Na sam pomen imena njenog, osmesi se rađaju. Oči zacakle onima koji je pohodiše, uz duboki čežnjivi uzdah sećanja koji zbori hiljadu reči. Oni koji ne imadoše priliku da je dožive, ljubopitljivo pogleduju, pokušavajući nevešto da prikriju tračak ljubomore što za družbu čas još ne dođe. Nama jeste, najzad. Iz Bajine Bašte vijugavim putem kroz razbujale zelene hodnike žurimo ka riznici prirodnog blaga koja poodavno slovi za jedinstvenu u Srbiji.
Zašto posetiti Taru
1. Jer je Tara gorska vila
Jednom bejaše princeza. Kao svaku, probaše je udomiti, udati. Očijukala je, pesma kaže, sa Zlatiborom, ali nakratko tek. Ostali prosci popadaše ničice. Nevesti ne beše ravnog, ni do članaka. Ni u blizini, niti nadaleko. Strepnja se javi da krasotica može usedelica ostati. No, tad se nebesa umešaše i vilom je načiniše. Večno mladom, blistavila nenadmašnog. Rodiše je iznova iz rose poljskog cveća u doba kada sunce kišu rasteruje, a na plavom svodu se duga pokazuje. ’Mesto na oblacima, svoje raskošne dvore podiže u gori. U njima udomi oko 1.200 vrsta biljčica, šezdesetak vrsta sisara i blizu 150 vrsta ptica. Belu lepršavu haljinu zameni tamno zelenom somotnom, i protka je jelama, belim i crnim borovima, smrečama, i bukvama. Kosu raspusti po zlatastim pašnjacima i zelenkastim proplancima. Okice oboji modro plavom i zanosnim prelivima zelene svojih bistrih voda. U venčić na glavi ustoliči svoja dva najveća dragulja – Pančićevu omoriku i mrkog medu. Svojim biljem poče rane da vida. Svima koji joj se pod skute sviju lepotu i zdravlje da podaje.
Nazvana je, prema jednom predanju, po dobrom bogu Tar(h)u koji ju je zbog neponovljivih prirodnih lepota izabrao da proživi svoj božanski život. Po drugom, ime ponese po boginji Tari, sestri Tar(h)a i kćeri Peruna. Zaštitnici prirode, naročito šuma i planina, isceliteljki. Znana i kao Dara, jer darivaše toplinu, ljubav i radost. Baš poput naše Tare. Mora da postoji i zvanično objašnjenje o poreklu imena, al’ se nama baš ovo učini najdoličnijim. Jer za volju istine, samo su je združene božanske i vilinske sile mogle sazdati ovakvom. Neprocenjivom. Osobitom. Jedinicom u Srbije.
Dom svoj našla je u zapadnom delu naše otadžbine, između dubokog kanjona Drine i doline reke Đetinje, gde se oslanja na obronke Zlatibora. Prosečna nadmorska visina je oko 1200 metara, a najviši vrh je Kozji rid, koji se uzdiže do 1591 metra. Nacionalnim parkom proglašena je 1981. godine. Prostire se na skoro 25.000 hektara, od čega je 80 odsto obraslo gustom četinarskom i listopadnom šumom. Stanište je više od trećine flore Srbije.
Najpoznatija su dva turistička centra – Kaluđerske Bare i Mitrovac gde se nalazi još jedan Centar za posetioce i dobijaju potrebna obaveštenja, prospekti i mape, a može se pazariti i suvenir. Za istraživanje Tare na raspolaganju je 290 kilometara uređenih pešačkih i više od 75 kilometara biciklističkih staza. Usput su postavljene table te se svašta da naučiti o biljnom i životinjskom svetu. Za dodatnu razonodu mogu se iznajmiti kvadovi, rekreativno ribariti, i jahati konji. Nekoliko je prostranih proplanaka gde je omogućeno druženje sa četvoronogim gracijama. Verovatno najuzbudljivija pustolovina, koja ište i hrabrosti, je posmatranje medveda iz čeka na hranilištima. Oni su gospodari Tare, zaštićeni i povlašćeni. Broj zabeleženih jedinki je oko šezdesetak. Tačan broj je teško utvrditi, pošto gospoda vole da se šetkaju kad im se prohte, pa tako često i Drinu preplivavaju. Kada malo sveta obiđu i doma se užele, vraćaju se.
Na posmatranje najveće zverke Evrope u njenom prirodnom okruženju ide se, naravno, sa vodičem. Verovatnoća da se i dočekaju je velika, no nije zajamčeno. Ako se kad sretnete oči u oči sa mrkom grdosijom, ne bežite, ostanite staloženi, bez naglih pokreta i brundanja. Ne dirajte ga i povući će se, po pravilu su sramežljivi. Tako vele dobri poznavaoci.
Tara ima svoje budne „nevidljive“ čuvare. Sa tabli nas promatraju vuk i meda i podsećaju na lepo ponašanje. Kako ove zverke ne treba čikati da izađu na videlo, poslušajte ih. Ne ostavljajte smeće za sobom, ne lomite granje, ne kidajte biljke, ne zalazite u zabranjena područja, ponašajte se u skladu sa prirodom i poštujte sve njene žitelje. Primernim gostima domaćin pričinjava nezaboravni boravak.
Priči o pitomoj divljini Tare kraja nema. Svako bi uvek imao šta svoje pridodati. Narod koji sretasmo nam razbistri jednu od tajni sveprisutne lepote i njenih moći. Skoro svaka duša nas pozdravi, osmeh podari, nešto priupita, ili utiske podeli. Nasmejani, opušteni, bližnji. Vila čarobnica budi ono iskonski nam namenjeno, ljudskost.
2. Jer u Šumskoj učionici predaje teta Sova
Obrazovna staza Sovina šumska učionica, dužine oko 400 metara, nalazi se na Mitrovcu i prilagođena je osobama sa posebnim potrebama. Zamišljena je kao mesto odmora, među smrčama i jelama, gde se preko taktilnih tabli saznaje o prirodnim vrednostima Tare. Table su urađene u duborezu, a nazivi i opisi predstavljenih vrsta ispisani su na mesinganim pločicama Brajevom azbukom. Sova, poznata pametnica, na kraju časa propituje. Postanite pravi znalci i zadivite strogu učiteljicu.
3. Jer je Crveni potok čudesna šuma
Prirodni je rezervat na visoravni Mitrovcu. Nazvan je po potoku koji ga preseca i koji se u svom gornjem toku razliva preko zemljišta od crvene ilovače koji ga boji rumeno u vreme jakih padavina. Ovde su očuvana stabla prašumskog tipa. Jedino je nalazište Pančićeve omorike na tresetištu, koje je počelo da se stvara posle ledenih doba i dalje raste oko milimetar godišnje.
Usred dana, polutama. Sveže, čak hladnjikavo. Tlo vlažno. Gorostasna stabla zbijenih krošnji ne dozvoljavaju suncu da ga ogreje. Hodimo mekom podlogom uređene staze. Na pojedinim mestima tlo se ugiba podno nogu. Oni težinom lakši, lelujaju više. Buckastiji žale što se viška ne otarasiše na vreme. Naokolo pojedina stabla pustila svoje džinovsko korenje nad zemljom. Stižemo do središnjeg dela znanog kao Tepih livada. Nije još u potpunosti obrasla tresavskom šumom. Tu se, kažu, lebdi kao na čarobnom sagu. Ne zagazismo. Strogo je zabranjeno. Livadu pohode samo naučnici i istraživači. Od izuzetnog je značaja jer čuva tajne o istoriji biljnog sveta, klimatskim promenama, i uslovima staništa Tare i čitave Srbije.
4. Jer je Banjska stena jedan od najlepših vidikovaca Evrope
Da, to je jedan od najprepoznatljivijih pejzaža i prirodnih simbola Srbije. Jedan od najlepših i svakako najpoznatiji vidikovac. Naziv potiče od Banjskog vrela koje je izviralo u podnožju. Nažalost, potopljeno je izgradnjom brane i nastankom jezera Perućca. Nalazi se oko šest kilometara od Mitrovca i može se pešaka ili prevozom do parkirališta, a odatle opet na dve noge stazom. Ne iziskuje kozju spretnost jer nije mnogo zahtevna. Većim delom je u debelom hladu te se da olako savladati i po najvrelijem letnjem danu. A kada se uspne na 1065 metara, može se ostati zauvek. Jedinstveni pogled na kanjon Drine, Perućac i Bosnu. Koji korak dalje je još jedan vis na kojem je tabla u kojoj je izrezana silueta medveda. Simpatična zamisao. Eto prilike da ponesete svog ličnog medu sa Tare oslikanog nesvakidašnjim krajolikom.
Mnogo je još vidikovaca, većina je nepristupačna, ali je put do još četiri sređen i obezbeđen, te vama na volju. Koji god da odaberete, greške nema. Gledaćete zadivljeni dugo, dugo u daljinu.
5. Jer je Zaovinsko jezero čista čarolija
Nazvano je po selu Zaovine, najprostranijem u opštini. Slavu je steklo 1875. godine kada je srpski botaničar Josif Pančić baš tu otkrio posebnu endemsku vrstu omorike, u njegovu čast nazvanu Pančićeva omorika. Ova reliktna vrsta smrče je vitka, visine oko 50 metara, neobične piramidalne krošnje. Smatra se živim fosilom jer je uspela da preživi poslednje ledeno doba u klisurama srednjeg toka Drine, te joj je Pančić tepao ledena lepotica. Zbog iskazanih slabosti u okruženju drugih biljnih vrsta svako pojedinačno stablo je zaštićeno, a prirodna staništa su strogi rezervati prirode. Na području Zaovinskog jezera može se pronaći još 15 drugih biljnih vrsta koje su zaštićene kao prirodne retkosti poput runolista i Pančićeve poljske mlečike.
Samo jezero nastalo je kasnih sedamdesetih, pregradnjom kanjona Belog Rzava. Na skoro 900 metara nadmorske visine krije ozbiljne dubine, i do 110 metara. No, nismo uronili. Nije bilo moguće stići do vode. Ispuštena je. Nivo kod brane Lazići je dramatično snižen. Izviruju sprudovi. No, i tako presahlo, ne da svoje boje, nestvarne, egzotične. Među svojim strmim, opustelim i osušenim obalama i dalje očarava prelivima od svetlo i tirkizno plave do opal zelene. Svoje vode posudilo je čoveku da struju pravi. Nadamo se da će ih vratiti što pre i opet ga učiniti jednim od jezerskih dragulja. Iza brane, još planinskih voda – jezero Spajići. Čini se netaknuto. Obgrljeno gustom šumom. Trenutno nadlepšava svog daleko poznatijeg sabrata. Modro plavo poput morskih dubina tamo negde na pučini.
6. Jer su u Kremnima živeli srpski nostradamusi
Odavde potiče najčuvenije srpsko proročanstvo, Kremansko. Mnogi ga pripisuju braći Tarabićima, Mitru i Milošu, a drugi pak vele da je više seljana bilo vidovito, pa je tako i zbornik navodnih proročanstava nazvan po zaseoku. Vidovnjaštva Tarabića je prema predanju zapisivao njihov kum, pismeni prota Zaharije Zaharić. Kasnija istraživanja pokazala su da postoji 12 različitih izdanja, a izvorno, ako je ikada sačinjeno, pronađeno nije do danas. Laža, paralaža ili možda i zbilja, tek proročanstva zaživeše u narodu.
Kremna se smatra najmističnijim selom Srbije. Skućena među borovom šumom, na banjskoj nadmorskoj visini od 800 metara, oduvek je, diče se meštani, nedrila bistre i obdarene ljude. Leži na tajanstvenom kamenu, kremenu, koji ga vešto krije i od najmodernijih satelita. Ne može se snimiti, počinje priču o čudesima ovog prostora mladi, srdačni domaćin Spomen-doma kremanskih proroka. Urađen je u etno stilu, očekivano. Glavno zdanje, brvnara, izlepljena je novinskim člancima i fotografijama, načičkana suvenirima i domaćim proizvodima. U dvorištancetu još koječega i kralj Petar u buretu. Zanimljiva pričica. Najčudesnija je “kosmička kugla”. Po priči seljana, pronašla je vojska osamdesetih godina prošlog veka na dubini od 3,5 metra. Glatka kamena lopta prečnika oko metar značajno je oštećena u požaru 2007. godine. Okolnosti vatre nikada nisu razjašnjene, niti kako je plamen uspeo da štetu načini čudotvornoj kugli. Danas je izložen njen komad za koji se veruje da ima blagotvorno zračenje, ali i želje ispunjava. Ruka se stavi na ostatak kugle, zamisli želja, i ispiše na papiriću koji se ostavi u njenoj blizini. Naravno, svaki prilog je dobrodošao.
Spomen-dom nije u potpunosti dovršen. Planiraju se novi sadržaji, a postojeći bi mogli biti malo maštovitiji. No, razbibrige nikad naodmet, kako za poklonike tako i za neverujuće. Svakojaka vidovnjaštva se pripisuju ovdašnjim prorocima, pa i da će Drina uz (planinu) Taru poteći. I bi tako.
7. Jer se obed kod Šukila pamti
Poznato je da se u kafanama kraj puta odvajkada dobro i obilato jelo. U onima blizu srpskih planina, još bolje i obilatije. Na svega desetak kilometara od Kremne svraćamo u restoran Šukilo. Lepo sređen, čist, sa cvetnom baštom i žuborom vode iz fontane koja nadglasava brujanje automobila. Iskusni naručuju teletinu ispod sača, siguran zalogaj, pogotovo u ovom kraju. Za slabije ješnog člana ekipe stiže juneći gulaš sa makaronama, koji opravdava očekivanja iako testenina nije domaća. Doduše, retko gde jeste. Najveća gladnica ne propušta priliku da istraži sastojke opanka. Pristiže poveliki komad nalik “seoskoj cipeli“ – piletina punjena pršutom i kačkavaljem sa “obojkom“ od pljeskavice. Ko bi se dosetio da sve te kalorije udruži, do srpski gorštaci. Ali ko se sa planinom druži, mora snage imati. U tom duhu pobedismo tanjire. Kad su se ugostitelji dobrano potrudili, valja im čast uzvratiti.
8. Jer nam je u prirodi potrebno prirodno dobro osveženje – Jazak voda
Posle dobrog jela, utisci nas sustižu, a potrebno nam je okrepljenje.
U redovnom točenju goriva na putu nazad, uzesmo vodu iz prirode – Jazak, da upotpunimo put svih čula kroz gore i pejzaže.
Idemo natrag kući, u nešto drugačiju prirodu, rešeni da čuvamo ono što je naše i da uvek istaknemo ono što je prirodno dobro.
