Kad se duša poželi istinske prirode, srce uglavnom pokaže ka zapadu domovine. Ovoga puta ka kraju nadaleko znanom po krompiru, malini i drvetu. Ka planinskim vencima Javora, Mučnja, Čemerna, Golije, i Radočela. Vozimo auto-putem Miloš Veliki, preko Guče.
JER JE JAVOR LEKOVITA PLANINA
Sa Golijom druguje na istoku, a masivu Murtenici pruža ruke na zapadu. Na Vasilinom vrhu se protegao 1.519 metara uvis. Smatra se jednom od najlekovitijih planina Srbije. Legenda kaže da se ranjeni Boško Jugović sa Kosova polja uputio na Javor da rane vida. Dugo su ga lečili travkama i melemima, ali mu ne beše spasa, nažalost. Bogat je raznovrsnim biljem, šumama javora, bukve, vrbe, i topole, pašnjacima, vrelima i bistrim potocima, divljim plodovima. Dom je raznim životinjama – zeki, srni, vuku, sovi, fazanu. I orlovima. Nama je desetak nebeskih gorostasa priredilo nesvakidašnju predstavu. Doduše, u visokom letu. Pored blagodatne i netaknute prirode, ponosi se i herojskom istorijom. Sve do 1912. na Javoru je bila srpsko-turska granica. Na njenom mestu je narod podigao spomenik majoru Mihailu Iliću, junaku Prvog srpsko-turskog rata, u narodu poznatijem kao Javorski rat. Okolo su humke ratnika poginulih od 1876. do 1878. Za smeštaj je najpoznatije selo Kušići. Odatle se kreće u istraživanje, uživanje i otkrivanje lepota i tajni Javor planine.
JER KRAJPUTAŠI ČUVAJU DUŠE SRPSKIH RATNIKA BEZ GROBA
Zovu ih i žive kamene duše ili kamene knjige. Podizani su u spomen vojnicima poginulim u Prvom i Drugom srpskom ustanku i Velikom ratu koje ne mogaše dostojno sahraniti, jer im kosti ostaše rasute po bojištima. U ivanjičkom kraju sačuvano je oko 540 krajputaša. Skupina 32 humke nalazi se u blizini Palibrčkog groblja, na putu ka Ivanjici. Postoji putokaz za skretanje. Izrađeni su od mekog kamena peščara, pravougaonog oblika, visine metar do metar i po. Na prednjoj strani su uglavnom uklesani likovi vojnika sa puškom ili sabljom, a na zadnjoj i bočnim stranama su podaci o stradalom i reči zahvalnosti. Na pojedinima su samo natpisi sa ukrasnim šarama u više boja, a neki su posvećeni dvojici ili trojici palih za slobodu. Podizali su ih roditelji, braća i sestre i zahvalni meštani da voljene sačuvaju od zaborava. Zastani, putniče i pokloni se dušama junaka koji život ostaviše na braniku otadžbine.
Put ka Ivanjici vodi i pored crkve Lazarice i Palibrčkog groblja, gde je prema predanju sahranjen Boško Jugović. Početkom XX veka sagrađena je crkvica i zasađeno je devet hrastova u spomen devetorici braće Jugovića.
JER JE IVANJICA VAZDUŠNA BANJA
Ivanjički kraj naseljen je od davnina. Ivanjica se prvi put pominje u knjizi zaduženja 1505. godine u Dubrovačkom arhivu, a varoš počinje da se gradi ukazom kneza Miloša 1833. kada je čitava oblast pripojena Srbiji. Ugnezdila se na obali Moravice, u živopisnoj kotlini omeđena šumama planinskih venaca Golije, Javora, Mučnja, Čemerna, i Radočela. Na skoro planinskoj visini. Ovde se diše čisto i zimuje hladno, uz velike snegove. Tada zna biti odsečena od sveta, kako se inače čini kada se promatra iz ptičje perspektive ili sa nekog od obližnjih vidikovaca.
Danas je Ivanjica malena, ali prilično zanimljiva varoš. Pešačka ulica živa, sa mnoštvom prodavničica i ugostiteljskih objekata. U središtu je velika karta ivanjičkog kraja sa obeleženim znamenitostima, a pored svake u gradu postavljena je obaveštajna tabla. Za pohvalu i primer drugima. Korzoom se stiže i do srca grada i crkve Svetog cara Konstantina i carice Jelene. Građena je par godina posle osnivanja grada. Uz svega još nekoliko zdanja preživela je dva velika požara. U blizini je kameni most preko Moravice. Zidan je početkom XX veka sistemom klinova od klesanog kamena, bez vezivnog materijala. Ali, po predanju, u njega je utkano 30.000 jaja. Daje varoši starinski šmek. Možda i najveći kuriozitet su dva spomen-obeležja posvećena suprotstavljenim stranama u Drugom ratu. Razdvaja ih tek ulica preko koje se merkaju, danonoćno. S jedne strane je spomenik đeneralu Draži Mihailoviću, podignut 2003., i Čičina koliba, drveni kućerak na kamenom temelju. A sa druge je spomenik Revoluciji, delo Đorđa Andrejevića Kuna.
Monumentalni mozaik na postamentu od belog mermera predstavlja ustanak, borbu i pobedu protiv okupatora. Do njega je i spomenik palim borcima u ratovima od 1991. do 2000. Tu počinje gradski park, koji se proteže uz Moravicu. Lepo je sređen, sa terasom uz reku i velikim dečjim igralištem. Na skoro svakom drvetu postavljena je tabla sa porukom, poučnom ili duhovitom. Malo će vas nasmejati, malo zamisliti. Stižemo i do hidrocentrale, koja je puštena u rad na Svetog Nikolu 1911. godine. Jedna je od najstarijih u Srbiji i još uvek je u funkciji. Preko brane visoke oko devet metara, Moravica pravi prelepi vodopada, kojim se meštani posebno diče.
Dom je festivalu kulture, humora i zabave Nušićijadi. Tako Ivanjičani, uz tradicionalnu gostoljubivost, neguju i svoj šeretski duh.
JER JE HADŽI PRODANOVA PEĆINA BILA ZBEG
Nekoliko kilometara od Ivanjice, u dolini Rašćanske reke, u strmoj litica, udomila se pećina. Nazvana je po Hadži Prodanu, Karađorđevom vojskovođi koji je u njoj sklanjao narod od turskih zuluma.
Ulazimo u prilično tesan hodnik. Dobrodošlicu nam žele slepi miševi. Nekoliko ih se razletelo. Prvi jutarnji posetioci imaju čast da ih baš oni pozdrave, otkriva nam srdačna dama vodič. Odnekud se čuje cijukanje. „To su bebe. Šćućurene su visoko, pa se ne daju videti u mraku”, objašnjava. Ovde živi šest vrsta slepih miševa i sve su zaštićene. Društvo im prave i pećinski pauk, nekoliko vrsta stonoga, pećinski zrikavac… Oko 25 vrsta životinjica koje su retke, a pojedine čak i svetu nepoznate.
Najstariji slojevi su stari više od 44.000 godina. Pećinskog nakita je pregršt, raznih i zanimljivih oblika. Mnogi su poprimili prepoznatljive obrise, pa su nazvani Okamanjeni vodopad, Rašćanski mali stražari, Majka sa detetom. Uređeno je i ispitano 400 metara, za sada. Jer stariji meštani kazuju da su u nestašnoj mladosti zalazili prilično dublje, a po pojedinim svedočenjima, postoji izlaz i sa druge strane litice.
Ispred ulaza je crkva posvećena arhangelu Mihailu. Izgrađena je na mestu crkvice brvnare koju je Hadži Prodan podigao 1809. Buljubaša ovde počiva.
