Priča veli da bogata gospoda zimi idu na more, u egzotične krajeve, a žarka i sparna leta provode na planinama. Sasvim razumljivo. Možda sebi ne možemo priuštiti daleka rajska ostrva zimi, ali planinska leta svakako možemo. Da sledimo bogatu gospodu upola, bar. Izbor je izdašan. Biramo poveliku visinsku lepojku u jugozapadnoj Srbiji, između Ivanjice i Novog Pazara, gde priroda još uvek caruje. Put bez pasoša i propratnih peripetija. Kofer pun dobrog raspoloženja i istraživačke znatiželje.
Zašto posetiti Goliju i Studenicu?
1. Jer Golija je dinarska krasotica
Nije ogoljena. Naprotiv. Jedna je od najšumovitijih planina naše domovine. Ime je najverovatnije dobila po svojoj golemosti. Proteže se oko 32 kilometra u smeru zapad-istok. Zauzima dva puta veći prostor od gorostasnog Kopaonika. Tako tamošnji gorštaci znaju u šali da kažu: „Ne zna Golija šta je delija”.
Guste šume bukve, jele, smrče. I planinskog javora koji je preživeo ledeno doba. Udomile su oko 100 vrsta ptica i sisara. Stanovnik je i mrki meda, te se nemojte upuštati u skitnje duboko u šumu, niti noćivati pod zvezdama da vam ne bane nezvani gost.
Najviši vrh Jankov kamen uzdiže se do 1.834 metra nadmorske visine. Za naziv je vezana legenda, naravno. Dva brata Rajko i Janko se opkladiše koji će prvi izneti poveći kamen na najvišu čuku Golije. Rajko bejaše snažniji i brži, a Janko temeljniji i strpljiviji. Pred vrh se Rajko spotače i ispusti kamen koji se otkotrlja u današnji Rajkov potok. A Janko se uspešno dočepa vrha, koji danas nosi njegovo ime. Nije narodno predanje tek tako. Svako je životna lekcija.
Zbog izuzetne očuvanosti prirode proglašena je Parkom prirode 2001, a iste godine je deo parka Golija-Studenica UNESKO zaštititio kao rezervat biosfere.
Za Goliju je vezano i verovanje da je planina koja ne zna za bolesti. Ko ju je bar nakratko pohodio, zna i zašto. I vratiće se, zasigurno.
2. Jer Rudno je bajkovito selo
Na obroncima Golije, na 1.100 metara nadmorske nastanilo se oko stotinjak domaćinstava. Rasutih po šumovitim brdima i osunčanim proplancima, među zasada krompira i malina i livadama okićenih samoniklim cvećem. Na ruži vetrova gde se dodiruju morske i kontinentalne struje.
Raspoloženje porodično. Svi se znaju, kafenišu, pijuckaju rakijicu, uzajamno pomažu. Nasmejani i srdačni. Život bez usijanog asfalta, smoga i gužve.
Centar sela šarolik. Nekoliko restorana, igralište za decu na travi, škola, i fudbalski teren čiju izgradnju je platio Holanđanin. Opčinjen prirodom i meštanima, odlučio čovek da im nešto u amanet ostavi. Ko nema svojih visova i gora, dobro zna da ih ceni. I ukazano gostoprimstvo. Svaka čast plemenitom Nizozemcu. Na terenu se mladi uveče okupljaju, puštaju muziku iz kola, đuskaju, druže se. Neretko se organizuju i seoski fudbalski turniri. Oni što su srčaniji od mundijalskog finala.
Čari i tajne Golije mogu se istraživati pešaka, biciklom ili kvadovima, koji se iznajmljuju. Ukoliko ste dobar jahač, može se i konjem, doduše samo jedan je na raspolaganju, kako smo saznali. Dečica će se svakako obradovati da ih nekoliko krugova po dvorištu na konju „provoza” vlasnik.
Konjića smo prepustili mališanima i odlučili da protegnemo noge. Šetamo, dišemo duboko i usput beremo šumske jagode, majušne, al’ od meda slađe. Stižemo do mesta odakle se vidi i skijaški krov Srbije – Pančićev vrh, na obliženjem Kopaoniku. Odmeravaju se dva diva preko Ibra.
Konačili smo u smeštaju Vidovdan. Novo, čisto, prostrano. San na uštirkanom uzglavlju. Bezbrižan i dubok. Srećom, ima još domaćica koje sve čine po starinski.
3. Jer planinski doručak drži celi dan
Povelika terasa sa pogledom na ovčice koje tik podno nje spokojno pasu. Zajedno doručkujemo, svako za svojom trpezom. Domaćica iznosi „vozić”, nikada kraja. Celo selo bi se dalo nahraniti. Savijača od zelja i sira, pečena paprika na kajmaku, uštipci, projare od heljdinog brašna, mesne đakonije… I kiselo kravlje mleko. Rane vida. Sve iz ovdašnjih bašti i zasada, spravljeno umešnim rukama.
Posle jutarnje gozbe, mogli bismo dremnuti, ali mora se dalje. Do najsvetijeg manastira na srpskom tlu vodi makadamski put. Kraći, ali neudobniji. Nismo ga odabrali. Vodili smo se onom narodnom: „Preko preče, naokolo bliže”.
4. Jer Studenica je rodonačelna svetinja
Nije ni najstarija, niti najveća. Ali jeste prva među jednakima. Mati svih srpskih hramova. Spokojila se u bujnoj prirodi, iza zidina, daleko od nedobronamernih očiju i misli. Negde između tla i plavetnog svoda. Otmena i uzvišena, svesna svoje ovozemaljske lepote i nebeske veličine.
Unutar duhovnog utvrđenja, ističe se zdanje od belog mermera, prošaranog sivom, sa crvenkastom kupolom, raskošnih zidnih skulptura. Bogorodičina crkva. Gradio ju je Stefan Nemanja, rodonačelnik loze Nemanjića, kao svoju grobnu crkvu, od 1186. do 1196. godine. Prepliću se uticaji Istoka i Zapada, romanskog i vizantijskog stila. Skladno i veličanstveno. Oko 1230. kralj Radoslav podigao je pripratu ispred hrama.
Ulazimo bojažljivo, gotovo nečujno. Pod od mermera. Na izvorno ulaznom, zapadnom portalu, skulptura Bogorodice sa Hristom i arhanđelima, bojena i pozlaćena. Nesvakidašnja, vrhunski izvajana, skupocena. Prelazak u svaku sledeću odaju je nivo više – put ka spasenju, objašnjava kustos. Tu se čuvaju mošti Nemanjine, u sarkofagu.
Nekada se u okviru manastira nalazilo 14 crkava, od kojih su, pored Bogorodičine, sačuvane još dve – Kraljeva, Milutinova zadužbina, posvećena Bogorodičinim roditeljima, Svetom Joakimu i Ani, iz 1314. godine i Nikoljača, u čast Svetom Nikoli, od kamena, najmanja i najjednostavnija kojoj posetioci nemaju pristup. Sačuvan je i zvonik iz XIII veka, a Savina trpezarija je obnovljena.
U manastiru je Sveti Sava napisao Studenički tipik, kojim je uređen monaški život u Srbiji, a Studenica određena kao slobodna od crkvenih i svetovnih vlasti. Nezavisna. Bila i ostala. Ima i sopstveni krst – studenički, spoj ranohrišćanske simbolike sidra kao spasenja i rasta i napretka u vidu biljnih ukrasa na završecima. Na fasadama je urezano nekoliko crteža koji spadaju među najstarije sačuvane arhitektonske nacrte i neobični sunčani sat.
5. Jer studeničke freske su neprocenjivo blago
Po upokojenju oca, Sava je pozvao najbolje majstore tog vremena, najverovatnije iz Carigrada, da oslikaju Bogorodičinu crkvu, koja je živopisana do 1209. godine. Po prvi put, natpisi na freskama ispisani su na starom srpskom jeziku, ćirilicom. Simbol manastira je Raspeće Isusa Hrista, poznato i kao Studeničko raspeće, jedno od najlepših dela vizantijske umetnosti XIII veka. Monumentalna freska, duboke izražajnosti. Prevladava vizantijsko plava, koja se dobijala iz vrlo retkog poludragog kamena koji se dopremao čak iz Avganistana, kaže kustos. Kilogram boje vredeo je više od kilograma zlata. Među najznačajnije zidne slike spadaju i predstave Bogorodice Studeničke i Presvete Bogorodice, kao i živopis Bogorodičinog života u Kraljevoj crkvi iz ranog XIV veka.
Izuzetnost Studenice, njenih fresaka i vajarskih ostvarenja prepoznala je i organizacija UNESKO. Upisana je na Listu svetske kulturne baštine 1986. godine.
Može se razgledati i upijati satima, danima. Uvek nedovoljno. Ne staje u reči i fotografije, niti u zadivljene poglede i neuzdržane uzdahe. Studenica je umetnost koja se više ne stvara, istorija koja ispisuje sutra, vera koja ne odustaje ni po koju cenu. Utkana u temelje srpske duhovnosti i državnosti. Po svemu posebna. Svoja.
6. Jer do Golije i pauze su nezaboravne
Znali smo da nas čeka dug i naporan dan, ali ne i da li ćemo u planini naći zgodno mesto za okrepljenje, te shvatismo da je bolje da se na vreme obezbedimo. I sebe i vernog četvorotočkaša. Svratili smo na jedinu benzinsku stanicu na auto-putu Miloš Veliki, Gazprom Sokolići. Sveže pripremljeni sendviči, burger i italijanska kafa. Raznoliki jutranji ukusi za predstojeću avanturu. U ranac spakovasmo nekoliko Drive Cafe hot-dogova, bočice Jazak vode i poneku Drive Cafe grickalicu. Da se nađe.
