Prekrajamo stihove najromantičnijeg panonskog mornara dok prelazimo most kod Beške. Preplivavati  dakako nećemo, opasna je to rabota, ali ćemo se upustiti u pustolovinu rečnim sokacima, tamo gde se vodeni div razbaškario i samovoljno izvajao jedinstveni krajolik nastanjen retkim životinjskim i bujnim biljnim svetom.

Zašto posetiti Koviljski rit i Krčedinsku adu?

1. Jer Koviljski rit je dunavski lavirint

Deo je Specijalnog rezervata prirode Koviljsko-petrovaradinski rit. Polazimo sa koviljskog Šlajza. Zgodno mesto za kupanjac. Naokolo šume, livade, adice, trstici, i ševari. Ploveći tepih od lokvanja, travki i raznoraznog rastinja. Drezga je to, podučava nas iskusni domaćin. Poj ptica i klepet krila. Kornjačice koje lenčare na suncu.

Ribari se uveliko. Pojedini pecaroši se šćućurili u debelom hladu, poneki ne haju za žegu. Ne čudi broj pecaroša. Ovde je jedno od najvećih mrestilišta riba u Evropi, otkriva nam čamdžija.

Pažnju privlači cvet neobične lepote i veličine. Beli lokvanj. Od njega se pravi granat, dunavska ogrlica. Nekada je bio glavni adut udvarača, smeška se vodič. Naglašava da ga je zabranjeno brati. Ali granat može da se sačini i od žutih lokvanja, kojih je pregršt. Važna je romantika.

Prolazimo pored mesta gde je Kusta snimao film „Crna mačka, beli mačor”. Tu nas pozdravlja razdragana skupina kajakaša koja je napustila svoja plovila i baškari se u vodi. Tugaljivo ih posmatramo, ali vremena za brčkanje nema, nažalost.

Mnogo je zanimljivosti vezano za plavno područje uz Dunav. Kada je vodostaj povoljan, kajakaši mogu da se odvaže na 700 kilometara dugu avanturu, saglasan je o kilometraži domaći dvojac. Mora da je zanimljivo i uzbudljivo. Samo hrabro!

Udružene čari prirode. Umirujuće i osvežavajuće. Za sva čula i dušu.

2. Jer Krčedinska ada je dunavski safari

Polazišta ka Krčedinskoj adi je mnogo. Može se stići i sa sremske strane i iz  Koviljskog rita, ali nama vodostaj nije dozvolio, pa se moralo naokolo, iz Gardinaca, sa Limana. Plovimo Dunavcem, usečenim kroz divlju prirodu, na pojedinim mestima jedva prohodnim. Usput srećemo nekoliko mangulica i stižemo na „otvoreni” Dunav. Ubrzo se ukazuje nestvarni, čarobni prizor. Stotine kravica, teladi, kozica, bezrogih goveda, i podolskih goveda koji se kočoperno šepure velikim rogovima. Svi zagazili u Dunav. Do „kolena” samo. Znaju životinje dokle se sme. Poneko grlo na obali strpljivo čeka red za rashlađivanje, a pojedini su spas od vreline pronašli pod drvećem. Samo konji jure. Besciljno. Vranci, kulaši, šarci, alati, dorati… Bezbrižni i nesputani. U slavu slobode življenja.

Druželjubivih magaraca nema. Prethodni čuvar je otišao i odveo ih, pravdaju nam se vodiči. Novi, očigledno, nije pristigao. Deo kod „zvaničnog” pristaništa na adu je zapušten, neočišćen. Urušava magičnost ovog životinjskog raja, gde vreme jeste odavno stalo. I ne treba da se pokrene. Samo čovek treba da se pridržava natpisa na tabli: „Čuvaj prirodu i njeno bogatstvo, jer i ti si deo prirode”.

3. Jer Kovilj je rodno mesto romantičara Laze

Kostića, naravno. U Kovilju je završio nekoliko razreda osnovne škole i otišao. No, rado mu se vraćao, otkriva nam domaćin. Prepričava mnoge Lazine vragolije i zgode. Voleo je da boemiše i ispija špricer. Jednom tako, u obližnjoj kafani od naboja upade mu parče zemlje u čašu. Konobar pohita da je zameni, ali mu se pesnik šeretski zahvali: „Eee, da znaš samo koliko sam Lenkine zemlje popio”. Lenke od Dunđerskih, bogatih veleposednika, koji gazdovaše i prostranim vinogradom. Beše to ljubav golema. Neostvarena. Nepreboljena.

Lazina rodna kuća se preuređuje u muzej. Meštani vele da je iz pesnikovog doba ostala tek kaljeva peć. Dok budući muzej vrata ne otvori, od ušoranih suseda zdanje izdvaja samo tabla koju su svom romantičaru postavili građani Gornjeg i Donjeg Kovilja.

4. Jer manastir Kovilj je više od svetinje

Raznih je predanja o osnivanju manastira, ali tačnih podataka nema. Spominje se u dokumentu iz XIV veka, a pouzdano se može reći da je postojao krajem XVI ili početkom XVII veka. Današnja manastirska crkva izgrađena je u prvoj polovini XVIII veka. Podseća na srednjevekovne srpske svetinje, ponajviše na manastir Manasiju. Crkva je posvećena Svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu. Pored pozlaćenog ikonostasa, čuvaju se vredne ikone, knjige i rukopisi, i slikarska dela Uroša Predića.

Manastirski posed je poveliki, uređen, zadivljujući. Čuven je i po proizvodima – prirodnim melemima od lekovitog bilja, tonicima, medu, voćnim rakijama, i likeru od zelenih oraha. Iguman je svojevremeno bio patrijarh srpski Porfirije, koji je pokrenuo manastirsku zajednicu Zemlja živih za lečenje bolesti zavisnosti.

5. Jer u Kovilju je gnezdo rode starije od Amerike

I nije to baš neki podvig, šegačimo se sa domaćinom, dok nas ponosno vodi do sasušenog hrasta starog, kako tvrdi, više od 500 godina. Izrastao je prekoputa manastira Kovilj, uz vremešnu kapelicu. Na vrhu šupljeg stabla osiguranog sajlama udomile se rode. Gospođa mama stražari nad svoja dva tića, a tata se dao u potragu za hranom. Da li su se rode gnezdile od kada je hrasta, ne zna se pouzdano. Istorija protkana narodnim predanjem i malo šale na račun prekookeanske sile, i eto sjajne reklame. A ko bi im zamerio? Pogotovo što u Kovilju živi najveća zajednica ptica koje donose decu u Srbiji. Dočekuju vas i ispraćaju. I mame osmehe. Draga, mila stvorenja.

6. Jer Gazprom BS Novi Sad 16 sprema sočne burgere

Dugo smo krstarili divljinama silovite reke. Ište duša okrepljenje. I to brzinsko. Hitamo ka najbližoj pumpi. U ponudi su peciva, sendviči raznih ukusa i burgeri – sa sirom, slaninom, piletinom, kraljevski…Biramo dupli i ekstra burger i kajganu u zemički sa pršutom. Sveže, bogato, sočno. Smazasmo sve u dahu. Uto nam stiže i sladoled sa prelivom od šumskog voća. Savršeni slatkiš za vrele letnje dane. Nahranjeni, zaslađeni i rashlađeni orni smo za novi pohod vodama tajnovitog i uvek nepredvidivog Dunava.

Svakojake krasote i čuda udomila je Srbija. Pa i trougao. Ne onaj Bermudski, đavolji tamni vilajet, ali ništa manje tajnovit. Ako Beograd, Novi Sad i Zrenjanin zamislimo kao temena trougla, u srcu će se ukazati međurečje Tise i Starog Begeja. Prostrane vode u kojima se nesputano ogleda zbijeno rastinje koje prikriva čudesni svet životinja. Malo mašte i kraljice svih nauka na putu ka mestu gde priroda za svoje poznavanje matematike dobija čistu desetku.

Zašto posetiti Carsku baru?

1. Jer Panonsko more je stvorilo srpsku Amazoniju

Od golemog mora ostade bara tek. Ali carska. Doduše, bez očekivanog glamura i luksuza. Sasvim suprotno. Netaknuta, razbujala, bezbrižna. Carstvo biljaka i ptica. Cvrkut i klepet krila odzvanjaju gustim ševarima trske, vrbacima i lokvanjima. Zaplesala priroda sa vodom, travom i šumom u skladnom trokoraku.

Naziv je dobila po austrougarskim plemićima kojima je bila omiljeno lovište. Kasnije su pušku poneli i drugi velikaši. Među onima koji su pripucali bili su habzburški prestolonaslednici Rudolf i Franc Ferdinand i kralj Aleksandar Karađorđević. Sva trojica tragično skončaše. A nisu jedini. Slučajnosti ili ne, iz istorije treba učiti, te jedino preporučljivo “naoružanje” su kamera, foto-aparat i dvogled.

Specijalni rezervat prirode Stari Begej-Carska bara prostire se na 4.726 hektara i stanište je 500 biljnih vrsta, oko 240 vrsta ptica, 24 vrsta riba, i pojedinih ugroženih i retkih vrsta sisara. Područje je podeljeno u tri zone zaštite. Posetiocima je dozvoljen pristup samo trećoj. U prvu se nipošto ne ulazi, što zbog strogo zaštićenih vrsta, što zbog bezbednosti, jer je dom divljim mačkama i šakalima.

Iako močvarni predeo, zazuji tek pokoji komarac. Kao i svuda gde ljudska noga nije kročila, priroda je sve uredila. A ovde se baš zainatila da bude čarobna “divljakuša”.

2. Jer vožnja carskom lađom je nepredvidiva

Stari brodić se umorio i zasluženo penzionisao, a novi je uveliko zagrejao motor. Plovidba vodenom džunglom je krajnje živopisna, a u društvu razgovorljivog i srdačnog čuvara i neočekivano zabavna. Pomno slušamo priču o najuspešnijem lovcu na planeti, ali i najvećem napasniku, vilinom konjicu. Kako izgled zna da prevari. I kada ga ženka odbija, ne odustaje, a u pohodu često zna i glavu da joj otkine kleštima. Ali ne ostaje ženski svet nikada dužan. Dovija se na razne načine. Kako su različite boje, ženka poput kameleona promeni boju u onu svojstvenu mužjaku, a ako ga to ne uspe zavarati, izvrne se na leđa i pravi mrtva.

Nastavlja dobri domaćin priču o kormoranima, velikim žderonjama i načinima na koje kažnjavaju nevaljale ljude, vodomaru, prelepom najmanjom pticom ribolovcem, i nežnim barskim kornjačama. Smireni, dobroćudni kapetan se neprestano smeška i iz prikrajka dobacuje raznorazne anegdote. Otkriva nam da je barski orah istog ukusa kao onaj što se stavlja u torte i kolače i da se mora “obrati” pre no pusti sidro i zakači se za dno. Kakav brodski dvojac!

Priče su prilagođene uzrastu posetilaca. Lađa Carica isplovljava vikendom, a može da se iznajmi za posadu do 10 putnika, uz kapetana.

Koje životinjke ćete usput sresti, nikada se ne zna. Jer priroda nije zoo vrt, već iznenađujuća i uvek drugačija pustolovina.

3. Jer možete carevati vasceli dan

Porodično, sa društvom ili sa voljenom osobom. Izletište nije veliko, ali su mogućnosti razne – posmatranje ptica, vožnja biciklom, šetnja stazom zdravlja, dečje igralište, poljanče na kojem se može pikati mali fudbal, i odbojkaška mreža, koju bi valjalo sitno dotegnuti. U letnjem baru su dostupna osveženja, a za hranu se morate pobrinuti sami. Piknik korpica i ćebence za travu ili drvene klupe i stolovi pod nadstrešnicom. Uživajte, posmatrajte i osluškujte. Samo nemojte roštiljati.

4. Jer u Kaštelu Ečka su družbovali plemići

Svečano je otvoren 1820. godine. Tri dana trajaše fešta. Poslednje večeri, priredi se raskošni bal, a za klavir sede devotogodišnjak. Čudo od deteta. Franc List. Kasnije plodni kompozitor. Prisustvovao je i nadaleko čuveni grof Esterhazi. Od tada je dugo bio omiljeno sastajalište strastvenih lovaca i vlastele. Imanje je 50 godina kasnije otkupio grof Feliks Ornonkur, koji je Kaštel Ečku dogradio i izmenio. Današnji izgled glаvne, vlаstеlinske kuće pоtiče s kraja XIX i početka XX veka, kada je porоdicа bila na vrhuncu.

Dočekuje nas vitez oklopnik, u prirodnoj veličini. Na zidovima bočnog hodnika okačeni su trofejni rogovi. Izlazimo u baštu. Velika, sređena, cvetna, zelena. Sa fontanom i dečjim igralištem.

Danas je spomenik kulture i hotel. Nekadašnja balska dvorana pretvorena je u restoran. Proširio se i na velelepnu terasu. Sve odiše umećem življenja plemića nekih davnih vremena.

5. Jer se u Kaštelu obeduje dvorski

Dvoumili smo se između ribljih specijaliteta u restoranu Sibila odmah prekoputa ulaza u Carsku baru i lalinskih ukusa u Etno selu Tiganjica, ali nas je ambijent dvorca očarao. Te, da malo gospodujemo. Biramo kaštelski gulaš sa pečurkama, aromatičnu piletinu sa zapečenim njokama I lagano pečena svinjska rebarca glazirana BBQ sosom. Svaki zalogaj kao da je spreman za one plave krvi. Piletinu u Marsala vinu i čuvene mlince sa ćuretinom ostavljamo za sledeću posetu. Vratićemo se, zasigurno. Pre no što se pozdravimo sa jednim od najlepših dvoraca Srbije, šetamo raskošnim vrtom. Isto bi, verujemo, učinila i nekadašnja vlastela.

6. Jer je na BS Zrenjanin usluga carska

Kada je dan ispunjen carskim uživanjem u prirodi, povratak na asfaltni put pada teško, a najmanje što vam treba je da se zadržavate na benzinskoj stanici. Zato je NIS Petrol stanica u okolini Zrenjanina prava stvar. Tamo možete natočiti gorivo i platiti ga bez izlaska iz automobila. Dovoljno je da imate vrlo zgodnu aplikaciju Drive.Go i, uz samo dva tri klika, vaš boravak na stanici će biti rekordno kratak. Carska stvar!

Udaljeni smo stotinama kilometara. Bez mnogo sličnosti, al’ stoletne srodnosti. Ne da se olako spoznati dubina povezanosti dva naroda. Vera, kultura, istorija, stradanja, ratovi…Utkala se pride i neka tajna veza Rusa i Srba. Mistična čak, smatraju pojedini. Zna i takvo biti prijateljstvo. Srbija ga je dokazala posle Oktobarske revolucije, kada veliki broj Rusa, naročito pripadnici plemstva i intelektualne elite, napuštaju otadžbinu. Mnogi hrle u Srbiju, koja ih bratski privija, bez uslova. Rusima je trebalo utočište i dom, a Srbiji, razrušenoj i opustušenoj ratovima, pomoć. I dobila je. Najbolje. Školovane lekare, inženjere, naučnike, umetnike… Mnogi budući srpski intelektualci znanje umnogome duguju ruskim profesorima, a Beograd večnu zahvalnost ruskim neimarima.

Zašto upoznati rusko nasleđe u Beogradu?

1. Jer je Krasnov gradio krasna zdanja

Rođen je u Podmoskovlju. Završio je studije slikarstva, vajarstva i arhitekture na Moskovskom umetničkom sveučilištu. U srpsku prestonicu Nikolaj dolazi 1922. godine na poziv Saveza ruskih inženjera i tehničara u tadašnjoj Kraljevini SHS.

Najromantičnija crkva Beograda, Ružica na Kalemegdanu, porušena u austrijskom napadu 1915. obnovljena je prema projektu Krasnova. Ispred stražare dve bronzane skulpture izrađene od ratnog materijala – srpski pešadinac iz Prvog svetskog i Balkanskih ratova i vitez iz doba cara Dušana. Zamisao Nikole, kako se posrbljeno potpisivao na projektima. Nadarenost ka monumentalnom i dekorativnom pretočio je u Arhiv Srbije, prvi namenski objekat te svrhe na Balkanu, i zgradu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koja danas nije nalik nekadašnjem Manježu. Prepoznatljivi pečat dao je današnjim zgradama Vlade Srbije i Ministarstva finansija. Učestvovao je u uređenju Kraljevskog dvora i parka na Dedinju. Osmislio je enterijer doma Narodne skupštine, do najsitnijih detalja. Monumentalno stepenište, mermeni pod, raskošna kupola. Reprezentativni diplomatski salon, sa svilenim tapetama, belom drvenom lamperijom i prikladnim nameštajem. Skupoceno, otmeno, bogato. Nalik carskoj Rusiji.

Sahranjen je na ruskoj parceli Novog groblja u Beogradu. Ulica na Vračaru nosi njegovo ime. Podignut mu je spomenik u parku Mali Tašmajdan. Mnoga dela Krasnova danas su spomenici kulture. Veliki Nikola(j) je skoro preko noći obrisao tragove orijentalnog i Beogradu podario snažnu, elegantnu arhitekturu kojom se i danas diči.

2. Jer je Samojlov doneo duh moderne

Potekao je iz dobrostojeće, ugledne kozačke porodice. Sa Krima je pobegao poslednjim brodom i dospeo u Beograd, gde se školovao. Višestruko nadareni umetnik. Otac je prve “staklene” zgrade u Beogradu, nekadašnje Jugobanke u ulici Kralja Petra, u kojoj se ogledaju obližnje, starije lepotice. Tvorac je još jednog upečatljivog zdanja staklenih fasadnih površina, Mašinskog fakulteta, čija unutrašnjost je posebno zanimljiva zbog osvetljenosti hola. Osmislio je i Palatu penzionog fonda na Terazijama, koju je godinu dana pred smrt prilagođavao  potrebama Pozorišta na Terazijama, i sam projektovao akustiku i klimatizaciju sale. Jednu od najprepoznatljivijih beogradskih zdanja, hotel Moskvu, ukrasio je vitražima po motivima iz ruskih bajki i kamenim mozaicima sa obrisima Rusije i Moskve i Srbije, svoje nove domovine.

Grigorij je dobitnik nagrade grada Beograda za jednu od mnogih vila koje projektovao na Senjaku. Radio je i na obnovi zgrade SANU i Galerije SANU. Za šest decenija uradio je oko 180 projekata. Počiva na ruskom nekropolju u okviru Novog groblja u Beogradu.

3. Jer je Baumgarten sačinio Rusima dom u Beogradu

Od Sankt Peterburga, preko Turske do Beograda, gde je radio pri tadašnjoj Kraljevskoj vojsci. Velelepno zdanje krasi prestoničku ulicu Kraljice Natalije od 1933. Namenio ga je novostvorenoj ruskoj zajednici u Beogradu. Za okupljanje, druženje, negovanje svoje tradicije i kulture. Jedno je od najvećih i najstarijih duhovnih ruskih centara van matice. Menjalo je nazive. Danas je Ruski centar za nauku i kulturu u Beogradu. No, za sve ostaje Ruski dom. Tamo gde se rado ide i čija vrata su uvek otvorena. Beogradu je u amanet ostavio i sedište Generalštaba tadašnje vojske Kraljevine Jugoslavije, koja je proglašena najlepšom prestoničkom zgradom 1937. godine, a kasnije je zaštićena kao kulturno dobro. Posle Drugog svetskog rata Vasilij se otisnuo u Argentinu.

4. Jer je Staševski tvorac ruske svetinje na Tašu

Rođen je u Petrogradu, gde je i stekao zvanje građevinskog inženjera. Bio je pukovnik Ruske armije. U omiljenom parku Beograđana, iza Crkve Svetog Marka, udomila se naizgled majušna, ali velika ruska svetinja. Hram Svete trojice. Podignut je 1924. godine prema projektu Staševskog. Tipično rusko sakralno graditeljstvo, ušuškano u zelenilu. U temelj je položen grumen zemlje Rusije, u kripti je, po sopstvenoj želji, sahranjen vođa antiboljševika, baron i general Petar Vrangel, a u ramu ispod stakla čuva se komad vunenog šala carevića Alekseja Romanova.

Valerij je i tvorac prve moderne garaže u centru grada, gde su bili smešteni i automobili učesnika prve beogradske međunarodne automobilske i motociklističke trke, održane 1939. Danas je Muzej automobila. Kasnije je radio samostalno i isprojektovao mnogo stambenih kuća, naselja i vila. Zbog jednog privatnog poduhvata je bankrotirao i izgubio ugled u struci. Nastavio je da stvara pod tuđim imenima, pa se veruje da je Beogradu podario mnogo više no što svedoči sačuvana dokumentacija. Posle Drugog svetskog rata preselio se u Maroko.

5. Jer je Vasiljev u tvrđavu udenuo zamak

O Alekseju nema mnogo podataka. No, zna se da je odgovoran za zgradu današnjeg Vojnog muzeja. Osmislio je u duhu srednjevekovnih zamkova i savršeno uklopio u istorijski ambijent Beogradske tvrđave. Do danas je uglavnom sačuvala izvorni izgled. Poput čarobnjaka se pojavio, štapićem iscrtao zamak i nestao, bez traga.

6. Jer je Verhovski ovekovečio srpske junake

Završio je Visoku umetničku školu na Carskoj akademiji umetnosti u Sankt Peterburgu, a u Srbiju pristigao 1920. Najznačajnija zahvalnost borcima Velikog rata u Beogradu, Spomenik braniocima Beograda 1914.-1918, izrađen je po nacrtima Romana. Po dimenzijama, bogatstvu ukrasa i izražajnoj simbolici je među najvelelepnijim memorijalnim objektima u Srbiji. Prikazuje snagu naroda. Srpskog vojnika, pobednika, raskinute lance ropstva i belog i crnog orla kao pobedu dobra nad zlom. U kripti spomen-kosturnice počivaju kosti 3.529 znanih i 1.074 neznana junaka. Po zamisli graditelja, poruka spomenika je: večna slava oružju i junaku pobedniku, u čiju čast je i podignut. Izuzetno vajarsko delo, skriveno od očiju Beograđana i posetilaca. Zaslužuje mnogo istaknutije i vidljivije mesto, istorijski i umetnički.

7. Jer je Kolesnikov narodno pozorište učinio čarobnim

Istaknuti slikar je u Srbiju stigao posle Prvog svetskog rata i ubrzo dobio zadatak da oslika tavanicu iznad gledališta u zgradi Narodnog pozorišta u Beogradu. Opredelio se za baroknu kompoziciju bogatih boja i klasične antičke teme u slavu pozorišta kao hrama umetnosti. Strop je oštećen prilikom fašističkog bombardovanja 1941. i potpuno uklonjen tokom posleratne obnove, što je umetnika mnogo rastužilo. No, tokom poslednjih velikih radova 1986. godine, tavanica je rekonstruisana na osnovu sačuvanih skica. Stjepan Fjodorovič Kolesnikov, nažalost nije doživeo oživljavanje svog dela.

Oslikavao je tavanice i zidove mnogih zdanja, a njegove slike danas se baštine u najvećim muzejima širom sveta. Počiva sa sunarodnicima na Novom groblju u Beogradu.

8. Jer učenje ruskog ne mora biti bauk

Ćiriličko pismo, padeži, glagolska vremena, mnoge naizgled identične ili samo slične reči pozornica su na kojoj se vekovima unazad poigravaju dobro poznati prijatelji – srpski i ruski jezik. Ovaj ples genetski srodnih slovenskih jezika ume da zavede. Dok trepnete, sa kazačoka prelaze na moravac, pa ruski kvadril, a onda opletu kukunješ. Isprepliću korake i začas od poznatog zvuka neke reči nastane iznenađenje ili smeh. I dok vaš ruski plesni partner pokušava da objasni „букву“ , zbunjeno ćete pomisliti na listopadno drvo bujne krošnje.

Kako biste razumeli svaki od ovih plesova i naučili korake za igru sa ruskim jezikom, Centar Ruskog geografskog društva u Srbiji i kompanija NIS pripremili su Udžbenik ruskog jezika „Ни пуха ни пера!“. NIS je finansirao kompletnu izradu u okviru svog programa „Energija znanja“. Ovaj udžbenik pokazaće vam najlakši način da usvojite početni nivo ruskog jezika kroz savremene metode učenja. PDF verzija knjige i audio-materijali se mogu besplatno preuzeti: https://www.nis.rs/ruski-jezik-udzbenik/

Zaplešite sigurnim korakom i uplovite u skladnu igru izučavanja ruskog jezika!

„Ни пуха ни пера!“

Sigurni smo da će znanje ruskog jezika doprineti da istraživanje ruskog nasleđa bude još zabavnije. Vidimo se ponovo u novim epizodama posvećenim ruskom nasleđu u Srbiji.

Tamo gde se ogranci gorostasnih Karpata susreću sa nepreglednom ravnicom, gde padine Vršačkih planina šuruju sa suncem, a uzdahe neobranog grožđa i mirisne ukuse vina pobuđuje neukrotiva košava. Tamo gde katkad doćarlija i dah srpske Sahare – Deliblatske peščare, šćućurila se varoš. Podno brega. Druguje sa Rumunijom. Grli Banat.

Zašto posetiti Vršac?

 1. Jer je Vršac grad vina i velikana

U istorijskim spisima prvi put se pominje 1427. kao Podvršan. Nazivi su se menjali, ali se vrh zadržao do danas. Zovu ga i Sterijin grad, po ocu srpske drame, Jovanu Steriji Popoviću. Opravdano svakako, no možda nepravedno prema drugim znamenitim Vrščanima – slikaru Paji Jovanoviću, velemajstoru Bori Kostiću i poeti Vasku Popi, koji se rodio u obližnjem seocetu Grebencu.

Najčuveniji je po svom prostranom i izdašnom vinogorju, koje je rađalo još u doba Dačana i rimske vladavine. Piću bogova ostao je večno veran. Svakog septembra domaćin je Danima berbe grožđa, koje su meštani simpatično krstili „Grožđebal“.

Danas živi u bogatstvu različitih nacionalnih zajednica, kultura i vera. U miru i slozi. Uspeo je, nekim čudom, da obuzda svakojake ćudi. Srdačni su, opušteni i nasmejani Vrščani. Vole svoj grad. Čist je Vršac i uređen. Mnogi bi se mogli ugledati.

2. Jer vas gradske lepotice očaravaju na svakom koraku

U doba kada su kultura i sve starinsko tureni u zapećak, Vršac neguje svoju baštinu. Naročito arhitekturu. Nema nebodera, niti goropadnih staklenaca. Sve je skladno i ljupko. Moglo bi se čak reći, poetično. Milina je šetati i razgledati. Među najvelelepnijim zdanjima su Vladičanski dvor Banatske eparhije iz 1750. godine, koja je posle obnove poprimila neobarokni i neorenesansni izgled, i neogotska Gradska kuća (Magistrat). Nikako ne propustite da se popnete do Apoteke na stepenicama. Barokna građevina u kojoj je 1784. godine otvorena prva vršačka apoteka Kod spasitelja. Među najstarijima je u Srbiji. Meštani tvrde, šesta po krštenici.

Etnička raznolikost izrodila je i bogatu versku arhitekturu. Saborni hram Svetog oca Nikolaja, iz druge polovine XVIII veka, najstariji je pravoslavni hram u Vršcu. Rimokatolička crkva Svetog Gerharda je iz druge polovine XIX veka. Imponzantna neogotska bogomolјa sa tornjevima koji dodiruju oblake. Dominira gradom. Rumunska pravoslavna crkva, izgrađena početkom prošlog veka. Povelika i živopisna, spolјa. Nismo ušli, kao ni u katoličku. Obe su zatvorene. Da li smo se ukazali u nepravo vreme ili svoja vrata otvaraju samo za posebne prilike, nismo uspeli da doznamo. Šteta. Unutrašnjost obe mora da je podjednako raskošna.

Na glavnom trgu je zdanje gde je boravio Karađorđe. Na povratku iz Rusije, u ranim danima meseca jula 1817. smestio se tajno u Štengerevoj gostionici. U žurbi, u duhu večitog ustanika, račun ne plati novcem, već ostavi dve srebrne kubure. Gostionica je otišla u istoriju, ali zgrada čuva uspomenu na Crnog Đorđa, njegovom slikom i nazivom Dva pištolja.

3. Jer gradski muzej baštini dela slavnog realiste

Smešten je u zgradi Konkordija. Osnovan je 1882. Veliku zahvalnost duguje istraživaču, učitelјu i publicisti Feliksu Milekeru, koji je dao značajni doprinos muzejskoj zbirci. Atmosfera topla, drugačija od većine zdanja koja čuvaju kulturno blago. Društveni i kulturni život grada predstavlјen je zbirkom Hronika. Dve sobe sa delima Paje Jovanovića. Čuveni „Vršački triptih” i portret Aleksandra Karađorđevića u prirodnoj veličini, naslikan par godina pre atentata u Marselјu, još nekoliko portreta znamenitih ličnosti, sve oslikano autentičnom paletom boja kojom se služio realista svetskog glasa. Izložene su i arheološka i etnološka zbirka, a uskoro će biti predstavlјeno i oružje. Muzejski prostor u zgradi Konkordija nije veliki, ali je postavka veoma zanimlјiva i pitka.

4. Jer se u Vršcu nalazi kuća u kojoj je stvarao Sterija

Kuću je podigao Sterijin brat Đorđe u drugoj polovini XIX veka na temelјima stare, u kojoj je rođen Jovan. Autentični nameštaj, klavir i pisaći sto za kojim su nastala „Pokondirena tikva”, „Zla žena”, „Kir Janja”, i „Laža i paralaža”. Izloženi su i pojedini izvorni rukopisi, fotografije i portret Sterije, delo Uroša Predića (još jednog majstora realizma).

Sterija je veliki rodoljub i intelektualac, slobodoljubiv. Zaslužan je za osnivanje Narodnog muzeja i Društva srpske slovesnosti, preteče Akademije nauka i umetnosti. Živi kroz svoja neprolazna dela. Možda je i sasvim pravedno što se Vršac zove i Sterijin grad.

U Sterijinu kuću ne ulazi se tek tako. Broj telefona osobe koja će vas pustiti unutra istaknut je na vratima. Dok čekate ključonošu, nemojte zgubidaniti. Prvi komšija je vinski podrum. Zavirite, deluje baš vinski.

5. Jer je gradski park botanička bašta

Rađen je po uzoru na francuske i engleske parkove, mešovitog pejzaža. Brojne vrste listopadnog i zimzelenog drveća, ukrasno grmlje i raznobojno cveće. Klupice za odmor, dečje igralište, fontana, i starinski kafić sa velikom terasom. Na ulazu stoji upozorenje: „U slučaju pojačanog vetra, ne ulazite”. Eh, šta li pojačano podrazumeva ovde gde vazda zviždi i fijuče.

6. Jer na BS u Vršcu možete platiti IPS-kodom

Vršac krije mnogo čuda, od božanstvenog vina, preko umetničkih dela, pa do današnjih modernih čudesa. Recimo, na NIS Petrol benzinskoj stanici u Vršcu možete platiti gorivo i druge kupljene stvari i ako ste zaboravili novčanik. Dovoljno će biti da na svom telefonu pokrenete aplikaciju vaše banke i da odaberete opciju „IPS pokaži”. Vaš telefon će, potom, generisati QR kod koji će radnik na kasi očitati i iznos za plaćanje skinuti direktno sa vašeg računa.

I praktičniji i brži način kako biste što pre nastavili vaš obilazak preostalih vršačkih lepota.

7. Jer se u Vršcu kale najbolji letači

Dok znatiželjno ispitujemo svaki ćoškić, neprestano nadleću avioni. Nema bojazni. Znamo da su naši. Vršac je poznat po Vazduhoplovnoj akademiji. U njoj se bruse oni naši vrsni piloti što letelicu prizemljuju neosetno, kao u paperje. Nismo pitali za nebeski krug iznad grada. Drugi put.

8. Jer je na brdu Misa uređeni vidikovac

Stiže se kolima ili stepenicama iz samog grada. Lepo je sređen, sa klupicama za druženje ili osamu. Na platou je kapela Svetog krsta (križa), najstariji katolički hram u Banatu, iz dvadesetih godina XVIII veka. U blizini je Crkva Svetog Teodora, staza zdravlja, klub ekstremnih sportova, a malo više – Vršački zamak.

9. Jer je Donžon kula nekad štitila Vršac

Do parkinga ćete lako, a posle malo pešačenja, kroz šumicu. Uživaćete. Kulu nije podigao Đurađ Branković, već ugarski kraljevi, i ne u XV, već u XIV veku, uporan je naš domaćin-vodič, istoričar. Potkrepljuje tvrdnju činjenicom da se nekadašnje utvrđenje pominje u spisima još 1323. godine. Ima bliznakinju, sitno mlađu, u Čakovu, rodnom mestu Dositeja Obradovića. Najočuvanija je Donžon kula, visine 20 metara. Povremeno je krase i umetničke postavke. Pogled bi odavde trebalo da puca…, ali ne baš. Zaklanja ga ogromni repetitor. Mogao se postaviti na neki drugi obližnji brežuljak.

10. Jer je selo Gudurica vinski raj

Udaljeno je petnaestak kilometara od grada. U vinogorju, naravno. Zovu ga Evropa u malom. Udomljava 14 nacija. Vinarija je pregršt. No, kao svaki drug na drumu, biramo onu tek u povoju, Za svoju dušu. Pa ako je za gazdinu, biće i za našu.

Pijuckamo domaće vince na posebno izrađenoj garnituri od burića, okruženi muljačom, presom i drugim vinskim oruđem. Iznosi se i meze – kobasice, dimljene đakonije, domaći ajvar, turšija, i hleb premazan mašću i posut alevom paprikom. Zaboravljeni ukus detinjstva. Kraj je bogomdan za vino. Osunčane padine, zemlja pogodna za voće i vinovu lozu i ruža vetrova. „Bolest odlazi”, kažu gazde koji se ponose svojim zdravim grožđem koje se mnogo manje prska nego u drugim krajevima zemlje. Zahvalni su vetrovima. Pred polazak zasladismo se štrudlom i pitom od višanja. Baš su se potrudili dobri domaćini. Sjajno vinsko popodne. Još da su zasvirali tamburaši. Biće prilike.

U povratku, sunašce zalazi u daljini, a vetar tek počinje da razigrava pomalo usnule vetrenjače. Velike i brojne. „Vršac, lepa varoš”, tepao mu je Sterija. Više nego saglasni. Ovekovečio ga je kistom maestralni Paja, a opevao jezgrovito i sebi svojstveno „umalo” Vrščanin, Vasko:

Imao je sreću veliki srpski romantičar da detinji i zamomči se u zagrljaju šumovitih obronaka Fruške gore i voda silnog Dunava.

Biće da smo za odrastanje okasnili, ali za upoznavanje nikako. Druženju je uvek pravo vreme. Čak i kada zima iz prikrajka pušta mrazne vetrove da uzburkaju vode lepe plave reke duž obala grada Branka Radičevića.

1. Jer su Karlovci grad muzej

Ovim zvanjem često se kiti Prag. Uz duboki naklon češkoj prestonici, sremski dragulj se jošte čime ima podičiti – vinom, vekovnom prosvetom i duhovnošću. Pride, i Dunavom. Narogušio se, namrštio, namračio. Kanda se želi osamiti. Osmelili se tek labudovi i neustrašivi čamdžija. Koja li ga muka natera da prkosi talasima razjarenog diva? Obale puste, uprkos priobalnim restoranima i kafićima. Sasvim je drugačije u proleće, leto. Odmah je jasno da ćemo se vratiti, čim pre. ​

Jezgro grada majušno, ali osobito. Odiše otmenošću, duhom nekadašnjeg, istinskog gospodstva. Bez primesa novokomponovanih arhitektonskih izražaja. Zastalo u nekim minulim, kulturnim vremenima. I ne da se na radost svojih meštana, ali i posetilaca.

Među velelepnom arhitekturom, pogled privlači vremešna, ali dobrodržeća kućica, sada kafić. Ističe se svojim najstarijim vratima od kovanog gvožđa iz druge polovine 19. veka. Brankov trg omeđen je raskošnim zdanjima – Bogoslovija, Magistrat, Rimokatolička crkva Svetog Trojstva, Bogoslovski seminar i Stefaneum. A na obližnjem uzvišenju propela se zgrada, žuto-crvene fasade da motri budno na varošanska dešavanja.

2. Jer su Karlovci iznedrili prvu srpsku gimnaziju

U besprekorno sređenom vrtu dočekuje nas bista. Piše Branko. Dovoljno. Zna se koji. Samo je jedan u Karlovcima. Ulazimo u predvorje i čitamo istoriju prve srpske gimnazije. Osnovao ju je mitropolit Stefan Stratimirović 1791, a godinu kasnije je zvanično počela sa radom. Stara zgrada porušena je 1890. i podignuta je nova u srpsko-vizantijskom stilu sa bogato ukrašenim glavnim ulazom. Od početka 20. veka, nastava je dostupna i devojkama.

Prolazimo kroz vitražna vrata od kojih se pružaju dugi hodnici. Popločani podovi, oslikani svodovi, starinske svetiljke i lusteri, kameno stepenište sa balustradom. Više sliči palati nego obrazovnoj ustanovi. I učionice su nekako posebne. Svaka prineta svojoj nameni, utkane pažnje i ljubavi. Gde li smo mi učili škole, tužno se prisetismo svojih srednjoškolskih dana.

Otvaramo masivna drvena vrata ka carstvu knjiga. Aristokratsko. Miriše na znanje, poeziju, starinu. Biblioteku čini više od 18.000 naslova, darovi bivših đaka, profesora, dobrotvora. Na policama su i prvo fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja, poklon kralja Aleksandra Obrenovića, prva izdanja Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Branka Radičevića…

Još jedna odaja posebne krasote. Svečana sala. Sva oslikana, umerenim tonovima, u zidovima položene biste darodavaca, plišane stolice. Za koncerte, priredbe, svečane prilike.

Odškolovala je mnoga velika srpska imena, ali nadaleko je poznata po Branku. U njenim klupama, sačinio je prve rime. Danas je Filološka gimnazija u kojoj se izučavaju savremeni i klasični jezici. Čast je u njoj učiti i predavati. Njen značaj možda je najbolje opisao jedan od bivših učenika i profesora:

3. Jer je patrijaršijski dvor bio dom poglavara srpske crkve

Jedan od najlepših vladičanskih dvorova u Srba. Podignut krajem 19. veka u stilu italijanskih palata na mestu nekadašnjeg Pašinog konaka, koji je bio prvo sedište poglavara Srpske pravoslavne crkve posle prebacivanja arhiepiskopije iz Peći, sve do 1920. godine. Danas je prebivalište vladike sremskog. Dvorsku kapelu oslikao je lično Uroš Predić.

Bogata Riznica baštini mnoge dragocenosti – ikone, rukopise, portrete mitropolita i episkopa, prestone krstove, zlatne i srebrne putire, pehare i ikone. Najstarija knjiga je Cvetnik, iz 15. veka. Unutar dvorskog vrta nalazi se Patrijaršijski podrum i vinski lagum. I sveštenici prave vino. I to odlično. Dvor se trenutno obnavlja te ne blista punim sjajem.

4. Jer je hram Svetog Nikole omiljena crkva mladenaca

Predanje veli da ko se napoji vodom sa Česme četiri lava, na Brankovom trgu, vratiće se i venčati u Karlovcima. Mnogi i jesu. Upravo u Sabornoj crkvi Svetog Nikole.

Podignuta je sredinom 18. veka. Krajem istog stoleća stradala je u požaru, no vrlo brzo je obnovljena i još jednom početkom 19. veka kada je dobila renesasnu fasadu koja je i danas krasi. Posebno se ističe raskošni ikonostas, delo Teodora Kračuna i Jakova Orfelina. Čuva dve relikvije – delove moštiju drugog srpskog arhiepiskopa Svetog Arsenija Sremca i čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice Bezdinske, kao i slike Paje Jovanovića.

5. Jer se u Karlovcima ljube Zapad i Istok

Ogrnuti plaštom baroka, prožimaju se uticaji Austrougarske i Turaka, protkani nitima raznih umetničkih stilova. Sjedinjeni u bajkovitu karlovačku priču. Zajedničku i ličnu. Uličice uske, omeđene stambenim kućercima, mnogi oronuli, poneki zakriveni čipkanim zavesama, zanatskim radnjicama, vinarijama i vinskim podrumima. Neprimetno stigosmo do neobične atrakcije, Muzeja šibica, dalje do Muzeja pčelarstva i Kapele mira, podignute na mestu gde je 1699. potpisan čuveni Karlovački mir. U blizini je Palata Ilion i Zavičajna zbirka Sremski Karlovci. Grad zatočen u svoju kulturu i istoriju. Čini se, bez namere da se osavremeni.

6. Jer su Karlovci čarobni i sa visine

Pre pohoda na Duškov vidikovac, odakle se Karlovci pogledom grle, valja predahnuti i okrepiti se čašom fruškogorskog vina. Vidikovac je izgrađen kao velika scena na otvorenom sa dva nivoa, na kojoj se nalazi pozlaćeni krst i skulptura pesnika Duška Trifunovića, koji počiva u Karlovcima. Odmorite na stepeništu pored čuvenog stihotvorca i uživajte u pogledu.

7. Jer sremska kuhinja je spoj srpske i „švapske“

U Sremu se odvajkada dobro jelo. Neretko i previše. Ako niste fruštukovali, ne brinite, sve se da nadoknaditi. Na meniju svakojakih đakonija – od domaće pileće supe, rindflajša, slaninice, čvaraka, do mesnih pikanterija. Nećemo se snebivati. Krećemo od mezetluka, preko junećeg paprikaša do rolovane pileće džigerice i sezonske salate. Trpezu ne napuštajte bez čašice bermeta, aromatičnog desertnog vina, uz koji odlično ide kuglof, nemački kolač koji se odomaćio i spravlja se na više načina – sa dodatkom lešnika, badema, suvog grožđa, oraha…

8. Jer na Stražilovu počiva karlovački poeta

Sremske kalorije je teško spržiti, ali valja pokušati. Šetnja Dvorskom baštom ili pravac Fruška gora. Najbliže izletište je Stražilovo. Uređenih stazica za pešačenje kroz prirodu, danas popularni hajking, ne manjka. Dišemo duboko i hitamo ka Brankovom visu.