Da li ste znali? Iako su za naftu znali i stari Kinezi i drevni Egipćani, njeno ime je zapravo persijskog porekla i potiče od glagola „nafata“ što znači „znojiti se“. Naime, na crnu, lepljivu tečnost koja je izbijala na površinu, Persijanci su gledali kao na znoj zemlje, a njihovo ime se zadržalo sve do današnjih dana.
Na osnovu ove koloritne priče možemo zaključiti da, u izvesnoj meri i u zavisnosti od tehnološkog napretka, ljudi širom planete naftu koriste već hiljadama godina. Ipak, sama industrija je dosta mlađa…
Postoje različiti podaci o tačnom datumu proizvodnje prve nafte u industrijske svrhe, ali je izvesno da se to dogodilo u prvoj polovini 19. veka. Na našim prostorima, ta istorija još je kraća, a pravi i sistemski razvoj može se pratiti tek nakon Drugog svetskog rata.
Tom razvoju nemerljiv doprinos dala je i Naftna industrija Srbije (NIS), odnosno kompanije iz kojih je kasnije formiran NIS. A u njihovom poslovanju naročito je bila značajna prva decenija…
Odakle se krenulo?
Savremeni razvoj industrije nafte u Srbiji počinje 1945. godine formiranjem prvog domaćeg preduzeća za promet nafte i naftnih derivata pod nazivom Petrolejsko preduzeće opštedržavnog značaja „Jugopetrol“. Dve godine kasnije ovo ime se menja u Trgovačko preduzeće za promet nafte i naftinih derivata „Jugopetrol“ Beograd.
Danas znamo i da su osnovna sredstva preduzeća te davne 1947. iznosila nešto manje od 18, dok su obrtna bila 28 miliona tadašnjih dinara. Kao predmet poslovanja naveden je „uvoz, izvoz i promet petrolejskim proizvodima i sirovinama“.
Tih davnih dana danas se retko ko još seća. Ipak, i postojeći podaci dovoljno su ilustrativni. Naime, svoj rad jedna od najuspešnijih kompanija sa ovih prostora počela je sa samo 180 zaposlenih i u veoma nepovoljnim uslovima.
Prema nekim podacima, samo na teritoriji Srbije, u četvorogodišnjim ratnim razaranjima, uništeno je oko 85 odsto objekata koji su služili za skladištenje i prodaju naftnih derivata. U čitavoj zemlji postojalo je samo devet benzinskih stanica (koje su se sve nalazile u Beogradu), a ni situacija sa skladištima i stovarištima nije bila mnogo bolja – u Beogradu (na Čukarici) postojalo je jedno skladište, dok je u čitavoj državi, u različitom stepenu funkcionalnosti, bilo tek dvadesetak stovarišta, od čega su se tri nalazila u glavnom gradu.
Zato je prvi zadatak zaposlenih bila obnova i izgradnja. Počev od 1947. činjeni su ogromni napori da se obnove postrojenja, osposobe saobraćajnice i transportni sistem, a oni koji su učestvovali u tim, prvim danima razvoja, kasnije su pričali da podela posla skoro da i nije postojala – učestvovalo se dobrovoljno, često i mimo radnih sati i svi su radili sve – upravnik skladišta je bio i magacinski radnik i vozač i knjigovođa… sve po potrebi.
Kroz ove dane pune izazova kolektiv je proveo Kosta Poznanović – prvi generalni direktor koji je na čelu „Jugopetrola“ Beograd bio od 1947. do 1963. godine.
Gde se stiglo?
Tek kada se vidi odakle se počelo, jasno je koliki je napredak ostvaren u samo deset godina razvoja.
Početkom 1949. godine sa radom počinje Preduzeće za istraživanje i proizvodnju nafte koje kao primarni zadatak ima da u istočnom delu Panonskog basena otkrije “crno zlato”. Uspesi kompanije koja se od 1952. zove „Naftagas“ postaće legendarni! Samo pet meseci nakon osnivanja ovo preduzeće pronaći će prvo ležište prirodnog gasa u Srbiji – na teritoriji naselja Velika Greda, u opštini Plandište u Južnobanatskom okrugu. Tri godine kasnije, nedaleko odatle, biće otkrivena i prva nafta, a bušotina Je-001 daće „vetar u leđa“ svim kasnijim istraživanjima.
Sve brojke kompanije čije nasleđe danas baštini NIS bile su u usponu. Do 1957. broj zaposlenih u „Jugopetrolu“ se popeo na 614, a vrednost osnovnih sredstava je stostruko porasla.
Tri puta više radnika ostvarilo je približno tri puta veći promet. U godini osnivanja tržište je potrošilo oko 51 hiljade tona nafte i naftinih derivata. U godini obeležavanja prve decenije rada, ta brojka je prvi put prešla sto hiljada i iznosila je tačno 175.257 tona.
Porastao je i broj objekata. „Jugopetrol“ Beograd je tada imao dva centralna skladišta (u Beogradu i Smederevu), 19 stovarišta i pet aeroservisa – u Zemunu, Podgorici, Dubrovniku, Tivtu i Skoplju.
Broj benzinskih stanica i dalje je bio skroman – u Beogradu ih je postojalo 11 i u unutrašnjosti 16. Ipak, počev od 1953. i na tome je počelo intenzivnije da se radi, pa je i ta brojka rasla, a slično je bilo i sa transportnim kapacitetima.
Kuda se išlo?
Valja pomenuti još i ovo – u prvoj deceniji rada, „Jugopetrol“ se pojavio i na inostranom tržištu, kao prvo preduzeće u Jugoslaviji registrovano za poslove spoljne trgovine. Razvoj te delatnosti počeo je 1953. godine kada je za potrebe naše zemlje uvezeno tri i po hiljade tona naftinih derivata koji su nedostajali na domaćem tržištu.
Nakon što je nafta pronađena i u Srbiji, na svetskom tržištu Jugopetrol se pojavio i kao izvoznik. Iako su to u prvo vreme bile skromne količine, na ovaj način ispisana je još jedna stranica domaće istorije – ova kompanija postala je kompanija koja najduže radi na spoljnotrgovinskom prometu tečnih goriva u našoj zemlji.
Put ka budućnosti bio je istrasiran.
Nastaviće se…
Autor teksta: Aleksandra Bogdanović „Istorijski zabavnik“
