Uputili smo se u srce Šumadije, u nekada prestoni grad, na obalama reke Lepenice. Auto-putem ka Nišu, udobno i brzo stižemo u Kragujevac.

Zašto posetiti Kragujevac i Šumarice?

1. Jer Kragujevac je bio glava Srbije

Tragovi života na području današnjeg Kragujevca vode u praistoriju. Srpskoj državi pripojio ga je Stefan Nemanja u XII veku. Kao značajno naselje, prvi put se spominje u turskim spisima 1476. godine kao Kragujevdža. Nazvan je, veruje se, po ptici kraguju, grabljivici sličnoj orlu, koja se u srednjem veku koristila za lov, a u šumama Lepeničkog kraja našla je prigodno stanište. I danas krasi grb grada.

Prestonica Kneževine Srbije postaje 1818. godine, a procvat počinje dobijanjem autonomije 1830. Tako je po mnogo čemu prednjačio. Prvo pozorište, Knjaževsko-srpski teatar, na čelu sa upravnikom Joakimom Vujićem, otvoreno je 1835., a predstave su se održavale i desetak godina ranije. Današnje majušno zdanje izgrađeno je 1928.  Beogradski univerzitet ima korene upravo u Kragujevcu, gde je 1838. osnovan Licej, preteča Visoke škole. Diči se i prvom gimnazijom na teritoriji tadašnje Srbije. I danas velelepno zdanje. Spreda, ka Đačkom Trgu i spomeniku Vuku Karadžiću gladac, otpozadi, ka Dvorskom kompleksu, jadac. Ižvrljani zidovi, okrnjena fasada, rasuto đubre. Nikako ne priliči budućim akademcima. I prvi vojni muzički sastav, Knjaževsko-srpska banda osnovana je u Kragujevcu. Svirao je marševe i narodne i prigodne pesme. I tako se razvijao i prestovao do 1841. kada titulu prepušta Beogradu. No, tokom Velikog rata bio je svojevrsno sedište Srbije. Udomio je Vrhovnu komandu. Tu su nastali pobednički planovi za Cersku i Kolubarsku bitku. Ne čudi, jer je na čelu vojske bio rođeni Kragujevčanin i veliki vojskovođa i ratnik, vojvoda Radomir Putnik.

Među poznatim znamenitostima ističu se Saborna crkva, prva izdignuta u vizantijsko-romanskom stilu u oslobođenoj Srbiji, velelepna crkva Svetog Save, spomenik Uspenje, u čast palim sugrađanima u poslednjim ratovima, i spomenik vojvodi Putniku.

2. Jer u Kragujevcu je stolovao Miloš Veliki

Pored kulturnih i administrativnih zdanja, sačinio je sebi i dvorski kompleks. Danas je deo Narodnog muzeja Kragujevca, čija centralna postavka je smeštena u Mihailovom konaku. Izložene su iskopine vinčanske i starčevačke kulture pronađene na tlu centralne Srbije, rekonstruisane kuće, matrice za tkaninu, nakit, čigre, alatke od kostiju.

Najlepše zdanje unutar kompleksa je Amidžin, znan i kao Momački konak, iz 1818. godine, tipično balkansko-orijentalnog stila. U njemu je zanimljiva ratnička postavka – prve puške kremenjače, kubure, jatagani, sablje, originalna dokumenta na turskom, zapisi o Sretenjskom Ustavu, i po njemu zastava Srbije. Ne liči mnogo na današnju. Ljubičin ili Šareni konak, gde su rođeni Milan i Mihailo Obrenović, izgoreo je u požaru krajem XIX veka. Sada je livada. Knežev konak je stradao u bombardovanju 1941. Nije se marilo da se obnovi. Ali, dobio je Miloš bistu, tek da se ne zaboravi da je nekada tu knezovao.

3. Jer u Kragujevcu je proglašen Sretenjski ustav

Na drugoj obali Lepenice, preko puta Dvorskog kompleksa, izgrađena je Stara crkva, u prvim danim vladavine kneza Miloša, koji je dobio dozvolu da je sazida, pod uslovom da ne nadvisi okolne džamije. Veliki je istorijski značaj crkvice. U porti je započet skupštinski život tek oslobođene Srbije. Tu su do izgradnje Skupštinske zgrade održavana zasedanja pod vedrim nebom kojima je mogao da prisustvuje običan narod. Počinjala bi liturgijom. Upravo tu je donet prvi srpski ustav – Sretenjski – potpisan 15. februara 1835. godine. Bio je jedan od najdemokratskijih vrhovnih pravnih akata. Izgleda previše demokratski za velike sile. Pod njihovim pritiskom suspendovan je 55 dana kasnije. Smatra se jednim od najvrednijih pravnih akata novog veka. Sačinio ga je Dimitrije Davidović.

U Staroj skupštini donete su mnoge bitne odluke za državu i narod. Objavljen je rat Turskoj 1876. i pročitane odluke Berlinskog kongresa, po kojima je Srbija stekla potpunu samostalnost. Danas je deo Narodnog muzeja Kragujevca. Lepa i zanimljiva postavka iz koje može mnogo da se nauči o važnom dobu srpske prošlosti.

Možda i najlepši deo Kragujevca koji smo posetili. Sređen, čist, duhovan, i istorijski neprocenjiv.

4. Jer je muzej Stara livnica arsenal oružja

Prvi komšija Staroj crkvi i skupštini je kompleks Zastave. Nekada moćan. Danas su mnogi objekti napušteni i zapušteni. Istina, razoreni su tokom NATO bombardovanja. Kragujevac ima dugu tradiciju oružja. Još 1836. godine postojao je Arsenal za opravku ručnog oružja, koji je brzo izrastao u fabriku za vojnu opremu. Sredinom XIX veka i Topolivnica se iz Beograda seli u Kragujevac. Bila su to burna vremena i valjalo je imati sopstveno oružje.

Muzej Stara livnica smešten je u zgradi koja je izgrađena krajem XIX veka. Neobičan prostor i nesvakidašnja postavka. Mašine i alati, arhivska gradja, fotografije, pečati i ordenje. Maketa prvog topa izlivenog u Kragujevcu, retkosti poput puške Mauzer-Milovanović, znane kao Kokinka, i njene poboljšane verzije Đuričke sa pet metaka, prva srpska ručna bomba, puška M24 koja je cela izrađena u Kragujevcu, i uputstvo kako na konja natovariti rasklopljeni top. Nikad se ne zna kad će i to znanje ustrebati. Hod kroz istoriju domaće vojne industrije, ali i primerci „sa strane“. Uzbudljivo, posebno za ljubitelje dugih cevi.

5. Jer Šumarice su nezaceliva rana

Zvanični naziv je Spomen-park Kragujevački oktobar. Za mnoge će ostati Šumarice. Prisnije je. Prostire se na 350 hektara po kojima je rasejano 29 grobnica pogubljenih oktobra 1941. godine. Streljano je oko 3.000 nedužnih, među njima 300 mladića i đaka srednjih škola i 40 dečice od 12 do 15 godina. Njima u spomen podignute su humke.

Na ulazu u spomen-park je Muzej 21. oktobar. Zdanje crvenkaste boje, jednostavno, a potpuno neobično, ni po čemu nalik muzeju. Dok začuđeni hodamo ka ulazu, uviđamo da prozora nema, nigde. Svetlost dolazi odozgo, tek. Kao u grobu. Jame oblivene krvlju kragujevačkih stradalnika. Užas originalno prikazan muzejskim zdanjem. Dočekuju nas stihovi Branka Miljkovića, prodorni, vrišteći, večni.

Stalna postavka prikazuje istoriju kragujevačkog zločina. Dokumenta, fotografije, lične stvari, poslednje misli i poruke upućene najmilijima, ispisane drhatvima rukama na papirićima, đačkim knjižicama, ličnim dokumentima, nekoliko snažnih umetničkih dela, izvezeni stihovi Krvave bajke Desanke Maksimović… I jeziva, mračna odaja sa osvetljenim kružićima u zidovima koji predstavljaju stradale. Pojedini sa likom i imenom, mnogi prazni. Bezimeni. Strahotno potresna postavka. Dostojan spomen nevinim žrtvama.

Humke unutar spomen-parka povezane su pešačkom stazom. Najpoznatiji je Spomenik streljanim đacima i profesorima, delo Miodraga Živkovića, koji ga je po pojedinim izvorima nazvao Prekinut let. Tu je pogubljena najveća grupa đaka i 15 profesora. Humka od belog mermera kao simbol nevinosti, čistote i mladosti ugašena u trenu kada je trebalo da se vine. U kamenu pored spomenika uklesana strofa Desankine Krvave bajke i istorijska rečenica jednog od neustrašivih profesora: „Pucajte, ja i sada držim čas“!

Među istaknutijima su spomenik Bola i prkosa, spomenik Otpora i slobode, Kristalni cvet, posvećen petnaestorici čistača cipela, dečkićima uzrasta od 12 dо 15 godina, Sto za jednoga, sećanje na zlogalsnu naredbu nacističkog generala Franca Bemea, i delo meksičkog vajara Protiv zla. Ovde se izdivljalo za milenijum čitav, u samo jednom danu.

Početkom XXI veka podignuta je hram-kapela Kragujevačkih novomučenika u srpsko-vizantijskom stilu. Ceo spomen-park je prigodno uređen, oplemenjen cvećem i besprekorno čist. Toliko bar dugujemo pogubljenima.

6. Jer Šumaričko jezero je sportska oaza

Nalazi se u blizini Šumarica. Veštačko jezerce sa uređenom plažom je leti spas od vreline, a tokom cele godine izletište, raznolike ponude za zabavu i rekreaciju – teren za odbojku na pesku, stolovi za stoni tenis, avantura park za odrasle i mališane, igralište za najmlađe, izip lajn kojim se jezero može preleteti. Ima kafić i restoran, čak i ambulanta. U jesenjim mesecima uglavnom ga pohode šetači i ribolovci. Kad se asfalt užari, sigurno je krcato i živo. Tada se mogu iznajmiti pedaline, voziti čamci i skuteri, i naravno kupati.

7. Jer je Sa nama na putu uvek pri ruci

Pauzu pravimo na jednoj od pregršt NIS Petrol benzinskih stanica. Kao ljubitelji programa lojalnosti, tražimo karticu Sa nama na putu, ali nas ljubazni radnik podseća „Možete i preko aplikacije“. Vadimo telefon i uključujemo aplikaciju Sa nama na putu. Skeniranje QR koda iz aplikacije – klik i završeno. Ovog puta platili smo sakupljenim bonus poenima.

Bilo nas je više na stanici, pa radnik dodaje još jednu korisnu informaciju – novi članovi koji se učlane online do 30. 11. dobijaju čak 500 bonus poena pri prvoj kupovini goriva. Sjajna ponuda zar ne?

Spremni nastavljamo upoznavanje gastronomskih lepota ovog dela Srbije.  

8. Jer u Biblioteci kod Milutina jede se šumadijski

Čudno ime za kafanu. Gde bi se spojila knjiga i pečenje ako ne u Srbiji. A ko to kaže da pečenje, poput knjige, ne može biti čovekov najbolji prijatelj? Milutin se potrudio da to i dokaže. Usput, dok se mastite, možete i čitati. Knjige uporno mame sa polica, ali niko da ih se lati. Šumadijski odabrasmo prasetinu, ispod sača. Topi se, sočna, ne zameraju čak ni ljubitelji jagnjetine. Prebranac i sarme domaćinske izrade i umesto pogače, stižu ne baš tradicionalno kragujevačke tortilje, ali vruće i ukusne. Konobari hitri, srdačni i nasmejani. Možda kod Milutina i nastane koje književno delo. Ne bi bilo prvi put u srpskoj kafanskoj istoriji.

…ispisao je čuveni srpski pesnik. Znatiželjno se uputismo u kraj grada oko kojeg pet gora stoji. Auto-putem Milošem Velikim očas stižemo do Valjeva. Nastavljamo ka Bajinoj Bašti i skrećemo levo u brda, ka mestu Leliću i kasnije ka manastiru Ćelije. Vijugavi put vodi kroz šumu. Zeleni tunel. Priroda uveliko nagoveštava lepote koje nam sprema. A nama radoznalima, brk se naširoko smeši.

Zašto posetiti kanjon reke Gradca i manastir Ćelije?

1. Jer reka Gradac je suza Srbije

I mi reku za diku imamo. Teško da ijedan vodeni tok u Evropi može da se poredi sa smaragdnom, jedinstvenom Tarom, ali je srpski Gradac u vrhu njenih takmaca. Najčistija je reka naše domovine i jedna od najbistrijih na tlu stare dame. Najbolja potvrda je gospođica vidrica koja se bezbrižno brčka u gradačkim vodama. Mora da joj i temperatura od oko 13 stepeni prilično godi.

Taman što izvirne podno planine Povlen, stidljivo nestane pod zemljom i tako nekoliko kilometara teče pre no ponovo izroni na glavnom vrelu Zelencu. Nedaleko odatle počinje Gradac da vaja klisurkasti kanjon neobične lepote. I tako skoro sve do Valjeva gde se umoran od obrušavanja niz padine i bitke sa rečnim hridima pitomo sliva u Kolubaru. Obale obrasle gustom šumom skrile su oko 70 pećina. Najpoznatija je Degurićka, još iz ledenog doba, dugih hodnika i bogatih ukrasa. Veruje se da su od pradavnina ovde živeli ljudi. Tragovi vode do paleolita. Svedoče tome i brojne iskopine i nalazišta. U kanjonu, na strmim liticama u selu Brangović, nalaze se ostaci srednjovekovnog utvrđenja, koje je prema nalazima istraživanja postojalo još u IV veku. Jerinin grad. Narod ga je nazvao po vili, prokletoj Jerini, osuđenoj da večno njime tumara. Poznat je i kao Bežane. Iza nepristupačnih zidina narod se znao kriti od nemilosrdnika. Do „ukletih“ ostataka utvrđenja stiže se pešice, zahtevnim usponom.

Celim tokom Gradac nesebično daruje život svojim bujno zelenim obalama, koje su izronile raznovrsni biljni i životinjski svet. Nađe se i poneka naseobina. Kanjon reke Gradca zvanično je predeo izuzetnih odlika. Preizuzetnih, rekla bi današnja mladež.

2. Jer do etno kafanice stiže se skok po skok

Upravo se tako i zove. Na desnoj obali Gradca, nedaleko od manastira Ćelije. Ubeđenja smo da je naziv vezan za hod po mostiću, ne baš udobno širokom, pride nihajućem, koji se mora savladati do etno-ekološkog domaćinstva. Sliči malenom muzeju na otvorenom – vodenica potočara, brvnare i daščare, starinske alatke i oruđa, svašta nešto iz sada već davnih vremena. Ima i sopstveni ribnjačič. Pored sveže pastrmke može se prezalogajiti junetina i jaretina ispod sača i gulaš, ili mezetnuti kozji sir, pršuta i kajmak. Sve je, naravno domaće, a cene vangradske, vrlo pristupačne.

Dok sedite za stolom na obali Gradca, mogu vas, ako vas sreća pogleda, obradovati neobični gosti. Družbina koza i jarčeva ukazuje se na mostiću. Prednjači jarac Šapa, koji neustrašivo, a tako graciozno skakuće preko brvna i još smelije dotrčava do stola da ugrabi koji zalogajčić. Uzalud ga meštani jure i teraju natrag stadu, tvrdoglava je to glava, tera po svome. Simpatično rogato stvorenje, čak se da i pomaziti.

Mobilni telefoni ovde odmaraju, signala nema, te uz pastoralne prizore i žubor Gradca odmaraju se i oči i duša.

3. Jer manastir Ćelije se uvek dizao iz pepela

I svaki put postajao značajnija svetinja. Udomio se u živopisnom  krajoliku među obroncima valjevskih planina, daleko od vreve i sveta, u netaknutoj prirodi. Naziv je verovatno dobio po manastirskoj crkvi koja je prvobitno bila malena poput ćelije, ili po kelijama u pećinama po okolnim stenama. Crkvica je posvećena Svetom arhangelu Mihailu. Istorijski podaci o vremenu nastanka su oskudni. Prema jednom kazivanju, manastir je ktitorstvo kralja Dragutina (1276-1282), a prema drugom, podignut je krajem XIV ili početkom XV veka za vreme vladavine despota Stefana Lazarevića. No, podaci o slobodoljubivoj prošlosti manastira su i te kako znani. Tokom ropstva pod Turcima često je rušen i spaljivan, a njegovi duhovnici učestvovali su u pripremama nekoliko ustanaka i buna. Tome svedoči i grob vojvode Ilije Birčanina, koji je sahranjen u porti manastira. U vreme Karađorđa služio je kao vojna bolnica. Kasnije, u oslobođenoj Srbiji pod Milošem Obrenovićem, u manastiru je radila jedna od prvih škola valjevskog kraja, u kojoj je učio i kasniji episkop Nikolaj Velimirović. Crkvica nikada nije živopisana, ali se diči devetostranim zvonikom, jedinstvenim u Srbiji, ponosito nam kazuje igumanija. Dodaje i da je od 1946. godine manastir ženski.

Stigli smo u vreme nedeljne jutarnje liturgije. Naroda mnoštvo. Mnogi prilaze milostivoj igumaniji, razgovaraju, iskaju savet. Sve ih pomno sluša, koju blagorodnu reč uputi i domaćinski zove na osveženje u trpezariju.

Na ulazu u manastirski posed izdignuta je nova trocrkva sa tri oltara, zavetni hram Svetog Justina Ćelijskog, jednog od najvećih bogoslova XX veka, svojevremeno  arhimandrita manastira Ćelije. Spolja starinskog izgleda, moravsko-raškog stila, iznutra sveže oslikana freskama.

Svega nekoliko kilometara dalje je manastir Lelić, gde su mošti Svetog Nikolaja Velimirovića, a u blizini su i manastiri Jovanja i Pustinja.

4. Jer Valjevo je junačko-pesnički grad

Iznedrio je valjevski kraj mnoge velikane. Od koga početi da niko ne zameri? Možda ipak od neustrašivog ratnika i jednog od najvećih srpskih vojskovođa, vojvode Živojina Mišića. Spomenik njegov krasi glavni gradski trg. Pa najvoljenije srpske pesnikinje, Desanke Maksimović, u čijem liku je prikazan spomenik pesništvu, na drugom gradskom trgiću. Preko književnika Milovana Glišića do članova porodice Nenadović – Alekse, prote Matije, Jakova, i Ljubomira. Svi nas zadužiše, poprilično.

Ovde počinje da huči Kolubara, trenutno usahla, ali zna biti plavna. Obale žive, ponuda raznovrsna. Niže mosta preko Kolubare je spomenik gubilištu. Tu su 4. februara 1804. dahijskim jataganima pogubljeni srpski glavari Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin. Neobično, crvenkasto obeležje u sećanje na zloglasnu seču knezova. Iza je Narodni muzej, lepo starinsko zdanje. Nedaleko je najstarija sačuvana zgrada, Muselimov konak, s kraja XVIII veka. Građen je za potrebe tadašnjeg turskog upravnika Valjevske nahije, Muselima. Na krovu su bile izložene odrubljene glave valjevskih knezova. Poput Ćele-kule u Nišu, ne da nisu narod zastrašile, već su bes rasplamsale i ustanak ubrzale. Zdanje je služilo kao škola, a kasnije je pretvoreno u izdvojeno odeljenje Narodnog muzeja Valjeva.

Grad ratničke istorije, bogatog kulturnog nasleđa, zelenila, parkova, i sporta. Prilično životan, gostoljubiv, prijemčiv. Valjalo bi ga malko umiti, obnoviti prelepa zdanja polupanih prozora i okrnjenih fasada, a ponajviše očistiti. Bio bi tada potpuno blistav, kako mu i priliči.

5. Jer Tešnjar je valjevska Skadarlija

Mogao bi biti, tačnije. Čini se duži od prestoničke, ali zapušten. Nažalost. Nekada zanatsko-trgovačka četvrt, orijentalnih obeležja. Od radionica, dućana i kafana vrvelo je sve. Živela je danonoćno. Danju bi se majstorisalo, kolačarilo, slastičarilo i naravno, kafenisalo. U suton bi se šetalo i ašikovalo, a noću boemisalo. No, zamrla je čaršija. Danas je trošna i ruševna. Većina kuća izgrađena je u XIX veku. Tako izgledaju i danas, uz svega nekoliko obnovljenih izuzetaka, koje daju nadu da se Tešnjar ipak predati neće. Od zanatlija jedva traga. Poneka radionica, svega nekoliko onih pravih kafana i par stolica iznetih na ulicu za nedeljni divan. Makar da provejava duh stare čaršije. Oku tuga, duši jed. Ostala je kaldrma, za utehu tek.

6. Jer usput možete da platite i račune na benzinskoj stanici

Naša sledeća stanica je BS Valjevo 2. Dok točimo gorivo, shvatamo da na svim NIS Petrol i Gazprom stanicama od sada možemo plaćati i mesečne račune, brzo, lako, pa čak i nedeljom. Idealno! Na kasi završavamo sve i brzo se vraćamo u automobil da što pre krenemo do mesta gde je Desanka odrasla.

7. Jer u Brankovini je detinjstvo provela Desanka

U Srba, voljeni se oslovljavaju imenom samo. Zna se, jedna je Desanka. Putokaza ka njenoj Brankovini nema, poznata srpska boljka. Prati se put ka Šapcu, pa se u nekom trenutku uoči znak, sramežljivo postavljen na samom skretanju, nekim čudom, na levoj strani puta.

Odmah po njenom rođenju, Desankina porodica se iz sela Rabrovice preselila u Brankovinu, desetak kilometar od Valjeva. Tu se još kao devojčurak zaljubila u prirodu. Neizlečivo. U šumarke, bregove, doline, reku, maslačke, kukce, ptice. Sa njima je razgovarala, družbovala, izdušila svoje besmrtne stihove. „Imala sam sreću da detinjstvo provedem onde gde se život najbolje i najlepše saznaje, gde nema ničega lažnog i izuzetnog sve kao i u drugih. Na izvorištu prirode.“ pričala je Desanka. U postojbini svojoj je sahranjena. Danas je Brankovina kulturno-istorijski kompleks na otvorenom. Mogu se videti Crkva Svetih arhangela, zadužbina prote Matije Nenadovića, stara i nova škola – Protina i Desankina, školski bunar i pisarnica, pet sobrašica, drvenih kućeraka koje su služile da se porodice okupljaju i obeduju, replika kuće i vajat čuvene porodice Nenadović, kao i njihovi grobovi. Tu počiva i Aleksa, čiju glavu su hrabri Valjevci uspeli da ukradu i sahrane je kako dolikuje, u zavičaju.

8. Jer pod platanima se zdravije obeduje

I prijatnije. Naročito u vrele i bezvetrene dane. Pogolema bašta pod razgranatom krošnjom gorostasnih platana sa drvenim stolovima i klupama. Restoran Platani prvi je komšija Valjevske pivare. Srbijanski naručujemo mešani roštilj, razne salate i lepinjice. Mogle su biti svežije. Meso sitno slanije, dobro, ali ništa posebno. Za utoliti glad. Sve pohvale za hitru i prijatnu uslugu. No, sigurni smo da u Valjevu ima i bolje ishrane. Ispitaćemo sledećom prilikom.

Poslednje trzaje leta grabimo za još jedno sunčano druženje sa prirodom. Idemo tamo gde su plodnu, pitomu mačvansku ravnicu Srema izvajale dve rečne lepojke, Sava i Drina. Gde se priroda osamila i izrodila raznoliki biljni svet, a čovek nekim čudom rešio da je ostavi netaknutu i rezerviše za bića koja joj zlo ne čine. Životinje. A kad smo već blizu Drine, skoknućemo malo i preko grane, do najvećeg grada Semberije i čuvenog etno sela. Iz Beograda put vodi ka Sremskoj Mitrovici i dalje ka Bogatiću. Usput se prati putokaz za Kamping Zasavica.

Zašto posetiti Zasavicu i Etno selo Stanišići?

1. Jer Zasavica je pitomi safari

Mirna Sava i plahovita Drina od davnina su tokove menjale, meandre stvarale i predeo prekrajale. Kada je poprimio današnji izgled, ko bi to znao. No, keltske karte beleže da su ovde živeli zmajevi, jednom. Svojom snagom prirodu su čuvali sve dok se nisu pojavili ljudi zmajevitog duha kadri da ih zamene. Kaže legenda. A možda i istinu govori.

Specijalni rezervat prirode Zasavica prostire se na površini od 1.825 hektara, od kojih je 675 hektara pod prvom kategorijom zaštite. Nazvan je po rečici Zasavici, dugoj 33 kilometra, koja se podzemnim putem napaja drinskom vodom. Jedno je od poslednjih izvorno očuvanih močvarnih područja Srbije. Kao prirodno dobro od izuzetnog značaja zaštićena je 1997. godine.

Savršeno je mesto za celodnevni izlet, naročito porodični. Sjajna prilika za dečicu da bezbrižno trčkaraju travnatim tepihom, poigraju se na otvorenom igralištu, ali i da se upoznaju sa životinjama, sa ponekom možda i sprijatelje. Roditelji spokojno mogu da odmaraju i uživaju u domaćim đakonijama u restoranu sa velikom baštom. U ponudi je i plovidba  brodićem, iznajmljivanje čamčića i ribarenje, uz dnevnu dozvolu. Ne propustite da se popnete na toranj vidikovac sa koga pogled puca na veliki deo ovih nedirnutih predela dok se u daljini nazire vrh junačke planine Cer. Može se i konačiti. Od nedavno, postavljene su dve kućice za takozvani glamping, glamurozni kamping u glamuroznom prirodnom orkuženju.

Svakako najzanimljivija je safari vožnja električnim busićem. Bogatstvo biljnog i životinjskog sveta je neprocenjivo, počinje priču simpatični vozač. Pronađeno je 150 novih vrsta flore i faune, a prošle godine otkriven je rečni račić star 540 miliona godina! Rezervat je stanište 216 vrsta ptica kojima gospodari orao belorepan, 20 vrsta riba, među koje se udenula i dvodihalica mrguda, u narodu znana kao crnka, zaštićena kao prirodna retkost, 275 vrsta gljiva i pet vrsta tartufa, 70 vrsta dnevnih leptirova, i šest vrsta zmija, ali bez brige, nijedna nije otrovna. Ni biljčice ne zaostaju. Ima ih 680 vrsta. Izdvaja se smrdan od koga se spravlja narodni lek. Kakva gužva raznolikosti i bogatstva!

Ubrzo stižemo do središta safarija, pojilišta sa ispitanom vodom iz arteskog bunara. Žurka u toku. Mnoštvo domaćih, tačnije bosanskih brdskih konja, podolskih goveda, kravica, i prasića, koji ne mare mnogo za nezvane goste. Poneko grlo nam uputi upitljiv pogled, poneko i priđe, ali većina teško da nas je primetila. Svikli se na suživot, a i ljude. Biće da su ovde svi dobrodošli sve dok se ponašaju u skladu sa ovdašnjim pravilima. Nema magaraca, primeti neko. Mora da su se lenjivci uspavali i kasne na jutarnje pojenje. Dobri vozač odmah pokrene busić i odveze nas do njih. Kao po komandi prilaze, neustrašeno i umilno ne bi li se ogrebali za koji zalogaj. Pristižu i pulad. I mladunci druželjubivi. Njuškaju se sa mališanima. Mila, mazna stvorenja. Eto, sada znate zašto nas muškarce žene često nazivaju magarcima, nasmeja nas sve vickasti vozač. Ispustio je, sigurno nehotice, da spomene tvrdoglavost magareću.

Safarijem se može i prošetati. Ne uzdajte se mnogo u svoj istančani njuh i dobro obratite pažnju na usputne nagazne mine, mnoštvo ih je. Sve je to prirodno i ne bi nikako valjalo da je drugačije. Uživaćete u nestvarno netaknutoj prirodi naših predaka. Takvom je treba sačuvati za potomke.

2. Jer u Zasavici se spravlja jedinstveni sir na svetu

Ujedno i najskuplji – 50 grama košta 50 evrića. Magareći. Pravi se, očekivano, od magarećeg mleka. Veoma je slično majčinom, bogato je hranljivim sastojcima i vitaminima, izuzetno niskog procenta masti, ne izaziva nikakve alergije, i pije se sveže. Prema zapisima, odvajkada ga je narod koristio kao lek. Mnogo je truda uloženo dok se mleko nije usirilo. I to bez ikakvih aditiva. Čista organska proizvodnja na način koji su primenjivali naši stari, sa pašnjaka koji nije preoran poslednjih 300 godina. Receptura, koja se ne odaje ni za živu glavu, pronađena je, ali ne i potrebne količine mleka. Za kilogram ovog mlečnog zlata potrebno je 25 litara mleka. Magarica daje mleko šest meseci, a prva tri meseca ne sme da se muze. Tek ako je mladunče napredno i zdravo, tokom druga tri meseca mleko joj se kraducka. Pa sad, možda svetska eksluziva Zasavice i nije toliko skupa.

Svega nekoliko dana po objavi vesti da se sir sačinio, u Zasavicu je pristigao lični izaslanik britanske kraljice Elizabete II, otkriva nam razgovorljivi domaćin, koji je i najzaslužniji za nastanak mlečnog čuda. Ne znamo da li se njenom veličanstvu sir dopao, ali ga je zasigurno okusila. Mi nismo, nažalost. Ali nas je magarećim kobasicama počastio domaćin. Izvrsne su. Ako ne sir, možete sebi priuštiti mesnu prerađevinu od mangulice, konjskog i magarećeg mesa, ili narodne preparate od bilja.

Težak je rastanak sa živim svetom Zasavice, ali kanimo za dana preko Drine, u bratsku Semberiju.

3. Jer Stanišići su vikend oaza

Najbliži je prelaz Badanovci, preko Pavlovića mosta. Uz ličnu kartu, eto nas očas u Etno selu Stanišići. A tamo, nema čega nema, od igle do lokomotive, doslovno. Na ulazu nas dočekuje stanica Podlugovi, i odmah u nama zapeva Čola. Odatle kreće turistički vozić. U jezercetu pored je Nojeva barka, brodić zanimljive istorije, kome eto, nije bilo suđeno da zaplovi. Idemo pešaka u obilazak. Još nekoliko jezeraca sa labudovima, šepuri se i par crnih sa svojim mladuncima, mostići, mini zoo vrt, crkva i kapelica, svečane sale za raznorazne proslave, i mali amfiteatar za priredbe. Ljubitelji sporta mogu da igraju tenis, pikaju fudbal i oprobaju se na strelištu. Upečatljive su stare brvnarice prenete iz sela opštine Vareš i planina Zvijezde i Romanije, sa pokućstvom i narodnim nošnjama i kućice građene od kamena. Pojedini delovi izgledaju kao muzej na otvorenom – vodenice, kovačnica, mlekara, i mlin potočar, koji još melje brašno za potrebe restorana. Smestiti se može u etno kućicama prilagođenim savremenim potrebama i hotelima sa pet zvezdica sa velnes i spa uslugama.

Upriličen je i audio vodič za one koje žele da saznaju više o istoriji i duhu mesta. Sve je učinjeno da se posetiocima ugodi, od prostranog parkinga do raznolikih sadržaja. Za svačiji ukus i džep ponešto. Možda previše načičkano, možda ponegde i prejaki sudar starog i novog. Ali sve sređeno i besprekorno čisto. Domaćini srdačni, gostoljubivi i veseli, po tradiciji već.

4. Jer u Stanišićima teletina ispod sača je vrh vrhova

Od nekoliko restorana, biramo Konobu, iz koje su se Stanišići i razvili. Gužva i utrkivanje naroda za prazan sto nagoveštavaju odličnu hranu. I jeste, i to više nego odlična. Naručujemo platu predjela- uštipci, još vrući, kajmak, vanredan, sir, i domaći pršut. Bilo bi nam dovoljno, ali kako ne probati roštilj i teletinu ispod sača. Pljeskavica i ćevapi, očekivano savršeni, nadaleko čuvene roštiljdžije ne mogu da omanu. A tek teletina! Vrhunski spremljena, raspada se i topi u ustima. Ako zbog nečega vredi prevaliti put do Stanišića, onda je to bez sumnje hrana.

5. Jer Bijeljina je dom muzeju Semberije

Smestio se na glavnom gradskom trgu, u najstarijoj zgradi, koju bi valjalo spolja doterati. Baštini više od 10.000 predmeta raspoređenih u tri stalne postavke. Arheološku čine eksponati iz doba od neolita do kasnog srednjeg veka, zbirka stećaka sa ćiriličkim natpisima na staroslovenskom i rimski kameni spomenici. Istorijska soba prikazuje prošlost grada od prvog pomena 1446. godine, a etnološka, verovatno i najzanimljivija, pruža uvid u narodni život sela Semberije i starogradsku kulturu Bijeljine. U čitavom prostoru za oko zapadaju kost i zub mamuta, kome godište nije određeno, i radio koji je revolucionaru i književniku Rodoljubu Čolakoviću, rođenom u bogatoj bijeljinskoj porodici, poklonio lično Nikita Hruščov, nekadašnji vođa Sovjetskog Saveza. Nedavno je otvorena i Spomen-soba palima u poslednjem ratu.

Na glavnom trgu Muzeju društvo pravi zgrada Skupštine grada, spomenik kralju Petru I Karađorđeviću i parkić sa podnom šahovskom tablom i velikim figurama. Dok dvoje pokušavaju jednog drugog da matiraju, nekolicina sa klupa dobacuje. Tako se nekada živelo.

6. Jer od sada možeš ostvariti popuste i na našim benzinskim stanicama u BiH

Nakon što smo posetili muzej Semberije i ispunili svoja čula istorijskim činjenicama i lepotama, okrepili smo se na Gazprom benzinskoj stanici Bijeljina 1. Ljubazno osoblje nam je u domaćinskoj atmosferi pružilo lepe informacije o novim popustima. Karticu lojalnosti Sa nama na putu iz Srbije sad možete da koristite i u Bosni, a kažu nam da za više informacija posetimo vest o popustima u BiH. Puni utisaka i spremni za povratak, krenuli smo kući uz obećanje da ćemo se vratiti u Semberiju –  gde je istorija mnogo pričala, a budućnost tek kreće da zausti.

Sjaj nebeski u kojem se na oko 2.850 kilometara ogleda deset zemalja. Ustoličio je četiri prestonice. Strateški odvajkada izuzetno važan, životno i prirodno neprocenjiv. Od izvorišta u Nemačkoj, uglavnom lenjo valja svoje silovite vode kroz prostrane ravnice. Sve do Golubačke tvrđave, predvorja Đerdapa. Tu je najčudesniji, vele mnogi. Tamo gde su moćne vode probile bedeme Karpata.

Krajolik izmaštan silama prirode diči se nestvarnim lepotama, vešto prikrivajući tragove burne i bogate prošlosti koji sežu do samog osvita civilizacije.

Zašto posetiti Lepenski Vir i Đerdapsku klisuru?

1. Jer gvozdena kapija Dunava je najveća klisura Evrope

Klisura probojnica, tačnije. Kod nas znana kao Đerdap. Naziv potiče od persijske reči Girdap, koja je prilagođena srpskom, istog značenja – vir, vrtlog, opasno mesto na reci. Danas je prirodna granica Srbije i Rumunije.

Usekla se duž više od 100 kilometara desne obale Dunava. Od Golubačkog grada, gde se Dunav tromo izležava preko šest do sedam kilometara u širinu, ko bi to precizno izmerio. Potom se rasanjuje, čas jurne pa ustavi, plavne i usuhne, tek vijugne pa ispravi, sve dok ga planinski masivi u Kazanu ne sateraju u stotinjak metara, a on razjaren pa od siline potkopa najdublje dubine. Nastavlja svojom klisurom sve do utvrđenja Diana kod Kladova. Opasan bujnim rastinjem i šumama, brdima i planinama, protkan duhom starih kultura. Neuhvatljiv i krotak. Darežljiv i surov. Zanosan i strašan. Veličanstven.

Deo je Nacionalnog parka Đerdap, koji se prostire na oko 63.800 hektara. U julu 2020. godine, područje Đerdapske klisure i njenog zaleđa, UNESKO je proglasio geoparkom. Prvim u Srbiji.

2. Jer Lepenski Vir je najstarija naseobina na tlu stare dame

Starija od biblijskog potopa, počinje priču naš domaćin. Začeta je oko 9.500 godina pre nove ere. Nesuglasica je mnogo oko godina… na zvaničnom sajtu nalazišta piše 6.500 p.n.e, pojedini izvori navode 8.000 p.n.e. Kako god, smatra se kolevkom Evrope.

Bejahu izuzetno pametni ti Lepenci. Izabrali su savršeno mesto za svoju naseobinu, 100 metara nizvodno od današnjeg muzeja. Između reke bogate ribom, kod vira gde se zbog strujanja vode sama sakupljala, i strmih litica. Pravili su kuće i spremali hranu samo uz pomoć prirodnih alata. Domove su postavljali ka istoku, da ih ogreje prvo jutarnje sunce. Prema analizi kostiju, bili su izuzetno zdravi, što se umnogome pripisuje ribi koja je činila oko 70 odsto ishrane. Iz mezolita, lovačko-ribolovačko-sakupljačke zajednice prešli su u neolit, na ratarastvo i stočarstvo. Broj stanovnika je rastao, a prostor postajao tešnji, što je dovelo do kretanja stanovništva.

Do otkrića se došlo tokom opsežnih istraživanja koja su prethodila izgradnji HE Đerdap. Iskopine su izložene u Centru za posetioce Lepenski Vir. Predstavljena je maketa, mezolit i neolit samog lokaliteta, kopije monumentalnih skulptura, upotrebni predmeti, rekonstruisani načini sahranjivanja i hologramska rekonstrukcija nekadašnjih kuća.

Dodatna istraživanja kulture koja je zapanjila svet su onemogućena. Potopljena je. Tajne zna Dunav samo.

3. Jer Donji Milanovac je gradić neobične istorije

Na putu ka ovom mladom, živopisnom mestašcetu može se predahnuti u domaćinstvu Kapetan Mišin breg na oko 170 metara nadmorske visine odakle pogled puca na Donjomilanovačku kotlinu. Možete razgledati zbirku skulptura od kamena i drveta na otvorenom, posetiti muzej vina i okusiti vlaška jela.

Pre no se ustalio na današnjem mestu, gradić se nekoliko puta selio. Prvo sa obale na ostrvo Poreč krajem XVII veka pred najezdom Turaka. Potom se tridesetih godina XIX veka vratio na kopno usled čestih poplava, shodno naredbi kneza Miloša Obrenovića kada je nazvan Milanovac po Miloševom prvencu, Milanu. Bio je jedno od prvih naselja koje je izgrađeno po regulacionom planu, koji je osmislio vojvoda porečki Stefan Stefanović Tenka. Tri decenije kasnije kada je pod Rudnikom nastao Gornji Milanovac, gradiću je dodata odrednica Donji. Na današnje mesto doselio se 70-tih godina prošlog veka kada je počela gradnja HE Đerdap. Skućio se konačno. Ne bi ga valjalo ponovo izmeštati.

Najčuveniji je po kapetanu Miši Anastasijeviću, bogatom trgovcu, učitelju i velikom dobrotvoru, koji je svome otečestvu zaveštao čuveno Kapetan Mišino zdanje u Beogradu. Njegova kuća je kamen po kamen, gredu po gredu prebačena u današnji gradić. Trebalo je da bude muzej. No, zdanje je zakatančeno već poduže vreme. Susedna građevina je kuća Tenke, takođe preneta sa izvornog mesta. Iznajmljuje je Turističko-informativni centar Donji Milanovac. Obe građevine privatizovane su u paketu sa hotelom Lepenski Vir, saznajemo. Nisu više narodne.

Donji Milanovac udomio je i Centar za posetioce Nacionalnog parka Đerdap, u kojem su predstavljene raznovrsne prirodne vrednosti, raznolikost biljnog i životinjskog sveta i kulturno-istorijske znamenitosti Đerdapa. Zanimljiva i prijemčiva postavka priređena je u saradnji sa Prirodnjačkim muzejem u Beogradu.

4. Jer u Kazanu se Srbija i Rumunija poljubiše

Umalo. Nedostaje tričavih 150 metara. U Malom Kazanu, Dunav je najuži i najdublji. Oko 70 metara, prema pojedinim podacima, čak 90. Sledi Veliki Kazan, dvostruko  širi. U ovim tesnacima, sve je vrilo od virova, brzaka i vrtloga, kao u kazanu. Otud im i naziv.

No, i bez poljupca, ljubavišu. Srbija i Rumunija. Udvaraju se jedna drugoj u zavodljivoj igri strmih litica. Al’ ne da ih spojiti Dunav, ljubomorko. I tako stolećima, milenijumima. Zarazna romansa. Ljubav se rađa na prvi pogled kod svih koji posvedoče ovom nesvakidašnjem provodadžisanju prirode. Neuspelom, za sada. Najromantičniji je pogled sa vidikovca Veliki Štrbac, najvišeg vrha planine Miroč, sa oko 770 metara nadmorske visine. Potrebno je pedesetak minuta za savladavanje uspona. Napor se isplati, i te kako.

5. Jer Trajanova tabla svedoči značaju Đerdapa za Rimsko carstvo

Nedaleko od klisure Kazan nalazi se Trajanova tabla kojom je označen završetak Trajanovog dunavskog puta. Postavljena je na prelazu iz I u II vek. Tekst, posvećen samom caru, uklesan je u stenu na latinskom i odaje da je put načinjen usecanjem planinskih litica i podupiranjem gredama. Ozbiljan poduhvat. Danas su čitljiva samo tri reda. Zbog izgradnje HE Đerdap Trajanov put je potopljen, a tabla je podignuta 20 metara. Do nje se može jedino brodićem.

6. Jer se u Kladovu spravlja vrhunski smuđ

Prolazimo HE Đerdap. Golema brana. Pre Kladova, nalazi se utvrđenje Diana, izgrađeno u doba cara Trajana, koje je svojevremeno bilo i privredni centar sa pristaništem. Ogladneli smo. Meštani preporučuju restoran hotela Aquastar Danube, na obali. Terasa gleda na gradsku plažu. Povelika, sređena. Dunav, miran i čist. Gostoprimljiv. Izbor je povelik, ali biramo ribu, rečnu. Sigurno je sveža. Smuđ na žaru i kotleti soma. Vično spremljeno, savršeno. I čašu vina, iz negotinskog kraja. Cene su pristojne. Topla preporuka.

Ako kanite noćiti u Kladovu, sutrašnji dan može biti podjednako zanimljiv. Tek koji kilometar nizvodno, u blizini sela Kostola, nalaze se ostaci Trajanovog mosta, koji je bio dug više od kilometra i oko hiljadu godina slovio za najduži na svetu. Tu su i ruševine rimskog utvrđenja Pontes, koje je izgrađeno da štiti most.

Ne može se Đerdap smestiti u dan. Previše je zanimljivosti za videti i tajni za otkriti. Biće, u nekom novom druženje sa Dunavom. Svraćamo na BS Kladovo da okrepimo umornog četvorotočkaša i opskrbimo se grickalicama i osveženjem za put. Platismo, a uz aplikaciju Sa nama na putu dobismo bonus poene i uštedesmo za sledeći put. Nevoljno sedamo u auto. U povratku nećemo uživati u Gvozdenoj kapiji Dunava. Svila se tama.

Planinsko leto nastavljamo u centralnoj Srbiji, u blizini Kraljeva. Na visovima omeđenim trima vodama – Ibrom, Ribnicom i Brezanskom rekom, čije duboke kotline su ispresecale Stolove na dugačke grebene koji mu podariše zvezdasti oblik. Zapadni obronci sačiniše klisuru nemirnog Ibra, čija bajkovita dolina skriva bisere srpskog srednjevekovlja.

Zašto posetiti Stolove i Gradac?

1. Jer na Stolovima stoluju konji divlji

Poludivlji, tačnije. Ne zna im se tačan broj niti ima li i među njima usamljenika i odmetnika. No, zna se da su u ovim planinskim predelima odvajkada živeli stočari. Prema jednom od mnogih narodnih kazivanja, junak nad junacima, Miloš Obilić, svog Ždralina uzjahao je upravo na Stolovima.

Konje su otpitomili ovdašnji seljani koji bi ih leti odvodili u brda da bi imali manje posla. Vremenom bi ih u divljini ostavljali sve duže, katkada i tokom zime, a konji bi se snalazili, učili da prežive i konačno se osamostalili. I kada bi ih vraćali u pitominu, često bi bežali natrag u slobodu. Tako postadoše poludivlji. Zimi uslovi znaju biti veoma surovi te konji ostaju bez hrane, ali plemenite duše nađu način da im je dopreme.

Pohod do četvoronogih gracija je poprilično mukotrpan. Biramo kolski put iz pravca naselja Žiče. Najizdržljiviji mogu i pešice. Dočepasmo se zaravni sa koje se pruža predivni pogled na okoliš, verujući da smo stigli dovoljno visoko i daleko, blizu konja. Dok ih nestrpljivo tražimo očima, skoro smo uvereni da se jedino terencem može dovde dogegati. Kad eto “običnog” četvorotočkaša koji pristiže sa susednog brda. U kabini sva mesta zauzeta, za volanom dama. Nasmejana i opuštena kao pistom da vozi. Zbunjeni smo, istovremeno zadivljeni. Vesela petorka nas uputi uzbrdo, dokle točak može.

Terenca u nekom trenutku napuštamo i nastavljamo na sopstveni pogon. Ne znamo tačno kuda niti gde se kriju, samo znamo da ih moramo pronaći. Taman savladamo jedno brdo, kad izranja novo… Usput srećemo mlađi par, ljubitelje pešačenja u prirodi, iz Vojvodine. Od jutra se pentraju, lutaju, ali ne odustaju. Zahvalni smo na neočekivanom društvu. Lakše je. Šalimo se i hrabrimo. Konačno ugledasmo toliko željeni prizor. Upornost se ovoga puta isplatila. Nekoliko lepotana spokojno gricka travu, ne obazirući se na pridošlice. Tek kada mlađani par iz ranca izvadi šargarepice, počeše prilaziti, lagano. Hranu životinja odmah nanjuši, ali zna i dobrotu. I nisu tako divlji, pomislismo. No, oprezno i nežno sa lepotanima.

Za naziv Stolova vezano je nekoliko legendi. Po jednoj, ime potiče od glavnog grebena koji iz daljine sliči stolu. Po drugoj, knez Lazar je pre boja na Kosovu često tu lovio, a za obedovanje su se sačinjavale klupe i stolovi. Prema trećoj, prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava je stolovao u obližnjem manastiru Žiči.

Priroda Stolova je potpuno netaknuta i divlja, poput njenih najpoznatijih stanovnika. Ne mnogo šumovita i poprilično suvkasta, bez potoka i vrela. Pašnjaci, nisko rastinje, žbunje, poljsko cveće, i brda koja se protežu unedogled.

Zadovoljni, ali dobrano iscrpljeni. Verujemo da i našem prevozu treba okrepljenje. Najbliža benzinska stanica je u Kraljevu, NIS Petrol. Ne gubimo vreme. Plaćamo gorivo Drive.Go aplikacijom, bez odlaska do kase. Iz automobila, očas. Hitamo dalje.

2. Jer Maglič je čuvar srca nemanjićke Srbije

Uzdignut na visokoj, strmoj steni. Teško pristupačan. Gotovo neosvojiv. Preživeo je sijaset ratova, ustanaka i buna. Zahvalnost duguje položaju, ali i magli, koja bi često zaposedala njegove bedeme. Po njoj je nazvan, kaže narodno predanje.

Osim magle, obavijen je velom tajne o svom poreklu. Ne zna se pouzdano kada i ko ga je uzdigao. Pretpostavlja se da je izgrađen u XIII veku da štiti nemanjićke zadužbine – Žiču, Studenicu, Sopoćane i Đurđeve stupove, ali i nekada prometni i usamljeni trgovački put koji je prolazio dolinom Ibra. Prvi pisani podaci o ovom srednjevekovnom gradu potiču iz 1337. godine, iz vremena arhiepiskopa Danila II, koji je u Magliču podigao palate i ćelije.

Tvrđava se prostire na više od 2.000 kvadratnih metara, opasanih zidinama sa sedam kula i glavnom, Donžon. U unutrašnjosti grada su ostaci višespratne palate sa podrumskim prostorijama, crkve Svetog Đorđa, stambenih objekata, bunara, i rezervoara za vodu.

Proglašen je spomenikom kulture od izuzetnog značaja. No, kao i vekovima unazad, ostaje nepristupačan. Mosta preko Ibra nema. Odnela ga nabujala voda… I taj, kažu meštani, bio je nebezbedan. Prelaz je moguć jedino plovilom. Trenutno je Maglič u skelama, izvode se radovi na obezbeđenju bedema. Do kada će trajati, nismo uspeli da saznamo. Niti kada će se Ibar premostiti. U međuvremenu je pokrenuta inicijativa „Obnovimo Maglič“ kojom bi se srednjevekovnom gradu vratio pređašnji sjaj. Prema maketi, izgledao bi veličanstveno. Umesto ostataka zidina, ulazom u dolinu Ibra gospodario bi zamak.

3. Jer dolina Ibra je prirodni i kulturni biser

Usekla je uporna voda sebi put između dva planinska gorostasa – Golije i Kopaonika. Kroz raskošnu prirodu stvorila je nestvarne pajzaže. Protkane dahom istorije i kulture. Nazivaju je Dolinom kraljeva, Dolinom vekova, a za romantičare je Dolina jorgovana. U pozadini je ljubavna priča. Prema jednoj legendi, jorgovane je posadio kralj Uroš I da iskaže ljubav prema budućoj srpskoj kraljici Jeleni, a po drugoj, njihov sin, kralj Milutin je, posle dva neuspela braka, za treću sreću, svojoj izabranici dolinu posuo jorgovanima. Našlo bi se još poneko predanje. Ko god da ih je zasadio mora da je bilo iz ljubavi, jer mirisni bokori, plave, ružičaste i bele boje cvetaju i dan-danas.

Ibar je raj za ljubitelje raftinga i nadaleko čuven po svom Veselom spustu. Krajem juna ili početkom jula na stotine veseljaka se okuraži da se splavom, gumenim čamcima, kajacima ili već čime god se da ploviti i plutati otisne nizvodno 25 kilometara do Kraljeva. Zabava i dobar provod su zajamčeni.

4. Jer Gradac je zadužbina kraljice Jelene

U narodu poznate kao Anžujske. Ne zna se zasigurno iz koje zemlje i porodice je potekla, ali se pretpostavlja da joj je poreklo povezano sa Anžujcima koji su tada vladali jugom Italije. Potpisivala se “Jelena milošću božjom kraljica sve srpske zemlje i pomorske”. Bila je supruga srpskog kralja Uroša I i majka kraljeva Dragutina i Milutina. Ostavila je upečatljiv trag u srpskoj srednjevekovnoj državi. Njen dom bio je prva biblioteka i učilište. Okupljala je siromašnije devojke iz kraja i podučavala ih raznim posovima i veštinama, ali i pismenosti i muzici. Naručivala je prepisivanje knjiga koje je kasnije poklanjala i darivala je i obnavljala mnoge hramove. Pred smrt se zamonašila i po sopstvenoj želji sahranjena je u svojoj zadužbini, manastiru Gradcu. Za vreme ratovanja sa Turcima, njene mošti su izmeštene i verovatno sakrivene. Ni danas se ne zna gde su.

Manastir Gradac se udomio na obroncima šumovite Golije, iznad Gradačke reke. U poslednjoj četvrtini XIII veka. Za izgradnju, kraljica Jelena je odabrala najbolje umetnike koji su prema njenim uputstvima sjedinili raški sa vajarskim ukrasima romanskog stila. Freske, koje su pretrpele velika oštećenja, pripadaju vrhuncu monumentalnog stila i smatraju se nastavkom umetnosti sopoćanskih slikara.

Glavna crkva, posvećena Presvetoj Bogorodici, bila je grobno mesto kraljice Jelene, a manja je izidana u čast Svetom Nikoli. Pretrpeo je više rušenja i haranja, a ozbiljna obnova pokrenuta je tek polovinom minulog stoleća. Danas je ženski manastir. Svojevrsno svedočanstvo života velike prosvetiteljke i mudre srpske kraljice.

5. Jer kafana kod Mira nudi starinske gurmanluke

Ceo dan smo junački trpeli glad, znajući da nas čeka gozba u jednoj od najčuvenjih srpskih kafana. U Bogutovcu. Poduge istorije. Kafana kod Mira zvanično je otvorena 1826. godine, ali postoje podaci da je ugostiteljstvo ovde živelo još daleke 1770. Počinje se čašicom rakije, kako već tradicija nalaže. Izbor ljute kapljice je povelik, za svačiji ukus. Za predjelo se iznosi vodenički projni kolač i plata sira, kajmaka i domaćeg ajvara. Sledi čorbica u kotliću, a zatim ono glavno – ćevapi od čiste teletine i pileći ražnjići u foliji za koje je vezana nesvakidašnja priča. Sladokusci, koji su nekim čudom uspeli da ostave prazan “džepić”, mogu odabrati Lenin kolač ili seksi salatu. Izuzetno uslužno i šali sklono osoblje će vam objasniti sastojke salate nesvakidašnjeg naziva.

Ako umilite gazdu, možda vam pokaže jedinstvene primerke motocikala, kolekcije slika i razne zanimljive i retke “starudije”. Sve odiše duhom predaka. Hrana naročito. Jedini problem može biti popunjenost. Sačekajte da se mesto uprazni, nećete zažaliti.

Priča veli da bogata gospoda zimi idu na more, u egzotične krajeve, a žarka i sparna leta provode na planinama. Sasvim razumljivo. Možda sebi ne možemo priuštiti daleka rajska ostrva zimi, ali planinska leta svakako možemo. Da sledimo bogatu gospodu upola, bar. Izbor je izdašan. Biramo poveliku visinsku lepojku u jugozapadnoj Srbiji, između Ivanjice i Novog Pazara, gde priroda još uvek caruje. Put bez pasoša i propratnih peripetija. Kofer pun dobrog raspoloženja i istraživačke znatiželje.

Zašto posetiti Goliju i Studenicu?

1. Jer Golija je dinarska krasotica

Nije ogoljena. Naprotiv. Jedna je od najšumovitijih planina naše domovine. Ime je najverovatnije dobila po svojoj golemosti. Proteže se oko 32 kilometra u smeru zapad-istok. Zauzima dva puta veći prostor od gorostasnog Kopaonika. Tako tamošnji gorštaci znaju u šali da kažu: „Ne zna Golija šta je delija”.

Guste šume bukve, jele, smrče. I planinskog javora koji je preživeo ledeno doba. Udomile su oko 100 vrsta ptica i sisara. Stanovnik je i mrki meda, te se nemojte upuštati u skitnje duboko u šumu, niti noćivati pod zvezdama da vam ne bane nezvani gost.

Najviši vrh Jankov kamen uzdiže se do 1.834 metra nadmorske visine. Za naziv je vezana legenda, naravno. Dva brata Rajko i Janko se opkladiše koji će prvi izneti poveći kamen na najvišu čuku Golije. Rajko bejaše snažniji i brži, a Janko temeljniji i strpljiviji. Pred vrh se Rajko spotače i ispusti kamen koji se otkotrlja u današnji Rajkov potok. A Janko se uspešno dočepa vrha, koji danas nosi njegovo ime. Nije narodno predanje tek tako. Svako je životna lekcija.

Zbog izuzetne očuvanosti prirode proglašena je Parkom prirode 2001, a iste godine je deo parka Golija-Studenica UNESKO zaštititio kao rezervat biosfere.

Za Goliju je vezano i verovanje da je planina koja ne zna za bolesti. Ko ju je bar nakratko pohodio, zna i zašto. I vratiće se, zasigurno.

2. Jer Rudno je bajkovito selo

Na obroncima Golije, na 1.100 metara nadmorske nastanilo se oko stotinjak domaćinstava. Rasutih po šumovitim brdima i osunčanim proplancima, među  zasada krompira i malina i livadama okićenih samoniklim cvećem. Na ruži vetrova gde se dodiruju morske i kontinentalne struje.

Raspoloženje porodično. Svi se znaju, kafenišu, pijuckaju rakijicu, uzajamno pomažu. Nasmejani i srdačni. Život bez usijanog asfalta, smoga i gužve.

Centar sela šarolik. Nekoliko restorana, igralište za decu na travi, škola, i fudbalski teren čiju izgradnju je platio Holanđanin. Opčinjen prirodom i meštanima, odlučio čovek da im nešto u amanet ostavi. Ko nema svojih visova i gora, dobro zna da ih ceni. I ukazano gostoprimstvo. Svaka čast plemenitom Nizozemcu. Na terenu se mladi uveče okupljaju, puštaju muziku iz kola, đuskaju, druže se. Neretko se organizuju i seoski fudbalski turniri. Oni što su srčaniji od mundijalskog finala.

Čari i tajne Golije mogu se istraživati pešaka, biciklom ili kvadovima, koji se iznajmljuju. Ukoliko ste dobar jahač, može se i konjem, doduše samo jedan je na raspolaganju, kako smo saznali. Dečica će se svakako obradovati da ih nekoliko krugova po dvorištu na konju „provoza” vlasnik.

Konjića smo prepustili mališanima i odlučili da protegnemo noge. Šetamo, dišemo duboko i usput beremo šumske jagode, majušne, al’ od meda slađe. Stižemo do mesta odakle se vidi i skijaški krov Srbije – Pančićev vrh, na obliženjem Kopaoniku. Odmeravaju se dva diva preko Ibra.

Konačili smo u smeštaju Vidovdan. Novo, čisto, prostrano. San na uštirkanom uzglavlju. Bezbrižan i dubok. Srećom, ima još domaćica koje sve čine po starinski.

3. Jer planinski doručak drži celi dan

Povelika terasa sa pogledom na ovčice koje tik podno nje spokojno pasu. Zajedno doručkujemo, svako za svojom trpezom. Domaćica iznosi „vozić”, nikada kraja. Celo selo bi se dalo nahraniti. Savijača od zelja i sira, pečena paprika na kajmaku, uštipci, projare od heljdinog brašna, mesne đakonije… I kiselo kravlje mleko. Rane vida. Sve iz ovdašnjih bašti i zasada, spravljeno umešnim rukama.

Posle jutarnje gozbe, mogli bismo dremnuti, ali mora se dalje. Do najsvetijeg manastira na srpskom tlu vodi makadamski put. Kraći, ali neudobniji. Nismo ga odabrali. Vodili smo se onom narodnom: „Preko preče, naokolo bliže”.

4. Jer Studenica je rodonačelna svetinja

Nije ni najstarija, niti najveća. Ali jeste prva među jednakima. Mati svih srpskih hramova. Spokojila se u bujnoj prirodi, iza zidina, daleko od nedobronamernih očiju i misli. Negde između tla i plavetnog svoda. Otmena i uzvišena, svesna svoje ovozemaljske lepote i nebeske veličine.

Unutar duhovnog utvrđenja, ističe se zdanje od belog mermera, prošaranog sivom, sa crvenkastom kupolom, raskošnih zidnih skulptura. Bogorodičina crkva. Gradio ju je Stefan Nemanja, rodonačelnik loze Nemanjića, kao svoju grobnu crkvu, od 1186. do 1196. godine. Prepliću se uticaji Istoka i Zapada, romanskog i vizantijskog stila. Skladno i veličanstveno. Oko 1230. kralj Radoslav podigao je pripratu ispred hrama.

Ulazimo bojažljivo, gotovo nečujno. Pod od mermera. Na izvorno ulaznom, zapadnom portalu, skulptura Bogorodice sa Hristom i arhanđelima, bojena i pozlaćena. Nesvakidašnja, vrhunski izvajana, skupocena. Prelazak u svaku sledeću odaju je nivo više – put ka spasenju, objašnjava kustos. Tu se čuvaju mošti Nemanjine, u sarkofagu.

Nekada se u okviru manastira nalazilo 14 crkava, od kojih su, pored Bogorodičine, sačuvane još dve – Kraljeva, Milutinova zadužbina, posvećena Bogorodičinim roditeljima, Svetom Joakimu i Ani, iz 1314. godine i Nikoljača, u čast Svetom Nikoli, od kamena, najmanja i najjednostavnija kojoj posetioci nemaju pristup. Sačuvan je i zvonik iz XIII veka, a Savina trpezarija je obnovljena.

U manastiru je Sveti Sava napisao Studenički tipik, kojim je uređen monaški život u Srbiji, a Studenica određena kao slobodna od crkvenih i svetovnih vlasti. Nezavisna. Bila i ostala. Ima i sopstveni krst – studenički, spoj ranohrišćanske simbolike sidra kao spasenja i rasta i napretka u vidu biljnih ukrasa na završecima. Na fasadama je urezano nekoliko crteža koji spadaju među najstarije sačuvane arhitektonske nacrte i neobični sunčani sat.

5. Jer studeničke freske su neprocenjivo blago

Po upokojenju oca, Sava je pozvao najbolje majstore tog vremena, najverovatnije iz Carigrada, da oslikaju Bogorodičinu crkvu, koja je živopisana do 1209. godine. Po prvi put, natpisi na freskama ispisani su na starom srpskom jeziku, ćirilicom. Simbol manastira je Raspeće Isusa Hrista, poznato i kao Studeničko raspeće, jedno od najlepših dela vizantijske umetnosti XIII veka. Monumentalna freska, duboke izražajnosti. Prevladava vizantijsko plava, koja se dobijala iz vrlo retkog poludragog kamena koji se dopremao čak iz Avganistana, kaže kustos. Kilogram boje vredeo je više od kilograma zlata. Među najznačajnije zidne slike spadaju i predstave Bogorodice Studeničke i Presvete Bogorodice, kao i živopis  Bogorodičinog života u Kraljevoj crkvi iz ranog XIV veka.

Izuzetnost Studenice, njenih fresaka i vajarskih ostvarenja prepoznala je i organizacija UNESKO. Upisana je na Listu svetske kulturne baštine 1986. godine.

Može se razgledati i upijati satima, danima. Uvek nedovoljno. Ne staje u reči i fotografije, niti u zadivljene poglede i neuzdržane uzdahe. Studenica je umetnost koja se više ne stvara, istorija koja ispisuje sutra, vera koja ne odustaje ni po koju cenu. Utkana u temelje srpske duhovnosti i državnosti. Po svemu posebna. Svoja.

6. Jer do Golije i pauze su nezaboravne

Znali smo da nas čeka dug i naporan dan, ali ne i da li ćemo u planini naći zgodno mesto za okrepljenje, te shvatismo da je bolje da se na vreme obezbedimo. I sebe i vernog četvorotočkaša. Svratili smo na jedinu benzinsku stanicu na auto-putu Miloš Veliki, Gazprom Sokolići. Sveže pripremljeni sendviči, burger i italijanska kafa. Raznoliki jutranji ukusi za predstojeću avanturu. U ranac spakovasmo nekoliko Drive Cafe hot-dogova, bočice Jazak vode i poneku Drive Cafe grickalicu. Da se nađe.

Prekrajamo stihove najromantičnijeg panonskog mornara dok prelazimo most kod Beške. Preplivavati  dakako nećemo, opasna je to rabota, ali ćemo se upustiti u pustolovinu rečnim sokacima, tamo gde se vodeni div razbaškario i samovoljno izvajao jedinstveni krajolik nastanjen retkim životinjskim i bujnim biljnim svetom.

Zašto posetiti Koviljski rit i Krčedinsku adu?

1. Jer Koviljski rit je dunavski lavirint

Deo je Specijalnog rezervata prirode Koviljsko-petrovaradinski rit. Polazimo sa koviljskog Šlajza. Zgodno mesto za kupanjac. Naokolo šume, livade, adice, trstici, i ševari. Ploveći tepih od lokvanja, travki i raznoraznog rastinja. Drezga je to, podučava nas iskusni domaćin. Poj ptica i klepet krila. Kornjačice koje lenčare na suncu.

Ribari se uveliko. Pojedini pecaroši se šćućurili u debelom hladu, poneki ne haju za žegu. Ne čudi broj pecaroša. Ovde je jedno od najvećih mrestilišta riba u Evropi, otkriva nam čamdžija.

Pažnju privlači cvet neobične lepote i veličine. Beli lokvanj. Od njega se pravi granat, dunavska ogrlica. Nekada je bio glavni adut udvarača, smeška se vodič. Naglašava da ga je zabranjeno brati. Ali granat može da se sačini i od žutih lokvanja, kojih je pregršt. Važna je romantika.

Prolazimo pored mesta gde je Kusta snimao film „Crna mačka, beli mačor”. Tu nas pozdravlja razdragana skupina kajakaša koja je napustila svoja plovila i baškari se u vodi. Tugaljivo ih posmatramo, ali vremena za brčkanje nema, nažalost.

Mnogo je zanimljivosti vezano za plavno područje uz Dunav. Kada je vodostaj povoljan, kajakaši mogu da se odvaže na 700 kilometara dugu avanturu, saglasan je o kilometraži domaći dvojac. Mora da je zanimljivo i uzbudljivo. Samo hrabro!

Udružene čari prirode. Umirujuće i osvežavajuće. Za sva čula i dušu.

2. Jer Krčedinska ada je dunavski safari

Polazišta ka Krčedinskoj adi je mnogo. Može se stići i sa sremske strane i iz  Koviljskog rita, ali nama vodostaj nije dozvolio, pa se moralo naokolo, iz Gardinaca, sa Limana. Plovimo Dunavcem, usečenim kroz divlju prirodu, na pojedinim mestima jedva prohodnim. Usput srećemo nekoliko mangulica i stižemo na „otvoreni” Dunav. Ubrzo se ukazuje nestvarni, čarobni prizor. Stotine kravica, teladi, kozica, bezrogih goveda, i podolskih goveda koji se kočoperno šepure velikim rogovima. Svi zagazili u Dunav. Do „kolena” samo. Znaju životinje dokle se sme. Poneko grlo na obali strpljivo čeka red za rashlađivanje, a pojedini su spas od vreline pronašli pod drvećem. Samo konji jure. Besciljno. Vranci, kulaši, šarci, alati, dorati… Bezbrižni i nesputani. U slavu slobode življenja.

Druželjubivih magaraca nema. Prethodni čuvar je otišao i odveo ih, pravdaju nam se vodiči. Novi, očigledno, nije pristigao. Deo kod „zvaničnog” pristaništa na adu je zapušten, neočišćen. Urušava magičnost ovog životinjskog raja, gde vreme jeste odavno stalo. I ne treba da se pokrene. Samo čovek treba da se pridržava natpisa na tabli: „Čuvaj prirodu i njeno bogatstvo, jer i ti si deo prirode”.

3. Jer Kovilj je rodno mesto romantičara Laze

Kostića, naravno. U Kovilju je završio nekoliko razreda osnovne škole i otišao. No, rado mu se vraćao, otkriva nam domaćin. Prepričava mnoge Lazine vragolije i zgode. Voleo je da boemiše i ispija špricer. Jednom tako, u obližnjoj kafani od naboja upade mu parče zemlje u čašu. Konobar pohita da je zameni, ali mu se pesnik šeretski zahvali: „Eee, da znaš samo koliko sam Lenkine zemlje popio”. Lenke od Dunđerskih, bogatih veleposednika, koji gazdovaše i prostranim vinogradom. Beše to ljubav golema. Neostvarena. Nepreboljena.

Lazina rodna kuća se preuređuje u muzej. Meštani vele da je iz pesnikovog doba ostala tek kaljeva peć. Dok budući muzej vrata ne otvori, od ušoranih suseda zdanje izdvaja samo tabla koju su svom romantičaru postavili građani Gornjeg i Donjeg Kovilja.

4. Jer manastir Kovilj je više od svetinje

Raznih je predanja o osnivanju manastira, ali tačnih podataka nema. Spominje se u dokumentu iz XIV veka, a pouzdano se može reći da je postojao krajem XVI ili početkom XVII veka. Današnja manastirska crkva izgrađena je u prvoj polovini XVIII veka. Podseća na srednjevekovne srpske svetinje, ponajviše na manastir Manasiju. Crkva je posvećena Svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu. Pored pozlaćenog ikonostasa, čuvaju se vredne ikone, knjige i rukopisi, i slikarska dela Uroša Predića.

Manastirski posed je poveliki, uređen, zadivljujući. Čuven je i po proizvodima – prirodnim melemima od lekovitog bilja, tonicima, medu, voćnim rakijama, i likeru od zelenih oraha. Iguman je svojevremeno bio patrijarh srpski Porfirije, koji je pokrenuo manastirsku zajednicu Zemlja živih za lečenje bolesti zavisnosti.

5. Jer u Kovilju je gnezdo rode starije od Amerike

I nije to baš neki podvig, šegačimo se sa domaćinom, dok nas ponosno vodi do sasušenog hrasta starog, kako tvrdi, više od 500 godina. Izrastao je prekoputa manastira Kovilj, uz vremešnu kapelicu. Na vrhu šupljeg stabla osiguranog sajlama udomile se rode. Gospođa mama stražari nad svoja dva tića, a tata se dao u potragu za hranom. Da li su se rode gnezdile od kada je hrasta, ne zna se pouzdano. Istorija protkana narodnim predanjem i malo šale na račun prekookeanske sile, i eto sjajne reklame. A ko bi im zamerio? Pogotovo što u Kovilju živi najveća zajednica ptica koje donose decu u Srbiji. Dočekuju vas i ispraćaju. I mame osmehe. Draga, mila stvorenja.

6. Jer Gazprom BS Novi Sad 16 sprema sočne burgere

Dugo smo krstarili divljinama silovite reke. Ište duša okrepljenje. I to brzinsko. Hitamo ka najbližoj pumpi. U ponudi su peciva, sendviči raznih ukusa i burgeri – sa sirom, slaninom, piletinom, kraljevski…Biramo dupli i ekstra burger i kajganu u zemički sa pršutom. Sveže, bogato, sočno. Smazasmo sve u dahu. Uto nam stiže i sladoled sa prelivom od šumskog voća. Savršeni slatkiš za vrele letnje dane. Nahranjeni, zaslađeni i rashlađeni orni smo za novi pohod vodama tajnovitog i uvek nepredvidivog Dunava.

Svakojake krasote i čuda udomila je Srbija. Pa i trougao. Ne onaj Bermudski, đavolji tamni vilajet, ali ništa manje tajnovit. Ako Beograd, Novi Sad i Zrenjanin zamislimo kao temena trougla, u srcu će se ukazati međurečje Tise i Starog Begeja. Prostrane vode u kojima se nesputano ogleda zbijeno rastinje koje prikriva čudesni svet životinja. Malo mašte i kraljice svih nauka na putu ka mestu gde priroda za svoje poznavanje matematike dobija čistu desetku.

Zašto posetiti Carsku baru?

1. Jer Panonsko more je stvorilo srpsku Amazoniju

Od golemog mora ostade bara tek. Ali carska. Doduše, bez očekivanog glamura i luksuza. Sasvim suprotno. Netaknuta, razbujala, bezbrižna. Carstvo biljaka i ptica. Cvrkut i klepet krila odzvanjaju gustim ševarima trske, vrbacima i lokvanjima. Zaplesala priroda sa vodom, travom i šumom u skladnom trokoraku.

Naziv je dobila po austrougarskim plemićima kojima je bila omiljeno lovište. Kasnije su pušku poneli i drugi velikaši. Među onima koji su pripucali bili su habzburški prestolonaslednici Rudolf i Franc Ferdinand i kralj Aleksandar Karađorđević. Sva trojica tragično skončaše. A nisu jedini. Slučajnosti ili ne, iz istorije treba učiti, te jedino preporučljivo “naoružanje” su kamera, foto-aparat i dvogled.

Specijalni rezervat prirode Stari Begej-Carska bara prostire se na 4.726 hektara i stanište je 500 biljnih vrsta, oko 240 vrsta ptica, 24 vrsta riba, i pojedinih ugroženih i retkih vrsta sisara. Područje je podeljeno u tri zone zaštite. Posetiocima je dozvoljen pristup samo trećoj. U prvu se nipošto ne ulazi, što zbog strogo zaštićenih vrsta, što zbog bezbednosti, jer je dom divljim mačkama i šakalima.

Iako močvarni predeo, zazuji tek pokoji komarac. Kao i svuda gde ljudska noga nije kročila, priroda je sve uredila. A ovde se baš zainatila da bude čarobna “divljakuša”.

2. Jer vožnja carskom lađom je nepredvidiva

Stari brodić se umorio i zasluženo penzionisao, a novi je uveliko zagrejao motor. Plovidba vodenom džunglom je krajnje živopisna, a u društvu razgovorljivog i srdačnog čuvara i neočekivano zabavna. Pomno slušamo priču o najuspešnijem lovcu na planeti, ali i najvećem napasniku, vilinom konjicu. Kako izgled zna da prevari. I kada ga ženka odbija, ne odustaje, a u pohodu često zna i glavu da joj otkine kleštima. Ali ne ostaje ženski svet nikada dužan. Dovija se na razne načine. Kako su različite boje, ženka poput kameleona promeni boju u onu svojstvenu mužjaku, a ako ga to ne uspe zavarati, izvrne se na leđa i pravi mrtva.

Nastavlja dobri domaćin priču o kormoranima, velikim žderonjama i načinima na koje kažnjavaju nevaljale ljude, vodomaru, prelepom najmanjom pticom ribolovcem, i nežnim barskim kornjačama. Smireni, dobroćudni kapetan se neprestano smeška i iz prikrajka dobacuje raznorazne anegdote. Otkriva nam da je barski orah istog ukusa kao onaj što se stavlja u torte i kolače i da se mora “obrati” pre no pusti sidro i zakači se za dno. Kakav brodski dvojac!

Priče su prilagođene uzrastu posetilaca. Lađa Carica isplovljava vikendom, a može da se iznajmi za posadu do 10 putnika, uz kapetana.

Koje životinjke ćete usput sresti, nikada se ne zna. Jer priroda nije zoo vrt, već iznenađujuća i uvek drugačija pustolovina.

3. Jer možete carevati vasceli dan

Porodično, sa društvom ili sa voljenom osobom. Izletište nije veliko, ali su mogućnosti razne – posmatranje ptica, vožnja biciklom, šetnja stazom zdravlja, dečje igralište, poljanče na kojem se može pikati mali fudbal, i odbojkaška mreža, koju bi valjalo sitno dotegnuti. U letnjem baru su dostupna osveženja, a za hranu se morate pobrinuti sami. Piknik korpica i ćebence za travu ili drvene klupe i stolovi pod nadstrešnicom. Uživajte, posmatrajte i osluškujte. Samo nemojte roštiljati.

4. Jer u Kaštelu Ečka su družbovali plemići

Svečano je otvoren 1820. godine. Tri dana trajaše fešta. Poslednje večeri, priredi se raskošni bal, a za klavir sede devotogodišnjak. Čudo od deteta. Franc List. Kasnije plodni kompozitor. Prisustvovao je i nadaleko čuveni grof Esterhazi. Od tada je dugo bio omiljeno sastajalište strastvenih lovaca i vlastele. Imanje je 50 godina kasnije otkupio grof Feliks Ornonkur, koji je Kaštel Ečku dogradio i izmenio. Današnji izgled glаvne, vlаstеlinske kuće pоtiče s kraja XIX i početka XX veka, kada je porоdicа bila na vrhuncu.

Dočekuje nas vitez oklopnik, u prirodnoj veličini. Na zidovima bočnog hodnika okačeni su trofejni rogovi. Izlazimo u baštu. Velika, sređena, cvetna, zelena. Sa fontanom i dečjim igralištem.

Danas je spomenik kulture i hotel. Nekadašnja balska dvorana pretvorena je u restoran. Proširio se i na velelepnu terasu. Sve odiše umećem življenja plemića nekih davnih vremena.

5. Jer se u Kaštelu obeduje dvorski

Dvoumili smo se između ribljih specijaliteta u restoranu Sibila odmah prekoputa ulaza u Carsku baru i lalinskih ukusa u Etno selu Tiganjica, ali nas je ambijent dvorca očarao. Te, da malo gospodujemo. Biramo kaštelski gulaš sa pečurkama, aromatičnu piletinu sa zapečenim njokama I lagano pečena svinjska rebarca glazirana BBQ sosom. Svaki zalogaj kao da je spreman za one plave krvi. Piletinu u Marsala vinu i čuvene mlince sa ćuretinom ostavljamo za sledeću posetu. Vratićemo se, zasigurno. Pre no što se pozdravimo sa jednim od najlepših dvoraca Srbije, šetamo raskošnim vrtom. Isto bi, verujemo, učinila i nekadašnja vlastela.

6. Jer je na BS Zrenjanin usluga carska

Kada je dan ispunjen carskim uživanjem u prirodi, povratak na asfaltni put pada teško, a najmanje što vam treba je da se zadržavate na benzinskoj stanici. Zato je NIS Petrol stanica u okolini Zrenjanina prava stvar. Tamo možete natočiti gorivo i platiti ga bez izlaska iz automobila. Dovoljno je da imate vrlo zgodnu aplikaciju Drive.Go i, uz samo dva tri klika, vaš boravak na stanici će biti rekordno kratak. Carska stvar!

Udaljeni smo stotinama kilometara. Bez mnogo sličnosti, al’ stoletne srodnosti. Ne da se olako spoznati dubina povezanosti dva naroda. Vera, kultura, istorija, stradanja, ratovi…Utkala se pride i neka tajna veza Rusa i Srba. Mistična čak, smatraju pojedini. Zna i takvo biti prijateljstvo. Srbija ga je dokazala posle Oktobarske revolucije, kada veliki broj Rusa, naročito pripadnici plemstva i intelektualne elite, napuštaju otadžbinu. Mnogi hrle u Srbiju, koja ih bratski privija, bez uslova. Rusima je trebalo utočište i dom, a Srbiji, razrušenoj i opustušenoj ratovima, pomoć. I dobila je. Najbolje. Školovane lekare, inženjere, naučnike, umetnike… Mnogi budući srpski intelektualci znanje umnogome duguju ruskim profesorima, a Beograd večnu zahvalnost ruskim neimarima.

Zašto upoznati rusko nasleđe u Beogradu?

1. Jer je Krasnov gradio krasna zdanja

Rođen je u Podmoskovlju. Završio je studije slikarstva, vajarstva i arhitekture na Moskovskom umetničkom sveučilištu. U srpsku prestonicu Nikolaj dolazi 1922. godine na poziv Saveza ruskih inženjera i tehničara u tadašnjoj Kraljevini SHS.

Najromantičnija crkva Beograda, Ružica na Kalemegdanu, porušena u austrijskom napadu 1915. obnovljena je prema projektu Krasnova. Ispred stražare dve bronzane skulpture izrađene od ratnog materijala – srpski pešadinac iz Prvog svetskog i Balkanskih ratova i vitez iz doba cara Dušana. Zamisao Nikole, kako se posrbljeno potpisivao na projektima. Nadarenost ka monumentalnom i dekorativnom pretočio je u Arhiv Srbije, prvi namenski objekat te svrhe na Balkanu, i zgradu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koja danas nije nalik nekadašnjem Manježu. Prepoznatljivi pečat dao je današnjim zgradama Vlade Srbije i Ministarstva finansija. Učestvovao je u uređenju Kraljevskog dvora i parka na Dedinju. Osmislio je enterijer doma Narodne skupštine, do najsitnijih detalja. Monumentalno stepenište, mermeni pod, raskošna kupola. Reprezentativni diplomatski salon, sa svilenim tapetama, belom drvenom lamperijom i prikladnim nameštajem. Skupoceno, otmeno, bogato. Nalik carskoj Rusiji.

Sahranjen je na ruskoj parceli Novog groblja u Beogradu. Ulica na Vračaru nosi njegovo ime. Podignut mu je spomenik u parku Mali Tašmajdan. Mnoga dela Krasnova danas su spomenici kulture. Veliki Nikola(j) je skoro preko noći obrisao tragove orijentalnog i Beogradu podario snažnu, elegantnu arhitekturu kojom se i danas diči.

2. Jer je Samojlov doneo duh moderne

Potekao je iz dobrostojeće, ugledne kozačke porodice. Sa Krima je pobegao poslednjim brodom i dospeo u Beograd, gde se školovao. Višestruko nadareni umetnik. Otac je prve “staklene” zgrade u Beogradu, nekadašnje Jugobanke u ulici Kralja Petra, u kojoj se ogledaju obližnje, starije lepotice. Tvorac je još jednog upečatljivog zdanja staklenih fasadnih površina, Mašinskog fakulteta, čija unutrašnjost je posebno zanimljiva zbog osvetljenosti hola. Osmislio je i Palatu penzionog fonda na Terazijama, koju je godinu dana pred smrt prilagođavao  potrebama Pozorišta na Terazijama, i sam projektovao akustiku i klimatizaciju sale. Jednu od najprepoznatljivijih beogradskih zdanja, hotel Moskvu, ukrasio je vitražima po motivima iz ruskih bajki i kamenim mozaicima sa obrisima Rusije i Moskve i Srbije, svoje nove domovine.

Grigorij je dobitnik nagrade grada Beograda za jednu od mnogih vila koje projektovao na Senjaku. Radio je i na obnovi zgrade SANU i Galerije SANU. Za šest decenija uradio je oko 180 projekata. Počiva na ruskom nekropolju u okviru Novog groblja u Beogradu.

3. Jer je Baumgarten sačinio Rusima dom u Beogradu

Od Sankt Peterburga, preko Turske do Beograda, gde je radio pri tadašnjoj Kraljevskoj vojsci. Velelepno zdanje krasi prestoničku ulicu Kraljice Natalije od 1933. Namenio ga je novostvorenoj ruskoj zajednici u Beogradu. Za okupljanje, druženje, negovanje svoje tradicije i kulture. Jedno je od najvećih i najstarijih duhovnih ruskih centara van matice. Menjalo je nazive. Danas je Ruski centar za nauku i kulturu u Beogradu. No, za sve ostaje Ruski dom. Tamo gde se rado ide i čija vrata su uvek otvorena. Beogradu je u amanet ostavio i sedište Generalštaba tadašnje vojske Kraljevine Jugoslavije, koja je proglašena najlepšom prestoničkom zgradom 1937. godine, a kasnije je zaštićena kao kulturno dobro. Posle Drugog svetskog rata Vasilij se otisnuo u Argentinu.

4. Jer je Staševski tvorac ruske svetinje na Tašu

Rođen je u Petrogradu, gde je i stekao zvanje građevinskog inženjera. Bio je pukovnik Ruske armije. U omiljenom parku Beograđana, iza Crkve Svetog Marka, udomila se naizgled majušna, ali velika ruska svetinja. Hram Svete trojice. Podignut je 1924. godine prema projektu Staševskog. Tipično rusko sakralno graditeljstvo, ušuškano u zelenilu. U temelj je položen grumen zemlje Rusije, u kripti je, po sopstvenoj želji, sahranjen vođa antiboljševika, baron i general Petar Vrangel, a u ramu ispod stakla čuva se komad vunenog šala carevića Alekseja Romanova.

Valerij je i tvorac prve moderne garaže u centru grada, gde su bili smešteni i automobili učesnika prve beogradske međunarodne automobilske i motociklističke trke, održane 1939. Danas je Muzej automobila. Kasnije je radio samostalno i isprojektovao mnogo stambenih kuća, naselja i vila. Zbog jednog privatnog poduhvata je bankrotirao i izgubio ugled u struci. Nastavio je da stvara pod tuđim imenima, pa se veruje da je Beogradu podario mnogo više no što svedoči sačuvana dokumentacija. Posle Drugog svetskog rata preselio se u Maroko.

5. Jer je Vasiljev u tvrđavu udenuo zamak

O Alekseju nema mnogo podataka. No, zna se da je odgovoran za zgradu današnjeg Vojnog muzeja. Osmislio je u duhu srednjevekovnih zamkova i savršeno uklopio u istorijski ambijent Beogradske tvrđave. Do danas je uglavnom sačuvala izvorni izgled. Poput čarobnjaka se pojavio, štapićem iscrtao zamak i nestao, bez traga.

6. Jer je Verhovski ovekovečio srpske junake

Završio je Visoku umetničku školu na Carskoj akademiji umetnosti u Sankt Peterburgu, a u Srbiju pristigao 1920. Najznačajnija zahvalnost borcima Velikog rata u Beogradu, Spomenik braniocima Beograda 1914.-1918, izrađen je po nacrtima Romana. Po dimenzijama, bogatstvu ukrasa i izražajnoj simbolici je među najvelelepnijim memorijalnim objektima u Srbiji. Prikazuje snagu naroda. Srpskog vojnika, pobednika, raskinute lance ropstva i belog i crnog orla kao pobedu dobra nad zlom. U kripti spomen-kosturnice počivaju kosti 3.529 znanih i 1.074 neznana junaka. Po zamisli graditelja, poruka spomenika je: večna slava oružju i junaku pobedniku, u čiju čast je i podignut. Izuzetno vajarsko delo, skriveno od očiju Beograđana i posetilaca. Zaslužuje mnogo istaknutije i vidljivije mesto, istorijski i umetnički.

7. Jer je Kolesnikov narodno pozorište učinio čarobnim

Istaknuti slikar je u Srbiju stigao posle Prvog svetskog rata i ubrzo dobio zadatak da oslika tavanicu iznad gledališta u zgradi Narodnog pozorišta u Beogradu. Opredelio se za baroknu kompoziciju bogatih boja i klasične antičke teme u slavu pozorišta kao hrama umetnosti. Strop je oštećen prilikom fašističkog bombardovanja 1941. i potpuno uklonjen tokom posleratne obnove, što je umetnika mnogo rastužilo. No, tokom poslednjih velikih radova 1986. godine, tavanica je rekonstruisana na osnovu sačuvanih skica. Stjepan Fjodorovič Kolesnikov, nažalost nije doživeo oživljavanje svog dela.

Oslikavao je tavanice i zidove mnogih zdanja, a njegove slike danas se baštine u najvećim muzejima širom sveta. Počiva sa sunarodnicima na Novom groblju u Beogradu.

8. Jer učenje ruskog ne mora biti bauk

Ćiriličko pismo, padeži, glagolska vremena, mnoge naizgled identične ili samo slične reči pozornica su na kojoj se vekovima unazad poigravaju dobro poznati prijatelji – srpski i ruski jezik. Ovaj ples genetski srodnih slovenskih jezika ume da zavede. Dok trepnete, sa kazačoka prelaze na moravac, pa ruski kvadril, a onda opletu kukunješ. Isprepliću korake i začas od poznatog zvuka neke reči nastane iznenađenje ili smeh. I dok vaš ruski plesni partner pokušava da objasni „букву“ , zbunjeno ćete pomisliti na listopadno drvo bujne krošnje.

Kako biste razumeli svaki od ovih plesova i naučili korake za igru sa ruskim jezikom, Centar Ruskog geografskog društva u Srbiji i kompanija NIS pripremili su Udžbenik ruskog jezika „Ни пуха ни пера!“. NIS je finansirao kompletnu izradu u okviru svog programa „Energija znanja“. Ovaj udžbenik pokazaće vam najlakši način da usvojite početni nivo ruskog jezika kroz savremene metode učenja. PDF verzija knjige i audio-materijali se mogu besplatno preuzeti: https://www.nis.rs/ruski-jezik-udzbenik/

Zaplešite sigurnim korakom i uplovite u skladnu igru izučavanja ruskog jezika!

„Ни пуха ни пера!“

Sigurni smo da će znanje ruskog jezika doprineti da istraživanje ruskog nasleđa bude još zabavnije. Vidimo se ponovo u novim epizodama posvećenim ruskom nasleđu u Srbiji.