika ne samo Sombora, već cele Srbije. Kako se nalazi u skupštinskoj sali, potrebno je najaviti se, ili pak ljubazno zamoliti gospodina čuvara da se zaviri u ovu malu riznicu, a on će vam ujedno, umesto kustosa, predstaviti velelepno delo.

Ovde se čak i politika čini podnošljivom. kada se zapodene žučna rasprava, nije teško izmestiti se koji vek u prošlost i smirenost potražiti u umetnosti najvećeg ulja na platnu u Srbiji.

JER GALERIJA MILAN KONJOVIĆ DOSTOJNO ČUVA USPOMENU NA VELIKANA

Voleo je da nosi mornarsku majicu. Bila mu je simbol avanture na njegovom moru, slikarstvu, gde se uvek dešava nešto novo, nepredvidljivo. A tu beskrajnu plovidbu ka pučini nisu obojile samo bela i plava. Svoje bogato stvaralaštvo počeo je takozvanom ranom fazom za vreme školovanja po srednjoj Evropi. Odlaskom u Pariz ranih 1930-ih nastaju remek-dela plave faze, koju povratkom u domovinu smenjuje strastvena crvena faza obojena predelima i ljudima Vojvodine. Rat i zarobljeništvo uzimaju danak boji tokom sive faze, kojа opet postaje čista i ozarena na slikama kolorističke faze. Silovita i dramatična dela nastaju tokom najzrelije, asocijativne faze. U poznim godina bio je nadahnut vizantijskim ikonama i freskama. Plodnim opusom od više od 6.000 radova, Milan Konjović pripada samom vrhu srpske likovne umetnosti. Prepoznatljiv je po osobenom stilu ekspresionističkog temperamenta.

Svoje slike „miljenice” s ljubavlju je darovao rodnome gradu, jer one „jedino njemu i pripadaju”. Zbirku od 500 ulja na platnu, akvarela, crteža i tapiserija. Galerija Milan Konjović osnovana je 1966. godine u reprezentativnoj jednospratnici iz XIX veka u samom srcu grada. Početkom XXI veka ćerka Vera darovala je 17 tatinih dela iz porodične zbirke, uz molbu da budu deo stalne postavke u prizemlju. Tu su izloženi i arhivska građa, fotografije, lična dokumenta, pribor za slikanje, autoportret – ulje na lesonitu iz 1978, i poslednji crtež velikog umetnika iz 1993. godine, kada je i preminuo u svom Somboru. Na spratu su tematske izložbe ili postavke po fazama stvaralačkog rada.

Danas zbirku čini skoro 1.100 Konjovićevih radova koji mogu da se pogledaju na računaru, opis dela je omogućen i za slabovide i slepe, a upriličena je i suvenirnica. Savremen i lepo osmišljen prostor u zdanju koje odiše starinom dostojno predstavlja život i stvaralaštvo slikarskog velikana. Celokupni doživljaj upotpunjuje vođenje kustosa, vrsnog znalca i umešnog pripovedača. Galerija Milan Konjović zasigurno je jedno od najuređenijih i najgostoprimljivijih kulturnih zdanja koje smo posetili.

JER MUZEJ SOMBORA BAŠTINI RAZNOVRSNU ZBIRKU

Svečano ga je otvorio Veljko Petrović u kući Julija Lederera 1945. godine. Prvi direktor je bio niko drugo do Milan Konjović. Danas ima oko 40.000 eksponata od kojih je oko hiljadu izloženo u stalnoj postavci. Razvrstani su u četiri zbirke: arheološka, istorijska, etnološka, i umetnička. Posebno vredni su predmeti starčevačke kulture, zanatski alati, novčići, oružje, arhivska dokumenta, i keramičko posuđe. Zanimljiva je i postavka salonskog nameštaja, pokućstva iz epohe bidermajera, ukrasnih kaljevih peći svojevrsne umetničke izrade, i gospodske odore. Posebno upečatljiva je slika čuvene carice Sisi i salonska garnitura Laze Kostića, njegov pisaći sto, pero i zapisi, kao i tapiserija koju je lično izradila njegova supruga Julijana. Predstavljen je i prvi gradski bioskop sa drvenim sedištima, i naravno neizbežni simbol grada, fijaker. U galeriji savremene umetnosti izložena su dela Zore Petrović, Vladimira Veličkovića, Cileta Marinkovića, Eda Murtića, Marka Čelebonovića…

Muzejski prostor je prilagođen zdanju koji mu je dom, pa se u trenutku učini kao da se može zagubiti u nekom od hodnika. No, produženo druženje sa istorijom i umetošću može samo da ulepša dan.

JER FIJAKER VOZI KROZ SOMBORSKE UKUSE

A pored onih na točkovima sa upregnutim konjem, ima Sombor i svoj kulinarski Fijaker. Tik do Županije. Etno-restoran udomljen je u zelenom vrtu, sa drvenim mostićima preko vode koja se preliva preko kamenja, i dečjim igralištem. Izgleda čarobno. Unutrašnjost podjednako prijemčiva, uz poneki starinski detalj i prigodne slike. A jelovnik, pomalo svetski, više domaćinski. Šta je čije sorte da se naslutiti po nazivima gurmanluka. Biramo fijaker šniclu i pileće rolnice sa testeninom uz pečene paprike i lepinje. Sve savršeno, somborski. Kočijaški zalogaj i carski kotlet ostavljamo za sledeće druženje. A istoriju kraja odražava i izbor poslastica. Od baklave, Zaher torte do pite od borovnica.

JER BS VRBAS 1 SIJA NOVIM SJAJEM

Na putu za Sombor grad, doslovno blješti, na neosvetljenom putu. Prosto mami da se prikoči i svrati. Ako ne zbog pojenja prevoznog sredstva, onda na predah u novom ruhu benzinske stanice, jer i unutra sve blista. Miriše na novo. No, ni takav novcat ne može da nadmaši miris pržene, italijanske, vrhunske Drive Cafe kafe. Snažnog, aromatičnog ukusa kome je teško doleti. Za užitak, budnost i srećne pute.

Tamo negde na tromeđi Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, otrgla se priroda čoveku. Zatalasala se preko šumovitih brda i planina, zabašurila brzake i potoke, prikrila mnoge svetinje, pritajila istoriju da je sadašnjost ne mori. A čoveku dopusti grad tek jedan da svije.

JER JE PRIJEPOLJE SPOJ ISTORIJE I PRIRODE

Na prostoru Prijepolja postoje ostaci ljudskog stanovanja još iz praistorijskog doba. Grad se prvi put u spisima pominje 1332. godine. Bio je sastavni deo Raške, jedno od središta rane Nemanjićke države i razvijao se kao tržnica obližnjeg manastira Mileševa. Od turaka je konačno oslobođen 1912. godine u Prvom balkanskom ratu.

Danas, na ušću Mileševke u Lim, na planinskoj nadmorskoj visini, okružen brdima i šumama, priča svoju burnu istoriju, odišući raznolikim nasleđem. Jedan od prepoznatljivih simbola grada je Sahat kula, koji potiče s kraja XVI veka. Među najstarijim građevinama je Ibrahim-pašina džamija, koju je 1572. godine podigao sin hercegovačkog subaše. Nekoliko puta je rušena, a skoro potpuno uništena tokom Ugarsko-turskog rata. Obnovljena je i značajno dograđena oko 1880. godine. Značajna je i Mahmut-begova džamija s kraja XIX veka, u centru grada pored Muzeja u Prijepolju, orijentalnog zdanja u kome se nalazi i stalna postavka posvećena najslavnijem stanovniku, košarkašu Vladi Divcu. Krajem XIX veka gradi se crkva Svetog Vasilija Ostroškog, na nešto starijoj građevini, koja je oslikana u vizantijskom stilu i ima nesvakidašnji zvonik. Otprilike u isto vreme, na steni na obali Lima uzdigla se katolička crkvica.

Podiglo je Prijepolje i nekoliko spomenika palima za slobodu, među kojima i najpoznatijem bombašu Bošku Buhi, koji je poginuo tokom borbi u Drugom svetskom ratu. Parkić na šetalištu uz Lim krasi spomenik Svetom Savi, visok tri metra. Još veća zelena površina za razonodu, sport i odmor uređena je na obali Mileševke.

Grad se najbolje grli sa vidikovca Sokolice, ujedno i mesta za odmor i osamu.
U blizini se nalaze stećci u Hrtima, nadgrobna srednjovekovna obeležja ukrašena različitim uklesanim i reljefnim motivima, koji su pod zaštitom Uneska.

JER SU SLAPOVI SOPOTNICE BOGOMDANI

Sa bezvodnog Peštera doselio se narod u selo Sopotnicu, na zapadnim padinama planine Jadovnika. No, kako obližnje vrelo presuši ubrzo, razočarane pridošlice kaniše dalje, u potragu za vodom. Ali, noć pred odlazak javi im se glas podno Jadovnika, pitajući da li žele da im dariva vodu ili sreću. A narod, odvajkada mudar, odabra vodu. I tako ona poteče na sve strane, kaže predanje.

Preko okomite visoke stene obrušava se voda. Huče. Krčeći sebi put kroz gustu šumu, žubori preko kamenja, mijući mu mahovinu i granajući se u bezbroj sićušnih otokica koje nestaju u okolnim šumarcima. Sopoća Sopotnica. Studena i bistra. Nepresušna. Lepota životnosti, rađanja i darežljivosti prirode.

Duž celog svog toka, od izvora na oko 1100 metara do ušća u Lim na skoro 500 metara nadmorske visine, Sopotnica romori preko mnogobrojnih pregiba sa vodopadima i slapovima. Spomenik je prirode. Od izletišta, nedovoljno uređenog, vode dve kružne staze za ljubitelje planinarenja i istraživanja divljine. A do njega se stiže putem, na pojedinim delovima prilično uzanim, pa valja biti oprezan. Ali radovi su u toku, te će u dogledno vreme putovanje biti udobnije, a valjda će se postaviti i neophodni putokazi.

JER JE KANJON MILEŠEVKE ISTORIJA U DIVLJINI

Ušuškala se međ’ padinama Zlatara i Jadovnika, probijajući sebi put dug 24 kilometra. Dostiže Mileševka dubinu do 1200 metara, a na pojedinim mestima kao da se da preskočiti, tek četiri metra široke joj vode. Prilično nepristupačna i surova, ali živopisna klisura stanište je mnogim biljnim vrstama (oko 317), a među njima i Pančićevoj omorici. Utočište svoje, ovde je našao i moćni vladar neba, beloglavi sup. U toj nesputanoj prirodi, udomiše se i važni istorijski i verski spomenici.

Na strmoj, nepristupačnoj litici prkose ostaci grada Mileševca. Pretpostavlja se da je podignut kad i istoimeni obližnji manastir, upravo kao zaštitar zadužbine Nemanjića. Tokom osmanlijske vladavine zvao se Hisardžik, po turskoj reči hisar (tvrđava). Ime je zadržalo selo, u kome je džamija, čuvena po Kur’anu starom oko 400 godina, pisanim izuzetnim stilom. Stene kriju i monaške isposnice, od kojih je najpoznatija Svetog Save, u čijoj blizini se nalazi izvor Savine vode, lekovite, naročito za slabovide.

Neprikosnoveni dragulj kanjona je manastir Mileševa, zadužbina kralja Vladislava, unuka Stefana Nemanje. Crkva, izgrađena 1219. godine, ima najviše oslikanih anđela, i jednog najposebnijeg, glasnika mira, Belog.

JER SE U KANJONU SLADI SVEŽOM PASTRMKOM

Čak i u ovom divljem kutku, mesto nađe restoran, i to ne jedan. Biramo Kanjon, što zbog sopstvenog ribnjaka, što zbog cvetne bašte koja se proteže na obe obale Mileševke. Na tanjiru pristiže sveža, mirisna pastrmka i teletina ispod sača, sočna i ukusna. Sve domaće, pa i voćni sok. Od gurmanluka odmaramo uz pogled na zanosnu okolinu i Mileševku, koja žubori li žubori, pa teško da se uz nju nešto i prozbori.

JER NA KAMENOJ GORA RASTE ČUDESNO DRVO

Šumovita lepotica udomila se u blizini Prijepolja, i protegla uvis do Crnog vrha na skoro 1500 metara. Raj za planinare i zaljubljenike u duge šetnje u netaknutoj prirodi. Obeleženo je oko 80 kilometara pešačkih i 40 kilometara biciklističkih staza. Boravi se u seoskim domaćinstvima, etno-kampovima i etno-selima. Aktivan boravak u prirodi i zdrav zalogaj su zajamčeni.

A nadaleko je znana po jednoj posebnosti. Sa zlatasto-zelenog proplanka, prošaranog zasadima malina, uzdiže se drvo nesvakidašnjeg oblika i lepote. Visoko, golemo, razgranato. Čuvotvorno i čudotvorno. Čuva tajne skoro pet stoleća. Meštani ga zovu Sveti bor. Visok je oko 13 metara i veruje se da je najviši među svojom sabraćom u Srbiji. A odmor pod starinom i pogled, neprocenjivo iskustvo. Zabrdila se i zašumila naokolo Srbija.

JER JE NA BS PRIJEPOLJE PREDAH KRATAK ALI SLADAK

Našetasmo se, nadisasmo prirode, ali i navozasmo, pa i četvorotočkaš ište snage za povratak. Za njega će se pobrinuti sigurne ruke ljubaznog osoblja nedavno obnovljene BS Prijepolje, a mi ćemo se već snaći sami. Merkamo kroasane i raw barove. Uz sladak ili energetski zalogajčić najbolje ide Drive Cafe kafa. Neizostavno malo zadovoljstvo. Uz šoljicu crnog napitka, put je uvek budniji i naravno, ukusniji.

„Celi svet obiđoh, kao Jagodinu nigde ne nađoh”, kaže čuveni pustolov Jovanča Micić u filmu Put oko sveta snimljenom po komediji Branislava Nušića. Ni Srbiju jošte ne obiđosmo, pa je teško suditi pravedno. Ali, kopka nas da ispitamo krije li se imalo zbilje u sada već najponositijoj rečenici stanovnika grada na reci Belici, u srednjem Pomoravlju.

JER JE JAGODINA SADRŽAJAN GRAD

Da li su se prve ljudske zajednice na ovom području pojavile u starijem ili mlađem kamenom dobu, ne zna se pouzdano, ali prvi sačuvani pisani podatak o Jagodini potiče s kraja XIV veka, u dopisu kneginje Milice. Kroz istoriju se još zvala Jagodna i nekoliko decenija posle II svetskog rata, tokom komunističkog perioda, Svetozarevo, po socijalisti Svetozaru Markoviću. A svoje današnje ime dobila je ili po crvenoj slatkoj voćkici, ili, kako romantičari vole da kazuju, po krčmarici Jagodi koja je imala han na obližnjem bregu. Danju bi služila goste, a po mesečini, sa svojih 40 razbojnika napadala bi i pljačkala bogate karavane kraj druma. Pa sad, ko je bio strašniji – Ali-baba ili jagodinska krčmarica?

Danas Jagodina nije velika, ali nudi prilično raznovrstan sadržaj. Nema pešačku zonu, a glavna ulica se leti u večernjim satima zatvara za promenadu. Inače je užurbana, puna radnjica, kafića, restorana, a da se ugledati i poneko zdanje lepe, uređene fasade. Vodi do glavnog trga sa spomenikom Oslobodiocu. Monumentalni obelisk od belog mermera posvećen je Jagodincima palim za slobodu. Odata je počast i borcima Crvene armije koji su poginuli za oslobođenje nekoliko srpskih gradova u okviru kompleksa poznatog kao Rusko groblje. Jedna od najzanimljivijih kulturnih ustanova je Muzej naivne i marginalne umetnosti. Smešten u velelepnom zdanju, baštini zbirku nekonvencionalne umetnosti koja sadrži više od 3.000 dela 400 autora iz tridesetak zemalja sveta. Sjajna prilika da zavirite u malo drugačiji svet umetnosti. Valja odšetati i do Stare crkve, posvećene Svetom arhangelu Mihailu, zadužbine kneza Miloša iz 1818. godine, i oko pola stoleća mlađe crkve Svetih Petra i Pavla.

A kad užari velika zvezda, najprimamljiviji je, naravno, Akva-park. Prilično veliki, sa mnogo bazena, tobogana i raznih vodenih atrakcija za mališane i odrasle, sportskim terenima i ugostiteljskim objektima. A tokom cele godine, pohodi se izletište Potok ili Đurđevo brdo. Dika grada i iskreno, jedan od najlepših i najsređenijih koje videsmo. Oaza zelenila, drveća, raznobojnog cveća, fontanice, klupice za odmor, staze za šetnju, letnja pozornica i tribine, i veštački vodopad, prvi u Srbiji. Ukusno i odmereno urađen. Napravljeno je i savremeno opremljeno igralište za dečicu. Tik do Zoološkog vrta za celodnevnu razonodu najmlađih.

Novi simbol grada je metalni globus na kome sedi Jovanča Micić okružen koferima i ispisanom već navedenom izjavom. Postavljen je na kružnom toku na ulazu u grad iz pravca Ćuprije. Simpatična najava putešestvija koje vas očekuju u Jagodini. A za malo ratničke istorije, ide se do Kočinog hrasta na obali Velike Morave. Upravo pored ovog višestoletnog stabla kapetan Koča Anđelković je poveo ovdašnji narod u oslobođenje od Osmanlija.

JER JE MUZEJ VOŠTANIH FIGURA JEDINSTVEN U SRBIJI

Nalazi se pored Akva-parka. Spolja ne izgleda kao muzej, a iznutra bi se dalo štogod doraditi. Podeljen je u dve prostorije. U jednoj su figure slavnih srpskih sportista – Divca, Saleta Đorđevića i Novaka. U drugoj su političari domaći i strani, istorijske i crkvene ličnosti, umetnici i dve figure Nikole Tesle, iz mlađih i starijih dana. Predstavljene su samo tri dame – Desanka Maksimović, prva srpska pesnikinja, monahinja Jefimija, i heroina Milunka Savić. Primetne su ogromne razlike u prikazu ličnosti – od solidnih, preko onih prepoznatljivih po njihovim karakterističnim odevnim predmetima, do onih gde se sloboda umetničkog izražavanja toliko razigrala da je potrebno pročitati ime na tablici. Među uspešnijim izvedbama, a možda i najverniji prikaz je Vuka Bojovića, dugogodišnjeg direktora beogradskog Zoo vrta, koji je začetnik ideje o osnivanju muzeja. U središnjem delu je figura Kralja Petra I Karađorđevića na dan krunisanja sa velikim plaštom i zatvorenim kočijama iz XIX veka za koje se veruje da su bile na dvoru kralja Milana Obrenovića.

Svakako nije ogranak čuvenog muzeja Madam Tiso, ali je jedini u Srbiji, pa ga valja posetiti što iz znatiželje, što radi zabave.

JER ZAVIČAJNI MUZEJ BAŠTINI VAŽNU NEOLITSKU ZBIRKU

Smešten je u lepom zdanju, zgradi bivše Sokolane izgrađene 1935. godine u glavnoj gradskoj ulici. Zvanično ima pet odeljenja, ali su sva predstavljena u istoj prostoriji. Najvrednija je neolitska zbirka, Starčevačke i Vinčanske kulture. Izloženi su i fosili sisara, zbirka minerala, numizmatika, srednjevekovno oružje, metalni filigranski pojasevi i nakit, narodna umetnost, nošnje i rukotvorine, duhovni predmeti, i zbirka Rađanje staklarstva u Srbiji. Biće da ima mnogo zanimljivih eksponata, ali ih je teško sve potanko proučiti i pročitati objašnjenja u skučenom prostoru i punim vitrinama. Šteta. Nažalost, deli sudbinu mnogih muzeja u manjim sredinama u Srbiji, koji iz raznoraznih razloga nemaju mogućnost da prikažu svoje blago na način koji bi privukao pažnju posetilaca, a koju zasigurno zavređuju.

JER NA KARTING STAZI VOZE NAJBOLJI UZ PODRŠKU G-DRIVE GORIVA  

Mali bolidi su izgleda sve popularniji, pa u Jagodini postoje dve karting staze. Nova, dužine 745 metara, projektovana je tako da omogućava kombinovanje tri vrste različitih staza. Osvetljena savremenom rasvetom i opremljena sistemom  za merenje vremena MyLaps ispunjava sve uslove za odličnu i bezbednu zabavu rekreativaca, ali i „vožnju na nož” profesionalaca. Jagodina je jedan od domaćina trka Otvorenog prvenstva Srpskog sportskog karting saveza. Svoje umeće, veštine i hrabrost odmeravaju najbolji srpski kartingaši i takmičari iz nekoliko zemalja. Kako pobednika nekada zna da odluči tek stotinka, sve mora da bude savršeno, pa i gorivo. Karting jeste mašina, ali i na nju se da primeniti ona stara narodna: „Snaga na usta ulazi”. A da bude vrhunska, motori se poje premijum gorivom G-Drive. Čista, moćna energija za ubrzanje do novih rekorda.

Jagodina će ugostiti nadmetanje poslednjeg vikenda juna, ali i konačni okršaj najboljih poslednjeg vikenda septembra, kada će se proglasiti pobednici u generalnom plasmanu i pojedinačnim kategorijama, koje očekuju vredne G-Drive nagrade i priznanja. I ne zaboravite da je i najvećim šampionima podrška potrebna, pa poseta nekoj od planiranih trka, uz obavezno istraživanje okoline, može da bude sjajna vikend zabava. Uzbuđenje je svakako zajamčeno.

KALENDAR TRKA

• 2. jun 2024. – Autokomerc karting centar
• 30.  jun 2024. – Karting centar Jagodina (desni krug)
• 1. septembar 2024. – Motodrom Kula
• 29.  septembar 2024. – Karting centar Jagodina (levi krug)

JER JE ZOO VRT BEKSTVO U DIVLJE SRCE GRADA

To je krilatica prvog zoološkog vrta južno od Beograda. Nije mnogo veliki, ali je udomio oko 250 jedinki pedesetak vrsta. Od egzotičnih ribica i zmija, preko vazda zabavnih majmuna, simpatičnih lemura i alpaki, prelepih belih vukova, do ozbiljnih zverki poput afričkog lava, tigra i azijskog crnog i evropskog mrkog mede. No, najpopularniji stanovnik je žirafa, koja se zove… pa, naravno Jovanča. Susret sa najvišom kopnenom životinjom neobične građe, gracioznog koraka i umiljatog pogleda pravi je užitak. Još da ima družbenika svoje vrste.

Čisto, sređeno, oplemenjeno cvećem i drvećem, ponekim retkim primerkom, pa se da štogod naučiti i o biljnom svetu. Kada se podružite sa divljim zverčicama, može se osvežiti i nešto prezalogajiti u restoranu i pazariti suvenir za uspomenu.

JER JE CRNI VRH ZELENA OAZA

Oko 20-ak minuta vožnje od Jagodine, malo dobrim, malo zakrpljenim asfaltnim, a delom i makadamskim putem stiže se na zaravan sa koje se pruža prelep pogled na okolne obronke obrasle gustom šumom. Po njima je i nazvan Crni vrh.  Malo više je planinarski dom. Pričljivi domaćin nam sve potanko objašnjava u letnjikovcu u dvorištu gde mogu da se odmore i okrepe svi zaljubljenici u prirodu. Na vrhu, visine 707 metara, je TV relej, a malo niže je vojni objekat, te se u tom pravcu ne ide, upozorava. Ali ima mnogo drugih obeleženih pešačkih staza kojima se istražuje ovo prilično netaknuto područje. Jedna vodi do najizdašnijeg izvora u Šumadiji, vrela u Gornjem Štiplju, a drugom se stiže se do manastira Jošanice, koji potiče iz doba kneza Lazara. Osim planinara, Crni vrh pohodi sve više posetilaca, ponosno kaže domaćin. Pored čistog vazduha i bujnog zelenila, ima radosti i za najmlađe. Osim druželjubivih kuca koje vas prate u stopu čim vas spaze, na velikom imanju se baškare magarci i maleni konji. Prava seosko-planinska idila.

JER JE BORA LAVIRINT NAJDUŽI U EVROPI

Malo smo skrenuli sa puta i uputili se ka Batočini, da se okušamo u najdužem prirodnom lavirintu u Evropi. Na ulazu nas dočekuje ogromni transformers. Na površini od nekoliko hektara sve vrvi od zabave. Džinovski zamkovi na naduvavanje sa toboganima, mini golf teren, igrališta za mališane, ogromni trambulina park podeljen po uzrastima radi bezbednosti, drveni brodić…U zatvorenom delu je kućica Hobita kroz koju mogu da se provuku i odrasli, igraonica i stolovi sa bezbroj delića najčuvenijih kockica na svetu. No, dođosmo zbog lavirinta. Staza duga 3,5 kilometra, oivičena visokom živom ogradom, vodi preko ili ispod šest mostova različitih boja koji služe kao osmatračnice, i grana se u bezbroj mogućnosti, ali i ćorsokaka. Iako na ulazu postoji mapa sa obeleženim mogućim putanjama, koju obavezno treba uslikati, mnogi se zagube, pa „spasioci“, koji nadgledaju sa visoke kule, imaju pune ruke posla. Odličan ispit snalažljivosti, ali i strpljivosti.

Mada je nazivom naglašen samo lavirint, ovo je zapravo veliki zabavni park za sve uzraste, čiji sadržaj se stalno dopunjuje. Otvoren je petkom, ponedeljkom i vikendom, pa birajte dan za razonodu sa društvom ili razdragano porodično celodnevno druženje.

JER SE U MORAVSKIM KONACIMA OBEDUJE DOMAĆINSKI

Ima u Jagodini mnogo mesta gde je dobar zalogaj zajamčen, ali smo već solidno poodmakli. Moraćemo negde uz auto-put. Etno-selo Moravske konake bije dobar glas. Uistinu pravi seoski ambijent. Na ulazu drvena kapelica, pa deo sa domaćim životinjama, brvnarice za smeštaj gostiju, kotobanja, voćkice i cveće, i konačno restoran na veštačkom jezercetu. Sve od drveta, poneki starinski predmet i etno-detalj da upotpune doživljaj. A hrana? Juneća čorba, plata sireva, ražnjići, butkica zapečena u kajmaku sa krompirom, i tortilja začinjena belim lukom…kao nedeljni ručak koji baka spremi za najvoljenije.

Posle nekoliko brdskih pustolovina, vreme je da malo ravničarimo. Idemo u srce mirne, gostoljubive Bačke da upoznamo njene čuvene kanale, družimo se sa njenim raznolikim stanovnicima i sve to začinjeno zvukom motora i mirisom benzina.

JER JE KULA LEPA VAROŠ

Jedno je od najstarijih srednjovekovnih naselja u Bačkoj. Nazvano je, pretpostavlja se, po manjem zemljanom utvrđenju, kuli, gde je početkom XVI veka bila turska vojna posada i manji broj uokolo naseljenih Srba i Bunjevaca. Najraniji pisani pomen Kule je u popisu poseda grofa Ferenca Velešnija iz 1652. godine. Po pripajanju Habzburškoj monarhiji sredinom XVIII veka, varoš naseljavaju Mađari, a kasnije i Nemci. Danas je izrazita multietnička sredina, a posebnost kulske opštine je najveća zajednica Rusina u Srbiji. Leži na Velikom bačkom kanalu. Uz vodu je uvek najprijatnije, a i najmirnije. U nekoliko kafića pijucka se jutarnja kafica, labudovi i patkice se već rasplovili, pecaroši strpljivo čekaju ulov, a biciklisti idu nekud već, ali lagano, jer ovde žurbe nema, nikada. U centru je prilično velika zelena površina, vazda živa, stecište svih generacija. Naokolo su kafići, restorani, butici i raznorazne prodavnice. Raznolikost stanovništva ogleda se u verskim zdanjima pa u Kuli postoje pravoslavna crkva Svetog Marka iz sredine XIX veka, rimokatolička crkva Svetog Đorđa izgrađena 1770. godine u doba vladavine Marije Terezije, i hrišćanska adventistička crkva. Odšetajte i do ušorenih uličica preko mostića koje krase nove, raznobojne fasade.

U blizini su vinarija Milisavljević, na ulazu u selo Lipar, i stari napušteni vinski podrumi u Crvenki. Osnovali su ih krajem XVIII veka podunavske Švabe. Od 650 podruma ukopanih u Telečku zaravan ostalo je 34, ali su zapušteni. Kada bi se obnovili, bili bi nesumnjivo jedinstvena turistička atrakcija kraja.

JER U KULI ZUJE KARTINZI UZ PODRŠKU G-DRIVE GORIVA

Cvile gume, škripe kočnice, motori bruje, prodorno i neprestano. Vozi se gas do daske ─ prava jurnjava za vremenom. Borba za svaki pedalj krivudave staze duge 622 metra, presvučene posebnim asfaltom za pun užitak u sportskoj vožnji, uz naravno, primenjene sve standarde bezbednosne. Na velikom ekranu su ispisana vremena pojedinačnih krugova i ukupna svakog vozača. Grupica navijača bodri svoje drugare da poteraju jače male bolide i skinu još koju sekundu. Nekoliko motordžija pažljivo priprema mini verzije uglancanih dvotočkaša. Ubrzo izlaze na stazu. Jezde elegantno, obaraju svoje ljubimce na koleno, i za kraj malo egzibicija kao pozdrav oduševljenim posmatračima. Ište to mnogo umeća, ali i hrabrosti. Bravo, momci!

Ovako je na Motodromu Kuli u ranim popodnevnim satima radnog dana. Vikendom je, kažu, gužvica i još uzbudljivije. Najvrelija atmosfera očekuje se 12. maja, kao i prve nedelje septembra, kada je Kula domaćin trka Otvorenog prvenstva Srpskog sportskog karting saveza uz podršku G-Drive goriva. Odmeriće se ne samo najbolji srpski kartingaši, već i takmičari iz nekoliko zemalja regiona. Kako pobednika nekada zna da odluči tek stotinka, sve mora da bude savršeno pa i gorivo. Karting jeste mašina, ali i na nju se da primeniti ona stara narodna: „Snaga na usta ulazi”. Kako bi bila vrhunska, motori se poje premijum gorivom G-Drive ─ čista, moćna energija za ubrzanje do novih rekorda.

Konačni megdan zakazan je za poslednji vikend septembra u Jagodini, gde će se proglasiti pobednici u generalnom plasmanu i pojedinačnim kategorijama, koje očekuju vredne G-Drive nagrade i priznanja. Ne zaboravite da je i najvećim šampionima podrška potrebna pa poseta nekoj od planiranih trka, uz obavezno istraživanje okoline, može da bude sjajna vikend zabava. Uzbuđenje je svakako zajamčeno.

KALENDAR TRKA

• 12. maj 2024. ─Motodrom Kula
• 2. jun 2024. ─Autokomerc Beograd
• 30. jun 2024. ─Karting centar Jagodina (desni krug)
• 1. septembar 2024. ─Motodrom Kula
• 29. septembar 2024. ─Karting centar Jagodina (levi krug)

JER JE RUSKI KRSTUR PRESTONICA RUSINA U SRBIJI

Organizovano naseljavanje Rusina u Bačkoj počelo je sredinom XVIII veka, a oko 200 rusinskih porodica je 1751. stiglo u tadašnji Veliki ili Bački Krstur. Posle ulaska u sastav Kraljevine SHS 1918. godine, promenio je ime u Ruski Krstur da se istakne njegov značaj za većinski narod u mestašcetu, desetak kilometara od Kule.
Najupečatljivije zdanje je Zamak, zgrada škole iz 1913.godine. Odstupa od okolne arhitekture jer nije tako zamišljen. Naime, Austrougarska je istovremeno naložila gradnju dva objekta – jednog u ravničarskom, a drugog u planinskom kraju. Međutim, igrom sudbine planovi su se negde usput pomešali pa je u Krstur stigao brdski. Tako ga danas krasi lepa dvospratna zgrada izuzetno kosih krovova. Kako ravničarski projekat odoleva planinskim uslovima, nismo saznali.

Zamak je danas sedište Nacionalnog saveta Rusina, ali i mali muzej. Na zidovima su slike maturanata rusinskih i srpskih odeljenja, a u potrkovlju je upriličena etnografska zbirka. Izložene su fotografije i dokumenta, alati za stare zanate, tapetariju, uzgajanje paprike i preradu konoplje, koja se koristila za izradu raznih tkanina. Tu je i odaja sa pokućstvom, prelepo oslikanim garderoberima, tradicionalnim odevnim predmetima i devojačkom spremom za udaju. Ako dođete, saznaćete kakve sve vrste traka i kapa su nosile žene i po čemu su se prepoznavale udate.
Ispred je igralište za mališane, a koji korak dalje i rusinska grkokatolička crkva Svetog Nikolaja. Rusini pišu ćirilicom, ali nisu pravoslavci. Naime, uslov Austrougarske za doseljavanje Rusina na ovo područje bilo je da priznaju papu. Zdanje je podignuto 1784. godine, a današnji izgled dobila je obnovom pedesetak godina kasnije. Nedavno je postala katedralna (saborna) crkva jer je Ruski Krstur uzdignut na stepen Krsturske eparhije. Mestašce je kulturni i prosvetni centar Rusina u Srbiji. Imaju vrtić, osnovnu školu i jedinu gimnaziju u kojoj je rusinski nastavni jezik.

Nekoliko kilometara dalje je svetilište Vodica, gde se, prema predanju, dvema devojčicama iz Ruskog Krstura 1817. godine ukazala Bogorodica. Crkva je izgrađena 1859. na mestu tri godine mlađe drvene kapelice. Temeljno je obnovljena početkom XXI veka. U lepo uređenom dvorištu je bunar sa vodom koja se smatra lekovitom, natkriven prostor za okupljanje vernika i gostiju, kao i konačište jer dolaze mnogi hodočasnici.

Ova zanimljiva poseta puna je saznanja o kulturi, veri i običajima Rusina. Etnička raznolikost je veliko bogatstvo Srbije, a podrobnije upoznavanje naroda sa kojima delimo nebesku kapu svakako podrazumeva i bolje međusbno razumevanje.

JER MALI STAPAR KRASI PREVODNICA STARA DVA VEKA

Petnaestak kilometara od Kule je Mali Stapar, naselje sela Sivca, dom neobičnom industrijskom nasleđu. Ustava i prevodnica na Velikom bačkom kanalu sagrađene su 1802. godine. Od svih građenih u to vreme, jedina je koja i danas radi. Dugačka je 62,4 metra, a široka 8,4 metara, sa dvokrilnom gvozdenom kapijom. Poslednja značajnija obnova urađena je krajem 70-ih prošlog veka. Mlin na ustavi podignut je 1795, a zgrada Tehničke direkcije 1898. godine. Lepo je zdanje u koje se, nažalost, ne može ući. Malo istorije, više tehnike, a ponajviše je prirode. Okolo je sređen park, ali ograđen pa se sve posmatra izdaleka. Uz kanal se proteže šetalište među visokim, gustim stablima i parkić, nepokošen. Pusto, nigde nema žive duše. Te, za trenutke osame u zadivljaloj prirodi, u društvu žabica kreketušica i cvrkutavih ptičica, Mali Stapar je pravi izbor.

JER RESTORAN UMBRELLA BRANI OD GLADI

Želeli smo da prezalogajimo uz vodu, ali restoran na kanalu, poput nekih muzeja, ne radi ponedeljkom. Uputiše nas u restoran Umbrella. Doduše, na ulazu je početno slovo A, a ne U, ali ne dajte se zbuniti, na pravom ste mestu. Unutrašnjost je lepo sređena, ali sedamo u baštu, prostranu i prijatnu, sa travnatim delom gde su postavljeni paviljoni da brane od sunca ili kiše. Mora da je otud i naziv. Jelovnik je poduži, ima štogod i domaćeg, pa biramo malo našeg, malo stranog ─ juneći gulaš sa pireom, špagete bolonjeze i pasta sa tunom. I hrana i usluga su odlični, bez zamerki. Odista je ukusno iskustvo „pod kišo(sunco)branom”.

U skoro samom srcu Srbije, u plodnom srednjem Pomoravlju, u senci obronaka Kučajskih planina, ušuškao se gradić. Napojen vodama Grze i Crnice, nadohvat Velike Morave i nadomak bajkovite prirode protkane istorijom i duhovnošću. Poziv na druženje koji se ne odbija.

JER JE PARAĆIN RASKRSNICA PUTEVA

Područje je naseljeno još od rane praistorije, u rimsko doba bio je trgovačko mesto sa postajom za promenu konja pod nazivom Sarmates, a današnje ime vodi poreklo od naselja, trga Parakinovog broda (prelaz), koje se spominje u povelji kneza Lazara iz XIV veka. Sredinom XIX veka dobija status varoši, a danas, na obalama Crnice, živi mirno, skladno, nekako pritajno, možda baš u skladu sa obližnjim prirodnim retkostima.

Najlepši deo prostire se uz Crnicu, koja se nedaleko od grada uliva u Veliku Moravu. Kako su joj na izvorištu vode bele zbog krečnjačkih stena, nekada se zvala Belica. No, posle jednog od turskih zuluma, kada su za verski praznik pobili okupljene i njihova tela bacilli u reku, vode su pocrvenele, a narod je reku „ocrnio“. Obale, koje spaja nekoliko belih, neobičnih pešačkih mostića, krase uređene zelene površine sa klupama za odmor. Posebno se ističe hotel Petrus na samoj reci, spolja prilično oronuo. Iznad njega na brdašcetu, uzdiže se crkva Svete Trojice, današnjeg izgleda s kraja XIX veka. Građena je u srpsko-vizantijskom stilu, barokne unutrašnjosti, a ikone na drvenom ikonostasu su iz Rusije.

Centrom dominira Spomenik ratnicima palim u Prvom svetskom ratu, a duž promenade je mnoštvo butika, kafića sa baštama i poslastičarnica, ali nigde se ne da zasladiti čuvenom Vasinom tortom. Izvorni recept potiče baš odavde, i simbol je porodične ljubavi. Naime, iz zahvalnosti prema zetu, tašta je zamesila najukusniju tortu od badema, oraha i narandže i iz poštovanja je po njemu nazvala Vasina, veli predanje. No, čini se da je tradicija zamrla. Šteta, mogla bi biti jak slasni i turistički adut grada. A Paraćinci bi se tada mogli od milošte zvati Vasinci a ne Džigerani. Nadimak su dobili za vreme posete knjaza Miloša Obrenovića. Kako nisu znali čime da ga počaste, zatražiše savet od Jagodinaca. A oni vrcavi povazda, odlučiše da sa komšijama pošegače predloživšvi džigericu. Umesto zadovoljstva gozbom, knjaz u besu izusti: „Džigerice, i ti li si meso, Paraćinci, i vi ste mi ljudi”. Da li je džigerica proterana zauvek iz kulinarske ponude Paraćina, nismo se raspitivali, ali Vasina torta jeste, nažalost.

JER U ZAVIČAJNOM MUZEJU STANUJE SAVREMENIK DINOSAURUSA

Smešten je u jednoj od prvih dvospratnih zgrada i verovatno najupečatljivijem zdanju u gradu. Kući sudije Petra Ružića sagrađenoj 70-ih godina XIX veka. Postavka skromna, prostor ište malo doterivanja, ali ima se šta zanimljivo videti. Pored praistorijske, antičke, numizmatičke, i etnološke zbirke, posebno zanimljiva je prirodnjačka. Izložene su lobanje i rogovi jelena orijaša, kozoroga, pećinskog medveda, i fosil glave krokodila iz jezerskog perioda Panonskog mora. Starost mu se procenjuje na između 20 i 50 miliona godina. Znači, objašnjava kustos, da je savremenik dinosaurusa. Eto, saznasmo da mamutice Kika i Vika ipak nisu najstariji stanovnici ovih prostora, već da titulu nosi niko drugi do gospodin krokodil. Na spratu je predstavljen pregled privrednog razvoja Paraćina od turske kasabe do evropske varoši, a deo je naravno posvećen, čuvenom paraćinskom staklu.

JER DRIVE GO APLIKACIJA ŠTEDI VREME

Vreme je novac, često kažu poslovni ljudi, a ni većina ostalih ne voli baš da ga traći, još manje da čeka u redu. Tu su u pomoć pritrčale i savremene tehnologije. Drive.Go mobilna aplikacija omogućava vozačima plaćanje na samom točionom mestu, bez napuštanja vozila. Bez gužve i gurkanja, brzo i jednostavno. A kako se leto bliži, i bez znojenja. Preuzmite aplikaciju i preduhitrite vrućine. A ušteđeno vreme posvetiti sebi, kako vam već volja.

JER JE PETRUŠKA OBLAST MALA SVETA GORA  

Spomenička celina srednjevekovnih zdanja iz druge polovine XIV i prve polovine XV veka obuhvata predeo oko Crnice i Grze. Na tom prostoru je bila pogranična, krajiška župa koju je car Dušan na upravu dodelio županu Vukosavu i dvojici mu sinova. Nazvana je po tvrđavi Petrusu, izgrađenoj u XII veku, na uzvišenju iznad Crnice kod sela Zabrege.

Do sela se stiže putem ka manastiru Ravanici. Putokazi postoje. Zanimljivo je da se prolazi kroz privatno imanje. Vlasnici ne naplaćuju prolaz, za sada. Prelazi se i preko dva drvena mostića, te ako vozite potešku grdosiju, možde je bolje da je ostavite usput i prošetate uz obalu reke. Prizori su uistinu bajkoviti. Stižemo do manastira Svetog Jovana Glavoseka, čiji spoljni zidovi su delimično obnovljeni, a u nišama je narod postavio ikone. Na drugoj obali je uređeno izletište sa ozidanim delom za pravljanje raznorazhnih đakonija. Dvojica izletnika već uveliko spremaju riblju čorbu za društvance koje dolazi malo kasnije. Zovu da im se pridružimo, i za dobrodošlicu kuvaju kaficu. Naokolo sve čisto. Besprekorno. Meštani i lokalna udruženja mnogo vode računa o svom raju i često ga sami čiste. Domaćinski se odnose i prema prirodi, a i gostima. Svaka čast.

Zemljani puteljak do ostataka utvrđenja vodi kroz šumu. Čarobnu. Gorostasna listopadna stabla svojim razgranatim krošnjama prave povisoke prirodne hodnike. Potpuni mir i spokoj. Divlja pitomina. Neki drugi svet. Na vrhu, ostaci nekadašnje tvrđave – poneki zid i krstasta stena. Sedite na rascvetalu travu ili kamenu starinu i uživajte u pogledu.

U okolini je podignut veliki broj crkava i manastira u moravskom stilu, pa se oblast naziva Mala Sveta Gora. Danas se mogu videti ostaci manastira Namasije ili Manasinjca i Blage Marije Petruške, crkava Svetog Đorđa, Svete Nedelje i Svetih Arhangela. Neverovatan spoj istorije, duhovnosti i očaravajuće prirode.

JER JE VRELO GRZE BAJKOVITO

Na oko dvadesetak kilometara od Paraćina, nalazi se Spomenik prirode „Vrelo Grze”. Jedno od najčudesniih prirodnih kutaka domovine. U podnožju planine Južnog Kučaja, na skoro 500 metara nadmorske visine izvire Grza. Iz nekoliko vrela ističe voda. Čista, kristalna, hladna. Pleše sa kaskadama od kamena, odevenih baršunastom mahovinom. Peni i žubori neprestano. Kao da se umilno došaptava se šumom, drugom i zaštitnicom, jezikom koji može razaznati samo duša. Može se odmoriti na drvenim klupicama ili sesti na poveći kamen uz vodu – što bliže, to je doživljaj živopisniji, stvarniji. Ugođaj se može produžiti istraživanjem okoline šetnjom pešačkim stazama, kroz šumu, koje vode do vidikovaca. Nizvodno su dva jezerceta, plavo-smaragdne boje.

No, gdegod čovek hodi, mora se voditi računa. Valjalo bi popuniti rupe daskama na inače ljupkim drvenim mostićima preko Grze, redovno odnositi smeće i postaviti kante, kojih je tek nekoliko, pa ni oni najobzirniji nemaju gde da ga odlože. Nije baš uvek samo do nemarnog naroda.

Na izletištu postoje smeštajni objekti, sportski tereni, restorani i kafići, te se može lepo okrepiti, ali i provesti nekoliko dana u ovom istinskom dragulju prirode. U blizini, u Lešju, je manastir Presvete Bogorodice iz sredine XIV veka.

JER JE PASTRMKA U OGNJIŠTU NEZABORAVNA

Od nekoliko restorana na izletištu, odabrasmo onaj od kamena i drveta, prikladnog naziva Ognjište. Jer, priroda jeste dom svima. Razgovorljiva i nasmejana gazdarica preporučuje pljeskavicu na kajmaku i vrat. Tope se. I pastrmku, sa Rtnja, ponosno se smeška. A ima li išta sa mistične planinske piramide da nije magično? Pride je vešto i iskusno pravljena. Savršeno je mesto za porodice, jer ima prostrano dvorište gde mališani mogu bezbrižno da trčkaraju, dok odrasli natenane merače u savršenstvu ukusa. Odličan izbor da se zalogajem začini družba sa nestvarnom lepotom Grze.

„Tamo gde su prijatelji”, slogan je gradića na brežuljcima šumaraka istočne Srbije, u zagrljaju tri Timoka, nadomak blagorodne Stare planine. Malo ko će se odlučiti da se namenski uputi u nekadašnji Gurgusovac, verovatno ne znajući da ga odlikuju raznovrsno isorijsko nasleđe, prirodne retkosti, domaćinska trpeza, i ljupkost koja je šarmirala i poznatog Francuza.

JER JE KNJAŽEVAC MALA SRPSKA VENECIJA

Pećinski crtež u ataru sela Gabrovnice svedoči da je kraj bio nastanjen još u praistoriji. Naseljavala su ga razna plemena, prošle su horde Huna i Avara, pohodile su ga mnoge vojske, često je menjao gospodare, do konačnog oslobođenja od Turaka i pripajanja Srbiji 1833. godine. Gurgusovac je po jednom predanju, naziv dobio po Grguru, najstarijem sinu despota Đurađa Brankovića, a po drugoj priči po golubovima gurgusanima, kojih je bilo mnogo u okolnim šumama. A onda mu 1859. godine u posetu ponovo dolazi knjaz Miloš Obrenović i naređuje paljenje zloglasne Gurgusovačke kule, koja je u vreme Karađorđevića bila tamnica i simbol mraka i ropstva. I tako u Miloševu čast, preimenova se u Knjaževac. Od nekadašnje srpske Bastilje sačuvan je samo zid i ulazna kapija, a prostor se sada koristi za javne i kulturne događaje.

Danas varošici, ušuškanoj među blagim visoravnima Tresibabe i Tupižnice, u zaleđu Stare planine, tepaju Srpska ili Mala Venecija. Razbaškarila se na obalama dva Timoka, Svrljiškog i Trgoviškog, koji se kod grada spajaju u Beli. Preko rečnih tokova izgrađeno je sedam mostića, od kojih je najpoznatiji kameni. Uz vodu se protežu šetališta sa drvoredima lipa i kestena. Najzanosnija su u proleće kada olistaju i zamirišu. Duh starih vremena provejava Starom čaršijom. Podeljena je na gornji deo, koji čine dućani i zanatske radnje koje potiču iz doba turske vladavine, i donjeg sa nekadašnjim gostionicama i kafanama sa stambenim jedinicama na spratu koje su nastale nakon oslobođenja. Veoma živopisno i prijemčivo. Zahvalnost Timočanima palim za slobodu Knjaževčani su odali u Spomen-parku, koji je i svojevrsni prikaz istorijskih događaja od 1804. do završetka Drugog svetskog rata. Najvećim ukrasom varoši mnogi smatraju crkvu Svetog Đorđa. Gradnja je počela 1833. godine u čast prve posete knjaza Miloša. Tokom Srpsko-turskog rata je spaljena 1876., ali je ubzro obnovljena. U svojoj riznici čuva Jevanđelje iz 1805. godine i ostatke starog ikonostasa.

Slikovitost i arhitekturu Knjaževca ovekovečio je čuveni francuski arhitekta, slikar i pisac švajcarskog porekla, Le Korbizje. Kada ga je početkom XX veka put ovuda naveo, bio je toliko nadahnut da se latio olovke i sačinio crtež Knjaževca, koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu. Pre više od stoleća izbirljivost francuske i sitničavost švajcarske krvi položile su oružje pred, kako mnogi kažu, najlepšim gradom istočne Srbije. A danas? Valjalo bi ga prvenstveno očistiti, a zatim i umiti i obnoviti mu oronule i zaprljane fasade mnogih zdanja, od kojih su pojedina prilično upečatljiva. Tada bi odista mogao biti Miloševa dika i dostojan svog nadimka.

No, za razliku od samog grada, o okolini se izgleda prilično brine. Svega pet kilometara dalje, na obali Svrljiškog Timoka, nalazi se Rgoška Banja, u ovdašnjem narodu poznata kao Banjica. Na mestu gde lekovita voda izvire, obrazovalo se prirodno jezero, u kome je temperatura vode stalno 28 stepeni. Utvrđeno je da je prilično lekovita, pa je maleno lečilište pretvoreno u sređeno izletište sa parkingom, mobilijarom, dečjim igralištem, i restorančićem. A vodom sa termalnog izvora napajaju se i bazeni u obližnjem Sportsko-rekreativnom centru Banjica, gde se nalaze olimpijski bazen, dečji vodeni park, sportski tereni, restoran, i mali spa centar. Zimi je veliki bazen pokriven, pa je kupanjac u blagodetnoj toploj vodi zajamčen tokom cele godine.

JER ZAVIČAJNI MUZEJ BAŠTINI BOGATU ISTORIJU KRAJA

Smešten je u zdanju s početka XX veka, nekadašnjoj porodičnoj zgradi bogate porodice Sibinović, koja je preuređena za potrebe muzeja. U levom krilu nalazi se arheološka zbirka, koja sadrži više od 2000 predmeta koji su pronađeni na teritoriji opštine Knjaževca, prikazanih hronološki i tematski. U desnom krilu su umetnička zbirka koju čine oko 1000 slika, grafika, crteža, ikona, skulptura, reprodukcija, i drugi predmeti vizuelne umetnosti, i etnološka zbirka. Posebno i počasno mesto zauzimaju dvopređne vunene čarape. Najlepši deo narodne nošnje knjaževačkog kraja nastao je u periodu od XVIII do XX veka. Jedinstvene su u svetu. Izložene su narodne i građanske nošnje, tkanice, pokućstvo, predmeti domaće radinosti, muzički instrumenti, tehnički uređaji, i predmeta iz običajnog života. Raznovrsna i zanimljiva postavka.

Treba zaviriti i u Muzej grada Knjaževca, u kući Alekse Ace Stanojevića, radikalskog prvaka i bliskog saradnika Nikole Pašića. Pored njegovih ličnih, izloženi su i mnogi vredni predmeti dobijeni od starih knjaževačkih porodica, koji su s kraja XIX i početka XX veka.

JER JE SELO RAVNA BILO RIMSKO UTVRĐENJE

Desetak kilomera od Knjaževca, u plodnoj dolini Belog Timoka, na dva hektara, prostire se najstarije vojno utvrđenje u Timočkoj oblasti. Gradnja Timakum Minusa počela je sredinom I veka. Unutar bedema bila je žitnica, vojne zgrade i riznica. Zbog važnog položaja i blizine rudnih nalazišta ubrzo se razvilo civilno naselje uz sam vojni logor, kao i nekropola, vile, i hramovi posvećeni raznim rimskim božanstvima. Naselje je stradalo u požaru sredinom V veka. Danas se vide otkopani delovi bedema i pojedinih objekata unutar zidina, a obnovljena je jedino južna kapija, koja dominira prostorom. Zna se da iskopavanja vrše sporo i pažljivo, pa će marljivi arehaolozi sigurno još šta zanimljivo otkriti.

U blizini je Arheo-etno park Ravna, spoj davne, rimske prošlosti, narodnog graditeljstva i seoskog života s kraja XIX i početka XX veka. U dvorištu stare seoske škole obrazovan je lapiradijum sa nadgobnim i počasnim spopmenicima i žrtvenicima sa Timakum Minusa, dok su pojedini predmeti pronađeni u antičkom naselju predstavljeni u zgradi škole. Ostatak prostora posvećen je seoskoj zajednici timočkog kraja XIX veka. Mogu se obići stara moravska kuća, građena od bondruka, koja je preseljena sa Stare planine, unutar koje je ognjište i naravno, tronožac, ambar, replika antičke i tradicionale grnčarske peći, kazanica za pečenje rakije, i kuća u čijem podrumu je izložbeni prostor o vinarstvu kraja. Veoma lepo osmišljeno i predstavljeno.

Malo procunjate antičkim iskopinama, pa se prošetate srpskim selom pre dva stoleća, a onda se vratite u sadašnjost. I gde je najuzbudljivije, a gde najpitomije. Dođite, obiđite, osetite, pa odlučite.

JER KLISURA ŽDRELO PODSEĆA NA GRČKE METEORE

Ne očekujte stenovito i versko čudo kojim se Grci diče, ali divljinu, najdivljiju, svakako da. Prati se put za selo Stogazovac. Usput nemili prizori raspalih, urušenih i napuštenih kuća. Kad stignete do obaveštajne table, udenite negde vozilo i krenite pešaka zemljanim putem. Uživajte u okolišu u kojem bi mogao da se snimi najfantastičniji film. Na proleće, kad se sve razbuja, mora da je bajkovito. No, sada pod teškim oblacima namrštenog neba deluje nedokučivo tajanstvena. Klisura, duga oko 300 metara, usečena je u kraškim stenama, čija starost se procenjuje na 120 miliona godina, a najviše litice uzdižu se do 80 metara iznad Zubetinačke reke. Upravo zbog konfiguracije stena podseća na grčke Meteore, pa tako narod Ždrelu dade nadimak Knjaževački meteori. U koritu reke je izvor „svete vode” koji meštani zovu „Božja trpezica”. Vele da nikada nije presušio i da je lekovit za oči. Do vidikovaca se stiže uređenom pešakom stazom dugom dva kilometra. Usput je crkvica Vidovdan, koju je po predanju sazidao car Lazar. Današnje zdanje podignuto je u prvoj polovini prošlog veka na starim temeljima. Put dalje vodi do najviše litice na kojoj je postavljena ograda i veliki krst. A odatle se pruža pogled koji se ne zaboravlja.

JER JE U MERAKLIJSKOM PODRUMU SVE DOMAĆINSKI

Iskreno, nismo znali kuda na obedovanje. Posavetovali smo se sa savremenom sveznalicom, mobilnim telefonom. Od ponuđenih restorana u okruženju, odabrasmo po nazivu – meraklijski uvek zvuči primamljivo. Opet u pomoć zovemo savremenu tehnologiju da nam ukaže put do zavučene uličice i jedva vidljivog natpisa Meraklijski podrum. Sve od drveta, karirani stolnjaci, etno dekoracija, i ozidani kamin u kome tinja vatrica. Gazdarica, ujedno i glavna kuvarica, kaže da je upravo spremila prebranac i umesila lepinje. Da izvinu Makedonci, ali ovaj je ukusniji, sočniji. Preporučuje svinjski file, preliven kajmakom, koji se topi u ustima, i pljeskavicu, po njenom receptu, fino punjenu lukom. I tanjir kravljeg sira, domaćeg, savršenog. Nameraklijasmo se za mesec dana i za više nego pristojne novce. Šetnja Knjaževcem svakako ne vodi do ovog zavučenog domaćinskog kutka, ali kada trbuh zakrči, umirite ga u podrumčetu.

JER JE DRIVE.GO APLIKACIJA NAJBRŽI DRUG NA DRUMU

Nekada se broji svaki minut. Ali, dodavanje gasa nikada nije pametno, a neretko je i opasno rešenje. Pa ako već gori pod točkovima, vreme je najbezbednije uštinuti na benzinskoj stanici. Drive.Go mobilna aplikacija omogućava plaćanje na točionom mestu, bez napuštanja vozila. Jednostavno, u svega nekoliko koraka – skeniranjem QR koda i pritiskom na plati. Očas posla. Taman toliko koliko je potrebno da se vozilo nahrani. Tako preostane dovoljno vremena za sigurnu vožnju do željenog odredišta.

Prisećamo se slavnih predaka i njihove dugotrajne, istrajne i junačke borbe za oslobođenje od Osmanlija. U ovoj godini obeležava se 220 leta od početka Prvog srpskog ustanka i skoro 190 godina od donošenja Sretenjskog ustava. Idemo u pohode padinama doline Dičine i Klatičevske reke, u kraj stamenih ustanika i znamenitih hrastova.

JER JE TAKOVSKA CRKVA-BRVNARA USTANIČKA

„Sve na našu dušu, i vrat, i obraz…”, odgovoriše uglas okupljeni na narodnom saboru pošto Miloš Obrenović obznani početak nove bune, Drugog srpskog ustanka, na praznik Cveti 1815. godine. Na takovskom brdašcetu, ispred crkve-brvnare, posle jutarnjeg bogosluženja. Prisutni se potom pričestiše, zakleše na međusobnu vernost i uputiše ka stoletnim hrastovima u obližnjoj dolini, gde ih čekaše poveliki skup ustanika spremnih za boj.

Crkva posvećena Svetom Đorđu podignuta je 1795. godine na mestu građevine sedamdesetak godina mlađe. Na temelju od tesanog kamena, od hrastovih talpi. Tipičan primerak brvnare koje su gradili Osaćani, neimari iz Bosne. Dveri drvene, ukrašene bogatim duborezom. Oniže su. Da se pri ulasku sagne i da Turci ne bi konje u nju uterivali. Ikonostas, čije delove je darovao Jeremija, Milošev brat, je očuvan. Obnovljena je 1935. godine. U porti je i dalje kamen sa koga je Miloš održao ustanički govor, i staro seosko groblje sa nadgrobnici, od kojih su pojedini ukrašeni neobičnim šarama i povezanim krstovima, a na nekima su uklesane sablja ili puška. Nedaleko od brvnare je i takovska crkva Svetog Save na Savincu, prva zadužbina Miloša Obrenovića u oslobođenoj Srbiji.

JER JE MUZEJ DRUGOG USTANKA PRIKAZ SRPSKE REVOLUCIJE

Otvoren je 1994. godine u nekadašnjoj takovskoj osnovnoj školi, zadužbini kralja Aleksandra Obrenovića. Daje prikaz borbe protiv Turaka, od Prvog srpskog ustanka 1804. do kraja prve Miloševe vladavine 1839. takozvane Srpske revolucije. Najznačajniji eksponati su ostaci čuvenog starog Takovskog grma, i remek-delo Paje Jovanovića Takovski ustanak, iz 1895. godine. To je prva verzija slike i većeg je formata od druge, koja je vlasništvo Narodnog muzeja u Beogradu. Od značaja su i Miloševa dolama, svečano odelo, doduše kopija, jer je original u Beogradu, i aša, pokrivač za njegovog konja. Izložena su i mnoga druga umetnička dela, izvorna i kopije dokumenata, objava i prepiski, predmeti za svakodnevnu upotrebu, najranija novovekovna odlikovanja, državna obeležja, i naoružanje. Šetnja kroz malu, ali lepo osmišljenu postavku daje prilično zanimljiv prikaz ustaničke Srbije.

Koji kilometar dalje je konak kneza Miloša u Gornjoj Crnjući. Iako je upriličena stalna postavka, teško je u nju zaviriti. Nama, nažalost, nije pošlo za rukom. Konak se nalazi na privatnom imanju, okružen kućama i pomoćnim zgradama i nema stalnog domaćina. Obnovljen je pre desetak godina i kulturno je dobro od izuzetnog značaja. Inače, zdanje se smatra prvim dvorom moderne Srbije, mesto je zasedanja ustaničke skupštine, i prestonica Kneževine do preseljenja u Kragujevac 1818. godine. U ovaj konak se posle objave narodne bune u crkvi-brvnari, Miloš uputi, obuče najsvečanije odelo, razvi ustanički barjak i pred okupljenim narodom uzviknu: „Evo mene, a eto vam rata s Turicima”!

JER “TAKOVSKI GRM” GRANA SLOBODU NAD SRBIJOM

Koji kilometar od Muzeja je istorijski znamenito mesto, uređeno u sećanje na Drugi srpski ustanak, oslobođenje od Turaka i stvaranje moderne srpske države. Prostorom sa padine dominira monumentalni bronzani spomenik Takovski ustanak, delo Petra Ubavkića, koje predstavlja trenutak proglašenja ustanka. Nadgleda široku poljanu na par hektara, koju krasi nekoliko spomenika. Kamena stazica vodi do obeliska Pod Takovskim grmom, koji je podigao zahvalni narod rudničkog kraja krajem XIX veka. Od mermera, sa uklesanim ustaničkim i državanim obeležjima, i stihovima Alekse Nenadovića: „Ovaj grm će vreme da osuši i kameni stub će da poruši, al’ Srbija večito stajaće i Miloša ime spominjaće”. Iza je livada na kojoj bi trebalo da se ponovo izgradi letnjikovac Aleksandra Obrenovića, nekada trospratno zdanje sa 36 odaja, spolja nalik vilama austrijske aristokratije, i srpske, šumadijske unutrašnjosti. Takovski dvorac je stradao u požaru 1917. godine pod nerazjašnjenim okolnostima. Obeleženo je i mesto starog grma, kako narod zove hrast lužnjak, pod kojim je počela bitka za slobodu. Bio je prava grdosija. Visok 23 i stabla obima devet metara. No, vremenom je počeo da propada, pa je narod sudbinu hrasta vezao za usud dinastije Obrenovća. Naime, veća grana mu se odlomila 1860. nagoveštavajući smrt Miloša, manja osam godina kasnije kada je ubijen Mihailo, a 1901. ga je oluja iščupala najavivši slom Obrenovića. No, knez Mihailo je za života zanovio sveto srpsko drvo. Naslednik je zasađen 1865. Listao je do devedesetih, i sada je osušena prirodna skulptura. Stoleće kasnije, preko puta je posađena mladica trećeg Takovskog grma. U čast i nezaborav reči kneza Mihaila da „dok je god srpske države i naroda, u Takovu lista jedan hrast kao simbol slobode i nezavisnosti”.

JER JE RAJAC MALI RAJ NA ZEMLJI

Posle uzbudljive šetnje kroz istoriju, valja udahnuti svež vazduh i dopustiti mislima da se slegnu. U prirodi, naravno. U blizini, smo petnaestak kilometara od znamenitih hrastova nalazi se Rajac, mnogima omiljeno izletište. Predeo na planini Suvoboru, prostire se na nadmorskoj visini od 600 do 850 metara. Ime mu, kako predanje veli, nadenuše stari putopisci, koji ga doživeše kao raj na zemlji. Mnogi bi se saglasili. Najbolje se upoznaje pešačenjem. Uređeno je nekoliko staza, pa birajte sami. Dužina i nazivi staza istaknuti su na drvenoj tabli pored planinarskog doma, u centru. A da li se usput račvaju i da li na raskršćima ima putokaza, otkrićete sami. Ali, ne mari i ako malko zalutate. Preko pitomih, prostranih livada i proplanaka protkanih bistrim potocima i rečicama, kroz šume bukve, hrasta, breze, jele, i bora stićićete zasigurno do neočekivane prirodne lepote, verovatno i pećinice, tvrde poznavaoci Rajca. Možda se susretnete i sa zekom, lijomu, srndaćem, pa i divljom svinjom. Ili sa domaćinima planinskih domova koji će vam sigurno put ukazati, a moguće i kakvo osveženje ponuditi.

Prirodne lepote su začinjene i istorijom. U centru, kod planinarskog doma je spomenik hrabrim borcima Kolubarske bitke. Odmah do njega je i skulptura kose, u čast čuvene manifestacije Kosidbe na Rajcu, koja se održava svake godine. Postavljena je i obaveštajna tabla sa naznačenim ugostiteljskim i smeštajnim objektima i prirodnim lepotama, pa je valja proučiti pre polaska u pustolovinu. Za adrenalince, Rajac je poznat i po paraglajdingu. Možda je to i najlepši način da se doživi ovaj mali suvoborski prirodni raj.

JER RESTORAN TIP-TOP DRŽI DO SVOG IMENA

Na Ibarskoj magistrali, blizu izlaza za auto-put Miloš Veliki, svraćamo na okrepak. U prijatnoj unutrašnjosti dočekuje nas gostoljubiva gospođa. Posle planinske šetnje, čorbica teleća je uvek odličan izbor, uz tek ispečene, vruće lepinjice. Kako su kafane pokraj puta znane po ukusnom roštilju, ne razmišljamo mnogo. Naručujemo suvi vrat i ćevape, uz ljute papričice i osvežavajuće salate, uz koji komad kozjeg sira. Hrana i usluga skoro pa potpuno u skladu sa nazivom – Tip-top. A i cene, više nego pristojne. Topla preporuka za predah i domaćinski zalogaj.

JER KAFA TREBA UVEK DA JE VRHUNSKA

Užitak u crnom napitku uvek ostavimo za naše omiljeno mesto – NIS Petrol i Gazprom. Razlog je jednostavan – uvek je sveža i vrhunska. A možemo da biramo i vrstu i veličinu šolje. Svakom po ukusu i meri. Nekad predahnemo u restoranu Drive Cafe, a nekad kafu ponesemo i gustiramo je na povratku kući, da nam ceo put miriše.