Automobili i benzinske stanice danas su toliko rasprostranjeni da nam je teško da zamislimo da je postojalo vreme kada su ova prevozna sredstva sebi mogli da priušte samo najbogatiji, a da je čak i njima bila skoro pa nemoguća misija pronalazak naftnih derivata. Ipak, sve to bila je svakodnevica početkom 20. veka, a negde u to vreme počinje i priča o razvoju benzinskih stanica u Srbiji.
Bilo je to ovako…
Od apoteka do brodskih pumpi
Promet naftnim derivatima u Srbiji može se pratiti od poslednjih decenija 19. veka. Prvo je u pitanju bio petrolej koji je u naše krajeve stizao iz obližnje Rumunije i koji se uglavnom koristio za osvetljenje. Ipak, reč je bila o prilično malim količinama koje su se trošile uglavnom po većim gradovima.
Kao važan datum u istoriji Beograda ostao je zabeležen 3. april 1903. godine. Tog dana je u Srbiju ispod Dunava i Save stigao prvi automobil. Bio je marke „Nesselsdorf“, tipa B, i kupio ga je prestonički bogataš Boža Radulović. Osim za njega i srpsku prestonicu, ovaj dan značajan je i za istoriju naftne industrije. Naime, da bi vozili svoje skupe četvorotočkaše, Boži, kao i svim potonjim vlasnicima automobila, bio je potreban benzin. Bio je to jedan novi pokretač čitave industrije.
U prvim danima, bilo je mnogo problema. Benzin je mogao da se nabavi jedino u apotekama, bio je prilično skup, upitnog kvaliteta i prodavao se u malim količinama. Tako su vlasnici prvih srpskih automobila bili prinuđeni da silno vreme (i novac!) troše obilazeći apoteke i skupljajući benzin kojim bi napunili rezervoar svog skupog „ljubimca“.
Ipak, malim koracima, razvoj je išao… Sa porastom broja automobila, rasla je i potražnja za benzinom, a to je dovelo i do novog pomaka u razvoju naftne industrije. Nakon Prvog svetskog rata, kod kafane „Topola“, na uglu ulica Kralja Aleksandra i Dečanske, postavljena je prva benzinska stanica.
Teško da bi današnji korisnici navikli na savremene benzinske stanice na kojima je moguće pronaći širok spektar naftnih derivata i drugih potrepština za automobil, i mogli da zamisle kako su ove prve pumpe izgledale. To, u suštini, i jesu bile – samo pumpe! Postojao je stub na koji je bila postavljena brodska pumpa, bure i točilac koji je iz njega ispumpavao benzin, merio i crevom ga sipao u rezervoar automobila.
Čitav postupak bio je dug i naporan, ali je i to predstavljalo napredak. Broj mesta na kojima je bilo moguće kupiti benzin stalno je rastao. Počelo je „tržišno nadmetanje“ među različitim dobavljačima, a iz decenije neposredno pred početak Drugog svetskog rata imamo i malo sačuvane statistike. Godine1939. u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji radilo je 156 javnih benzinskih stanica, a tržište je potrošilo oko 300 hiljada tona nafte i naftnih derivata.
Od brodskih pumpi do prvih modernih benzinskih stanica
Pravi razvoj naftne industrije Srbije počeo je nakon Drugog svetskog rata i to, već poslovično, iz jako loše situacije. Već skromnoj distributivnoj mreži stanica i maloj prodaji, četvorogodišnja razaranja nanela su ogroman udarac. Samo u Srbiji, uništeno je bilo oko 85 odsto objekata koji su služili za skladištenje i prodaju naftinih derivata, a u funkciji je ostalo samo devet benzinskih stanica koje su se sve nalazile u Beogradu.
Zbog toga je prvi zadatak „Jugopetrola Beograd“ (preduzeća za promet nafte i naftnih derivata osnovanog 1945. godine) i „Naftagasa“ (preduzeća za istraživanje i proizvodnju nafte osnovanog 1949. godine) bio da pokrene tržište. Organizovalo se snabdevanje privrede, radilo se na modernizaciji postojeće distributivne mreže, ulagalo u izgradnju nove, a nakon što je 1952. godine u Vojvodini otkrivena nafta, razvoju domaće naftne industrije ušao je u novu, ozbiljniju i komercijalniju fazu. Iz te faze će se u narednim decenijama izroditi i najveća distributivna mreža benzinskih stanica u Srbiji koju danas čine NIS Petrol i Gazprom.
Ako se za trenutak još jednom vratimo u prošlost, videćemo da i porast broja benzinskih stanica širom zemlje govori o razvoju maloprodaje – 1957. bilo ih je 27 (11 u Beogradu i 16 u unutrašnjosti) da bi se 1967. taj broj popeo na 76, a 1977. godine na 330! Počev od sredine prošlog veka, zajedno sa porastom broja automobila, počele su sa otvaranjem i prve moderne benzinske stanice – neke od prvih i najpoznatijih u glavnom gradu bile su „Železnička“, „Čukarica“, „Zeleni venac“…
Osim benzina i dizela, na ovim mestima vozači su mogli da kupe i petrolej za osvetljenje, motorna i mašinska ulja. Vremenom se ponuda proširila i na robu široke potrošnje, kao i druge usluge vezane za automobile: pranje vetrobrana, provera i zamena motornog ulja, merenje pritiska u pneumaticima…
Benzinske stanice su tako počele da liče na one kakvim ih danas zamišljamo.
Nastaviće se…
Autor teksta: Aleksandra Bogdanović „Istorijski zabavnik“
