Odavno i nadaleko je Srbija čuvena po svojim blagotvornim izvorima i banjskim lečilištima. Leti ih već mnogi pohode umesto mora, a kako pojedini meteorolozi predviđaju, u dogledno vreme mogla bi da zamene i mnoge ski centre, jer snega će biti sve manje. Od mračne prognoze Srbija bi mogla da ima koristi. A da li je neprikosnovena kraljica banjskog turizma već spremna da ponudi celogodišnji sadržajni boravak? Istražili smo Vrnjačku Banju u kasnu jesen.

JER JE VRNJAČKA BANJA PRAVI IZBOR ZA SVA GODIŠNJA DOBA  

Na oko 220 metara nadmorske visine, od mraznih vetrova zaštićena Gočom i Gledićkim planinama, šumovita, oduvek je bila blagotvorna. Ko je i kada prvi otkrio i upotrebio vrnjačke mineralne vode ne zna se pouzdano. No, Rimljani sigurno jesu. O tome svedoči rimski izvor u kojem je pronađeno mnoštvo novčića sa likovima rimskih careva. Za vreme vladavine Osmanlija, narod je zatrpavao lekovita izvorišta da se okupator ne bi mnogo banjao. Oslobođenjem od Turaka počinje razvoj modernog lečilišta.

Danas je Vrnjačka Banja najpoznatija i najposećenija u Srbiji. Osim sedam poznatih izvora mineralnih voda, dobro raspoređenih tako da se tokom šetnje i istraživanja može osvežiti i okrepiti, krasi je i priličan broj gospodskih starinskih vila, raskošne arhitekture. Posebno se ističe Zamak Belimarković, danas dom Zavičajnom muzeju. Naročito se diči svojim mostićima preko Vrnjačke reke. Najčuveniji je Most ljubavi. Krcat katancima kojima zaljubljeni zaključavaju svoja srca u jedno. Čuva sećanje na dvoje mladih koje je vihor Velikog rata razdvojio. Srpski vojnik se sa ratišta u Grčkoj nije vratio zbog nove ljubavi, a draga mu je od tuge uvenula.

Poetski duh banje izražen je na Mostu spomenaru gde su postavljene table sa stihovima poznatih srpskih pesnika, dok Most daljinar označava udaljenost do pojedinih svetskih metropola. Zlatni most je u čast matematike, možda i jedini u svetu posvećen ovoj bauk nauci, koji čuva sećanje na velemajstora Svetozara Gligorića koji je odigrao simultanku na nekoliko desetina šahovskih tabli pored reke. A mostić nazvan Ko to tamo peva je svojevrsni omaž filmskim umetnicima koji su bili rado viđeni gosti banje, posebno Danilu Bati Stojkoviću i njegovoj nezaboravnoj replici: „Ja bih autobus proterao ovuda“. Teško da bi i neuništivi gospodin Brka to uspeo preko sićušne građevine, ali sve pohvale za ideju. Svaki most ima svoju priču i da se svašta saznati.

Zabavnih i sportskih sadržaja je pregršt za sve uzraste. Uređena igrališta za mališane, veštačka stena za penjanje, zoo vrt, vožnja vozićem, bioskop… Među najnovijim atrakcijama je panoramski točak, koji omogućava promatranje okoliša sa 50 metara visine, i poveliki vodeni park Raj. Stalnim obogaćivanjem sadržaja, uspeli su Vrnjčani da od svoje lekovite banje načine turističko mesto koje živi zdravo i zabavno tokom cele godine.

JER U JAPANSKOM VRTU PROVEJAVA DUH DALEKOG ISTOKA

Kako najbolje spojiti dve različite kulture i dva daleka naroda, do prirodom. Vrt unutar glavnog banjskog parka uređen je po japanskom konceptu – veštačko jezerce, kaskadni vodopad, drveni mostić, uske popločane staze, čajna drvena kućica, i neobične svetiljke koje ga noću obasjavaju. Umetnost jednostavnih, asimetričnih linija koje odražavaju sklad prirode. Odiše mirisima i bojama daleke ostrvske zemlje. I naravno, sve je pod konac, onako već japanski. Eto, ne znaju Japanci samo da rade, već i da sačine savršenu prirodnu oazu za odmor i opuštanje. Uz beogradski, jedini je japanski vrt u Srbiji.

Odmah do njega je Vrnjački lavirint. Stazicom dugom kilometаr, luta se zelenim hodnikom sačinjenim od 440 četinara u potrazi za izlazom. Slobodno uđite, nema ala niti zamki. Vrlo simpatičan dodatak celokupnom prirodnom ugođaju.

JER JE VRNJAČKA PROMENADA NEZABORAVNO ISKUSTVO

Šetalište se proteže duž obala Vrnjačke reke. Plitka tokom većeg dela godine, mirna i tiha, zažubori ponekad tek podno gustih krošnji lipa čije grane se nad njom grle. A kad na proleće zamirišu! Moramo se vratiti u vreme kada lipe cvatu. Brojnim mostićima je lako prekoračiti rečicu. S jedne strane je park sa stoletnim stablima, raznolikim bujnim rastinjem i šarolikim cvetnim aranžmanima. Umetnički šmek daju vajarska dela postavljena posvuda. Nesumnjivo je jedan od najlepših i najuređenijih parkova koje posetismo. Na drugoj obali su drvene tezge sa raznoraznim džidžabidžama, slikama i suvenirima, mnoštvo kafića, restorana i hotela, pojedini smešteni u starim, raskošnim zdanjima. U središnjem delu su fontana i Gočak, vrabac odeven u narodnu nošnju centralne Srbije, simbol banje. Sa druge obale uzdiže se crkva posvećena Presvetoj Bogorodici, novije zdanje neobične boje fasade narandžastog tona. Živo, prijemčivo, razdragano, i opušteno. Čisto i sređeno. Bravo za meštane, ali i posetioce.

JER JE CRKVENO BRDO SPOJ PRIRODE I KULTURE

Na Trgu kulture, gde se nalazi Muzej banjskog turizma, iznad veštačkog vodopada, uzdiže se Crkveno, znano i kao Čajkino brdo. Nekada se zvalo Aleksandrovo brdo i Krš romantičke lepote, s razlogom. Kulturno-istorijska je celina zaštićena zakonom. Neguje više od 150 vrsta biljaka i desetine objekata, mahom prelepih vila, od kojih su pojedine spomenici kulture. Stepenice vode do amfiteatra koji nosi ime Bate Stojkovića. Na letnjoj pozornici upriličena je i spomen-soba velikana srpskog glumišta, puna knjiga i njegovih ličnih stvari. Na vrhu su česma kralja Petra II, parohijski dom i Hram rođenja Presvete Bogorodice, građene tridesetih godina XIX vekа. U blizini počinje i tri kilometara duga pešačka staza patrijarha Pavla. Na najvišoj tački je vidikovac sa statuom devojke sa pticom odakle se pruža možda i najlepši pogled na Vrnjačku Banju i okolinu.

JER JE LJUBOSTINJA MESTO VEČNE LJUBAVI

Koji kilometаr od Trstenika, u bujnoj prirodi, podno Gledićkih planina, udomio se prvi ženski manastir u Srbiji. Gradila ga je carica Milica u osvit Kosovskog boja, krajem 1388. godine. O nazivu, uistinu neobičajenom za pravoslavnu svetinju, tumačenja je više. Prema najstarijem, potiče od reči ljubvestin/ljubvostin/ljubostinja – mesto ljubavi. Naime, nekada je ovde postojala crkvica u kojoj se početkom avgusta održavao sabor. Jedne godine na njemu se pojaviše Milica, kćer Vratka Nemanjića, poznatog kao Jug Bogdan, i knez Lazar. Tu se prvi put ugledaše i zavoleše. Želeći da ovekoveči prvi susret sa budućim suprugom, Milica je na mestu male crkve sazidala velelepni hram posvećen Uspenju Presvete Bogorodice. Prema drugom tumačenju, naziv potiče od reči ljubo-pustinja, ljubav prema pustinjačkom, podvižničkom životu, jer je u ranom srednjem veku neobično veliki broj pustinjaka živeo u obližnjim uvalama i skitima. A treće kazivanje veli da je crkva nazvana po toponimu ljupka stena, budući da se nalazi podno Samara, najvišeg vrha Gledićkih planina. Koje je istinito, teško je utvrditi, ali prednost ima ljubav, oduvek i zauvek.

Veličanstveno kameno zdanje, u moravskom stilu, delo su ruku Radeta Borovića, u narodu znanom kao Rade neimar. Posebno su upečatljivi kameni prepleti koji uokviruju vrata, prozore i arkadice i rozete nejednakih veličina sa geometrijskim i cvetnim ukrasima ispunjene čipkastim šarama. Neobičnu lepotu Ljubostinje, koja se smatra savršenstvom moravske škole, možda je najbolje dočarao vladika Nikolaj Velimirović u poemi Zidanje Ljubostinje.

„Zida Rade crkvu Ljubostinju,

Muški zida, ženski ukrašuje,

Đevojački po mermeru veze,

Po mermeru kano po đerđefu”.

Živopis manastira rađen je u dva navrata, posle Kosovske bitke i početkom XV veka. Kako su ga Turci spalili, veći deo živopisa je uništen. Vidljive freske su novijeg datuma. Unutrašnjošću dominira prelep ikonostas iz prve polovine XIX veka.

Posle Kosovskog boja, kneginja se zamonašila i ostatak života provela u Ljubostinji sa brojnim sestrinstvom i monahinjom Jefimijom, ženom Uglješe Mrnjavčevića i prvom srpskom pesnikinjom. Upravo ovde je izvezla čuvenu Pohvalu knezu Lazaru, remek-delo veziljske umetnosti i jedno od najznačajnijih pesničkih tvorevina srpske srednjevekovne književnosti. Obema, kao i mnogim udovicama kosovskih junaka, Ljubostinja je večni dom. Dostojanstven, velelepan, pritajen. Pomalo skrajnut, čini se, nažalost. Ako vas put nanese u okolinu, obavezno posetite Miličinu krasoticu.

JER SE U STOPANJI PEČENJE TOPI  

Između Trstenika i Kruševca udenulo se naselje poznato po Pečenjijadi. Ne čudi što se manifestacija baš ovde udomila. Naime, Stopanja ima najviše pečenjara po glavi stanovnika u Srbiji. Ovde se ražanj vrti skoro na svakom koraku.

Put nas odvede u pečenjaru, imenjakinju sela, Stopanju. Skrоmno, ali čisto, gostoljubivo i uslužno. Obično je u ponudi i jagnjeće pečenje, ali smo ovaj put okasnili, te se na trpezi našlo samo pečeno prasence. Sveže, nemasno, vruće, hrskavih korica. Jede se bez hleba i salate. Toliko je slasno. Koju god pečenjaru u Stopanji da odaberete, nećete pogrešiti. Omastićete brke, zajamčeno.

Emisija je snimljena pre početka Božićnog posta. Svima koji poste, želimo da istrajnošću pobede sva iskušenja.

I ne zaboravite, na svako odredište brže se stiže uz Drive.Go aplikaciju, uz pomoć koje plaćate gorivo na točionom mestu, bez napuštanja vozila i odlaska do kase.

Miholjsko leto podarilo nam je još koji dan uživanja u blagodetima prirode. Umesto na potvrđeno zavodljivi zapad, kompas okrećemo ka istoku. Uvek mističnom i očaravajućem, prepunim iznenađenja. Idemo u rudarski kraj domovine i predele gde se priroda još uspešno odupire čoveku.

JER JE LAZAREV KANJON TAJANSTVENO MESTO

Vau! Oteo nam se uzvik kad nam se oči susretoše sa čudesno isklesanim liticama prekrivenim zelenim sagom. Sa uređene platforme blizu kraja Lazarevog kanjona… Skoro okomite divovske zidine obrasle raznolikim rastinjem pružaju svoje stenovite ruke ka drugoj strani obale. Ne bi li vodu premostile. Na pojedinim mestima kao da se dodiruju. Ponegde se, čini se, čvrsto grle. Negde su se gromade odista i ukleštile i dve obale povezale. Šta je u podnožju, ne da se videti. Ograda je postavljena na bezbednoj udaljenosti od ivice. Nikako je ne preskačite, odviše je strmo, klizavo i opasno. Sedite i uživajte. Ovde reči zaćute, a mašta se razigrava.

Kroz krečnjački masiv istočnog oboda Kučajskih planina usekle su klanac Lazareva reka i njene sastavnice – Demižlok, Mikulj i Vejska reka. Nаjduži je i nаjdublji u istočnoj Srbiji.

Sа pregršt procepа, jaruga i pećinа. Litice se uzdižu i iznad 350 metara, a u nаjužem delu širina je manja od sedam metara. Prizori iz bajke ili pak filma naučne fantastike. Da li su ga za utočište odabrali vilenjaci i čarobnjaci, ne zna se. Nije dovoljno istražen. Ali je zasigurno stanište raznolikom svetu biljčica i životinjki. Jedan je od nаjznаčаjnijih središta biodiverzitetа nа Bаlkаnu. Ovde raste krimski bor i reliktne vrste – tisovo drvo i srpska ramonda, nežni ljubičasti cvetić.

„Bilo je na desetine parova orlova, hiljade lasta, a divokoze bi se predveče posvuda šetkale”, otkriva nam ovdašnji istraživač koga sretosmo na vidikovcu. „A onda su pohrlili turisti i doneli savremene tehnologije, ugrozili ih i mnoge rasterali”, tužno i srdito se zaštitar prirode priseća vremena kada je ljudska noga ovde retko hodila. Ali, ima i dobrih vesti. Pre nekoliko godina, doveden je par medveda, i sada se pet jedinki baškari u klancu. Izgleda da se gorostasnim brundavcima svidelo novo stanište.

Zbog svoje divljine i nepristupačnosti bio je utočište hajducima u doba Turaka, koji se nisu usuđivali u njega zalaziti. A o samom nazivu, više je predanja. Prema jednom, nazvan je po hajduku Lazaru koji u njemu našao spas, a po drugom, po caru Lazaru koji je sa svojim konjanicima ovde boravio. Svakako po duši nepokorivoj. Pristaje mu, nesumnjivo.

Prolaz kroz jedan od najneprohodnijih kanjona veliki je izazov čak i za istinske pustolove. Ište mnogo veština, dobru kondiciju, ali i hrabrosti. Pohodi se tokom dužih suvih perioda, u grupama i preporučljivo sa vodičem, uz obaveznu zaštitnu opremu.

Do vidikovca koji smo posetili vodi makadamski put, ponegde strm, sa povećim kamenim gromadama, te treba pažljivo voziti. Može se i peške uređenom stazom od Lazareve pećine, najduže u Srbiji. Još je nekoliko vidikovaca, i svaki pruža potpuno novi i drugačiji doživljaj domovine. Lazarev kanjon je spomenik prirode. Lepote nesvakidašnje i netaknute, za sada.

JER JE BOR RUDARSKO SRCE SRBIJE

Prvi put se spominje u XVIII veku. Počinje da se razvija otvaranjem rudnika bakra 1903. godine, a status grada dobija posle Drugog svetskog rata. Na ulasku u grad je trgić sa spomenikom rudaru, koji se okreće. Neobična dobrodošlica kojom se odmah na znanje daje gde se pristiže. Ka centru vodi bulevar omeđen drvećem. Ujedno je i park-muzej. Na travnatom ostrvcetu između dva smera izloženi su industrijsko-rudarski eksponati. Iz automobila se ne daju pažljivo promotriti, te prošetajte. Najupečatljiviji je damper. Bez fotke sa žutom grdosijom teško da će vam iko poverovati da ste Bor posetili. Samo oprezno pri prelasku ulice, prilično je prometna. Jedna je od najlepših koje videsmo, svakako najneobičnija.

Stižemo do Muzeja rudarstva i metalurgije. Obnova, preko potrebna, je u toku, pa je inače skučen prostor, dodatno smanjen. No, ima se šta zanimljivo videti. Stalna postavka prikazuje razvoj rudarstva i metalurgije od praistorije do danas, istorijat borskog rudnika i najznačajnijih ličnosti. Osim starinskih rudarskih alatki, najzanimljiviji su bronzani pojas iz V veka stare ere i komplet zlatnog ženskog nakita iz II veka nove ere, prilično sofisticirane izrade. Simpatičan je i Vlaški kutak u kojem je predstavljena materijalna i duhovna kultura Vlaha Bora i okoline. Pred ulazom su izložena vajarska dela poznatih akademskih umetnika.

U blizini je centralni trg i spomenik Đorđu Vajfertu, osnivaču Borskog rudnika. Prolutajte gradom i otkrijte zdanja francuske arhitekture, a ako imate dovoljno vremena, svratite i do Zoološkog vrta. Nedaleko je i Brestovačka banja, ušuškana u bajkovitoj prirodi sa termomineralnim vodama kojima su se lečili još stari Rimljani. I znamenitim istorijskim zdanjima.

Malen, ali neočekivano zelen, dopadljiv i prilično raznolike ponude. I okoline još raznovrsnije.

JER NA STOLU STOLUJE PRIRODA

Put ka planini Stolu nudi nesvakidašnje prizore. Vodi pored kopova Borskog rudnika. Teško je dočarati njegovu veličinu. Planine iskopa. Protežu se u nedogled. I ogromne mašine koje kao da nikada ne gase motore. Nekada je za posetioce bio otvoren kafić Jama, 400 metara pod zemljom. Mora da je bio poseban doživljaj čavrljati uz kaficu ili pićence u utrobi zemlje.

I dok se sa jedne strane rudari neumorno, sa druge priroda prkosi. Divljinom i bujnošću i stenovitim vrhovima Velikog i Mаlog krša. Poslednja deonica puta ka Stolu je prilično uzana, a potom sledi makadam do planinarskog doma. Ispred je poljana sa golovima za fudbalska nadmetanja, a koji korak dalje je jezerce sa uređenom platformom za sedenje. Ovde se opušta i udiše priroda. I uživa u pogledu na najviši vrh, Goli krš na 1.156 metara nadmorske visine. I na šume, cvetne livade i krečnjačke forme. Zаrаvnjeni vrhovi i strme litice pravi su raj za planinare i izviđače, a šumskim stazama se pentraju i biciklisti i svi zaljubljenici u prirodu. Ona i vi. Sami. U savršenom skladu.

JER JE BORSKO JEZERO VODENO ZLATO ISTOČNE SRBIJE

Nа skoro planinskoj nаdmorskoj visini, u podnožju Crnog Vrha, sredinom prošlog stoleća čovek je ukrotio vodotokove. Nastadoše tako desetine hektara vodene oaze. Poput ogledala na kojem se odslikava krajolik. Sedamo na obalu kod hotela Jezera, u parkić sa drvenim klupama sa nadstrešnicama. Valjalo bi ga doterati, ponajpre očistiti. Ako se zanemari čovekova bahatost i nemar, prizori su bajkoviti. Čarobni jesenji ples sunčevih zraka i mirne vode. Potpuni spokoj i tišina. Remeti je tek sredovečni gospodin koji smelo pliva sve do druge obale. Uto pristiže i mladić na SUP-dasci i pridružuje mu se. Svaka čast za istinske vodoljupce. Ne straši ih ni  prohladna oktobarska voda. A nama na suvom posta hladnjikavo posmatrajući ih samo. Pa da se malko zagrejemo. Drive Cafe kafom. Još je topla. Uvek punog, savršenog ukusa. I pomalo zasladimo. Drive Cafe kroasanima. Svežim i mekanim. U ovakvoj divoti, još su slađi.

Bistro, okruženo listopadnom i četinarskom šumom, zelenim proplancima i livadama, Borsko jezero privlači sve više posetilaca. Uglavnom leti, kada hiljade kupača osveženje traži na nekoliko uređenih i mnogim divljim plažama. Tada je živo, veselo i bučno. No, sunčana jesen mu posebno prija. Tada se umiri, utiša, osami i postaje istinska pitomina.

JER SE U RESTORANU BRAVO HRANI APLAUDIRA  

Vozimo ka auto-putu za Beograd, verujući čvrsto da usput mora biti koje zgodno mesto za glad utoliti. Jer gde to u Srbiji ima dvadesetak kilometara puta bez kafane. Biće da ima. Te, tako stigosmo u Boljevac. Meštani nas uputiše u kafe-restoran Bravo. U samom srcu varoši, velika bašta i unutrašnjost sređena prefinjeno. Da l’ se ovde dobro jede, upitasmo se sumnjičavo. Ljubazni mladi konobar preporučuje zapečene njoke sa piletinom. Savršeno i obilno. I rebarca na kajmaku. Za prste se lepe. Spravljao ih je zasigurno umešni kafandžija. Na kraju, jednoglasno bravisimo za Bravo. Eto, ima i otmenih zdanja gde se obeduje domaćinski. Navratismo slučajno, a vratićemo se prvom prilikom, ciljano.

U podnožju Šar-planine, na obalama Bistrice, svio se grad. Od vajkada važan za putnike i trgovce. Srpskoj državi se pripaja početkom XIII veka i jača. Procvat doživljava za vreme kralja Milutina i cara Dušana. Smatra se muzejom srpske srednjevekovne istorije. Baštini, ili je baštinio, 33 srpske pravoslavne svetinje i spomenika.

MANASTIR SVETI ARHANGELI BIO JE NAJRASKOŠNIJA ZADUŽBINA NEMANJIĆA

Nedaleko od Prizrena, u kanjonu Bistrice, podno strme litice, gradio je car Dušan svoju zadužbinu. Od 1343. dо 1352. godine, blizu nekadašnjeg karavanskog puta koji je povezivao Skoplje i Prizren, tadašnje prestonice srpske države. Građen je na mestu starije bogomolje, gde je car ozdravio nakon teške bolesti. Na golemom posedu, uzdigao je dve crkve – svoju grobnu posvećenu Svetim Arhangelima, i Svetom Nikoli. Obe su rađene u raškom stilu, sa elementima srpsko-vizantijskog. I spojio ih sa Višegradom, svojim dvorom na vrhu stene. „Nema joj ništa ravno pod Suncem,“ zabeleženo je o Arhangelima u zapisu iz XV veka. Nenadmašne lepote i vrhunskih podnih mozaika. Smatrana je vrhuncem srpskog sakralnog graditeljstva. Zdanje koje dolikuje najmoćnijem srpskom vladaru.

Od silne raskoši i lepote, ostade kamen poneki tek. Dolaskom Osmanlija sredinom XV veka manastir je opljačkan i zarušen, a 1615. sravljen je do temelja. Zidine obložene mermerom upotrebljene su za gradnju Sinan-pašine džamije u Prizrenu. Ostaci su konzervirani posle Drugog svetskog rata, a monaški život je obnovljen krajem XX veka. Ponovo je poharan i spaljen 1999. i 2004. u Martovskom pogromu.

Danas o manastiru brinu iguman, dva monaha i pomoćno osoblje. Pripomažu često i učenici Prizrenske bogoslovije. Pored stražara na ulazu, čuva ih par nemačkih ovčara. Oprezni, ali miroljubivi, gospodare manastirskim posedom. Mogu se videti ostaci bedema, dve crkve i trpezarije, fragmenti kamenih ukrasa sa motivima zmaja i lava, stara ikona arhangela Mihaila, maketa crkve, improvizovani oltar i mermerna ploča na mestu groba Dušana Silnog. Mošti su 1927. prenete u Patrijaršiju, a 1968. su svečano položene u crkvu Svetog Marka u Beogradu.

Noćili smo u Dušanovom narodnom konaku. Lepo je, čisto i prijatno, uz prirodni zvuk Prizrenske Bistrice. Obeduje se zajedno. Ručak je u 10 sati. Tako nalaže red. Posle molitve, za trpezom se deli sve što se ima. U opuštenom razgovoru da se svašta zanimljivo i pametno čuti od umnih monaha. Podelismo hleb sa čuvarima Dušanovog zaveštanja i hodismo njegovim stopama. Odlazimo iskusniji, spokojniji i silniji.

BOGORODICA LJEVIŠKA JE SVETINJA KOJA VASKRSAVA

U središtu grada, na malom trgu međ dve uličice, versko zdanje zidova garavih i čađavih, otvora zakrpljenih limom i drvetom, opasano bodljikavom žicom. Vrata zamandaljena.

Zadužbina je kralja Milutina i posvećena je Uspeniju Presvete Bogorodice. Ostaci hrama iz XIII veka, podignutog na mestu ranohrišćanske bogomolje iz X veka, preuređeni su u prvoj deceniji XIV veka. Pretvoren je u petokupolnu crkvu, dodata je priprata sa spratom i povisoki zvonik. Vekovima je bila saborni prizrenski hram. Sredinom XVIII veka pretvorena je u Džuma-džamiju, freske su oštećene čekićem i prekrivene debelim slojem maltera. Svetlo su ugledale dva veka kasnije kada su i obnovljeni stubovi srušeni za potrebe džamije. U Martovskom pogromu je zapaljena i teško oštećena.

Unutrašnjost prilično sumorna. Mali oltar sa ikonama i svećnjacima, bez ikonostasa, te sive kupole i tragovi paljevine. Po zidovima poneka preživela freska. I one nepotpune, sve izbodene. Najznačajnija je freska Bogorodice Ljeviške sa Hristom u krilu koji iz kotarice vadi plodove i hrani gladne. U sveprisutnom zulumu blista još sjajnije. Koliko podviga i kostiju predačkih je utkano u njene boje, koliko joj je molitvi upućeno, koliko je duša nadahnula i ozarila. Jedna je svoje ushićenje i ovekovečila zapisom na arapskom: „Zenica oka moga gnezdo je lepoti tvojoj“.

Sa još tri srpska manastira upisana je 2006. godine na Listu svetske kulturne baštine organizacije UNESKO pod zajedničkim nazivom Srednjevekovni spomenici na Kosovu i Metohiji i uvrštena je na listu ugrožene baštine.

„Hvala vam, mnogo vam hvala što ste nas posetili,” oprašta se od nas otac Vladan. Hrabra mlada duša koja sa porodicom istrajava. Još jedan osvrt na Bogorodicu Ljevišku. Stradalnicu i pobednicu.

PRIZRENSKA BOGOSLOVIJA JE RASADNIK DUHOVNOSTI I ZNANJA 

Otvorena je 1871. godine kao Bogoslovsko-učiteljska škola, jedina te vrste u Staroj Srbiji. Bila je stožer svom narodu u očuvanju vere, jezika, kulture i identiteta u teskobnim vremenima i na mučeničkom tlu metohijskom. Današnja uloga Bogoslovije podjednako je važna.

Nalazi se u srcu stare čaršije, ušuškana među kućicama mahom orijentalnog stila, skrivena iza gvozdenih dveri. Otvara nam ih stražar. Ulazimo u savršeno sređeno dvorište ukrašeno cvećem i drvećem. Mirno i pitomo. Svet za sebe. Sa prozora nam maše gospođa i nudi osveženje. Kasnije nam otkriva da je po penzionisanju iz Beograda pobegla u Dušanov prestoni grad. Našla je mir. U nekadašnjoj kući Sime Andrejevića Igumanova, srpskog trgovca i dobrotvora, koji ju je zaveštao Bogosloviji „u kojoj će se učiti i za duhovna znanja spremati sinovi moje otadžbine – Stare Srbije“. Piše na njegovoj bisti u dvorištu. U holu glavne zgrade izložene su stare fotografije zdanja i srpskih patrijarha i predstavljeni istorijat, pojedina važna dokumenta i poneka relikvija.

Tokom otomanske vlasti, Bogosloviji je pretilo zatvaranje, ali je sprečeno domišljatošću ruskog konzula i moćnim uticajem ruskog cara. Rad je nekoliko godina prekinut tokom Drugog svetskog rata, a zbog bombardovanja 1999. izmeštena je u Niš. Tokom martovskog pogroma 2004. je zapaljena i sve u njoj je izgorelo. Srećom, školska arhiva i knjižnica od oko 15.000 knjiga odnete su pet godina ranije. I tako spasene. U Prizren se vratila 2011. godine, a zdanja su postepeno obnavljana. Oživljena je i tradicija služenja pomena caru Dušanu u njegovim Svetim Arhangelima prvog dana školske godine.

Prizren je mnogo više od carskog grada, a Bogoslovija više od obrazovne ustanove. U njoj je pri povlačenju srpske vojske 1915. godine, kralj Petar I Karađorđević sakrio krunu, rekavši da simbol države ne sme u izgnanstvo: „Neka je u Prizrenu, gradu naše najveće slave, a sada naše najveće patnje“.

PRIZRENSKI GRAD JE BIO PRESTONICA SRPSKOG CARSTVA

Do utvrđenja na brdu iznad grada, može se uslužnim kvadom koji se pentra uz uske i prilično strme sokake. Ili pešaka. Zahtevnije je, ali mnogo zanimljivije. Podrobnije se razgleda okolina i može se uživati u prizoru dve crkve – Svetog Spasa i Svete Nedelje. Obe iz XIV veka. Usput su, ali se ne može unutra. Obe su zatvorene.

Prizrenski grad ili Kaljaju su, prema zvaničnim podacima, podigli Vizantinci u XI veku. Proširio ga je car Dušan. Ovde je povremeno stolovao, kao i sin mu Uroš. Tokom više od četiri stoleća osmanlijske vladavine je poprimio današnji oblik. Zidine su obnovljene i izgledaju moćno. Nekadašnjim dobro utvrđenim gradom, šeta se zemljanim i kamenim stazicima. Razgledamo sređeni amfiteatar sa binom i kamene ostatke objekata. Pogađamo čemu su služili i kakve sve tajne kriju. Priličan je broj posetilaca, mahom mladih. Najveća gužva je na prostranoj terasi. Pogled puca na Prizren i Metohiju bajnu. Sve do Prokletija.

Kad se duša poželi istinske prirode, srce uglavnom pokaže ka zapadu domovine. Ovoga puta ka kraju nadaleko znanom po krompiru, malini i drvetu. Ka planinskim vencima Javora, Mučnja, Čemerna, Golije, i Radočela. Vozimo auto-putem Miloš Veliki, preko Guče.

JER JE JAVOR LEKOVITA PLANINA

Sa Golijom druguje na istoku, a masivu Murtenici pruža ruke na zapadu. Na Vasilinom vrhu se protegao 1.519 metara uvis. Smatra se jednom od najlekovitijih planina Srbije. Legenda kaže da se ranjeni Boško Jugović sa Kosova polja uputio na Javor da rane vida. Dugo su ga lečili travkama i melemima, ali mu ne beše spasa, nažalost. Bogat je raznovrsnim biljem, šumama javora, bukve, vrbe, i topole, pašnjacima, vrelima i bistrim potocima, divljim plodovima. Dom je raznim životinjama – zeki, srni, vuku, sovi, fazanu. I orlovima. Nama je desetak nebeskih gorostasa priredilo nesvakidašnju predstavu. Doduše, u visokom letu. Pored blagodatne i netaknute prirode, ponosi se i herojskom istorijom. Sve do 1912. na Javoru je bila srpsko-turska granica. Na njenom mestu je narod podigao spomenik majoru Mihailu Iliću, junaku Prvog srpsko-turskog rata, u narodu poznatijem kao Javorski rat. Okolo su humke ratnika poginulih od 1876. do 1878. Za smeštaj je najpoznatije selo Kušići. Odatle se kreće u istraživanje, uživanje i otkrivanje lepota i tajni Javor planine.

JER KRAJPUTAŠI ČUVAJU DUŠE SRPSKIH RATNIKA BEZ GROBA

Zovu ih i žive kamene duše ili kamene knjige. Podizani su u spomen vojnicima poginulim u Prvom i Drugom srpskom ustanku i Velikom ratu koje ne mogaše dostojno sahraniti, jer im kosti ostaše rasute po bojištima. U ivanjičkom kraju sačuvano je oko 540 krajputaša. Skupina 32 humke nalazi se u blizini Palibrčkog groblja, na putu ka Ivanjici. Postoji putokaz za skretanje. Izrađeni su od mekog kamena peščara, pravougaonog oblika, visine metar do metar i po. Na prednjoj strani su uglavnom uklesani likovi vojnika sa puškom ili sabljom, a na zadnjoj i bočnim stranama su podaci o stradalom i reči zahvalnosti. Na pojedinima su samo natpisi sa ukrasnim šarama u više boja, a neki su posvećeni dvojici ili trojici palih za slobodu. Podizali su ih roditelji, braća i sestre i zahvalni meštani da voljene sačuvaju od zaborava. Zastani, putniče i pokloni se dušama junaka koji život ostaviše na braniku otadžbine.

Put ka Ivanjici vodi i pored crkve Lazarice i Palibrčkog groblja, gde je prema predanju sahranjen Boško Jugović. Početkom XX veka sagrađena je crkvica i zasađeno je devet hrastova u spomen devetorici braće Jugovića.

JER JE IVANJICA VAZDUŠNA BANJA

Ivanjički kraj naseljen je od davnina. Ivanjica se prvi put pominje u knjizi zaduženja 1505. godine u Dubrovačkom arhivu, a varoš počinje da se gradi ukazom kneza Miloša 1833. kada je čitava oblast pripojena Srbiji. Ugnezdila se na obali Moravice, u živopisnoj kotlini omeđena šumama planinskih venaca Golije, Javora, Mučnja, Čemerna, i Radočela. Na skoro planinskoj visini. Ovde se diše čisto i zimuje hladno, uz velike snegove. Tada zna biti odsečena od sveta, kako se inače čini kada se promatra iz ptičje perspektive ili sa nekog od obližnjih vidikovaca.

Danas je Ivanjica malena, ali prilično zanimljiva varoš. Pešačka ulica živa, sa mnoštvom prodavničica i ugostiteljskih objekata. U središtu je velika karta ivanjičkog kraja sa obeleženim znamenitostima, a pored svake u gradu postavljena je obaveštajna tabla. Za pohvalu i primer drugima. Korzoom se stiže i do srca grada i crkve Svetog cara Konstantina i carice Jelene. Građena je par godina posle osnivanja grada. Uz svega još nekoliko zdanja preživela je dva velika požara. U blizini je kameni most preko Moravice. Zidan je početkom XX veka sistemom klinova od klesanog kamena, bez vezivnog materijala. Ali, po predanju, u njega je utkano 30.000 jaja. Daje varoši starinski šmek. Možda i najveći kuriozitet su dva spomen-obeležja posvećena suprotstavljenim stranama u Drugom ratu. Razdvaja ih tek ulica preko koje se merkaju, danonoćno. S jedne strane je spomenik đeneralu Draži Mihailoviću, podignut 2003., i Čičina koliba, drveni kućerak na kamenom temelju. A sa druge je spomenik Revoluciji, delo Đorđa Andrejevića Kuna.

Monumentalni mozaik na postamentu od belog mermera predstavlja ustanak, borbu i pobedu protiv okupatora. Do njega je i spomenik palim borcima u ratovima od 1991. do 2000. Tu počinje gradski park, koji se proteže uz Moravicu. Lepo je sređen, sa terasom uz reku i velikim dečjim igralištem. Na skoro svakom drvetu postavljena je tabla sa porukom, poučnom ili duhovitom. Malo će vas nasmejati, malo zamisliti. Stižemo i do hidrocentrale, koja je puštena u rad na Svetog Nikolu 1911. godine. Jedna je od najstarijih u Srbiji i još uvek je u funkciji. Preko brane visoke oko devet metara, Moravica pravi prelepi vodopada, kojim se meštani posebno diče.

Dom je festivalu kulture, humora i zabave Nušićijadi. Tako Ivanjičani, uz tradicionalnu gostoljubivost, neguju i svoj šeretski duh.

JER JE HADŽI PRODANOVA PEĆINA BILA ZBEG

Nekoliko kilometara od Ivanjice, u dolini Rašćanske reke, u strmoj litica, udomila se pećina. Nazvana je po Hadži Prodanu, Karađorđevom vojskovođi koji je u njoj sklanjao narod od turskih zuluma.

Ulazimo u prilično tesan hodnik. Dobrodošlicu nam žele slepi miševi. Nekoliko ih se razletelo. Prvi jutarnji posetioci imaju čast da ih baš oni pozdrave, otkriva nam srdačna dama vodič. Odnekud se čuje cijukanje. „To su bebe. Šćućurene su visoko, pa se ne daju videti u mraku”, objašnjava. Ovde živi šest vrsta slepih miševa i sve su zaštićene. Društvo im prave i pećinski pauk, nekoliko vrsta stonoga, pećinski zrikavac… Oko 25 vrsta životinjica koje su retke, a pojedine čak i svetu nepoznate.

Najstariji slojevi su stari više od 44.000 godina. Pećinskog nakita je pregršt, raznih i zanimljivih oblika. Mnogi su poprimili prepoznatljive obrise, pa su nazvani Okamanjeni vodopad, Rašćanski mali stražari, Majka sa detetom. Uređeno je i ispitano 400 metara, za sada. Jer stariji meštani kazuju da su u nestašnoj mladosti zalazili prilično dublje, a po pojedinim svedočenjima, postoji izlaz i sa druge strane litice.

Ispred ulaza je crkva posvećena arhangelu Mihailu. Izgrađena je na mestu crkvice brvnare koju je Hadži Prodan podigao 1809. Buljubaša ovde počiva.

JER JE VOŽNJA ZIP LAJNOM UZBUDLJIVA ZABAVA

Selo Raščići, pet kilometara od Ivanjice, nudi adrenalinsku, sve popularniju zabavu. Zip lajn, i to sa dve trase – odlazne, duge oko 615 metara, i povratne, stotinjak metara kraće. Duža je i viša, te je namenjena iskusnijima, i naravno hrabrijima. U pustolovinu niz sajlu mogu da se upuste osobe težine od 40 do 140 kilograma. „Isključivo u povoljnim vremenskim uslovima, kada nema kišice i pojačanog vetra”, kazuju nam nasmejani momci, obučeni vodiči, dok kolegi uručuju sigurnosnu opremu i vešto ga i pažljivo „pakuju” u sedalicu. Brinu o bezbednosti i sve će vam potanko objasniti, ali i okuražiti. Vaše je samo da duboko udahnete, širom otvorite oči i uživate u pogledu na brdoviti, zeleni krajolik iz pokretnog vidikovca. Sezona traje do kraja septembra, ali je preporučljivo najaviti se, naročito radnim danima, da slučajno ne poljubite vrata.

JER JE TELETINA U IVANJIČKIM KONACIMA NEZABORAVNA

Kakvo god da je iskustvo spusta sajlom – ushićenje, očaranost ili pak ubrzani rad srca, valja se okrepiti. Povratnom trasom uleće se direktno u Ivanjičke konake. Ugostiteljsku oazu na oko 700 metara nadmorske visine. Na dnevnom jelovniku je prebranac sa kobasicama, domaćim naravno. Po preporuci uzimamo i rolovanu teletinu. Jer gde se bolje i zdravije pase nego li ovde u divljini brdovitoj, pod ručnom. Meso vrhunsko, slasno, topi se u ustima. Prinose domaćini i salate, sveže projice i lepinjice i koji komad sjeničkog sira. Savršen, vazda. I sok od žute maline, okrepljujući napitak ovdašnjeg proizvođača. Nikako ne propustiti. Opijeni vazduhom i razgaljeni teletinom, ne možemo se nagledati ivanjičkog kraja. Pašnjaci, šume, brda koja se talasaju unedogled. I nebo, malko namršteno, al’ čudesno. Oblaci kao na dohvat ruke.

JER JE DRIVE CAFE NAJBOLJI RAZLOG ZA PAUZU

Osim saputnika, najbolji drugar na putu je Drive Cafe. Za predah, opuštanje i poneki zalogajčić. Trenutno se rasanite uz kafu vrhunskog kvaliteta i zasladite kroasanom punjenim čokoladom i lešnikom, nadevom od badema, ili kremom od vanile. Izbor je pozamašan i za slanokusce. Dođite da odmorite i uživate!

Noću, kad bi se u svakoj srpskoj pravoslavnoj svetinji na Kosmetu sveća pripalila, tama bi se raspršila. Zadanilo bi, najednom. Treperio bi mrki svod plamom zlatnih krstova sa opstalih kupola i voštanica sa ruševina hramova razapetih kroz vekove. Poput žara koji nikad ne dogori. Takvog su soja i tolikog broja. Neprebrojive, neizbrojive.

Komad zemlje kakve nigde nema. Svaki korak deceniju bar prevali, svaki pogled pregršt velelepnosti obgrli, svaka molitva u tišini odzvanja, svaki predački kamen večnost bedemi. Bogomolje kao vodilje i stražare, zaštitari i zvonari, znamenje i ordenje. Istog korena i zaveštanja. Svaka galerija i riznica. No, UNESKO ne bi mnogo velikodušan. Na Listu svetske baštine upisao je tri manastira (Visoki Dečani, Pećka Patrijaršija i Gračanica) i jedan hram (Bogorodica Ljeviška), pod zajedničkim nazivom “Srednjevekovni spomenici na Kosovu”.

PEĆKA PATRIJARŠIJA JE OGNJIŠTE I ZAVET

Prolazimo kroz Peć na severozapadu Metohije i stižemo do zidina nadomak grada i stražarske kućice. Posle kratkog propitivanja, rampa se podiže i ulazimo u manastirski posed. Pred dverima još jedan čuvar. Pušta nas tek po dobijenoj dozvoli mati manastira.

Udomio se kraj zelenkaste plahovite vode koja teče bajkovitom Rugovskom klisurom. Pećka Bistrica poznata je po pećinama u kojima su obitavali monasi, pa se po njima nazvaše i hram i grad. U porti konaci, ostaci palate iz XIV veka, lapidarijum, povisoka zvonara iz XX veka, monaško groblje, i neobično stablo. Šam-dud, star oko 750 godina. Tek koju deceniju mlađi od prvoizgrađene crkve Svetih apostola, znane i kao crkva Svetog Spasa. Uzdigao ju je arhiepiskop Arsenije I u trećoj deceniji XIII veka. Stoleće kasnije izgrađene su crkve posvećene Svetom Dimitriju, Bogorodici Odigitriji i Svetom Nikoli. Zajednica četiri hrama jedan je od najznačajnijih spomenika srpske duhovnosti, kulture i umetnosti.

Celokupna istorija stilova srednjovekovnog živopisa sagledava se na zidovima pećkih crkava. Posebno značajne su kompozicije Hristosa, Bogorodice i Jovana Preteče i prestola Svetog Save, kao i freske arhanđela Gavrila i Svetog Merkurija, i loze Nemanjića u priprati. Godina je kratka za u svaki kutak zaviriti, svaki sarkofag izučiti, zlatnim ikonostasima se nadahnuti, i freskama se ponaosob podiviti. Veličanstvenost koja se ne da u reči pretočiti. Mnogi neverujući svedoče o moćnom osećaju koji ih je prožimao unutar pećkih drevnina.

Prva autokefalna arhiepiskopija, koju je Sveti Sava u srpskim zemljama ustanovio 1219. godine, zvala se Žičko-pećka. U vreme stvaranja Srpskog carstva uzdignuta je u stepen patrijaršije 1346. godine. Pećki manastir određen je za tron. Ima burnu i stradalnu istoriju. Ukidan je i obnavljan, paljen i pljačkan. Ali je opstao i tradicijom svojom očuvao veru u svim srpskim zemljama.

Ujedinjenjem Srpske crkve posle Velikog rata obnovljena je i patrijaršija 1920. godine. Od tada se patrijarsi srpski ustoličavaju u Pećkom manastiru. Svedoku srpskog postojanja i trajanja. Čuvaru sutrašnjice za „daleko neko pokolenje”.

VISOKI DEČANI SU SVETILO MEĐ’ JAVOM I SNOM

Prilaz i ulaz u manastir posve je nesvakidašnji. Nekoliko kilometara od naselja Dečana nailazimo na prepreke na putu za usporavanje vozila i kontrolni punkt KFOR-a. Propuštaju nas bez reči.

Put se račva, desno ka šumi i kampu za obuku međunarodnih snaga predvođenih NATO-om, a pravo ka hramu. Pred ulazom, stražarska kućica i vozilo KFOR-a. Dečani su jedan od najugroženijih hrišćanskih spomenika kulture u Evropi i jedina srpska svetinja na Kosmetu pod zaštitom KFOR-a. Kontingenti zemalja koje obezbeđuju ulaz se smenjuju, a unutrašnjost čuvaju uglavnom Italijani. Stražar plavkaste kose, svetlih očiju i rumenih obraza ugledavši opremu za snimanje, odmah se usplahiri. Pravila su stroga. Nije dozvoljeno unositi veće torbe, rančeve, a kamoli nešto drugo. Obavlja razgovor telefonom, potom nam traži lične isprave i propušta uz blagi osmeh. Prolazimo kroz gvozdenu kapiju.

U središnjem delu zdanje od kamena beličastog. Zaslepljuje. Belinom čistote i nevinosti. „Pomaže Bog”, dobrodošlicu nam želi otac Petar. Prosvećenog lica i blagodarnih očiju. Svaka reč i pokret odišu istinskom duhovnošću. Vrhunski je poznavalac nesagledivog blaga Dečana.

Mesto gde treba uzdignuti hram Božji odredio je Sveti Sava, ali ga je upokojenje preteklo. U divljini plodne metohijske ravnice obrasle šumarcima kestena i borovima. Podno gorostasnih Prokletija, čiji su goropadni suri vrhovi večno obavijeni oblacima, koji prete da zagrme nad svakim ko zlo naumi njihovom čedu. U udolini, na obali žuborne Dečanske Bistrice.

San prvog srpskog arhiepiskopa ostvario je kralj Stefan Dečanski. Svoju zadužbinu gradio je 1326/27. godine, a dovršio je sin mu, car Dušan 1335. Majstori sa primorja i glavni neimar fra Vito Kotoranin zidali su crkvu u kojoj se čudesno prožimaju elementi zapadne romanike i gotike, i istočnog vizantijskog stila sa tekovinama srpske umetnosti. Radove je lično nadgledao arhiepiskop Danilo II.

Crkva svečana, otmena, skupocena. Izrađena od dvobojnih kvadara mermernog kamena brušenog do sjaja. Smenjuju se svetložuti pećki oniks i crvenkastoljubičasta dečanska breča. „Izgled crkve vid svih i oči koje gledaju umara od siline svetlosti mramorja kao neka zvezda Danica koja iznutra sja“, zabeležio je u XV veku nepoznati putopisac. Duga je više od 36 metara, široka 24, a kupola doseže do 29 metara. Otud Dečani postaše Visoki. Najviši.

Otac nas vodi do masovnih drvenih dveri sa bočne strane crkve. Portal ukrašen bogatim, razigranim reljefom. Svaki oko vrata i prozora, kao i venci i frizovi slepih arkadica je jedinstven, različitih motiva i figurina.

Uvodi nas u crkvu posvećenu Vaznesenju Gospodnjem, Spasovdanu. Kameni prag ulubljen. Samo starina zna koliko ga je duša nagazilo tokom skoro sedam stoleća.

Umetnost sveprisutna, protkana zlatom i vaskolikim bogatstvom. Ikonopis je završen oko 1350. godine. Više od 1.000 fresaka na 4.000 hiljade kvadrata živopisali su najveštiji umetnici Dušanovog carstva. A bejaše ono golemo.

Najveća su i najuočuvanija galerija srpskog srednjevekovnog slikarstva i prava riznica pravoslavne ikonografije. Po broju likova i scena i veštini freskopisanja spadaju u vrhunsku umetnost srednjeg veka, poznatu i pod posebnim imenom – dečansko slikarstvo. Upečatljive su freske loze Nemanjića, ktitorski prikazi Stefana Dečanskog i cara Dušana i portreti Silnog sa ženom i sinom. Posebno se diči freskom Isusa Svedržitelja, ili Isusa sa mačem. Jedinstvena je u svetu.

Otac Petar nam pokazuje tron Stefana Dečanskog, moćni, velelepni ikonostas iz sredine XIV veka, i pored njega kivot sa moštima svetog kralja, čije telo je potpuno i čini blagodatna dela, kazuje nam. Poslednji put su mošti presvučene 1964. godine u odeždu koju je svojeručno izradio tadašnji episkop, kasniji patrijarh srpski Pavle. Sve je izvorno, očuvano. Odneto je jedino zlato sa poda, govori otac pokazujući na tragove plemenitog metala na pravougaono klesanom mermernom podu najfinijih šara.

Pod tuđinom je teskobno preživljavao, haran je i pljačkan. Nekoliko puta su ga zaštitili Arnauti i Turci, a više puta ga je spasilo samo čudo. Jednom kada su ga hteli poturčiti, a drugi put kada mošti Dečanskog pokušaše premestiti, ali kola ne htedoše krenuti. Gnječile su ga čizme Bugara, Austrougara, Nemaca, a u skorijoj istoriji je više puta napadan vatrenim i artiljerijskim oružjem.

Otac Petar poziva na okrepljenje na terasi konaka koja gleda na crkvu. Za sofrom sedi mladić, izrazito bele puti, svetlih očiju i tršave riđe kose. Biće da nije naše gore list, nagađamo, ali nas razuverava otac Petar. „Ovo je naš Holanđanin, primio je pravoslavnu veru”. Naša ljubopitljivost ga nije razgovorila. Saznasmo tek da je na internetu video slike Srbije, malo putovao, došao u Dečane, i postao pravoslavac. Omamljujuća je priroda Srbije, još snažnija duhovnost Dečana.

Uto mladi iskušenik prinosi domaći sok i vruće pecivo sa sirom, topi se u ustima. Mnogo šta je domaće, sa povelikog dečanskog metoha – imanja manastirskog. Tako je i čitava oblast nazvana Metohija, nekada sva crkvena zemlja.

Sve vreme netremice posmatramo Dečane. Raskošne, a nenametljive, veličanstvene, a opet skromne. Poput topline nedara zavičaja i svetosti zaveta praotaca. Vanvremenske. Visoke jednako koliko ovozemaljko može da se vaznese u nebesko.

Napuštamo zidine hrama koji je uvršten na Listu svetske baštine 2004. godine, dve godine pre ostale tri svetinje na Kosmetu. Uzimamo lične isprave od stražara i zahvaljujemo, kako već inače činimo na rastanku. „To mi je posao”, hitro odgovara uz prizvuk pravdanja. Biće da smo očima kazivali mnogo više od uljudnog „thank you”.

Na parkiralištu poveća grupa izlazi iz autobusa. „Dolazi narod iz raznih krajeva i zemalja”, prisećamo se reči oca Petra. Šta je i kako čovečanstvu činiti, davno je promislio i put ukazao umni Dostojevski: „Lepota će spasiti svet”. A Dečani su te Fjodorove lepote iznedrili za spas vaskolike vaseljene.

GRAČANICA JE LUČONOŠA PRAVOSLAVLjA

Vek na vek je zanosnija, ponositija. No, i kao mlađana bejaše nedodirljiva. Suverena gospodarica mirisnih polja božura Kosova ravnog. Neprikosnovena kraljica gracioznosti i umetničke veleumešnosti. Milutinova krasotica.

Jedan od najmoćnijih srpskih srednjevekovnih vladara bio je i veliki zadužbinar, ali je pečat njegove bogate zaostavštine upravo manastir na dvadesetak kilometara od Gazimestana. Kao da je predosetio gde će se sedamdesetak godina kasnije odigrati sudbonosni boj za carstvo nebesko, pa je vitezovima unapred darovao nezaborav. Da ih pod zemljom zari i svedoči da nisu uzalud krvcu dali.

Vozimo obilaznicom oko Prištine. Srpske trobojke na stubovima znak su da smo pristigli u Gračanicu. Malo dalje je manastir, na glavnom trgu. Pored spomenika Milošu Obiliću na konju, uzdignutog mača u desnoj ruci, pogleda uprtog ka Kosovu polju.

Ispred ulaza nema stražarske kućice. U Gračanici žive Srbi. No, na pojedinim delovima zidina je razvučena bodljikava žica.

Crkva posvećena Uspenju Presvete Bogorodice građena je od 1315. do 1321. godine. Tokom XIV i XV veka bila je značajno duhovno i umetničko središte, a sredinom XVI veka osnovane su štamparija i biblioteka. Kasnije je, usled velikih turskih zuluma, opustošila. Obnovljena je pred Drugi svetski rat, a po njegovom okončanju služi kao ženski manastir.

Jedno je od prvorazrednih srednjevekovnih arhitektonskih ostvarenja. Izvedena je u srpsko-vizantijskom stilu, izuzetno skladnih srazmera, od tesanog kamena položenog u dvojne i trojne redove opeke bledo crvenkastih tonova.

Spoljna priprata sagrađena je krajem XIV veka u vreme vladavine cara Lazara. Na prednjoj i bočnim stranama priprate su duguljasti povisoki otvori u staklu. Posve neuobičajeno za srpska srednjevekovna sakralna zdanja. Na naše vidno čuđenje, mlađani kustos odgovara da je to (ne)delo komunista šezdesetih godina prošlog veka. Izgledala im je previše mračna, pa su delove zidova izbili i otvore zastaklili da je učine svetlijom.

Mučena Gračanica. Ni danas, šezdesetak godina kasnije, nije vraćena u izvorno stanje. Čak ni ovakav „prosvetiteljski” poduhvat ne može joj naškoditi, divoti.

Crkvu su oslikali poznati solunski majstori, a priprata je živopisana u XVI veku. Najčuvenija je freska kraljice Simonide, pete Milutinove žene, nesvakidšnje lepote, al’ sudbe uboge.

Nadalekom čuvenju jedne od najvrednijih srednjevekovnih fresaka pridodale su rime pesnika i rodoljuba Milana Rakića:

„Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na iščađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida,
Tvoje već davno iskopane oči”!

Značajne su i ktitorski portret kralja Milutina sa modelom crkve, monumentalni lik Hrista Pantokratora, stojeće figure svetih ratnika, i rodoslov Nemanjića koji je prvi put oslikan u Gračanici.

Možda ima lepših, zasigurno raskošnijih srpskih hramova. Ali, Gračanica je „toliko duboko ukopana u tu zemlju i nas same”, stihovala je o besmrtnosti svoje crkve mezimice Desanka Maksimović:

„Gračanice, da si nam bar jabuka,
da te možemo staviti u nedra
i zagrejati tako studenu od starosti,
da nam bar poljima oko tebe nisu
predaka divnih rasejane kosti”.

Lučonoša pravoslavlja, utočište i iskra vere i nade srpskog življa na Kosovu, utkala se u duše i misli sviju. Od rođenja blistava i nežna, svagda prkosna i gorda. Gračanica. Milutinova. I naša.

Nije Bačka sva ravnica. Negde se uskomešala, blago. Brežuljak izrodila. Da uzburka jednolikost krajolika. Nadmoća polja ravna. Podno njega hodi reka. Teče, ne samo stihovima Stevana Raičkovića, već „duboko kroz život“ pesnika, a biće i mnogih drugih. Kakav li su spoj? Saznaćemo ubrzo.

Zašto posetiti reku Tisu i Titelski breg

1. Jer je Tisa reka ljubavi

Prevali velike pute pre no što zapljusne Srbiju, gde vode svoje daruje Dunavu.  Najduža mu je pritoka. Deli Bačku i Banat. Jedina je reka u Evorpi koja „cveta“.  U svetu ima usamljenog parnjaka, Jangce u Kini. Tiski cvet, obično u junu, izroni iz mulja na slobodu da produži vrstu u romantičnom plesu bez premca. Za ljubav život daje. Vekuje samo dan. A kada negde izumre, tu se ne pojavljuje nikada više. „Tiski cvet je pokazatelj koliko je reka čista“, veli naš kapetan dok nas ukrcava na lađu. 

Plovima nizvodno, ka ušću u plavi gorostas. „Lagano, ne volim da žurim“, nagoveštava dugu plovidbu kormilar i počinje priču o tajnama, kako veli, brze reke, dublje od Dunava. Slušamo ga netremice i posmatramo kampere koji su uz obale postavili šatore. Šćućurili se u debelom hladu i pecaju. Nečujno. Poput zelenkaste vode i prilično bujne okolne prirode. Mirno, tiho, opuštajuće. Tek se koja ptičica nekad oglasi. Kad nas odjednom trgnu prodoran zvuk. Umalo ne popadasmo u vodu. Ide grdosija. Upozorava malene da joj se sklone sa puta. Utekosmo na vreme i opstasmo na vodama koje zatalasa. Pronalazi parčence hlada blizu obale i staje. „Upržilo je baš, da se malo osvežimo“, predlaže, izvlačeći iz kabine ručni frižider. Iskusan je on tiski vuk. Unutra vodica, pivo i, na naše iznenađenje, G-Drive ledene kafe u limenci. Znao je sa kim putuje. Bira latte, uz šeretsku opasku: „Rano je za pivce“. Mi uzesmo capuccino i espresso.  Hladne i dovoljno „jake“ da nas već malko ošamućene suncem razdrmaju za dalju vožnju.

Uzvodno od mosta koji spaja Banat i Bačku, prilično drugačija atmosfera. Živo i razdragano, bučnije. Načičkane kućice na baržama, pojedine sklepane, ima i novih, modernih, nekoliko kafića, i pregršt barki, mahom skromnih. Tu je i brodić Tam-tat koji krstari na tri reke i dva ušća. Porodice se vozikaju čamcima i pedalinama, mlađani skaču i luduju, a mališani se brčkaju. Alasi uglavnom ukotvljeni strpljivo čekaju da riba zagrize, ljubitelji uživanja mirno plove, a prozuji i poneki skuter i gliser. Svi se znaju, mašu, dovikuju, zatrube sirenom u znak pozdrava. Eto, takav je život na Tisi u Titelu.

2. Jer je Titelski breg bački samac

U ravnici, i brežuljak može visina biti. Tako je Bačkoj Titelski breg, koji se uzdiže do 130 metara, ništa manje od planine. „Kad se popneš na vrh, zna u ušima da zazuji“, šale se Bačvani na račun svoje zemlje ko’ tepsije. Proteže se oko 17 kilometara u međurečju Dunava i Tise, između Mošorina, Loka, Vilova, Titela, i reke Tise. Dva su gledišta o postanku visoravni. Jedni smatraju da je nastala navejavanjem lesa, a drugi da je otkinuta od Fruške gore. Kakogod, slovi za najzanimljiviju lesnu zaravan u srednjoj Evropi. Nosi nadimak Svedok brdo. Čuva bezbroj tajni o klimatskim i promenama životne sredine koje su se dešavale stotinama hiljadama godina. Danas je specijalni rezervat prirode. Stanište je oko 630 biljnih vrsta, od kojih su značajne tipično stepske. Zabeleženo je više od 140 vrsta ptica, među njima i 100 gnezdarica. Ovde stanuju i kukumavka i pčelarica, jedna od najšarenijih ptičica Evrope, dok im stražu drže orao belorepan i stepski soko. Ima i vodozemaca, gmizavaca, sova ušara, i tekunica. Jednu spazismo kod čuvenog starog bunara sa velikim pojilima, na proplanku podno brega. Nismo proveravali, ali kažu da starina još radi. Tvrdnju potkrepljuje krdo kravica koje uokolo bezbrižnu pasu. I ovde kruže predanja o golemom blagu zakopanom tu negde. Naravno, pripadalo je vođi Huna, Atili, koji je, veruje se, sahranjen podno brega, u zagrljaju Tise i Dunava. Ali nije ovo jedini kraj u Vojvodini gde meštani tvrde da je grob Biča Božjeg baš tu negde u njihovom ataru. Prema istorijskim izvorima jeste skončao u Panoniji, ali da li je pokopan i gde, ili ga je ipak Tisa ondela nekuda već, ostaće tajna zaveka, verovatno.

3. Jer je Titel ljupka varoš

Udomio se lepo. U srcu Vojvodine, duž desne obale Tise, merkajući mesto gde joj Begej svoje vode daje, na južnim obroncima Titelskog brega. Na području grada bilo je naseobina još u praistoriji. Najstariji pomen imena je u ugarskim poveljama u drugoj polovini XI veka. Pošto je ugostio Dačane, Kelte, Hune, Rimljane, Ugare… u srpske ruke je prvi put pa početkom XV veka, a konačno posle Velikog rata.

Danas je Titel opuštena, mirna i gostoprimljiva varoš. Ima nekoliko zanimljivih objekata – stražara iz XVIII veka, nekadašnji arsenal za šajke, kasarna Šajkaškog bataljona, i dve crkve, rimokatolička i srpska pravoslavna, obe posvećene uspenju Bogorodice i građene iste godine, 1811. Zanimljivo.

Vreo je dan, tek poneka duša na ulici, ostali mora da su na Tisi i gradskom kupalištu. Uređena izbetonirana plaža sa suncobranima od trske, zelenom površinom sa dečjim igralištem, i sportskim terenima. Glavna ulica, istoimenog naziva, kreće od plaže. Prvi deo je kaldrmisan, omeđen drvećem iza kojih se prikrivaju većinom privatne kuće, neke prilično zanimljivih fasada, neke malko oronule. Tu je i trgić sa fontanom i kafićem. Hodamo dalje. Čini se da se ulica proteže unedogled. Konačno stižemo do rodne kuće Mileve Marić. Pozamašna, sa velikom drvenom kapijom i reljefima na fasadi. Odražava bogatstvo njene porodice. Iako u njoj nije dugo živela, danas obeležja nikakvog nema. Prema navodima medija, sadašnji vlasnici su odbili da se na kuću stavi spomen-ploča. Zatim je odlučeno, opet prema pisanju medija, da se njena bista postavi preko puta u parkiću, inače prilično zapuštenom, kako bi Mileva gledala na rodni dom. Nismo je pronašli. Možda nismo dovoljno pažljivo tražili, ali, ako postoji, svakako bi trebalo da je na vidnom, istaknutom mestu. Tek tad smo razumeli začuđujuće poglede i odmahivanje glavom nekoliko meštana koje smo priupitali za Milevinu bistu. Nepravedno smo ih u sebi optuživali da ne znaju za svoju slavnu sugrađanku, koja ni za života, a ni danas ne uživa zasluženu slavu i poštovanje. U gradu, njeno ime nosi samo Srednja tehnička škola. A mogao je Titel biti grad Mileve, jedne od najpametnijih dama XX veka. Nažalost, nije.

4. Jer se sa Kalvarije vide tri reke

Do vrha jugoistočnog kraja Titelskog brega stiže se uskim ulicama. Putokaz postoji. Pojedini su mišljenja da bi Kalvariju (breg lobanja/gubilište) trebalo preimenovati u Gradina, kao svedočansto viševekovnog postojanja utvrđenja. Lep bi takav naziv bio, više srpski, svakako. Jedna od tvrđava je bila i Stari titelski grad, koji je do temelja srušen u austrijsko-turskim ratovima krajem XVII veka. No, od svega ostade par kamenih gromada i objekat od kamena. Ne zna se šta je. Natpisa nema. Inače, sve obaveštajne table posvećene su lesi i naslagama, odviše naučno i suvoparno za običnog posetioca. Ali, nijedna o kakvim takvim ostacima nekadašnjih naseobina. No, Kalvarija je svakako beg u tišinu i osamu i prijatno utočište tokom vrelih dana. Na klupicama u zelenilu, koje bi ruku na srce trebalo malo doterati, može se lepo odahnuti. Ponesite osveženje i nešto za gricnuti ukoliko kanite ostati duže. I jedan je od najlepših vidikovaca na Titelskom bregu. Vidi se podbrdna varoš, ušće Begeja u Tisu, ravni Banat… A da bi pogled dopro do mesta gde Tisa Dunav ljubi, mora se pažljivije promatrati i na prstiće propeti. Ali, truda je vredno.

5. Jer su u Maloj čardi zalogaji veliki

Podno Kalvarije, na samoj obali, bašta u hladu drveća, pogled na Tisu. Više nego primamljiv početak titelskog gastronomskog iskustva. Dočekuje nas široki osmeh mlađanog konobara. U maniru iskusnog ugostitelja hitro preporučuje smuđa na žaru, porcijaša. Spravljen znalački, alaski, ni najgunđaviji šta da zamere. I pljeskavicu neobičnog kockastog oblika, gurmansku. Baš je takva, i po ukusu i gramaži. Pogolema, još i punjena. Ali ispari iz tanjira, baš kao i smuđ. Apetitt je, znajte, uvek bolji uz miris Tise.

Kosovska Mitrovica je za mnoge je najsvetiji komad srpske zemlje. Svakako je dom najveličanstvenijim pravoslavnim hramovima.

Posle administrativnog prelaza vozimo uz obalu jezera Gazivoda. Podseća na Zlatarsko. Smaragdnih tonova, ušuškano u bujnom zelenilu. Odiše smirenošću.

KOSOVSKA MITROVICA JE DREVNI GRAD    

Na prostoru grada nađene su statue i žrtvenici iz II i III veka. Prvi put se spominje u srednjevekovnim spisima. Ime Mitrovica potiče iz XIV veka po crkvi Svetog Dimitrija Solunskog, koju je kralj Milutin darovao svojoj zadužbini manastiru Banjskoj. Nakon Prvog balkanskog rata ulazi u sastav Kraljevine Srbije.

Skućila se na severu Kosovske kotline, na skoro planinskoj nadmorskoj visini, na rubu Dinarskih planina, omeđena obroncima Golije, Kopaonika i Rogozne. Izdaleka severni deo Kosovske Mitrovice deluje kao brdsko uporište. Kao da ju je neko gonio i saterivao, pa kad se brdovite zaleđine dokopala, ukopala se i ne odstupa. Dalje nema kud. Ulice i danas prilično uske, mahom pod nagibom, stambene zgrade stare, mnoge oronulih fasada, zdanja uglavnom zapostavljena. Razumljivo, ima se mnogo prečih briga.

Na glavnom trgu je spomenik caru Lazaru, visine sedam i po metara. U jednoj ruci drži mač, drugom pokazuje ka Gazimestanu. Otkriven je na Vidovdan 2016. godine. Pored je bista diplomate i ruskog konzula u Kosovskoj Mitrovici, Grigorija Stepanoviča Ščerbine, koji je na izdisaju rekao da je „prva žrtva u novoj srpskoj istoriji za oslobođenje Stare Srbije“. Podlegao je rani od turskog metka 1903. godine. Na postolju spomenika ispisane su reči akademika Vladimira Ćorovića „Kap bratske ruske krvi kanula je u potoke srpske krvi, koji stolećima Kosovom teku“. Dalje ka Ibru, prostire se pešačka ulica podno srpskih trobojki razvijenih između zgrada. Istaknute su posvuda – na stubovima, terasama, izlozima… Na šetalištu je priličan broj  ugostiteljskih objekata. Krcati. Mnogo je mladih i dečice. Voze bicikl, trčkaraju, šutiraju i dobacuju se loptom.

Na kraju šetališta skulptura Kosovski božur, u spomen braći Milić, trojici junaka koji živote dadoše za odbranu otadžbine. U blizini, na samoj obali je spomenik poginulim u skorijim ratnim sukobima. Na vrhu je slika Belog anđela. Osim sećanja na stradale, istini za volju, nema mnogo sačuvanih kulturnih i istorijskih zdanja. Pojedina su ostala preko reke. Stižemo i do Ibra, a zatim i do crkve Svetog Save u južnom delu Mitrovice.

POSETA CRKVI SVETOG SAVE IZAZIVA DUBOKA OSEĆANJA

Ispred je stražarska kućica. Najavljeni smo, pa nam policajac dozvoljava ulazak. Dočekuje nas otac Nenad. Vidno radostan. Ne dolaze mu gosti često. Vernici uglavnom za praznike. „Sve ih je više. Dolaze nekad i stranci“, kaže ozarenog lica otac, jer svako ko kroči vredi hiljade duša. Pokazuje nam portu.

Gradnja hrama počela je 1896. a završena je tek 1921. Zidan je u srpsko-vizantijskom stilu, od kamena. Imao je velelepni ikonostas sa pozlatom. Spomenikom kulture proglašen je 2000. Četiri godine kasnije, u martovskom pogromu spaljen je i opljačkan. Zvono je skinuto. Do danas nije postavljeno. Posle nemilih događaja, dugo je bio deponija i zgarište, tužno se priseća otac Nenad dok nam pokazuje sat sa zvonare izbušen mecima. Uvodi nas u teškom mukom obnovljenu crkvu. Uski, duguljasti prozori dopuštaju zracima svetlosti da je obasjavaju. Zidovi beli, neživopisani, umesto ikonostasa poređane ikone. Sve su darovi pojedinaca i drugih pravoslavnih hramova u zemlji i inostranstvu. Mnogo je još posla, ali je bogomolja zaživela.

Teška srca odlazimo. Otac zove decu da nas pozdrave. Iz parohijskog doma, još potpuno neobnovljenog, izlazi pet dečkića. Ljubazno i pomalo stidljivo nam žele dobar dan. Otac ih svakog dana vozi u školu u Severnu Mitrovicu. Jedina su srpska porodica u južnom delu grada. Puki ostanak zarad budućeg opstanka nekada je najhrabriji čin.

SVUDA POSTOJE POSEBNA MESTA ZA PREDAH

Vraćamo se u severni deo. Potrebno nam je osveženje, a i predah. Što zbog poduže šetnje, što zbog utisaka iz crkve Svetog Save. Ali ne u gužvi kafića, već malko da se osamimo. Sedamo na klupu kod spomenika “Kosovski božur”. Simbolično. Svako u svojim mislima pijucka Jazak vodicu. Verni je naš pratilac na svim putovanjima, pa smo je poneli i na ovo posebno. Ispijamo poslednje kapi iz flašice i već smo krepki i orni za dalju šetnju. Čuda čine mineralčići prirodne izvorske vode.

SPOMENIK RUDARIMA SE VIDI IZDALEKA

Uskim uličicama penjemo se ka uzvišenju i stižemo do poljane gde je dečje igralište i nedovršeni objekat, verovatno sportski. Na najvišoj steni obližnjeg brda, uzdiže se krst. Pod zracima sunca čini se zlatan. Obasjava okolinu. Na drugoj strani naziru se obrisi ostataka srednjevekovnog Zvečanskog grada na vrhu ugašene vulkanske kupe. Tamo je život okončao Stefan Dečanski.

Stazicom kroz četinarski šumarak dolazimo do monumentalnog kamenog ostvarenja, visokog oko 20 metara. Podignut je 1973. u čast poginulim partizanima albanske i srpske nacionalnosti u Drugom svetskom ratu. Na dva konusna stuba položena je struktura slična koritu. Po jednom tumačenju, stubovi predstavljaju dva naroda Kosova, a korito njihovo jedinstvo tokom oslobodilačke borbe. Prema drugom, prikaz je rudničkog vagoneta. U grobnici počivaju kosti palih rudara.

Koji korak dalje je vidikovac sa kojeg se pogled pruža na Mitrovicu, celu. Ističe se crkva Svetog Dimitrija, na proplanku podno platforme. Mesto je pažljivo birano, da se vidi odasvud. Novije je zdanje, s početka XXI veka. Osveštana je na Mitrovdan 2005. godine.

KOD SEJDE JE MESO ĆUFTASTIČNO          

Bez imalo razmišljanja na obedovanje idemo kod Sejde. Tradicija duga skoro šezdeset leta. Domaćin nas dočekuje nesvakidašnje srdačno. Svako iz centralne Srbije je posebni gost. U ponudi samo ćuftice. Ali, ne one dobro nam znane u paradajz sosu, već roštiljske. Uzimaju se na komad i služe uz vruće lepinjice i salatu po izboru. Nešto između ćevapa i pljeskavice, kako po veličini, tako i po sastavu. Ukusom, pak, štogod drugačije. Sočnije i slasnije. Jedinstvene. E pa dragi Novopazarci, imate konkurenciju. Oštru, najžešću. Da nas kojim slučajem imenuju u kulinarski žiri, zlato bismo podelili, bratski. Domaćin, koji nam uprkos velikoj gužvi, posvećuje pažnju, ne dozvoljava da platimo. „Došli ste u domaćinsku kuću. U domaćinski grad“, kazuje ponosito. Negodujemo, ali uzalud. Ne popušta. Zahvaljujemo od srca. Osećanja pomešanih, dubokih, snažnih napuštamo našu Mitrovicu. Grad domaćina, al’ ponajpre grad svakodnevnih junaka.

Šumadija zove. Uistinu, dugo je pohodili nismo. Iako su se hajduci već pritajili, al’ tek do Đurđev danka, hrlimo u ustanički kraj. Da se ponosimo podvizima, otkrivamo kulturne i istorijske znamenitosti i begujemo u prirodu. I do grada kojeg je geograf i naučnik Jovan Cvijić pri prvom susretu bajkovito opisao kao „Belog labuda na zelenom jezeru”.

Zašto posetiti Rudnik i Gornji Milanovac

1. Jer je Rudnik prirodno i kulturno blago

Najviša je planina Šumadije. Ogrnut gustom, pretežno bukovom šumom prošaranom bistrim potocima i zelenim proplancima, stražari nad srcem Srbije preko svojih osam vrhova iznad 1.000 metara nadmorske visine. Čvorište je između slivova Zapadne i Velike Morave i Kolubare. Ime mu je nadenuto po bogatstvu ruda olova i cinka koje se i danas vade. Zahvaljujući svom položaju i rudnom bogatstvu naseljen je odavnina.

Držao je značajno mesto kroz istoriju. O njega su se otimali ne samo zavojevači, već i srpska vlastela. Tako je upravo na Rudniku iskovan prvi srpski dinar ćiriličkim pismom, dinar kralja Dragutina. Na njemu brije čudna ruža vetrova, koja ga uz veliku osunčanost i visoku jonizaciju vazduha zvanično načini vazdušnom banjom 1922. godine, dično nam kazuje naš domaćin, dobri znalac rudničkog kraja. I odmah postade mondensko mesto, pohrli gradska gospoda da u njegovim blagodetima uživa, šeretski dodaje. Tumaranje šumskim i stazama zdravlja pravi je užitak jer mnoge prirodne lepote i tragove burne prošlosti Rudnik krije. Prirodno dobro Veliki Šturac, koji se na osam hektara prostire između vrha Javora i Cvijićevog vrha, pod strogom je zaštitom.

Šetnjom do Gradova otkrićete ostatke turske varoši i tvrđave, a šetnjom do Mise, ostatke islamske bogomolje iz XIV veka. Posetom spomeniku Arseniju Lomi, odaje se počast junacima Drugog srpskog ustanka. Valja videti i Šumsku kuću, poznatu i kao Vila Danica i Hermanova vila. Kamenu lepoticu skrivenu među četinarima izgradio je tridesetih godina XX veka preduzimač Fon Herman, Austrijanac rođen u Beograd, koji je kao jedan od 1300 kaplara preživeo povlačenje preko Albanije.

Među vrhovima koji se ne sme zaobići je Ostrvica, redak reljefni fenomen, strmih litica. Usled nepristupačnog terena, izazov je i iskusnim planinarima. Vredi se uspeti na 758 metara jer se tu nalaze ostaci utvrđenog grada za koji se pretpostavlja da potiče još iz antičkog doba. Obnovio ga je Đurađ Branković u XIV veku za odbranu od Osmanlija. Veruje se da je u njemu umrla njegova žena, pa je po njoj nazvan Jerinin grad. Mnoga predanja kruže o prokletoj Jerini, a za nju se vezuju i imena sela Trudelja i Zagrađa. Priupitajte meštane, rado će o Jerini zboriti.

Gde god da vas noge ponesu ili točkovi odvezu bićete zahvalni.

2. Jer je Prljuša okno praistorijskog rudnika

Nalazi se na vrhu Malom Šturcu, na skoro 1.000 metara nadmorske visine. Do sada najbolje istraženo okno praistorijskog rudnika pokazalo je da su rudari nekada koristili kamene batove različitih veličina. Na strmoj litici kopala se ruda bakra – malahit. Pronađeno je i nekoliko keramičkih posuda, a sudeći po nalazima okno potiče iz četvrtog i trećeg milenijuma pre nove ere.

Ostaci nekadašnjeg rudnika vidljivi su i danas, a tragovi mineralizacije na stenama kao i raznobojno kamenje daju nalazištu posebnu čar. Ujedno je i vidikovac. Pogled puca na Šumadiju, brdovitu, zelenu, zanosnu. Doseže sve do Gružanskog jezera. Koračajte i osmatrajte pažljivo. Ako vam se sreća osmehne, možda pronađete komadić gorskog kristala.

3. Jer na BS Gornji Milanovac uživamo u vrhunskoj kafi

Istraživanje prirodnih i kulturnih blaga traži dosta energije. Zato svraćamo na BS Gornji Milanovac gde se u jednom od mnogih Drive Cafe restorana širom Srbije krepimo kafom po receptu starih italijanskih majstora.

Nastavljamo dalje, čula izoštrenih i spremnih za sve ono što nas čeka u Gornjem Milanovcu.

4. Jer je Gornji Milanovac najmlađi grad Srbije

Ili je među najmlađanijima. A upravo njima za rukom često pođe ono što starijima ne bi. Tako je i gradić u jugozapadnoj Šumadiji uspeo da poveže dve sukobljene srpske vladarske loze. Iako mu je istorija prilično duža, zvanično je osnovan 1853. godine. Tada knez Aleksandar Karađorđević izdaje ukaz po kome se varoš Brusnica premešta uz reku Despotovicu po kojoj dobija ime. No, po povratku na vlast, knez Miloš Obrenović 1859. odlučuje da ga preimenuje u čast svog polubrata Milana. Kako je Milanovac već postojao na Dunavu, ovom podno Rudnika dodade gornji, jer je fakat na višoj nadmorskoj visini. Mlada varoš se brzo razvijala, posebno zanatstvo i trgovina, Ubrzo je postala ugledna sredina. Nažalost, u Drugom svetskom ratu je bombardovan i spaljen 1941. Uspeo je poput mnogih svojih srodnika da se nad stradanjima izdigne i ponovo izgradi. Danas je simpatičan gradić zanimljivog i raznovrsnog sadržaja.

Gradskim trgom dominira zgrada bivšeg Okružnog načelstva, poznata kao Stari sud. Najstarije je sudsko zdanije u Srbiji, čija gradnja je počela sredinom XIX veka. Čuvenija je kao mesto gde je nepokorni vojvoda Živojin Mišić, tada komandant Prve armije, u novembru 1914. izdao naređenje za Rudničku ofanzivu i poveo junake u Kolubarsku bitku. Posle Drugog svetskog rata bila je zatvor, a danas je dom Kulturnom centru i biblioteci. Ispred ulaza počasno mesto zauzima bista Živojina, a sa strana na travnjaku društvo mu prave mermerne statue Aleksandra Karađorđevića i Milana Obrenovića.

Prekoputa je lepo sređen gradski park i crkva Svete Trojice, poslednja zadužbina kneza Miloša, čiju gradnju je  počeo, a dovršio je sin Mihailo. Crkva baštini stare ikonostase i delove znamenitog Takovskog grma pod kojim je obznanjen početak Drugog srpskog ustanka. U blizini je Spomen-park Brdo mira sa raznovrsnim stablima i velikim brojem spomenika. Sećaju se Gornjomilanovčani svih stradalnika.

5. Jer je Brkovića kuća legat i muzej

Kuća imućnog trgovca Ivana Brkovića udomila je Legat Nastasijevića i stalnu postavku Muzeja rudničko-takovskog kraja. Izgrađena kasnih tridesetih godina prošlog veka predstavlja redak sačuvani primerak međuratne arhitekture. Legat znamenite porodice koja je ostavila upečatljiv trag u srpskoj kulturi nalik je otmenom građanskom domu sa početka XIX veka. Svi članovi porodice bili su obrazovani i umetnički nadareni, te i njihov kutak odiše kulturom.

O životu i delima Nastasijevića svedoče slike i porodični portreti, lični predmeti, knjige, rukopisi, pisaća mašina, klavir, violončelo, frula, flauta sa notnim stalkom, gospodstveni nameštaj. Dragocenu zaostavštinu Gornjem Milanovcu, gde je porodica živela do 1920. godine, darovao je književnik Slavomir Nastasijević 1983. I tako rudničkom kraju i posetiocima upriličio nesvakidašnje kulturno i istorijsko iskustvo.

U potkrovlju je stalna postavka, arheološka i etnološka zbirka, koja obuhvata period vladavine Obrenovića i istoriju grada. Zbirku čine predmeti sa Starog dvora u Beogradu i Takovskog dvorca koji je izgoreo u požaru. Među najvažnijim eksponatima je pečatnik kneza Lazara, pronađen u okolini. Jedinstvena metalna pločica prikazuje šlem ukrašen bivoljim rogovima, zaštitni znak mitskog vladara, i tako dokazuje da je Lazar ne samo ovde boravio, već je i povelje izdavao. Doduše izložena je kopija, jer je original morao put Beograda, u Narodni muzej. Najintrigantniji predmet je svakako komad zavese sa Starog dvora u koju su bila umotana tela kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin po pogubljenju tokom Majskog prevrata 1903. Sjajni vodič nam nadahnuto otkriva mnoge nepoznanice o kraljici Dragi, inače rođenoj u Gornjem Milanovcu, ali i o dobročinstvima i pomoći Srbiji kraljice Natalije Obrenović. Pojedina istorijska znanja smo obnovili, ali i stekli nova saznanja koja su u školskim knjigama izostavljena.

6. Jer je Norveška kuća spomen “Krvavom putu”  

Zvanični naziv je Kuća srpsko-norveškog prijateljstva. Zdanje predstavlja spoj drvenog vikinškog broda drakara i srpske brvnare. Mnogima je poznata tek kao ugostiteljski objekat. No, na spratu je postavka u sećanje na zatvorenike 13 nacističkih logora u Norveškoj tokom Drugo svetskog rata. Otpremljeno je oko 4.000 ljudi, skoro sve Srbi, među kojim je bilo i oko 40 meštana Gornjeg Milanovca i okoline. U okviru prinudnog rada, gradili su put koji je kasnije nazvan krvavi put, a i danas se koristi, otkriva nam kustos. Preživelo ih je 1.660, najviše zahvaljujući pomoći domaćeg stanovništva koje ih je snabdevalo hranom, lekovima i toplom odećom, a pojedini su im čak pripomagali pri bekstvu. Tako su posle rata preživeli logoraši i njihovi hrabri spasioci Norvežani odlučili da svoje prijateljstvo ovekoveče. Sav materijal za kuću, koja je otvorena 1987. godine, donet je iz Norveške. Izloženi su lični predmeti zarobljenika, predstavljen je istorijat na srpskom i norveškom i postavljeni su ekrani na kojima se može uneti ime logoraša i saznati o njihovom životu i sudbini, ukoliko je poznata. Zla vremena stvaraju prijateljstva, pa je tako i krvavi put zbližio dva naroda. O kući se stara Muzej rudničko-takovskog kraja kome je potrebno najaviti posetu.

7. Jer je Kota 555 gurmanluk na visini

Na putu Gornji Milanovac-Topola svraćamo da nešto prezalogajimo. Pretpostavljamo da brojke u nazivu restorana predstavljaju nadmorsku visinu. Biće da smo u pravu, jer je ujedno i vidik koji se pruža preko obližnjih dolina do nekoliko vrhova. Istraživanje rudničkih kutaka i planinski vazduh nas izgladneše, te rado prihvatamo gazdaričinu “mesnu” preporuku. Kako su porcije obilate, naručujemo polovine. Stižu ćevapi, vrat i junetina ispod sača, sve u ili na kajmaku. Pride donosi kiseli kupus, papriku u pavlaci i lepinje, domaće. Prionusmo na posao, bili smo vredni, ali se ne izborismo ni sa upolovljenim porcijama. Jednoglasno dajemo ocenu: tri školske petice za ishranu. I studentska desetka za uslugu i ljubaznost.