Leto lagano putuje na južnu hemisferu, te odlučismo da još malo šumarimo pre nego sunce počne samo da nas zadirkuje između prohladnih zora i večeri. Vožnja Ibarskom nikada nije preterano zanimljiva, a ni opuštena. Da brže vreme prođe, mislima pretičemo točkove uveliko kujući planove za nove zgode i doživljaje, i ubrzo ugledasmo padine još jedne planinske lepotice jugozapadne Srbije.
11 razloga da posetite Zlatar i Mileševu
Zašto posetiti Mileševu i Zlatar?
1. Jer se motor okrepljuje na BS Gazprom Zlatibor
Koliko su brdski predeli zahtevni za čoveka, ništa manje nisu za vozilo. Uvek traže korak više, dodatni gas. Svraćamo na Gazprom Zlatibor da našeg četvorotočkaša napojimo G-Drive dizelom, da ga častimo dodatnom snagom i boljim ubrzanjem. Vratiće nam višestruko na strmim planinskim usponima. Ovo premijum gorivo se čak uspešno bori protiv korozije motora. Briga manje, a i duže će vas služiti. Za benzince, G-Drive 100, ništa manje učinkovito. Jamči udobniju i sigurniju vožnju.
2. Jer je Zlatar uistinu zlata vredan
Da li se u davna vremena ovde kopalo zlato, nema potvrde. Ali je svaki pedalj dukata vredan, provereno. Mirisne livade, izdašni pašnjaci, bistre vode, guste četinarske šume, prekrasni vidikovci. Blagotvorni vazduh usled spoja planinske i mediteranske klime.
Pešaci istraživači mogu da puste korak dug oko 30 kilometara po uređenim stazama koje vode do prikrivenih kutaka – Vilova, Komarana i Vodene poljane. Tu se mora zastati kod manastira Svetih Kozme i Damjana. Crkvu brvnaru izgradili su najbolji ovdašnji neimari, od drveta, u raškom stilu. Dalje se može produžiti do najvišeg vrha Zlatara, Golog brda. Malo povlašćeniji su biciklisti koje čeka skoro 100 kilometara šumskih izazova. Ako ste avanturističkog duha, pravac adrenalin park na Babića brdu. Razgibavanje, vežbice, test izdržljivosti i spretnosti ili drugarsko nadmetanje. Zlatariti se može doveka. Ko jednom dođe, ne želi da ode.
3. Jer zlatarske su noći zvezdane, a jutra čudesna
Stigosmo kasno, umorni i izgladneli. Domaćini bdiju nad već postavljenom trpezom. Izneli tek što se u kući zateklo – sir, kajmak, pršutu, i domaći hleb. I sitom gozba. Dobrodošlicu nam želi i čarobno nebo. Jarko tamno, u ruhu plamtećih zvezdica. Sve najsjajnije, sve Danice. Čine se tako blizu, na dohvat ruke. Zavodljivo čikaju da ih dotaknemo, ukrademo. U mislima o bar jednoj na dlanu, utonusmo u mirni, duboki san.
Jutro, podjednako bajkovito. Bosonogi hodamo po rosnoj, baršunastoj travi. Kafica i čaj već spravljeni, čekaju na baštenskoj garnituri od panjeva. „Nešto su jutros okasnili“, kaže teta Ljubinka, pomalo zabrinuto. „Po njima se dan poznaje. Ne lete po lošem vremenu“. Tu, u okućnici, nad Zlatarskim jezerom uzvisila se litica na kojoj se izjutra, pre no se raskrile i uzvinu, okupljaju orlovi, kako beloglave supove meštani iz milošte zovu. „Uspavali se“, šeretski pridodaje krepki čika Mića, a već je iskusnim okom uočio jednog u daljini. Ubrzo su svod potamnili svojim gorostasnim krilima. Neobično društvance za jutarnju kafu. Još da su sleteli da se malo podružimo.
Zorom je umesila lepinje, opremila ih zlatarskim „kompletom“ i pažljivo zapakovala. „Da mi ne budete gladni, deco moja“, brižno nas isprati naša teta Ljubinka. U te lepinje stadoše sve majke i očevi Srbije, sva njihova golgota i dobrota. I srce jedne Zlatarke, zlatnije od njene postojbine.
4. Jer Štitkovo je muzej u kojem se živi
Ušuškalo se u uskoj dolini, među brdima, ne zna se tačno u kom veku. Po predanju, nazvano je po štitovima koji su se tu kovali. U njemu su živela i stolovala vlastela, knezovi Raškovići. Danas Štitkovo broji dvadesetak planinskih kuća starovlaškog tipa, sa puškarnicama, bez ograda, cvetnih dvorišta okrenutih prema crkvi. Najstarija je iz 1882. godine. Vremešne, no skoro sve još dobrodržeće. Živi, naseljeni muzej.
„Danas nas je osmoro čeljadi, a nekada nas je bilo na stotine“, priča jedan od preostalih seljana susretljivo, ali teskobno. Duboka je tuga što selo napustiše mladi. Godine ne broji. „Meni je, deco, 89 ljeta“, ponosito otkriva. Urezala su se ta leta duboko na gorštačkom čelu. Svačega se nagledao i preko svojih pleća prevalio, a i svakojake vojske ispratio. „Svi tražiše hranu, osim Nemaca… ko će ga znati šta su oni jeli“.
U centru, već po tradiciji, crkva, sazidana na ruševinama prethodne, krajem 19. veka, a na ulazu česma pitke, studene vode. Pored je novoizgrađena, malena škola, no pusta, nema školaraca. Prinovu Štitkovo ne slavi odavno. Posebnu živost ovom seocetu zamrznutom u vremenu daje kafić, u etno stilu. Domaći sok od maline, pod obavezno.
5. Jer Mileševa je svetionik srpske kulture
U Srba, svetinja je nemalo, ali jedna, nedaleko od Prijepolja, izdvaja se kao mesto hodočašća, gde je za života Sveti Sava voleo boraviti, svojevremeno po svetitelju i zvana manastir Svetog Save. Svekolikog naroda i razdraganih mališana. Čavrljavo, neustrašeno, bližnje, životvorno. Prizor i osećaj nekog uporednog sveta. Gotovo savršenog.
Manastir Mileševa omeđen je belim zidovima – konacima i Riznicom. U uglu, najveće zvono u Srbiji, dar ruskog naroda iz Jekaterinburga. Na obližnje brdo postavlja se povisoki krst, uz pomoć planinara i helikopterske jedinice policije. Da iz daleka ukaže put svim dobronamernima.
Zadužbina je kralja Vladislava, unuka Stefana Nemanje, koji ju je podigao kao svoju grobnu crkvu 1219. godine. Veliki ugled u narodu stekla je donošenjem tela Svetog Save iz Trnova 1236. godine. Više od tri i po veka štitila je Mileševa mošti najznačajnijeg srpskog svetitelja dok ih Turci 1594. ne odnesoše za Beograd na spaljenje. Među svojim zidinama čuva levu ruku prvog srpskog arhiepiskopa. Današnji izgled potiče od obnove sredinom 19. veka. Manastir je sa najviše oslikanih anđela. Jedan, najposebniji, pobuđuje divljenje.
6. Jer Beli anđeo je vekovečni znamen mira i nade
Lepota, vanvremenska. Umetnost, vrhunska. Poruka, bezglasna i beslovna. Utkanih osam stoleća. Svedok razaranja i haranja, glasnik vaskrsenja. Beli anđeo. Mileševski. Predstavlja arhangela Gavrila, odevenog u beli hiton, koji sedi na praznom grobu, jer Gospod je vaskrsao. Božanska lepota je upravo u činu vaskrsenjа, najradosnijem događaju posle rođenja Isusa Hrista, smatra monahinja Mileševe, pokušavajući da nam dokuči veličanstvenost freske nepoznatog tvorca iz ranog 13. veka.
Večito na putu moćnih vojski i udaru mača nečastivih, Mileševa je sačuvala svog najdragocenijeg anđela. Muka, stoletna, pregolema, zaživela je u narodu domišljatost, dovitljivost, nepresušnu. Pod najezdom Turaka, Beli anđeo je prekriven slojem maltera i preslikan drugom, ne posebno vrednom freskom, koja je nemilosrdnike uspela zavarati. Pritajen je čekao sve do 1863. da ponovo ozari i oplemeni svet. Mona Liza, kažu, svoje poklonike prati očima. Beli anđeo prosvetljava duše. Molitva, isceljenje, ispoved, nadahnuće… osećaj je samo lični. Mnogi ga smatraju najlepšim umetničkim ostvarenjem srednjeg veka, a Srbiju zemljom pod okriljem Belog anđela. Čuvar nasleđa. Spomen na to ko smo i opomena šta ne smemo postati.
7. Jer štap Svetog Save svedoči autokefalnosti
Hod kroz istoriju, hodnike vekovne pismenosti, stvaralaštva i duhovnosti. Žezlo Svetog Save koji mu je darovao patrijarh Manojlo u Nikeji 1219. godine, kada je Srpska pravoslavna crkva dobila samostalnost. Oktroih cetinjski, štampan na Obodu 1493. godine. Riznica baštini brojne crkvene i umetničke starine, ikone, rukopisne knjige, povelje, rukotvorine, arheološke iskopine, i novac. Mnoga blaga su uništena i pokradena, mnoga još uvek rasuta po svetu.
Izgrađena je na temelju stare, opljačkane i porušene Mileševske riznice, kao i nova biblioteka koja podseća na štampariju koja je radila samo nepun vek nakon Gutenbergove.
8. Jer kanjon Mileševke skriva isposnicu Svetog Save
Nedaleko od manastira, na strmoj steni nad žubornom Mileševkom nalaze se ostaci grada Mileševca, za koji se pretpostavlja da je podignut kad i istoimeni manastir, kao utvrđenje upravo da bi zadužbinu Nemanjića štitio. Tokom osmanlijske vladavine zvao se Hisardžik, po turskoj reči hisar (tvrđava). Ime je zadržalo selo podno tvrđave, u kojem je džamija stara četiri veka.
Surovi, ali živopisni kanjon Mileševke krije monaške isposnice u okomitim liticama. Najčuvenija je Svetog Save, koji ju je, prema predanju, uredio po ugledu na svetogorske. Tu je i izvor Savine voda, lekovite, naročito za slabovide.
9. Jer se zlatarska jagnjetina za prste lepi
Ne može se istinski zlatariti bez obedovanja. Etno kuća vila Jelena učini nam se kao dobar izbor. Tradicionalna jela kraja i domaća proizvodnja. Za početak, zlatarska zakuska – čuveni mlečni i mesni gurmanluci i pita od heljde. Za predjelo se može naručiti i kačamak ili palačinke sa kajmakom. Glavno jelo – naravno jagnjetina. Vruća, nemasna, hrskavih korica. Sprema se i kuvana, sa kajmakom. Ako niste baš ljubitelj ove vrste mesa, mada je ova brdska mirišljava, u ponudi je i teleće pečenje na kajmaku. U zlatarskom kraju kajmak se, izgleda, meša u sve.
Kada se okusi, jasno je zašto!
10. Jer Zlatarsko jezero je smaragd tajnovitog dna
Ako se jezera Srbije vrednuju prema dragocenosti plemenitih metala, onda je Zlatarsko ono najvrednije. Sasvim opravdano. Zapravo je zelenkaste, smaragdne boje, no pod odsjajem neba, blista plavom. U godini bez mora, lako bi nas moglo prevariti. Voda, kristalno čista, podnošljive temperature. Prilično zahvalno za oko 900 metara nadmorske visine i ne baš zanemarljivu dubinu, do 75 metara. Mnoštvo kupača i mališana koji uživaju u naduvanim pomagalima za plivanje. Sijaset brodića, čamaca i kajaka i po koji ribolovac. Osim uređenog kupališta i pontona pored krcatog restorana, prirodnih plažica je posvuda uokolo, okruženih četinarima. Možete odigrati koji set odbojke na pesku i prokrstariti nad Atlantidom zapadne Srbije. Naime, kada se šezdesetih godina prošlog veka gradila brana da ustavi neobuzudani planinski Uvac, potopljeno je čitavo naselje, Kokin Brod.
Eh, ta lepota, često zna da zabašuri svoje tajne.
11. Jer i povratak može biti uživanje
Put kući vodi pravo, ali skrenusmo desno, preko brane Kokin Brod. Istraživački duh vuče nas manje poznatom putu ka Ivanjici. Solidan, nema gužve. Lagano, uživajte u prirodi – raskošna je i zanosna. Prepuštena sama sebi. Tako je, zapravo, najbolje.
