Kosovska Mitrovica je za mnoge je najsvetiji komad srpske zemlje. Svakako je dom najveličanstvenijim pravoslavnim hramovima.
Posle administrativnog prelaza vozimo uz obalu jezera Gazivoda. Podseća na Zlatarsko. Smaragdnih tonova, ušuškano u bujnom zelenilu. Odiše smirenošću.
KOSOVSKA MITROVICA JE DREVNI GRAD
Na prostoru grada nađene su statue i žrtvenici iz II i III veka. Prvi put se spominje u srednjevekovnim spisima. Ime Mitrovica potiče iz XIV veka po crkvi Svetog Dimitrija Solunskog, koju je kralj Milutin darovao svojoj zadužbini manastiru Banjskoj. Nakon Prvog balkanskog rata ulazi u sastav Kraljevine Srbije.
Skućila se na severu Kosovske kotline, na skoro planinskoj nadmorskoj visini, na rubu Dinarskih planina, omeđena obroncima Golije, Kopaonika i Rogozne. Izdaleka severni deo Kosovske Mitrovice deluje kao brdsko uporište. Kao da ju je neko gonio i saterivao, pa kad se brdovite zaleđine dokopala, ukopala se i ne odstupa. Dalje nema kud. Ulice i danas prilično uske, mahom pod nagibom, stambene zgrade stare, mnoge oronulih fasada, zdanja uglavnom zapostavljena. Razumljivo, ima se mnogo prečih briga.
Na glavnom trgu je spomenik caru Lazaru, visine sedam i po metara. U jednoj ruci drži mač, drugom pokazuje ka Gazimestanu. Otkriven je na Vidovdan 2016. godine. Pored je bista diplomate i ruskog konzula u Kosovskoj Mitrovici, Grigorija Stepanoviča Ščerbine, koji je na izdisaju rekao da je „prva žrtva u novoj srpskoj istoriji za oslobođenje Stare Srbije“. Podlegao je rani od turskog metka 1903. godine. Na postolju spomenika ispisane su reči akademika Vladimira Ćorovića „Kap bratske ruske krvi kanula je u potoke srpske krvi, koji stolećima Kosovom teku“. Dalje ka Ibru, prostire se pešačka ulica podno srpskih trobojki razvijenih između zgrada. Istaknute su posvuda – na stubovima, terasama, izlozima… Na šetalištu je priličan broj ugostiteljskih objekata. Krcati. Mnogo je mladih i dečice. Voze bicikl, trčkaraju, šutiraju i dobacuju se loptom.
Na kraju šetališta skulptura Kosovski božur, u spomen braći Milić, trojici junaka koji živote dadoše za odbranu otadžbine. U blizini, na samoj obali je spomenik poginulim u skorijim ratnim sukobima. Na vrhu je slika Belog anđela. Osim sećanja na stradale, istini za volju, nema mnogo sačuvanih kulturnih i istorijskih zdanja. Pojedina su ostala preko reke. Stižemo i do Ibra, a zatim i do crkve Svetog Save u južnom delu Mitrovice.
POSETA CRKVI SVETOG SAVE IZAZIVA DUBOKA OSEĆANJA
Ispred je stražarska kućica. Najavljeni smo, pa nam policajac dozvoljava ulazak. Dočekuje nas otac Nenad. Vidno radostan. Ne dolaze mu gosti često. Vernici uglavnom za praznike. „Sve ih je više. Dolaze nekad i stranci“, kaže ozarenog lica otac, jer svako ko kroči vredi hiljade duša. Pokazuje nam portu.
Gradnja hrama počela je 1896. a završena je tek 1921. Zidan je u srpsko-vizantijskom stilu, od kamena. Imao je velelepni ikonostas sa pozlatom. Spomenikom kulture proglašen je 2000. Četiri godine kasnije, u martovskom pogromu spaljen je i opljačkan. Zvono je skinuto. Do danas nije postavljeno. Posle nemilih događaja, dugo je bio deponija i zgarište, tužno se priseća otac Nenad dok nam pokazuje sat sa zvonare izbušen mecima. Uvodi nas u teškom mukom obnovljenu crkvu. Uski, duguljasti prozori dopuštaju zracima svetlosti da je obasjavaju. Zidovi beli, neživopisani, umesto ikonostasa poređane ikone. Sve su darovi pojedinaca i drugih pravoslavnih hramova u zemlji i inostranstvu. Mnogo je još posla, ali je bogomolja zaživela.
Teška srca odlazimo. Otac zove decu da nas pozdrave. Iz parohijskog doma, još potpuno neobnovljenog, izlazi pet dečkića. Ljubazno i pomalo stidljivo nam žele dobar dan. Otac ih svakog dana vozi u školu u Severnu Mitrovicu. Jedina su srpska porodica u južnom delu grada. Puki ostanak zarad budućeg opstanka nekada je najhrabriji čin.
