Uranismo toliko da nam i petlovi pozavide. Posle oko dva sata vožnje, usnulo nebo se još rasanjuje i nevoljno kani da povede ljutu bitku sa mrgudnim oblacima. Ubrzo u pomoć pristiže sunce, sramežljivo se promaljajući iza visa, tamo negde daleko, puštajući izmaglicu da gazduje, tek još koji minut. Dok svedočimo porađanju novog dana, velika zvezda je već zagospodarila svodom, grleći svojim blistavim zracima brda, prostrane pašnjake, guste šume, i vode koje je jugozapadnoj Srbiji iznedrila priroda. A bila je velikodušna i prilično maštovita.
11 razloga da posetite Uvac i Pešter
Zašto posetiti Uvac i Pešter?
1. Jer je Uvac jedinstveni prirodni dragulj
Od malo poznatog i negde zaturenog, do bisera koji mami uzdahe i krade poglede cele planete. Munjevito se probio i postao možda i najprepoznatljiviji zaštitni znak Srbije. Specijalni rezervat prirode Uvac, opasan planinama Zlatar, Murtenica i Čemernica, prostire se na oko 7.500 hektara, prigrlivši Uvačko (Sjeničko), Zlatarsko i Radoinjsko jezero. Područje je bogato pećinama, pod Ušačkim pećinskim sistemom, i stanište je oko 130 vrsta ptica, 24 vrsta riba, i više od 200 vrsta biljaka. Jedinstvenost su uklješteni meandri kanjonske doline reke Uvac.
2. Jer se meandrisanje pamti večno
Vožnja krivudavim tokom Uvca jednostavno je neizostavna. Možete iznajmiti kajak i krstariti koliko vam je volja, za svoju dušu, ili se ukrcati na brodiće, koji polaze sa nekoliko mesta, nevažno je koje odaberete. Provod će svakako upotpuniti pričljivi i šaljivi čuvar (rendžer) i druželjubiva „posada“. Slušamo o tajnama ovog čarobno izvajanog kutka i raznim dogodovštinama prethodnih posetilaca. Utom stižemo do Ledene pećine, koja je, nažalost, zatvorena zbog epidemoloških okolnosti i brojnih slepih miševa kojima je dom, obaveštava nas čuvar. Kažu da je bogata pećinskim nakitom, draperijama i takozvanim bigrenim kadama, a da se u njoj temperatura ne menja – leti i zimi je osam stepeni. Razlog više da se Uvcu vratimo. Da nas malo uteši, rendžer pristaje i daje slobodno vreme da se brčnemo i isfotkamo.
U povratku slušamo legende o Devojačkoj steni i Nemanjića gradu, kad neko iz brodske ekipe uzviknu: „Eno ih“, i svi po komandi promoliše glave ispod tende, pogleda uprtog ka nebu.
3. Jer Uvačkim nebom gospodari moćni orao
Srpski grb štiti orao krstaš, a uvačkim svodom stražari njegov sabrat, beloglavi sup. Orao lešinar, nezamenjive uloge prirodnog (pre)čistača, hrani se isključivo uginulim životinjama i tako sprečava širenje zaraze. Moćni letač, krila raspona do tri metra. Kakav nebeski ples! Suveren, nesputan, besprekoran. Istraživali su ga naučnici i primenjivali na letelice. Bio je na ivici izumiranja, ali je zahvaljujući dobrim i predanim ljudima, dobio prihranilište i potrebnu brigu, te danas u rezervatu živi oko 500 jedinki, u jednoj od najvećih kolonija u Evropi. Opstanak pomažu i specijalne jedinice iz Niša, otkriva nam čuvar.
Svoj spokoj pronašao je kraj vode, na pogodnoj nadmorskoj visini, među uvačkim stenama, u čijim pukotinama se gnezdi. Ženka polaže samo jedno jaje, na kojem leže oba roditelja 53 do 57 dana. Izleglo mladunče se hrani iz kljuna roditelja i podugo se sprema za svoj prvi let, do 130 dana. Veoma su privrženi porodici i doživotno verni – u slučaju gubitka partnera, ne pare se nikada više. Kakav jedinstveni izdanak života!
4. Jer „tek na vrhu shvatiš svrhu“
Iskreno, prvo shvatite da ste propatili, bilo da ste pešačili ili vozili makadamskim putem, koji se da savladati jedino terencem. Svrha se spozna kada se pristigne na drvenu platformu, vidikovac Molitva, odakle se krajolik posmatra kao iz ptičje perspektive. Čini se da ste na krovu sveta. Smenjuju se brda i doline, šume i livade, unedogled. Podno vas, magična klisura Uvca. Kako li je samo ta moćna voda usekla sebi korito kroz strme litice krečnjačkih stena. Osećaj mira, ali i ponosa, jer to je komad naše domovine.
Postoji još par vidikovaca sa kojih se pruža podjednako veličanstven pogled. Ako ste u dobroj kondiciji i verujete svojim nogama, možete se upustiti u pešačku avanturu, ako pak niste, predlažemo vožnju džipovima.
5. Jer je Pešterski konj prijatelj, ali i najbrži prevoz
Na putu ka Pešteru ugledasmo nesvakidašnji prizor – skladna družina jezdi zlatnim poljem. Stajemo i mašemo. Devojčurak u svojim tinejdžerskim danima, osmeha oko glave i iskricavih okica, odmah ustavi konja u galopu i razdragano priđe. Jaše ga neosedlanog u pratnji dvomesečnog ždrepčeta i malene kuce, koja zaostaje ali nipošto ne odustaje. Kaže, odrasla je sa ovom četvoronogom gracijom, smatra je prijateljem, ali i najbezbednijim i najhitrijim prevozom, jer gazi kuda točak ne može. Pošla je sestri da kupi poklon za rođendan, reče, pozdravi nas i otutnja na svojoj lepojki. Pa, nek ti je lagan kas, veselo devojče!
6. Jer Pešter je Sibir i Tibet u jednom
Udomio se iza sedam planina i gora kao najveća visoravan Balkana, tamo gde su bregovi dopustili suvatima da se protegnu i vetru da se razigra, gde na stotine ovaca skoro ukorak slede mlađanog pastira, a konji i krave spokojno pasu, ne obazirući se na posetioce, doduše retke. Ovo je njihovo carstvo, neprikosnoveno.
Živopisni, slikoviti i pastoralni krajolik, gotovo nestvaran. Za fotografe i snimatelje svojevrsno nadahnuće. A za ostale? Pešter se gleda dušom i upija srcem, oko je samo ugođajna alatka. Priroda u svom iskonskom obliku i tu i tamo poneka naseobina. U daljini, kao da nebo zemlju ljubi, no to je samo privid ovog surovog, ali istovremeno pitomog prostranstva. Po sunčanom, vrelom i skoro bezvetrnom danu teško je zamisliti da ga već u oktobru mogu prekriti veliki snegovi i da su zime duge, oštre i ledene. Živa u termometru pada i do 39,8 ispod nule. Tako i dobi nadimak srpski Sibir. Zbog istorijski značajnih nalazišta i misterioznih ruševina zovu ga i srpski Tibet.
7. Jer je aždaha skončala upravo na Pešteru
Predanje kaže da je cela Pešterska visoravan jednom bila pokrivena velikom vodom, jezerom, u kojem je živela troglava aždaja. Pravoslavci veruju da ju je ubio Sveti Đorđe, a muslimani, Alija Đerzelez. Čija god ruka neman umorila, zlatna bila. Po ovoj legedni nazvana su i mnoga okolna mesta – ranjena, aždaja je repom okrnjila šumu u današnjoj Krnjoj Jeli, od njenog leta zaninala se cela planina Ninaja, a na mestu gde se „braćaknula“ nastao je Braćak. Od nekada silnog jezera, danas je ostalo samo majušno Peštersko jezero, u blizini mesta Karajukića Bunari.
8. Jer je Peštersko srce pogolemo
Teška srca se spremamo za pokret, kad eto kola. Izlazi gospodin srednjih godina, nudi pomoć, rodna kuća mu je na vrhu obliženjg brda, tu je odrastao. Život ga je odveo daleko, ali se Pešteru uvek rado vraća. Priča nam o njegovim meštanima, čarima i okrutnostima. Zahteva da nas svrati domu svom, da obraduje staru i starog. Krenusmo u pešterski safari, uz brdo, ni po čemu nalik putu, prateći u šaru trag njegovih iskusnih guma. Nekada prava pešterska kuća, sada dograđena i obnovljena. Primiše nas kao najrođenije. „Mene je volja kao u svojoj kući da se osećate i da zakonačite“, veli nam glava porodice, dok se snajka i majka rastračaše da posluže kafu, sok, voće, i medenjake. Ne prođe mnogo kad snajka poče razvijati testo za pitu od sira, koturaču. Zove da ostanemo i podelimo trpezu, ali učtivo se zahvaljujemo, jer moramo dalje. Vere različite, al’ običaji isti, domaćinski.
U povratku nemamo prethodnicu, mada se dobri domaćin ponudio. Dok oprezno pokušavamo da izbegnemo močvarnu zamku ili dublju jarugu, zadovoljno, malo u šali a više u zbilji, zborimo: „Mora da neko krišom za nama baca vodu kada krećemo na put.“ Jer, svaki nam je doneo bar jedno novo, drago poznantstvo, a ovaj pešterski mnogo više. Ne odvajamo se mi po veri, naciji ili boji, samo na ljude i one druge. Naročito mi koji pod zajedničkim parčetom neba delimo istu sudbu. Na zaravni pod brdom srećemo još par automobila, putnici, svi do jednog, nas pozdravljaju i daruju osmeh. Hvala, srdačni naši Pešterci, eto nas kod vas opet, čim zima prođe.
9. Jer bez Sjeničkog sira nećete imati mira
Malo švrljamo gradom kad se oglasi glad u nama. Setno se sećamo pešterske pite koje se olako odrekosmo, ali nismo zabrinuti. Ako je Sjenica po nečemu čuvena, osim po debelom minusu, onda je to nesumnjivo sir, ali i meso.
Restoran Dolina vukova ističe se posebnim, etno, pomalo kitnjastim enterijerom – od preparinog vuka, do raznoraznih starudija načičkanih posvuda. Naoružajte se strpljenjem jer konobar, jedan jedini, ne može baš brzo da opsluži sve stolove. I nikako ne odlazite u kasnijim večernjim satima, jer je izbor poprilično sužen. No, sve se brzo zaboravi kada stigne meze – sjenički sir, sudžuk i kajmak. Sve domaće, peštersko, vrhunsko. Preporučujemo teleću džigericu, teletinu na žaru ili sjeničku šniclu. Ćevapi se naručuju na komad, te se možete dozirati, a jagnjeće i teleće pečenje, u ovim krajevima, je uvek odličan izbor. Pokušajte da ostavite bar malo mesta za baklavu, vredi. Izjutra se služi jardum, gusti specijalitet od ovčijeg mleka, sa pitom od heljde. Najhladniji grad Srbije nikako ne napuštajte bez posete pekari – očekuju vas mantije, uvek vruće i sočne.
10. Jer i Drive Cafe kafa krije svoje lepote
Dug je put do kuće, uvek se nekako otegne. Valja prevoz napojiti, ali i okrepiti se. Svraćamo na BS Nova Varoš za koji srk crnog napitka ili osveženje ledenom Drive Cafe Ice coffee – odlično će leći na ovaj vreli dan. Ukusa ima dva, oba jedinstvena.
Večne kafopije, naravno posežu za Drive Cafe kafom. Čaše, u tri različite veličine, sve „rodoljubive“, slave prirodne lepote Srbije. Nehotično biramo srednju veličinu, razumljivo – dočarava meandar reke Uvac. Ukus, originalni, italijanski, a amabalaža, domaća, puna sjajnih uspomena. Savršen spoj za povratak.
11. Jer ćete na povratku zlatariti
A kada ste se već obreli u Novoj Varoši, greh je ne svratiti do Zlatara i omrsiti se kajmakom, pršutom i vrućom jagnjetinom i potom kalorije spržiti šetnjom kroz guste zlatarske šume. Usput je i Zlatarsko jezero, zelenkasto-plave boje, čisto, neodoljivo. Mogli biste se i osvežiti. A kako istinsko zlatarenje iziskuje višednevni boravak, njegovu bajkovitost, ali i veličanstvenost jedne od najznačajnijih pravoslavnih svetinja istražujemo u narednoj „vožnji“ Sa nama na putu.
