U iščekivanju buđenja prirode, valja se malo zabaviti i tmurne dane oslikati šalama. A gde bolje nego u gradu Čivijaša, poznatom i po boemima, kafanama, raskošnoj i raznovrsnoj arhitekturi, nadaleko čuvenom vašaru, i ljutim bojevima za slobodu. Na tromeđi Mačve, Pocerine i Posavine.
JER JE ŠABAC MALI PARIZ
Nadimak je dobio davnih dana. I to ne bez razloga. U mnogo čemu bio je prvi u Srbiji. Ovde, na desnoj obali Save, zasvirao je prvi klavir, projurio je prvi fijaker, otvorene su prva apoteka i Okružna i varoška bolnica, stigle su prve karte, bilijar i stakla na prozorima, osnovan je prvi konjički klub, nosila se poslednja bečka i pariska moda… A Šapčanka Draga Ljočić bila je prva srpska školovana lekarka. Legenda veli da je bio i prvi grad gde je ženama dozvoljeno da uđu u kafanu. A njih je nekada ovde bilo 130. Osim boemisanja, kafana je oduvek bila središte društvenog, kulturnog i političkog života. Ako se pridoda i elegantna i raznolika arhitektura, ne čudi što Šabac ponese nadimak Mali Pariz. No, naspram francuske prestonice, veliki je po njegovim stradanjima i žrtvama za slobodu i Savi njegovoj, širokoj, dubokoj, toliko silniijoj od pariske Sene.
Stanovnici njegovi nadaleko su znani kao Čivijaši. Više je anegdota o tome kako ih nazvaše po čiviji, reči turskog porekla koja znači klin, naročito drveni, a udariti čiviju znači nasamariti, prevariti ili podvaliti nekome. Najprihvaćenija je verzija da ga nadenu niko drugi do knez Mihailo Obrenović. A ko ne bi voleo da mu kum bude takav čovek? Naime, kada jednom knez dođe u posetu Šapcu, neki vickasti i dokoni meštani izvukoše čiviju sa točka njegovog fijakera, pa kad Mihailo krenu za Beograd, već nakon stotinak metara završi u prašini. Mangupluk ih je možda mogao skupo koštati, ali kazna im beše tek neobičan nadimak, a Čivijaš postade sinonim za šalu i doskočicu. Biće da ga rado prihvatiše, jer su osnovali i belosvetski vašar humora i satire, znan kao Čivijada.
Šabac se prvi put u spisima pominje kao Zaslon 1454. godine, mada se veruje da je naselje, verovatno trgovačko, nastalo početkom XIV veka u doba vladavine kralja Dragutina čiji letnjikovac se nalazio u obližnjem Debrcu. Arheološka nalazišta potvrđuju da su na ovom prostoru postojala naselja još u mlađem kamenom dobu, a da su od početka nove ere ovde bili Rimljani. Posle pada srpske države u drugoj polovini XV veka, Osmanlije zauzimaju ove krajeve. Naziv Šabac je prvi put upotrebljen na crtežu Hartmana Šedela iz 1493. godine. Ubrzo je postao važno uporište i značajan pogranični grad razvijene trgovine. Procvat je doživeo za vreme vladavine Jevrema Obrenovića, brata kneza Miloša, čoveka širokih i naprednih pogleda koji mu je podario evropski šarm i običaje.
Do danas je sačuvao svoj prepoznatljiv duh i ima mnogo čime da se podiči. Centrom dominira crkva Svetih apostola Petra i Pavla, Jevremova zadužbina, završena 1830. godine. Unutrašnjost krasi vredan ikonostas, ukrašen duborezom, iz sredine XIX veka. Ovaj pravoslavni hram je i simbol stradanja. U avgustu 1914. godine, mnogo Šapčana je zatvoreno u crkvu i kasnije streljano. U porti je spomenik žrtvama Balkanskih i Velikog rata, ispod koga je kosturnica. Samo srce grada, živo šetalište, nazvano je po Gospodaru Jevremu. U toj ulici i okolini su mnoga upečatljiva zdanja Šapca – zgrade Bliznakinje, kuća prote Jovana Pavlovića, Prva narodna apoteka, Vladičanski dom, Šabačka gimnazija, kao i raskošna i povelika Krsmanovića kuća, izgrađena 1891. godine kao poslovno-stambeni objekat.
Životan, a nenametljiv, gostoljubiv grad koji nudi sadržaje i kulturna iskustva poput mnogo veće sabraće.
JER JE ŠETNJA NARODNIM MUZEJEM NEZABORAVNA
Udomio se u zgradi nekadašnje Polugimnazije uzdignute 1857. godine u stilu srednjoevropske arhitekture. Izložbeni prostor je na spratu, a skoro ceo zid međusprata krasi velelepno delo Stevana Čalića Velikani Podrinja. Stalna postavka je podeljena u šest zbirki. Najstariji izloženi eksponati su rogovi stepskog bizona i potkolenica vunastog mamuta. Među najznačajnijim predmetima su dela mačvanskog strastvenog, neobuzdanog genija Milića od Mačve, figure rimskog boga trgovine Merkura i boginje Venere, i za ljubitelje književnosti i filma – mašina na kojoj je Dušan Kovačević otkucao sva svoja vanvremenska dela i koju je poklonio muzeju da je „čuvaju, i – da ne bude sama”. Deo postavke posvećen je Šabačkoj tvrđavi, Bici na Mišaru, Gospodaru Jevremu, i stradanju Šapca u Velikom ratu za šta je dobio tri ordena, a izuzetno su zanimljive narodne nošnje i nakit, i domaća radinost.
Nevelika, ali raznolika, živahna i izuzetno prijemčiva postavka. Nesvakidašnje osmišljena, maštovita. Narodni muzej Šabac sigurno je jedno od najlepših, a možda i najupečatljivije kulturno zdanje koje smo do sada posetili.
JER JE ŠABAČKA TVRĐAVA SVEDOK BURNIH DANA
Po nalogu sultana Mehmeda II Osvajača, na blagom uzvišenju savske obale poče gradnja utvrđenja 1470. godine. Nazvana Bejurdelen (onaj koji udara sa boka), nije bila mnogo velika, ali su joj bedemi bili snažni i visoki. Značaj utvrđenja je možda najbolje opisao tadašnji srpski despot Vuk Grgurević, znan kao Zmaj Ognjeni Vuk, koji je rekao da je desno oko sultanovo, i da se hvali da upravo tu drži nogu na grlu hrišćanstva. I od tada nemaše mira, stolećima. Koplja su se neprestano lomila oko ovog izuzetno važnog pograničnog utvrđenja, uglavnom između Osmanlija i Austrougara. A srpska zastava uzdigla se na zidinama 1807. godine i vijorila se sve do sloma Prvog srpskog ustanka 1813. godine. Osmanlije tvrđavu napuštaju u aprilu 1867. godine, zauvek. A osim, ljutih bojeva, često ju je plavila i nemirna Sava, pa od zidina danas nije mnogo ostalo. Tek toliko da se nasluti i udahne prošlost ovog prostora. Po njoj je i ovo mesto nazvano Stari grad. Danas je okružena parkom i rekreativnim centrom, a u blizini je i plaža. Sada već u dubokoj penziji, konačno živi bezbrižne dane.
