Svuda pođi, kući dođi. Stara je narodna kojom se ispraća na daleke pute. Valja tuđe videti, ali ponajpre svoje upoznati. U tom duhu, umesto da zavrtite globus, raširite kartu domovine, zažmurite i neka prstić odabere. Štagod da pokaže, omašio nije. Doživećete iznenađenja i neočekivano, lepote bajne i one manje sjajne, ponegde nemar i nehaj, češće brigu i gostoprimstvo. Ali kudgod se uputili, pošli ste i došli kući svojoj.
1. Jer na srpskim planinama obitava zdravlje
Šumovite, snegovite, vetrovite, osunčane, nekad surove, vazda lekovite. Za oko, dušu i telo. Brdoviti Balkan izdašan je bio prema Srbiji.
Jer je Tara neprikosnovena misica Srbije
Pouzdano se ne zna kada je lentom ovenčana, ali biće da će se njome šepuriti dok je sveta i veka. Rodila se u zapadnom delu otadžbine naše, između dubokog kanjona Drine i doline reke Đetinje, gde se oslanja na obronke Zlatibora. Nebesima prkosi sa 1.591 metra, na vrhu Kozjem ridu. Svoje gorsko ruho razgrnula je preko hiljade hektara guste četinarske i listopadne šume, protkala ih zlatastim pašnjacima i zelenkastim proplancima i napojila bistrim vodama. Pod skute je prigrlila više od trećine flore Srbije. Oko vrata je nanizala pregršt dragulja. Najvredniji, koji ju je nadaleko proslavio, je Pančićeva omorika. Reliktnu vrstu smrče, vitku i visoku, neobične piramidalne krošnje, otkrio je srpski botaničar Josif Pančić 1875. godine. Uređeno je desetine kilometara pešačkih i biciklističkih staza. Njima se stiže do vidikovaca na kojima dah zastaje. I čudesne šume gorostasnih stabala prašumskog tipa, rezervata Crvenog potoka, gde se tlo podno nogu ugiba. Celokupnim carstvom Tare gospodari mrki meda, najveća zverka Evrope. Dolični čuvar i najpovlašćeniji stanovnik. Ima oko šezdesetak jedinki. Može se posmatrati u prirodnom okruženju iz čeka na hranilištima, naravno uz pratnju vodiča. Susret sa mrkom grdosijom svakako je izazov i nesvakidašnje iskustvo. Nacionalni je park. Zvanje odviše manjkavo za sva njena čarobnjaštva. Narod ne mari mnogo za zvanične titule, pa svoju mezimicu smatra gorskom boginjom Srbije.
8 razloga da posetite Taru
Jer su Homoljske planine nesputana krasota
Ugnezdile su se u istočnoj Srbiji na prosečnoj visini od oko 900 metara. Obrasle hrastovim i bukovim šumama i prekrivene nepreglednim livadama nedre raznovrsno i lekovito bilje i šumske plodove. Dom su mnogim životinjama. Utočište i spokoj su našle u netaknutoj prirodi gde se još daju spaziti katuni, gde se stada baškare na prostranim pašnjacima i gde se spravljaju vrhunski sirevi i neprevaziđeni med. Nekada su služile kao zbeg narodu i hajdučiji što zbog nepristupačnog terena, što zbog mnogobrojnih pećina. Najpoznatije su Ceremošnja i Ravništarka. Oblast Homolja diči se Gornjačkom klisurom koju je reka Mlava usekla kroz raskošnu, neobuzdanu prirodu koja taji mnoga verska zdanja i ostatke srednjevekovnog grada Ždrela. Za Homolje su vezane i mnoge mistične priče i legende. Ovde se saznaje za “vodu koja ćuti” i slušaju zanimljiva narodna predanja. Bez mnogo posetilaca, te priroda gazduje, suvereno.
6 razloga da posetite Homolje
Jer je Rudnik stražar srca Srbije
Obaveza, ali i čast koju je preuzeo kao najviša planina Šumadije sa osam vrhova iznad 1.000 metara nadmorske visine. Zbog rudnog bogatstva, po kojem je i nazvan, ali i primamljivog položaju naseljen je odavnina. A gde je ruda, tu je i novca, pa je upravo na Rudniku iskovan prvi srpski dinar ćiriličkim pismom, dinar kralja Dragutina. Prirodno je blago. Guste šume, pretežno bukove, bistri potoci, čudna ruža vetrova, i velika osunčanost zaslužni su za titulu vazdušne banje. Tragovi duge istorije su posvuda, a mitovi vezani za imena rudničkih sela još se pripovedaju. O bogatoj prošlosti svedoči i Prljuša, okno praistorijskog rudnika, koje sudeći po nalazima, potiče iz četvrtog i trećeg milenijuma pre nove ere. Ostaci nekadašnjeg rudnika vidljivi su i danas na sređenom arheološkom nalazištu koje je ujedno i vidikovac. Odatle se okom grli Šumadija, sve do Gružanskog jezera. Rude olova i cinka vade se i danas. A za komadić gorskog kristala ne mora se kopati. Samo pažljivo koračati i oko izoštriti.
7 razloga da posetite Rudnik i Gornji Milanovac
2. Jer su jezera Srbije vodene oaze
U nedostatku slane vode, slatka su uteha i osveženje u vrelim letnjim danima. I mnogo više. Staništa su mnogim biljčicama i životinjicama, gnezdilišta i zimovališta raznolikim ptičicama, omiljena izletišta, skrovišta za osamu, i stecišta nadmetanja i druženja.
Jer je Zaovinsko jezero smaragdno oko Tare
Čarobno, a veštačko. Nastalo je kasnih sedamdesetih pregradnjom kanjona Belog Rzava na skoro 900 metara nadmorske visine. Ime je ponelo po selu Zaovine, najprostranijem u opštini. Strme obale nekadašnje kotline ispunile su vode nestvarnih, egzotičnih boja. Od plavičastih tonova, preko jarke tirkizne do smaragdno zelene. Ovih dana čovek ga je naružio. Vodu mu iscedio i obale ogolio. Na korak do sudnjeg dana. No, i tako usahlo, svoje boje ne da. Poznato je i kao mesto gde je Pančić otkrio posebnu endemsku vrstu omorike. Utisak trenutno poboljšava, a inače upotpunjuje, jezero Spajići, od Zaovinskog odvojeno branom. Boje modro plavih morskih dubina u zagrljaju gustih četinara. Kada se čovek ne petlja, jezerski su dvojac bez premca.
8 razloga da posetite Taru
Jer je Gružansko jezero Šumadijsko more
Još jedan veštački jezerski biser Srbije. Kako je nastalo je pregrađivanjem jedne od najdužih i vodom najbogatijih šumadijskih reka, Gruže, po njoj je i nazvano. Peto je najveće jezero u Srbiji, duge, uglavnom pristupačne i prilično razuđene obale, obrasle livadama i šumarcima. Bogato je ribom te je omiljeno mesto pecaroša. Uživaju i ljubitelji veslanja, kajaka, pa i surfovanja kada se vetar odobrovolji. Pobornici suvozemnih aktivnosti šetaju, voze bajs, trčkaraju, čitaju, ili sa prijateljima ćakulaju. Trenutno, čini se, ne uživa veliku popularnost, ali se smeštajni i ugostiteljski objekti grade, te se u dogledno vreme može očekivati da zaista zaživi kao Šumadijsko more.
6 razloga da posetite Gružansko jezero
Jer su Belocrkvanska jezera biserna niska Banata
Zbog njih sedam, Belu Crkvu zovu gradom jezera. Sva su veštačka. Stvorena početkom prošlog veka iskopavanjem šljunka. I sva se rado pohode zbog svojih posebnih čari. Pritajenih i mirnih plaža, ulova golemih riba, vetra koga jure surferi i jedriličari, ali i dobre zabave i noćnog provoda. Najpoznatije i najposećenije je Gradsko. Lepo uređeno sa betonskom i šljunkovitom plažom, tuševima, bazenom za vaterpolo, skakaonicama, ugostiteljskim objektima, tezgicama sa raznim drangulijama, i smeštajnim objektima. I noću se da uživati na osvetljenoj pešačkoj i trim stazi koja se proteže oko celog jezera. Izletnici vole da se brčkaju i u Vračevgajskom, Šaranskom i Šljunkari, dok su ostala tri “divlja” i pohode ih uglavnom ronioci i strastveni ribolovci. Za svakog ponešto, a u svakom voda čista.
6 razloga da posetite Deliblatsku peščaru
3. Jer su srpske svetinje spomen nesalomivosti
Smetale su svakom zavojevaču i mnogim nečastivima. Rušene, paljene i harane. Ali su ih crkva, narod i srpski vladari uporno obnavljali i iznova gradili. Danas iz svakog kutku srpskog tla svedoče da ni vatra ni mač, niti najsilnija sila duh i veru slomiti ne mogu.
Jer je manastir Rača sačuvao Miroslavljevo jevanđelje
U bajkovitoj nedođiji, u nedrima šumovitih padina Tare, na desnoj obali rečice Rače izdiže se velelepno zdanje. Cvetnim dvorištem besprekorno sređenim gospodari povisoka zvonara, od kamena. U crkvi, živopisanoj neuobičajeno oivičenim freskama, nalazi se jedan od najlepših ikonostasa u Srbiji i pohranjene su mošti njenog prvog zadužbinara, kralja Dragutina. Izgradio ju je sedamdesetih godina XIII veka, svega nekoliko kilometara od današnje Bajine Bašte. Prošlost joj je surova, ponajpre herojska. Odgrudobranila je najstariju sačuvanu srpsku rukopisnu knjigu. U Drugom svetskom ratu, Miroslavljevo jevanđelje povereno je račanskim monasima koji su ga prikrili duboko u zemlju, podno kamenih ploča ispod oltara. Tamo je preživela bugarsko razaranje i paljenje 1943. Uprkos stalnim pretnjama, najdragocenija srpska pokretna baština je odbranjena. Tako Rača zasluži večno hvala.
9 razloga da posetite Bajinu baštu
Jer je manastir Gornjak Lazareva zadužbina
Udomio se u srcu Gornjačke klisure, u živopisnoj prirodi, podno strmih litica planine Ježevca, na levoj obali Mlave. Nekada zvan Ždrelo, danas Gornjak. Jedno predanje kaže da je ime dobio po srednjevekovnom obližnjem gradu, a drugo da je nazvan po gornjaku, gorskom vetru. Zadužbina je kneza Lazara koji je želeo da učini mali prinos Bogorodici. Građena je između 1379. i 1381. godine u moravskom stilu. Od srednjevekovnih građevina sačuvani su glavna manastirska crkva posvećena Vavedenju, kapela Svetog Nikole i isposnica Grigorija Gornjačkog. U konaku je napravljena kapelica posvećena Svetom Iliji. Tu je kovčeg sa, kako se veruje, čudotvornim moštima Grigorija Gornjačkog. Da ne bi pljačkaša, danas bi baštinio povelju cara Lazara, čašu sa njegovim inicijalima, zlatni putir koji je darovao manastiru, i barjak cara Dušana. Dragocenosti odoše u nepovrat, ali je manastir pregrmeo sve nedaće i opstao.
6 razloga da posetite Homolje
Jer je crkva u Borču Kamena krasotica
Udomila se u krilu Boračkog krša, sa tri strane zaklonjena strmim liticama, a sa četvrte vekovnim lipama. Građena je u vizantijsko-srpskom stilu sa svega dva malena uzana prozorčeta. Unutrašnjost skriva velelepni drveni ikonostas sa drvenim krstom iznad. Ostaci fresaka koje se tek naziru potiču iz XVI veka. Prvobitna crkva izgrađena je u vreme kralja Dragutina, krajem XIII veka. Kasnije su je obnavljali mnogi srpski vladari. Zvanično zvan Hram Svetog arhangela Gavrila danas je pod zaštitom države. Prekoputa crkvenog poseda je staro groblje u Borču. Iako zapušteno, izuzetno je zanimljivo. Nekoliko stotina nadgrobnih spomenika različitih oblika i veličina, sa kapom na vrhu, raznovrsnih, živopisnih i prilično čudnovatih šara i ispisa. Nemi svedoci nedokučenih tajni prošlosti.
6 razloga da posetite Gružansko jezero
4. Jer srpski gradovi govore različitim dijalektima
Jezik je i te kako ogledalo prošlosti. A ovde su koplja ukrštali skoro pa svi. Istok sa Zapadom, Sever sa Jugom. I izlomiše ih, al’ uzalud. No, ostaviše pokoju reč, koje je narod prihvatio, sebi prilagodio i neretko izvitoperio. Svako mesto, pa i zaselak ima svoje narodske izraze, lokalizme i različite izgovore. Da li su upotrebi svih sedam, ili tek dva, tri padeža, govor je obeležje kraja i uz različitu arhitekturu i običaje daje svakom prepoznatljivi pečat.
Jer je Kikinda romantična varoš
Tipično vojvođanski gradić ušorenih kućica, raznobojnih i uglavnom sređenih fasada sa pregršt detalja i ukrasa. Gradili su ga Austrougari pa su sve ulice pod pravim uglom. Jedna je posebna i među najlepšima u svetu. Duga oko dva kilometra oivičena drvoredom od oko 400 stabala iza kojih se promaljaju kuće, mahom porodične, živih i pastelnih boja i zanimljivih kapija. Poznata je i po drugom najvremešnijem stanovniku Srbije, Kiki, koja se, prema procenama rodila pre oko pola miliona godina. Kopija mamutice u prirodnoj veličini, krštene po imenu grada gde je iskopana, postavljena je u dvorištu Narodnog muzeja Kikinde, a skelet, gotovo čitav, na prvom spratu. Dom je jedinoj suvači u Srbiji, mlinu na suvi pogon, sa velikim točkom koga su pokretali upregnuti konji. Iako ne melje od 1945. sve je sačuvano u izvornom obliku, samo konja nema. Banatski gradić je zimi utočište noćnim buljavim grabljivicama, sovama, a u septembru domaćin Danima ludaje, kako meštani zovu tikvu. Ljupka ravničarska varoš, umetničkog duha i hrane od koje može da se pobenavi.
7 razloga da posetite Kikindu
Jer Vranjem teče vrela južnjačka krv
Udomljen u dolini Južne Morave, u kotlini međ’ tri planine, čuva duh starine, pažljivo i ljubomorno, nudeći svoju južnjačku dušu svima i na svakom koraku. Grad sevdaha i meraka, pesme i igre, i Borisava Stankovića. Velikog romansijera i tvorca Koštane i Sofke. Čuva Vranje uspomenu na svog Boru u njegovom rodnom domu u kaldrmisanom sokačetu, uz stoletni dud, vinovu lozu i starinski nameštaj. Ne zaboravlja ni zabranjeno ašikovanje bogate Turkinjice i srpskog pastira, čija tragična ljubav je ovekovečena Belim, zvanim još Mostom ljubavi. Tu, na samoj obali je malena drvena crkva Svete Petke, poznata i kao Krstata džamija, duge i neobične istorije. Ne zaboravlja ni svog Pavarotija, Stanišu Stošića, koji je proslavio vranjski melos. Dobio je počasno mesto na pešačkoj džadi, ispred Narodnog muzeja Vranja. Prilično čist, srdačan i temperamentan grad. Dušu razgali i srce raspeva očas. Strastveno i iskreno. U duhu one stare: “U Vranje nema laganje“.
8 razloga da posetite Vranje
Jer je Višegrad nadahnuo jednog nam nobelovca
Nije unutar granica Srbije, ali nam je dovoljno blizak i prisan po mnogo čemu da ga rado pohodimo. Putuje se bez pasoša i peripetija, brodićem sa jezera Perućca ili kolima preko Mokre Gore. Razbaškario se preko obe obale Drine. Mnogo ga je plahovita Zelenika koštala kroz istoriju, ali i razne blagodeti, pa i svetsku slavu podarila. Premošćena je najznamenitijom ćuprijom na svetu, mostom Mehmed-paše Sokolovića 1577. godine. A nekoliko vekova kasnije, u posetu Višegradu stiže Ivo Andrić da detinji i školu izuči. Izraste u velikog pisca i svoje najvrednije delo posveti ovom podneblju i nazva ga po graditeljskom ostvarenju od belog kamena na devet moćnih stubova, sasvim jednostavno “Na Drini ćuprija“. Dodeliše mu najcenjeniju nagradu, Nobelovu. I tako se Višegrad neraskidivo vezao za Andrića. Odužio mu se spomenikom, doduše skromnim, i Spomen-učionicom u kojoj se školovao. Kasnije se malko umešao i filmski čudotvorac Kusturica i Višegradu podario Andrićgrad, da nobelovcu večnost zajamči. Postarao se da Ivi društvo prave još dva velikana, Nikola Tesla i Petar II Petrović Njegoš. Valja ih držati na okupu. Živahna, vesela i nadasve gostoljubiva varošica kojom odasvud provejava duh starih vremena.
7 razloga da posetite Mokru goru i Višegrad
5. Jer je priroda Srbije razigrana
Od zlatnih žitnica ravničarskog severa, rodnih voćnjaka brdovite Šumadije, žubornih izvora i bistrih potoka, silovitih reka i brzaka, gorostasnih planina istoka i juga, i raskoši bujne zapada. Nema šta nema. Pa ko šta voli, nek izvoli. Neretko je priroda i raspevana. Oglašavaju se njeni žitelji radujući se što ih hrani i štiti. Mogla bi isto i nas, ako ikad naučimo da je čuvamo.
Jer je Krupajsko vrelo homoljska čarolija
U podnožju planine Beljanice, sa desne strane Krupajske reke, izmešteno od sveta i zaboravljeno od vremena, u gustom neokaljanom rastinju pritajilo se blago Homolja. Plava i zelena se poigravaju svojim najjarkijim i najpitomijim nijansama oslikavajući bajkoviti krajolik. I huk slapova koji se ne da nadglasati. Najčistija i najbistrija voda. Pride i zlatonosna. Predanje veli da su Homoljske planine progutale golemo blago koje se skriva na dnu Krupajskog vrela u zlatnoj pećini, koju čuva vodeni duh, verovatno zločest. Do pećine vodi mreža kanala, otkrili su ronioci. Da li su se dokopali ijednog grumena zlata, nije poznato. Spomenik je prirode od nacionalnog značaja. Lepota koja boli, jer odviše je retka.
6 razloga da posetite Homolje
Jer je Obdska bara najstarije zaštićeno dobro Evrope
Zvanje nosi još od daleke 1874. godine, a ime po obližnjem manastiru Obedu. Danas je specijalni rezervat prirode i jedno od najbogatijih i najočuvanijih staništa živog sveta u Panonskom basenu. Park za odmor je udešen za celodnevno lenčarenje i družbu i opremljen ložištima za kotlić i roštilj. Sa vidikovca se osmatra okoliš koji se bliže upoznaje biciklom ili šetnjom. Kroz šumu se mora isključivo obeleženim stazama jer vreba živo blato. Vožnja močvarno-šumskom prostranstvu čamcem na vesla ili u skupini katamaranom je posebni ugođaj. Usput se da videti glavni ovdašnji predator, orao belorepan, žuta čaplja, u narodu zvana danguba, i kornjačice, a u pozadini se neprestano čuje kreketanje trstenjaka, malih narandžastih ptičica. U carstvu rastinja i ptica se tihuje. Jer sve drugo peva.
6 razloga da posetite Obedsku baru
Jer su Zagajačka brda travnate dine
Stiže se peščarskim putem do obeliska, najviše tačke, odakle se pogled pruža na neočekivani krajolik. Izranja odnekud iz jednolične ravnice. Valovita, zelena brdašca. Nekada u pradavna vremena, bejahu peščane dine. Prostiru se unedogled…tamo negde do silovitog Dunava. Ustalasani travnati tepih, sveže potšišan. Bez vojske kosaca, tek još jedno čarobnjaštvo prirode. Baršunasti sag protkan je šumovitim ukrasima. Pojedina stabla, mahom patuljasta, rastu uspravno, pojedina, na padinama brdašaca, ukoso. Kao da svoje ruke pružaju srodnicima preko udolina koje ih razdvajaju. Nalaze se na obodima Specijalnog rezervata prirode “Deliblatska peščara”, najveće u Evropi. Jedan je od najvažnijih centara biodiverziteta u Evropi i najznačajnije stepsko područje naše domovine, ali i međunarodno značajno stanište ptica. Danas od pustinjskih predela ni traga. Ali, postojala su nekada. Tada je naša neukrotiva Košava razvejavala pesak naširoko. Da bi mu se nekako suprotstavila, vladarka habzburških poseda Marija Terezija počela je pošumljavanje i tako pustara vremenom dobi bujni izgled.
6.Jer su srpska istorija i kultura kumovi
Ne zna se tačno kada su se okumili, ali sva je prilika da veza gušća od krvi potiče iz pradavnih vremena nekih. Jer od kada se na ovom prostoru istorija računa, kultura je prati ukorak. A da ne bi istorija tako strahotna i ratnička, kakva bi nam kulturna baština danas bila? Očuvana, savršena i verovatno jednolična. Ali iskupila se istorija za nedaće i zla, odredivši svim nezvanim i nemilim posetiocima da svoj trag utisnu. I tako nam zavešta bogatu, raznovrsnu i osobitu kulturnu baštinu. Za diku.
Jer je Feliks Romulijana nesuđeni dom poslednjeg rimskog boga
Smatra se najočuvanijim primerom posebne rimske dvorske arhitekture. Gradio je rimski car Galerije krajem III i početkom IV veka i nazvao u čast svoje majke Romule. Nameravao je da se u njoj nastani pošto se sa trona povuče. No, bolest ga je preduhitrila, te zdanje nikada nije dovršeno. Unutar zidina bedema sa 20 gorostasnih kula nalaze se paganski hramovi, hrišćanske crkve, terme sa podnim grejanjem, i palata koja je bila raskošno ukrašena zidnim oplatama, skulpturama i podnim mozaicima koji se svrstavaju među najbolja ostvarenja kasnoantičkog doba. Trenutno se može videti samo jedan, ali će i drugi, koji trenutno odmaraju pod peskom, uskoro biti otkriveni. Na vrhu obližnjeg brda Magure izdižu se dve polulopte, humke Galerija i njegove majke. Ujedno i poslednja zabeležena apoteoza – pretvaranje u bogove. Romulijana, zvana i Gamzigrad po obližnjem selu, upisana je na listu Svetske kulturne baštine organizacije UNESKO 2007. godine. Vredne iskopine sa nalazišta, skulpture i dva velelepna mozaika izloženi su u Narodnom muzeju Zaječara. Te da bi utisak o Romulijani bio potpun, mora se skoknuti do grada Zokija Radmilovića i Nikole Pašića.
8 razloga da posetite Zaječar
Jer srpski muzej hleba baštini duh naroda
Srpski muzej hleba – Jeremija osnovao je 1995. godine slikar Slobodan Jeremić, iz ljubavi prema sopstvenom nasleđu. Prikazuje put zrna pšenice od “zemlje, preko hleba, do neba“, oktrivajući kako se hleb pravio nekada, njegov značaj i simboliku, ali svedoči i o ljudima i njihovim običajima i načinu života. Većina od oko 2.000 izloženih predmeta može se dotaći, nije pod staklom, jer kontrolisana prašina je sastavni deo muzeja. Posebno zanimljiva je zbirka obrednih hlebova, bogato svedočanstvo duhovnosti i raznolikosti običaja. Postavka je oplemenjena delima domaćina i crkvicom koja je posvećena srpskoj slavi. Oslikani su vladari loze Nemanjića, srpski svetitelji i stare slovenske boginje i bogovi. Za Nagradu evropski muzej godine nominovan je 2017. Nalazi se u Pećincima i vrata posetiocima otvara subotom i nedeljom. Veličanstven omaž srpskom nasleđu i hlebu našem nasušnom. Jedinstven u Srbiji.
Jer je Tršić postojbina današnje azbuke
Rodno je mesto Vuka Stefanovića Karadžića. Sakupljača narodnih umotvorina i pesama, reformatora srpskog jezika, i pisca prvog srpskog rečnika i gramatike. U amanet nam je ostavio mnogo vrednog, ali ono najdragocenije, najposebnije je azbuka. Jedinstveno pismo na svetu. Fonetsko, savršeno. Vukov rodni kraj je ubrzani čas pismenosti, kulture i istorije. Na maštovit način uči se o narodnim običajima, verovanjima i tradiciji kroz 30 Vukovih azbučnih kovčežića, za svako slovo srpske azbuke. I to na moderna način, preko QR koda. Na danas zapostavljene vrline poput časti, pravde i ljudskosti podsećaju narodne umotvorine urezane na drvenim tablama. Vukov dom je još jedno podsećanje da se velike glave rađaju u skromnim kućercima, daleko od gradskog blistavila. Zavičaj dostojno čuva uspomenu na svog Vuka. Čisto, zeleno, prirodno.
Azbuka je mnogo više od pisma. Za one koji su je zaboravili ili je se pak odrekli, Tršić je savršeno mesto da znanje obnove i njenu važnost razumeju. A i da se prisete reči Vuka, koji je godine proveo u tuđini, u Beču, gde je i preminuo: “Ja sam se u Srbiji rodio i uzrastao i zato mi se čini da na svijetu nema ljepše zemlje od Srbije…”
8 razloga da posetite Loznicu i Tršić
