Šumadija zove. Uistinu, dugo je pohodili nismo. Iako su se hajduci već pritajili, al’ tek do Đurđev danka, hrlimo u ustanički kraj. Da se ponosimo podvizima, otkrivamo kulturne i istorijske znamenitosti i begujemo u prirodu. I do grada kojeg je geograf i naučnik Jovan Cvijić pri prvom susretu bajkovito opisao kao „Belog labuda na zelenom jezeru”.
Zašto posetiti Rudnik i Gornji Milanovac
1. Jer je Rudnik prirodno i kulturno blago
Najviša je planina Šumadije. Ogrnut gustom, pretežno bukovom šumom prošaranom bistrim potocima i zelenim proplancima, stražari nad srcem Srbije preko svojih osam vrhova iznad 1.000 metara nadmorske visine. Čvorište je između slivova Zapadne i Velike Morave i Kolubare. Ime mu je nadenuto po bogatstvu ruda olova i cinka koje se i danas vade. Zahvaljujući svom položaju i rudnom bogatstvu naseljen je odavnina.
Držao je značajno mesto kroz istoriju. O njega su se otimali ne samo zavojevači, već i srpska vlastela. Tako je upravo na Rudniku iskovan prvi srpski dinar ćiriličkim pismom, dinar kralja Dragutina. Na njemu brije čudna ruža vetrova, koja ga uz veliku osunčanost i visoku jonizaciju vazduha zvanično načini vazdušnom banjom 1922. godine, dično nam kazuje naš domaćin, dobri znalac rudničkog kraja. I odmah postade mondensko mesto, pohrli gradska gospoda da u njegovim blagodetima uživa, šeretski dodaje. Tumaranje šumskim i stazama zdravlja pravi je užitak jer mnoge prirodne lepote i tragove burne prošlosti Rudnik krije. Prirodno dobro Veliki Šturac, koji se na osam hektara prostire između vrha Javora i Cvijićevog vrha, pod strogom je zaštitom.
Šetnjom do Gradova otkrićete ostatke turske varoši i tvrđave, a šetnjom do Mise, ostatke islamske bogomolje iz XIV veka. Posetom spomeniku Arseniju Lomi, odaje se počast junacima Drugog srpskog ustanka. Valja videti i Šumsku kuću, poznatu i kao Vila Danica i Hermanova vila. Kamenu lepoticu skrivenu među četinarima izgradio je tridesetih godina XX veka preduzimač Fon Herman, Austrijanac rođen u Beograd, koji je kao jedan od 1300 kaplara preživeo povlačenje preko Albanije.
Među vrhovima koji se ne sme zaobići je Ostrvica, redak reljefni fenomen, strmih litica. Usled nepristupačnog terena, izazov je i iskusnim planinarima. Vredi se uspeti na 758 metara jer se tu nalaze ostaci utvrđenog grada za koji se pretpostavlja da potiče još iz antičkog doba. Obnovio ga je Đurađ Branković u XIV veku za odbranu od Osmanlija. Veruje se da je u njemu umrla njegova žena, pa je po njoj nazvan Jerinin grad. Mnoga predanja kruže o prokletoj Jerini, a za nju se vezuju i imena sela Trudelja i Zagrađa. Priupitajte meštane, rado će o Jerini zboriti.
Gde god da vas noge ponesu ili točkovi odvezu bićete zahvalni.
2. Jer je Prljuša okno praistorijskog rudnika
Nalazi se na vrhu Malom Šturcu, na skoro 1.000 metara nadmorske visine. Do sada najbolje istraženo okno praistorijskog rudnika pokazalo je da su rudari nekada koristili kamene batove različitih veličina. Na strmoj litici kopala se ruda bakra – malahit. Pronađeno je i nekoliko keramičkih posuda, a sudeći po nalazima okno potiče iz četvrtog i trećeg milenijuma pre nove ere.
Ostaci nekadašnjeg rudnika vidljivi su i danas, a tragovi mineralizacije na stenama kao i raznobojno kamenje daju nalazištu posebnu čar. Ujedno je i vidikovac. Pogled puca na Šumadiju, brdovitu, zelenu, zanosnu. Doseže sve do Gružanskog jezera. Koračajte i osmatrajte pažljivo. Ako vam se sreća osmehne, možda pronađete komadić gorskog kristala.
3. Jer na BS Gornji Milanovac uživamo u vrhunskoj kafi
Istraživanje prirodnih i kulturnih blaga traži dosta energije. Zato svraćamo na BS Gornji Milanovac gde se u jednom od mnogih Drive Cafe restorana širom Srbije krepimo kafom po receptu starih italijanskih majstora.
Nastavljamo dalje, čula izoštrenih i spremnih za sve ono što nas čeka u Gornjem Milanovcu.
4. Jer je Gornji Milanovac najmlađi grad Srbije
Ili je među najmlađanijima. A upravo njima za rukom često pođe ono što starijima ne bi. Tako je i gradić u jugozapadnoj Šumadiji uspeo da poveže dve sukobljene srpske vladarske loze. Iako mu je istorija prilično duža, zvanično je osnovan 1853. godine. Tada knez Aleksandar Karađorđević izdaje ukaz po kome se varoš Brusnica premešta uz reku Despotovicu po kojoj dobija ime. No, po povratku na vlast, knez Miloš Obrenović 1859. odlučuje da ga preimenuje u čast svog polubrata Milana. Kako je Milanovac već postojao na Dunavu, ovom podno Rudnika dodade gornji, jer je fakat na višoj nadmorskoj visini. Mlada varoš se brzo razvijala, posebno zanatstvo i trgovina, Ubrzo je postala ugledna sredina. Nažalost, u Drugom svetskom ratu je bombardovan i spaljen 1941. Uspeo je poput mnogih svojih srodnika da se nad stradanjima izdigne i ponovo izgradi. Danas je simpatičan gradić zanimljivog i raznovrsnog sadržaja.
Gradskim trgom dominira zgrada bivšeg Okružnog načelstva, poznata kao Stari sud. Najstarije je sudsko zdanije u Srbiji, čija gradnja je počela sredinom XIX veka. Čuvenija je kao mesto gde je nepokorni vojvoda Živojin Mišić, tada komandant Prve armije, u novembru 1914. izdao naređenje za Rudničku ofanzivu i poveo junake u Kolubarsku bitku. Posle Drugog svetskog rata bila je zatvor, a danas je dom Kulturnom centru i biblioteci. Ispred ulaza počasno mesto zauzima bista Živojina, a sa strana na travnjaku društvo mu prave mermerne statue Aleksandra Karađorđevića i Milana Obrenovića.
Prekoputa je lepo sređen gradski park i crkva Svete Trojice, poslednja zadužbina kneza Miloša, čiju gradnju je počeo, a dovršio je sin Mihailo. Crkva baštini stare ikonostase i delove znamenitog Takovskog grma pod kojim je obznanjen početak Drugog srpskog ustanka. U blizini je Spomen-park Brdo mira sa raznovrsnim stablima i velikim brojem spomenika. Sećaju se Gornjomilanovčani svih stradalnika.
5. Jer je Brkovića kuća legat i muzej
Kuća imućnog trgovca Ivana Brkovića udomila je Legat Nastasijevića i stalnu postavku Muzeja rudničko-takovskog kraja. Izgrađena kasnih tridesetih godina prošlog veka predstavlja redak sačuvani primerak međuratne arhitekture. Legat znamenite porodice koja je ostavila upečatljiv trag u srpskoj kulturi nalik je otmenom građanskom domu sa početka XIX veka. Svi članovi porodice bili su obrazovani i umetnički nadareni, te i njihov kutak odiše kulturom.
O životu i delima Nastasijevića svedoče slike i porodični portreti, lični predmeti, knjige, rukopisi, pisaća mašina, klavir, violončelo, frula, flauta sa notnim stalkom, gospodstveni nameštaj. Dragocenu zaostavštinu Gornjem Milanovcu, gde je porodica živela do 1920. godine, darovao je književnik Slavomir Nastasijević 1983. I tako rudničkom kraju i posetiocima upriličio nesvakidašnje kulturno i istorijsko iskustvo.
U potkrovlju je stalna postavka, arheološka i etnološka zbirka, koja obuhvata period vladavine Obrenovića i istoriju grada. Zbirku čine predmeti sa Starog dvora u Beogradu i Takovskog dvorca koji je izgoreo u požaru. Među najvažnijim eksponatima je pečatnik kneza Lazara, pronađen u okolini. Jedinstvena metalna pločica prikazuje šlem ukrašen bivoljim rogovima, zaštitni znak mitskog vladara, i tako dokazuje da je Lazar ne samo ovde boravio, već je i povelje izdavao. Doduše izložena je kopija, jer je original morao put Beograda, u Narodni muzej. Najintrigantniji predmet je svakako komad zavese sa Starog dvora u koju su bila umotana tela kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin po pogubljenju tokom Majskog prevrata 1903. Sjajni vodič nam nadahnuto otkriva mnoge nepoznanice o kraljici Dragi, inače rođenoj u Gornjem Milanovcu, ali i o dobročinstvima i pomoći Srbiji kraljice Natalije Obrenović. Pojedina istorijska znanja smo obnovili, ali i stekli nova saznanja koja su u školskim knjigama izostavljena.
6. Jer je Norveška kuća spomen “Krvavom putu”
Zvanični naziv je Kuća srpsko-norveškog prijateljstva. Zdanje predstavlja spoj drvenog vikinškog broda drakara i srpske brvnare. Mnogima je poznata tek kao ugostiteljski objekat. No, na spratu je postavka u sećanje na zatvorenike 13 nacističkih logora u Norveškoj tokom Drugo svetskog rata. Otpremljeno je oko 4.000 ljudi, skoro sve Srbi, među kojim je bilo i oko 40 meštana Gornjeg Milanovca i okoline. U okviru prinudnog rada, gradili su put koji je kasnije nazvan krvavi put, a i danas se koristi, otkriva nam kustos. Preživelo ih je 1.660, najviše zahvaljujući pomoći domaćeg stanovništva koje ih je snabdevalo hranom, lekovima i toplom odećom, a pojedini su im čak pripomagali pri bekstvu. Tako su posle rata preživeli logoraši i njihovi hrabri spasioci Norvežani odlučili da svoje prijateljstvo ovekoveče. Sav materijal za kuću, koja je otvorena 1987. godine, donet je iz Norveške. Izloženi su lični predmeti zarobljenika, predstavljen je istorijat na srpskom i norveškom i postavljeni su ekrani na kojima se može uneti ime logoraša i saznati o njihovom životu i sudbini, ukoliko je poznata. Zla vremena stvaraju prijateljstva, pa je tako i krvavi put zbližio dva naroda. O kući se stara Muzej rudničko-takovskog kraja kome je potrebno najaviti posetu.
7. Jer je Kota 555 gurmanluk na visini
Na putu Gornji Milanovac-Topola svraćamo da nešto prezalogajimo. Pretpostavljamo da brojke u nazivu restorana predstavljaju nadmorsku visinu. Biće da smo u pravu, jer je ujedno i vidik koji se pruža preko obližnjih dolina do nekoliko vrhova. Istraživanje rudničkih kutaka i planinski vazduh nas izgladneše, te rado prihvatamo gazdaričinu “mesnu” preporuku. Kako su porcije obilate, naručujemo polovine. Stižu ćevapi, vrat i junetina ispod sača, sve u ili na kajmaku. Pride donosi kiseli kupus, papriku u pavlaci i lepinje, domaće. Prionusmo na posao, bili smo vredni, ali se ne izborismo ni sa upolovljenim porcijama. Jednoglasno dajemo ocenu: tri školske petice za ishranu. I studentska desetka za uslugu i ljubaznost.
