Taman što izvirne podno planine Povlen, stidljivo nestane pod zemljom i tako nekoliko kilometara teče pre no ponovo izroni na glavnom vrelu Zelencu. Nedaleko odatle počinje Gradac da vaja klisurkasti kanjon neobične lepote. I tako skoro sve do Valjeva gde se umoran od obrušavanja niz padine i bitke sa rečnim hridima pitomo sliva u Kolubaru. Obale obrasle gustom šumom skrile su oko 70 pećina. Najpoznatija je Degurićka, još iz ledenog doba, dugih hodnika i bogatih ukrasa. Veruje se da su od pradavnina ovde živeli ljudi. Tragovi vode do paleolita. Svedoče tome i brojne iskopine i nalazišta. U kanjonu, na strmim liticama u selu Brangović, nalaze se ostaci srednjovekovnog utvrđenja, koje je prema nalazima istraživanja postojalo još u IV veku. Jerinin grad. Narod ga je nazvao po vili, prokletoj Jerini, osuđenoj da večno njime tumara. Poznat je i kao Bežane. Iza nepristupačnih zidina narod se znao kriti od nemilosrdnika. Do „ukletih“ ostataka utvrđenja stiže se pešice, zahtevnim usponom.
Celim tokom Gradac nesebično daruje život svojim bujno zelenim obalama, koje su izronile raznovrsni biljni i životinjski svet. Nađe se i poneka naseobina. Kanjon reke Gradca zvanično je predeo izuzetnih odlika. Preizuzetnih, rekla bi današnja mladež.
2. Jer do etno kafanice stiže se skok po skok
Upravo se tako i zove. Na desnoj obali Gradca, nedaleko od manastira Ćelije. Ubeđenja smo da je naziv vezan za hod po mostiću, ne baš udobno širokom, pride nihajućem, koji se mora savladati do etno-ekološkog domaćinstva. Sliči malenom muzeju na otvorenom – vodenica potočara, brvnare i daščare, starinske alatke i oruđa, svašta nešto iz sada već davnih vremena. Ima i sopstveni ribnjačič. Pored sveže pastrmke može se prezalogajiti junetina i jaretina ispod sača i gulaš, ili mezetnuti kozji sir, pršuta i kajmak. Sve je, naravno domaće, a cene vangradske, vrlo pristupačne.
Dok sedite za stolom na obali Gradca, mogu vas, ako vas sreća pogleda, obradovati neobični gosti. Družbina koza i jarčeva ukazuje se na mostiću. Prednjači jarac Šapa, koji neustrašivo, a tako graciozno skakuće preko brvna i još smelije dotrčava do stola da ugrabi koji zalogajčić. Uzalud ga meštani jure i teraju natrag stadu, tvrdoglava je to glava, tera po svome. Simpatično rogato stvorenje, čak se da i pomaziti.
Mobilni telefoni ovde odmaraju, signala nema, te uz pastoralne prizore i žubor Gradca odmaraju se i oči i duša.
3. Jer manastir Ćelije se uvek dizao iz pepela
I svaki put postajao značajnija svetinja. Udomio se u živopisnom krajoliku među obroncima valjevskih planina, daleko od vreve i sveta, u netaknutoj prirodi. Naziv je verovatno dobio po manastirskoj crkvi koja je prvobitno bila malena poput ćelije, ili po kelijama u pećinama po okolnim stenama. Crkvica je posvećena Svetom arhangelu Mihailu. Istorijski podaci o vremenu nastanka su oskudni. Prema jednom kazivanju, manastir je ktitorstvo kralja Dragutina (1276-1282), a prema drugom, podignut je krajem XIV ili početkom XV veka za vreme vladavine despota Stefana Lazarevića. No, podaci o slobodoljubivoj prošlosti manastira su i te kako znani. Tokom ropstva pod Turcima često je rušen i spaljivan, a njegovi duhovnici učestvovali su u pripremama nekoliko ustanaka i buna. Tome svedoči i grob vojvode Ilije Birčanina, koji je sahranjen u porti manastira. U vreme Karađorđa služio je kao vojna bolnica. Kasnije, u oslobođenoj Srbiji pod Milošem Obrenovićem, u manastiru je radila jedna od prvih škola valjevskog kraja, u kojoj je učio i kasniji episkop Nikolaj Velimirović. Crkvica nikada nije živopisana, ali se diči devetostranim zvonikom, jedinstvenim u Srbiji, ponosito nam kazuje igumanija. Dodaje i da je od 1946. godine manastir ženski.
Stigli smo u vreme nedeljne jutarnje liturgije. Naroda mnoštvo. Mnogi prilaze milostivoj igumaniji, razgovaraju, iskaju savet. Sve ih pomno sluša, koju blagorodnu reč uputi i domaćinski zove na osveženje u trpezariju.
Na ulazu u manastirski posed izdignuta je nova trocrkva sa tri oltara, zavetni hram Svetog Justina Ćelijskog, jednog od najvećih bogoslova XX veka, svojevremeno arhimandrita manastira Ćelije. Spolja starinskog izgleda, moravsko-raškog stila, iznutra sveže oslikana freskama.
Svega nekoliko kilometara dalje je manastir Lelić, gde su mošti Svetog Nikolaja Velimirovića, a u blizini su i manastiri Jovanja i Pustinja.
4. Jer Valjevo je junačko-pesnički grad
Iznedrio je valjevski kraj mnoge velikane. Od koga početi da niko ne zameri? Možda ipak od neustrašivog ratnika i jednog od najvećih srpskih vojskovođa, vojvode Živojina Mišića. Spomenik njegov krasi glavni gradski trg. Pa najvoljenije srpske pesnikinje, Desanke Maksimović, u čijem liku je prikazan spomenik pesništvu, na drugom gradskom trgiću. Preko književnika Milovana Glišića do članova porodice Nenadović – Alekse, prote Matije, Jakova, i Ljubomira. Svi nas zadužiše, poprilično.
Ovde počinje da huči Kolubara, trenutno usahla, ali zna biti plavna. Obale žive, ponuda raznovrsna. Niže mosta preko Kolubare je spomenik gubilištu. Tu su 4. februara 1804. dahijskim jataganima pogubljeni srpski glavari Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin. Neobično, crvenkasto obeležje u sećanje na zloglasnu seču knezova. Iza je Narodni muzej, lepo starinsko zdanje. Nedaleko je najstarija sačuvana zgrada, Muselimov konak, s kraja XVIII veka. Građen je za potrebe tadašnjeg turskog upravnika Valjevske nahije, Muselima. Na krovu su bile izložene odrubljene glave valjevskih knezova. Poput Ćele-kule u Nišu, ne da nisu narod zastrašile, već su bes rasplamsale i ustanak ubrzale. Zdanje je služilo kao škola, a kasnije je pretvoreno u izdvojeno odeljenje Narodnog muzeja Valjeva.
Grad ratničke istorije, bogatog kulturnog nasleđa, zelenila, parkova, i sporta. Prilično životan, gostoljubiv, prijemčiv. Valjalo bi ga malko umiti, obnoviti prelepa zdanja polupanih prozora i okrnjenih fasada, a ponajviše očistiti. Bio bi tada potpuno blistav, kako mu i priliči.
5. Jer Tešnjar je valjevska Skadarlija
Mogao bi biti, tačnije. Čini se duži od prestoničke, ali zapušten. Nažalost. Nekada zanatsko-trgovačka četvrt, orijentalnih obeležja. Od radionica, dućana i kafana vrvelo je sve. Živela je danonoćno. Danju bi se majstorisalo, kolačarilo, slastičarilo i naravno, kafenisalo. U suton bi se šetalo i ašikovalo, a noću boemisalo. No, zamrla je čaršija. Danas je trošna i ruševna. Većina kuća izgrađena je u XIX veku. Tako izgledaju i danas, uz svega nekoliko obnovljenih izuzetaka, koje daju nadu da se Tešnjar ipak predati neće. Od zanatlija jedva traga. Poneka radionica, svega nekoliko onih pravih kafana i par stolica iznetih na ulicu za nedeljni divan. Makar da provejava duh stare čaršije. Oku tuga, duši jed. Ostala je kaldrma, za utehu tek.
6. Jer usput možete da platite i račune na benzinskoj stanici
Naša sledeća stanica je BS Valjevo 2. Dok točimo gorivo, shvatamo da na svim NIS Petrol i Gazprom stanicama od sada možemo plaćati i mesečne račune, brzo, lako, pa čak i nedeljom. Idealno! Na kasi završavamo sve i brzo se vraćamo u automobil da što pre krenemo do mesta gde je Desanka odrasla.
7. Jer u Brankovini je detinjstvo provela Desanka
U Srba, voljeni se oslovljavaju imenom samo. Zna se, jedna je Desanka. Putokaza ka njenoj Brankovini nema, poznata srpska boljka. Prati se put ka Šapcu, pa se u nekom trenutku uoči znak, sramežljivo postavljen na samom skretanju, nekim čudom, na levoj strani puta.
Odmah po njenom rođenju, Desankina porodica se iz sela Rabrovice preselila u Brankovinu, desetak kilometar od Valjeva. Tu se još kao devojčurak zaljubila u prirodu. Neizlečivo. U šumarke, bregove, doline, reku, maslačke, kukce, ptice. Sa njima je razgovarala, družbovala, izdušila svoje besmrtne stihove. „Imala sam sreću da detinjstvo provedem onde gde se život najbolje i najlepše saznaje, gde nema ničega lažnog i izuzetnog sve kao i u drugih. Na izvorištu prirode.“ pričala je Desanka. U postojbini svojoj je sahranjena. Danas je Brankovina kulturno-istorijski kompleks na otvorenom. Mogu se videti Crkva Svetih arhangela, zadužbina prote Matije Nenadovića, stara i nova škola – Protina i Desankina, školski bunar i pisarnica, pet sobrašica, drvenih kućeraka koje su služile da se porodice okupljaju i obeduju, replika kuće i vajat čuvene porodice Nenadović, kao i njihovi grobovi. Tu počiva i Aleksa, čiju glavu su hrabri Valjevci uspeli da ukradu i sahrane je kako dolikuje, u zavičaju.
8. Jer pod platanima se zdravije obeduje
I prijatnije. Naročito u vrele i bezvetrene dane. Pogolema bašta pod razgranatom krošnjom gorostasnih platana sa drvenim stolovima i klupama. Restoran Platani prvi je komšija Valjevske pivare. Srbijanski naručujemo mešani roštilj, razne salate i lepinjice. Mogle su biti svežije. Meso sitno slanije, dobro, ali ništa posebno. Za utoliti glad. Sve pohvale za hitru i prijatnu uslugu. No, sigurni smo da u Valjevu ima i bolje ishrane. Ispitaćemo sledećom prilikom.
