Rasanila se priroda. Zazelenela i razbujala. Od obilnih majskih kiša zablistala. Biće da je vreme za istinsku prirodnjačku pustolovinu. Idemo u prašumu. Ne, ne, nikud daleko, tek do istoka otadžbine. U okolinu Despotovca. U carstvo šuma i bilja, u rudarski kraj i svetinju u kojoj počiva knez Lazar Hrebeljanović.
JER JE VINATOVAČA SRPSKA PRAŠUMA
Ne onakva kakvu je obično zamišljamo – mračna i zloslutna, u kojoj zamke i opasnosti vrebaju odasvud. Već ona začarana u pradavnim vremenima, nedirnuta, ljudskom rukom neokaljana. Gde stabla padaju samo usled starosti ili vremenskih prilika, i gde gospodari priroda, po svojim pravilima. Našu Vinatovaču iznedrila je planina Beljanica, u blizini Despotovca. Na području između 650 i 870 metara nadmorske visine. Na oko 37 hektara prostire se družba bukvi. Stoletnih. Poneke premašile 350 leta. Gorostasnih. Pojedine se uzdigle iznad 45 metara. Poji ih potočić Vinatovac, leva pritoka Resave.
Stižemo, konačno, do poljane na kojoj je postavljen beli krst. Hodimo mokrim tlom prekrivenim lišćem. Kroz guste krošnje zbijenih, divovskih bukvi tek se ponegde ukazuje komad plavog svoda. Oseća se miris, čudnjikav, sliči belom luku. Zbunjeni se gledamo, dok se naš domaćin smeška i otkriva da je to sremuš, divlji beli luk. Ipak nas njuh nije prevario. Prelazimo preko drvenog mostića i malo šetkamo okolo, pažljivo i tiho da ne narušavamo mir. Potpuno očarani iskonskim prizorima. Dublje ne idemo. Poštujemo volju šume da samuje u svojoj čarobnosti i svedoči o pradavnini.
Do Vinatovače put je prilično mukotrpan. Šumski je, sa mnogo dubokih jaruga i uspona, te je najbolje poći terencem. Mobilna mreža nije dostupna niti usput, niti u prašumi. Putokaza nema, te se dobro raspitajte pre polaska.
JER JE VODOPAD PRSKALO SKRIVENI DRAGULJ RESAVSKOG KRAJA
Udomio se na obroncima Kučajskih planina, na oko 770 metara nadmorske visine. Vajarska maštarija prirode. Podseća pomalo na mitsko biće. Kamena kupasta skulptura, visoka oko 15 metara, odevena u mahovinu. Sa samog vrha, iz kanalića, preko „nosića“ obrušava se voda koja prska na sve strane. Tako mu i nadenuše ime Prskalo. Voda leti tek curka, kapljucka, ali nikada, baš nikada ne presušuje. Vidi se sa puta, od kojeg ga deli potočić. Put zemljani, oko petnaestak kilometara od asfalta, prilično je zahtevan. Može se kvadom, terenskim vozilom, ili pak pešaka ukoliko ste u dobroj formi. Ponekad je i zatvoren zbog blizine vojnog poligona Pasuljanskih livada. Kakogod se otisnuli ka Prskalu, uživaćete. Okolina je potpuno bajkovita.
JER JE MUZEJ UGLJARSTVA JEDINSTVENA POSTAVKA
Senjski rudnik osnovan je 1853. godine i najstariji je aktivni rudnik mrkog uglja u Srbiji. Od tada do danas, nikada nije prestao da radi. Čak ni u vreme ratova. Tada su, u nedostatku muške snage, posao preuzimale žene i deca, pod prinudom. O tome svedoče crno-bele fotografije izložene u Muzeju ugljarstva. Zdanje, sagrađeno 1930., služilo je kao glavni magacin za alat i materijale, pre no je pola veka kasnije preuređeno u muzejski prostor. Postavka je prilično zanimljiva i raznovrsna. Izloženi su antički i srednjovekovni kopački alati, rudarske lampe i odela, merni jamski instrumenti, ordenje i medalje, arhivska građa, modeli i makete.
Preko puta je nekadašnja mašinska radionica sa kovačnicom, danas muzejski prostor u kojem je predstavljen svakodnevni život rudara i njihovih porodica, kao i izvorno postolje metalnog struga i dve velike kovačke peći. Zdanje pored je Aleksandrov potkop, najstarije rudarsko okno izgrađeno 1860. Iznad ulaza u jamu je nekadašnja upravna zgrada, u orijentalnom stilu. Jedan je od retkih jamskih ulaza koji je sačuvan u izvornom stanju. Ispred je industrijska zona na otvorenom gde se ugalj nekada prečišćavao i otpremao.
Kod glavne muzejske zgrade je i čuveni restoran Proleće. Spolja prilično oronuo, ali je unutrašnjost neobično uređena u obliku rudarskog okna. Domaćin nam otkriva planove obnove i zamisao da se uz postojeće postavke i neposredna okolina preuredi u gradić-muzej. Držimo palčeve.
JER IZVOZNI TORANJ POKREĆE PARNA MAŠINA
Čudo tehnike iz ranih ’70-ih godina XIX veka. A čuda su obično jednostavna i neretko dugovečna. Parna mašina proizvedena u Gracu u rudnik stiže 1922. kada počinje gradnja izvoznog tornja jame. Sastoji se od dva lifta kojima se rudari spuštaju na dubinu od 150 metara i izvoze. Pokreće ih upravo parna mašina koja još uvek radi punom parom. Sajle se redovno proveravaju, a zupci na centralnoj osovini izrađuju se u rudničkoj mašinskoj radionici od suvog grabovog drveta, ponosno nam kazuje gospodin koji godinama znalački njome upravlja i u dušu je zna. Jedina je aktivna parna mašina te vrste u Evropi i kao takva je proglašena kulturnim dobrom. Ove godine slavi 150 rođendan. Čestitke i rudarski pozdrav “srećno” našim momcima koji se spuštaju u utrobu zemlje za hleb sa sedam kora.
