Još jedan biser srpske kulture na samo 140 kilometara od Beograda. Idealno mesto da uživate u tišini, lepoti i umetnosti. Pogledajte i utiske iz čuvene Resavske pećine, najbogatije draguljima u ovom delu Evrope!
Neopisiv mir u zidinama Manasije
„Impresivno, zaista! Kada sam ušao i prošao zidine nisam mogao ni da prepostavim da se unutra nalazi crkva. Ne znam mnogo o istoriji Srbije, ali verujem da je ovo nešto značajno za vas. Obišao sam tek nekoliko sličnih manastira, ali ovaj je ostavio najjači utisak na mene“, rekao nam je jedan turista iz Koreje, koji je sa svojim prijateljem obilazio manastir Manasija, zadužbinu „oca Beograda“, despota Stefana Lazarevića, sagrađenu još u 15. veku.
Mir koji osećate kada uđete u ovaj prostor je neopisiv. Manastir je otvoren svakog dana do 18 časova, a monahinje, već navikle na posetioce, ne daju se omesti u obavljanju svakodnevnih poslova. Ljubazne, ali na distanci, održavaju prostor iza visokih kula u besprekornom stanju.
Ovaj srpski „Hram kulture“, gde je i nastala čuvena Resavska škola, bio je dom despota Stefana Lazarevića, jednog od najznačajnijih vladara u bogatoj istoriji Srbije i „oca Beograda“, čoveka koji je Beograd proglasio za svoj prestoni grad.
video
Sa nama na putu do Manasije i Resavske pećine
Centar srpske srednjevekovne kulture
Iako ne postoje precizni podaci, sačuvani su određeni dokazi o manastiru, njegovom tvorcu, mukama i oštećenjima koje je trpeo godinama, decenijama, vekovima.
Sam pogled na utvrđenje, a potom i na manastir, oduzima dah i uvek izaziva pitanje: „Ko je i kako sve ovo napravio u ono vreme?“. Opasan velikim bedemima i kulama, kojih ima ukupno 11, manastir je napravljen početkom 15. veka (veruje se od 1407. do 1418. godine) i odmah posle osnivanja postao je kulturni centar Despotovine. Da ovo jeste bio epicentar srpske srednjevekovne kulture govori i to što je Stefan tu osnovao Resavsku školu, koja je po svojim prevodima i prepisima bila čuvena i posle pada Despotovine. Sve knjige su se ručno prepisivale i prevodile. Veruje se da su monasi u svojim kelijama ili trezariji prevodili i prepisivali knjige.
Ne samo da je osnovao Resavsku školu, već je i sam bio veliki pokrovitelj kulture i pisac, čije je napoznatije delo „Slovoljubve“.
Stefan Lazarević je, nesumnjivo, bio čovek ispred svog vremena. Nakon što mu je otac – car Lazar – poginuo u Kosovskom boju 1389. godine, sa samo 12 godina je ustoličen u vladara i zajedno sa svojom majkom, Milicom Hrebeljanović, upravljao je despotovinom.
Važio je za jednog od najboljih vitezova i vojskovođa, a njegova dela ga čine jednim od najvećih srpskih književnika u srednjem veku. Posle bitke kod Angore 1402. godine, od Vizantijskog cara dobio je zvanje despota, a dve godine kasnije stupio je u vazalski odnos sa ugarskim kraljem Žigumndom od kojeg je dobio Mačvu, Golubac i Beograd, kojeg je 1405. godine proglasio svojom prestonicom. Despot je bio oženjen Jelenom, sa kojom nije imao dece. Posle njegove iznenadne smrti 1427. godine Jelena se zamonašila i niko ne zna u kojem je manastiru bila.
Remek-delo arhitekture i umetnosti
Manastir i utvrđenje su remek-delo arhitekture i umetnosti. Sve, zaista, izgleda impresivno, kako je i primetio naš prijatelj iz Koreje.
Manastir je spolja okružen velikim bedemima i kulama, ukupno ih ima 11, a napoznatija je Don Žon kula, odnosno Despotova kula, koja premašuje visinu od 30 metara. Kule su, naravno, služile za odbranu od napada, ali ne samo za to. Ispod Despotove kule bila je prirodna podzemna voda i ona je bila zaštićena tako da Turci nisu mogli da je zatruju. U donjem delu kule bila je žitnica sa oko 20 tona žitarica i tu je mogla da stane cela posada, vojnici, monasi i ostali. Imali su uslove za život za godinu dana.
Smatra se da je u ono vreme tu živelo oko 300 ljudi, jer je toliko bilo mesta u trpezariji, koja je imala dva sprata, dok je prizemlje služilo kao ostava za namirnice. Manastir je jedan od najznačajnijih spomenika srpske srednjevekovne kulture i pripada takozvanoj „Moravskoj školi“. Reč je o stilu u kojem je osnova crkve krst. Crkva je posvećena svetoj Trojici, a sastoji se iz dva dela – priprate i naosa.
O tome šta je sve manastir pretrpeo mogao bi da se snimi film!
Turci su ga više puta pljačkali i palili, a priprata je u vreme vladavine Austrijanaca u 18. veku bila razorena eksplozijom baruta. U toj ekspolziji se bila porušila kompletna svodna konstrukcija. Delimično je sačuvan pod iz 15. veka sagrađen od mermera, breče i crvenog krečnjaka.
Turci su, svojevremeno, bili skinuli i olovni krov i više od jednog veka crva je prokišnjavala i mnoge freske su propale, samo jedna trećina je sačuvana. O tome kako su se Turci odnosili prema ovom verskom objektu govori i to što su crkvu koristili kao štalu, gde su čuvali konje…
… ili to što su skidali zlato sa fresaka i zidova.
Naravno, bilo je tu i verskog fanatizma. U nameri da ondašnje stanovništvo odvrati od hrišćanstva, Turci su sa na freskama grebali lica i oči. Međutim, postoji i verovanje da kada su hteli da unište lik svetog arhangela Mihaila da se on tada pojavio pred njima, što ih je uplašilo i nisu smeli da nastave da uništavaju njegov lik.
Zaista, jedan od očuvanih likova na freskama je njegov!
Iako je očuvana tek trećina originalnih fresaka, u crkvi ima šta da se vidi. Jedna od najpoznatijih je ktitorska kompozicija na kojo je naslikan despot Stefan Lazarević, koji u u jednoj ruci drži krst, a dva anđela sa strane mu prinose mač i koplje, kao simbola viteštva i hrabrosti. A Isus Hrist mu spušta krunu na glavu i tako ga kruniše. U levoj ruci despot drži maketu hrama koji poklanja svetoj trojici.
Još jedna zanimljivost je što ćete samo u Manasiji moći da vidite 12 svetih ratnika koji su mučenički postradali u vreme kada je hrišćanstvo bilo zabranjeno i svi oni su prikazani u pokretu, što je jedinstven slučaj.
Resavska pećina
Kada ste već u tom kraju, šteta bi bilo da ne posetite Resavsku pećinu, koja se nalazi na oko 20 kilometara od Despotovca, na lokaciji poznatoj kao Babina glava.
Igor Ristić, jedan od vodiča, ispričao nam je kako je pećina otkrivena i šta sve krije. Za razliku od Postojnske jame u Sloveniji, čiji je simbol Čovečija ribica, Resavska pećina nema „svoju“ osobenost te vrste, ali ima nešto drugo.
Zahvaljujući dr Jovanu Petroviću, koji je prvi istražio ovu pećinu, danas možemo da se divimo bogatstvu ove pećine, čija je starost procenjena na 80 miliona godina, a koja je vrlo bogata nakitima, kažu da nijedna u regionu nije bogatija od ove.
Stazom dugom 800 metara (pećina je dugačka 4,5 kilometra, ali je za turiste otvoreno 800 metara), prolazite kroz razne dvorane – Koralni kanal, Bobanova dvorana, Kepina dvorana, Kristalna dvorana, a centralno mesto zauzima Koncertna dvorana i simbol ove pećine – Majka sa detetom.
Ulaznica košta 350 dinara, za decu je 300 dinara, a u jednoj grupi sa vodičem može da bude maksimum 50 ljudi. Prema rečima vodiča Igora Ristića, u pećinu dolaze turisti iz celog sveta, a najviše stranih je iz Rusije i arapskih zemalja…
Lepa je ova naša Srbija, bogata istorijskim nasleđem i predivnom prirodom koja kao da nam poručuje da imamo šta da čuvamo, da imamo u čemu istinski uživamo i čime da se ponosimo.
Zato putujte sa nama i posle nas, obiđite Srbiju i njene dragocenosti. A već za dve nedelje vodimo vas u novu avanturu.
