„Dobri ljudi, mirna reka, i banatska žitna polja, lepa snaša i divna pesma tamburaša”, kaže pesma o gradu na Begeju. Priče o njegovim mostovima, raskošnoj arhitekturi, multikulturalnosti, pivu, i sportskim velemajstorima bude znatiželju. Pa, hajde da je utolimo.
JER JE ZRENJANIN SRCE BANATSKE RAVNICE
Spominje se 1326. godine kao selo podignuto na tri ostrva reke Begeja. Naseljavali su ga mnogi, pa čak i Španci, te umalo ne postade Nova Barselona. Inače je često menjao imena – Bečkerek, Veliki Bečkerek, Petrovgrad, a Zrenjanin je nazvan 1946. godine po narodnom heroju Žarku Zrenjaninu. Mogao bi poneti i nekoliko nadimaka, svakako srpska Budimpešta, zbog broja mostova. Priznajemo, nije Begej Dunav, ali ni plavi evropski div nije baš silan u mađarskoj prestonici kakav postane tek što utekne u Srbiju. Tok reke kroz grad neprestano je menjan, malo je to činila priroda, više čovek. Pa tako preko vode sagradi čak 10 mostova. Najstariji je Mali most, podignut 1904., a najmlađi je Magistralni iz 1992. godine. Ima i tri pešačka, viseći i dva lučna.
Glavni Trg slobode krase Županijski dvor, danas Gradska kuća, spomenik kralju Petru I Karađorđeviću i rimokatolička katedrala iz sredine XIX veka posvećena Svetom Ivanu Nepomuku, koji se smatra zaštitnikom mostova i reka. Velelepnih zdanja je posvuda. Lepotom se ističu Narodni muzej, Palata pravosuđa, Palata Dunđerski, i Dom borilačkih sportova, delo Dragiše Brašovana. Krase ga i zelene oaze u nekoliko prostranih i uređenih parkova. Dom je više od 20 nacionalnih manjina, pa se razni jezici mogu čuti, a i videti raznoliki verski objekti. Crkva Uspenja Presvete Bogorodice iz 1746. godine je najstarija sačuvana građevina i jedna od samo nekoliko koje su preživele veliki požar početkom XIX veka. Slovačka evangelistička crkva potiče iz prve polovine XIX, a reformatorska crkva sa kraja istog stoleća. Nekada je postojala i sinagoga, ali su je početkom II svetskog rata porušili nemački okupatori.
Leti se hita ka obodu grada, na uređeno kupalište, Peskaru, koje leži na tri jezera nastala usled dugogodišnje eksploatacije peska. Da li je ovde proplivao Ivan Lenđer, ne znamo, ali je Zrenjanin osvedočeno rasadnik šampiona, a možda i najsportskiji grad u Srbiji. Teško je prebrojati medalje kojima su ga okitili atletičarka Ivana Španović, odbojkašice Maja Ognjenović i Jovana Brakočević, karatistkinja Snežana Perić, braća Grbići, Dejan Bodiroga…Verovatno smo usput i sreli nekog budućeg sportskog velemajstora, jer ovde pored Begeja teče i pobednička krv.
JER JE ŠETNJA KORZOOM ARHITEKTONSKI UŽITAK
Kroz istoriju je ulica menjala nazive u zavisnosti ko je Zrenjaninom gazdovao, a danas nosi ime kralja Aleksandra I Karađorđeića. Tek da se podsetimo ko je sve ovde gazdovao. Zdanja u zasebnoj celini sačuvanog starog gradskog jezgra građena su u drugoj polovini XIX veka i početkom XX veka, u duhu secesije ili istoricizma sa elementima neobaroka. Posebno se ističu zgrada Torontalske banke (Hrvatske štedionice), palata Jovana Panjija i kuća Živka Vukova s kraja XVIII veka, jedina stambena zgrada iz perioda baroka. Naročito zanimljiva je kuća kamenoresca Tunera Teodosija iz 1900. godine, znana kao Šeherezada, koja je došetala iz 1001 noći da Zrenjaninu podari i mavarski šarm. Mnogo je zdanja vrednih pažnje, te razgledanje može da potraje. Predah i okrepljenje nude mnogobrojni ugostiteljski objekti u zrenjaniskoj pešačkoj ulici, živoj, čistoj i skladno uređenoj.
JER MUZEJ PIVA BAŠTINI ISTORIJU PRAVLJENJA TEČNOG HLEBA
Mlad je, ali prilično zanimljiv, pogotovo pivopijama. Udomio se u obnovljeni stari pogon, varionu, to jest, kuhinju piva. Zidovi i pod najvažnije jedinice u proizvodnji piva obloženi su bračkim kamenom u osam boja, a ulazni deo, koji gleda na reku, izrađen je od italijanskog stakla. Neobično raskošno za pivaru.
Izloženi su parna mašina s kraja XIX veka, filter mašina, stari mlin za ječam, kišar, proizveden u Nemačkoj, bačvarska klupa za izradu pivskih buradi, bakarni kazani, i staro bure sa natpisom Dungyersky. Mogu se videti i stare fotografije, pivske boce, krigle, etikete, stare alatke, i još mnogo zanimljivih predmeta.
Jedno od najstarijih pića spravlja se od kvasca, hmelja, ječma, i vode. Često ga zovu i tečni hleb zbog velike nutritivne i energetske vrednosti. U Zrenjanin ga je doneo Nemac Sebastijan Krajcajzen 1745. godine. Procvat pivare vezan je za porodicu Dunđerski. Preuzeli su je krajem XIX veka, proširili i pivo pravili po najboljoj, plzenskoj tehnologiji, po kojoj je nastavljena proizvodnja Zrenjaninskog piva. Posle II svetskog rata je nacionalizovana i radila je do 2007. godine.
U skladu sa svojom podugom pivskom tradicijom, Zrenjanin je od 1986. godine domaćin Dana piva. Da li u raju teče iz slavina, nećemo saznati na ovome svetu, ali zasigurno znamo da ga poslednje nedelje avgusta ima u izobilju u banatskom pivskom raju. Samo bez preterivanja, jer čuveni pivski stomačić vreba iz prikrajka.
