Тамо негде на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, отргла се природа човеку. Заталасала се преко шумовитих брда и планина, забашурила брзаке и потоке, прикрила многе светиње, притајила историју да је садашњост не мори. А човеку допусти град тек један да свије.

ЈЕР ЈЕ ПРИЈЕПОЉЕ СПОЈ ИСТОРИЈЕ И ПРИРОДЕ

На простору Пријепоља постоје остаци људског становања још из праисторијског доба. Град се први пут у списима помиње 1332. године. Био је саставни део Рашке, једно од средишта ране Немањићке државе и развијао се као тржница оближњег манастира Милешева. Од турака је коначно ослобођен 1912. године у Првом балканском рату.

Данас, на ушћу Милешевке у Лим, на планинској надморској висини, окружен брдима и шумама, прича своју бурну историју, одишући разноликим наслеђем. Један од препознатљивих симбола града је Сахат кула, који потиче с краја XVI века. Међу најстаријим грађевинама је Ибрахим-пашина џамија, коју је 1572. године подигао син херцеговачког субаше. Неколико пута је рушена, а скоро потпуно уништена током Угарско-турског рата. Обновљена је и значајно дограђена око 1880. године. Значајна је и Махмут-бегова џамија с краја XIX века, у центру града поред Музеја у Пријепољу, оријенталног здања у коме се налази и стална поставка посвећена најславнијем становнику, кошаркашу Влади Дивцу. Крајем XIX века гради се црква Светог Василија Острошког, на нешто старијој грађевини, која је осликана у византијском стилу и има несвакидашњи звоник. Отприлике у исто време, на стени на обали Лима уздигла се католичка црквица.

Подигло је Пријепоље и неколико споменика палима за слободу, међу којима и најпознатијем бомбашу Бошку Бухи, који је погинуо током борби у Другом светском рату. Паркић на шеталишту уз Лим краси споменик Светом Сави, висок три метра. Још већа зелена површина за разоноду, спорт и одмор уређена је на обали Милешевке.

Град се најбоље грли са видиковца Соколице, уједно и места за одмор и осаму.

У близини се налазе стећци у Хртима, надгробна средњовековна обележја украшена различитим уклесаним и рељефним мотивима, који су под заштитом Унеска.

ЈЕР СУ СЛАПОВИ СОПОТНИЦЕ БОГОМДАНИ

Са безводног Пештера доселио се народ у село Сопотницу, на западним падинама планине Јадовника. Но, како оближње врело пресуши убрзо, разочаране придошлице канише даље, у потрагу за водом. Али, ноћ пред одлазак јави им се глас подно Јадовника, питајући да ли желе да им дарива воду или срећу. А народ, одвајкада мудар, одабра воду. И тако она потече на све стране, каже предање.

Преко окомите високе стене обрушава се вода. Хуче. Крчећи себи пут кроз густу шуму, жубори преко камења, мијући му маховину и гранајући се у безброј сићушних отокица које нестају у околним шумарцима. Сопоћа Сопотница. Студена и бистра. Непресушна. Лепота животности, рађања и дарежљивости природе.

Дуж целог свог тока, од извора на око 1100 метара до ушћа у Лим на скоро 500 метара надморске висине, Сопотница ромори преко многобројних прегиба са водопадима и слаповима. Споменик је природе. Од излетишта, недовољно уређеног, воде две кружне стазе за љубитеље планинарења и истраживања дивљине. А до њега се стиже путем, на појединим деловима прилично узаним, па ваља бити опрезан. Али радови су у току, те ће у догледно време путовање бити удобније, а ваљда ће се поставити и неопходни путокази.

ЈЕР ЈЕ КАЊОН МИЛЕШЕВКЕ ИСТОРИЈА У ДИВЉИНИ

Ушушкала се међ’ падинама Златара и Јадовника, пробијајући себи пут дуг 24 километра. Достиже Милешевка дубину до 1200 метара, а на појединим местима као да се да прескочити, тек четири метра широке јој воде. Прилично неприступачна и сурова, али живописна клисура станиште је многим биљним врстама (око 317), а међу њима и Панчићевој оморици. Уточиште своје, овде је нашао и моћни владар неба, белоглави суп. У тој неспутаној природи, удомише се и важни историјски и верски споменици.

На стрмој, неприступачној литици пркосе остаци града Милешевца. Претпоставља се да је подигнут кад и истоимени оближњи манастир, управо као заштитар задужбине Немањића. Током османлијске владавине звао се Хисарџик, по турској речи хисар (тврђава). Име је задржало село, у коме је џамија, чувена по Кур’ану старом око 400 година, писаним изузетним стилом. Стене крију и монашке испоснице, од којих је најпознатија Светог Саве, у чијој близини се налази извор Савине воде, лековите, нарочито за слабовиде.

Неприкосновени драгуљ кањона је манастир Милешева, задужбина краља Владислава, унука Стефана Немање. Црква, изграђена 1219. године, има највише осликаних анђела, и једног најпосебнијег, гласника мира, Белог.

ЈЕР СЕ У КАЊОНУ СЛАДИ СВЕЖОМ ПАСТРМКОМ

Чак и у овом дивљем кутку, место нађе ресторан, и то не један. Бирамо Кањон, што због сопственог рибњака, што због цветне баште која се протеже на обе обале Милешевке. На тањиру пристиже свежа, мирисна пастрмка и телетина испод сача, сочна и укусна. Све домаће, па и воћни сок. Од гурманлука одмарамо уз поглед на заносну околину и Милешевку, која жубори ли жубори, па тешко да се уз њу нешто и прозбори.

ЈЕР НА КАМЕНОЈ ГОРА РАСТЕ ЧУДЕСНО ДРВО

Шумовита лепотица удомила се у близини Пријепоља, и протегла увис до Црног врха на скоро 1500 метара. Рај за планинаре и заљубљенике у дуге шетње у нетакнутој природи. Обележено је око 80 километара пешачких и 40 километара бициклистичких стаза. Борави се у сеоским домаћинствима, етно-камповима и етно-селима. Активан боравак у природи и здрав залогај су зајамчени.

А надалеко је знана по једној посебности. Са златасто-зеленог пропланка, прошараног засадима малина, уздиже се дрво несвакидашњег облика и лепоте. Високо, големо, разгранато. Чувотворно и чудотворно. Чува тајне скоро пет столећа. Мештани га зову Свети бор. Висок је око 13 метара и верује се да је највиши међу својом сабраћом у Србији. А одмор под старином и поглед, непроцењиво искуство. Забрдила се и зашумила наоколо Србија.

ЈЕР ЈЕ НА БС ПРИЈЕПОЉЕ ПРЕДАХ КРАТАК АЛИ СЛАДАК

Нашетасмо се, надисасмо природе, али и навозасмо, па и четвороточкаш иште снаге за повратак. За њега ће се побринути сигурне руке љубазног особља недавно обновљене БС Пријепоље, а ми ћемо се већ снаћи сами. Меркамо кроасане и раw барове. Уз сладак или енергетски залогајчић најбоље иде Дриве Цафе кафа. Неизоставно мало задовољство. Уз шољицу црног напитка, пут је увек буднији и наравно, укуснији.

„Цели свет обиђох, као Јагодину нигде не нађох”, каже чувени пустолов Јованча Мицић у филму Пут око света снимљеном по комедији Бранислава Нушића. Ни Србију јоште не обиђосмо, па је тешко судити праведно. Али, копка нас да испитамо крије ли се имало збиље у сада већ најпоноситијој реченици становника града на реци Белици, у средњем Поморављу.

ЈЕР ЈЕ ЈАГОДИНА САДРЖАЈАН ГРАД

Да ли су се прве људске заједнице на овом подручју појавиле у старијем или млађем каменом добу, не зна се поуздано, али први сачувани писани податак о Јагодини потиче с краја XIV века, у допису кнегиње Милице. Кроз историју се још звала Јагодна и неколико деценија после II светског рата, током комунистичког периода, Светозарево, по социјалисти Светозару Марковићу. А своје данашње име добила је или по црвеној слаткој воћкици, или, како романтичари воле да казују, по крчмарици Јагоди која је имала хан на оближњем брегу. Дању би служила госте, а по месечини, са својих 40 разбојника нападала би и пљачкала богате караване крај друма. Па сад, ко је био страшнији – Али-баба или јагодинска крчмарица?

Данас Јагодина није велика, али нуди прилично разноврстан садржај. Нема пешачку зону, а главна улица се лети у вечерњим сатима затвара за променаду. Иначе је ужурбана, пуна радњица, кафића, ресторана, а да се угледати и понеко здање лепе, уређене фасаде. Води до главног трга са спомеником Ослободиоцу. Монументални обелиск од белог мермера посвећен је Јагодинцима палим за слободу. Одата је почаст и борцима Црвене армије који су погинули за ослобођење неколико српских градова у оквиру комплекса познатог као Руско гробље. Једна од најзанимљивијих културних установа је Музеј наивне и маргиналне уметности. Смештен у велелепном здању, баштини збирку неконвенционалне уметности која садржи више од 3.000 дела 400 аутора из тридесетак земаља света. Сјајна прилика да завирите у мало другачији свет уметности. Ваља одшетати и до Старе цркве, посвећене Светом архангелу Михаилу, задужбине кнеза Милоша из 1818. године, и око пола столећа млађе цркве Светих Петра и Павла.

А кад ужари велика звезда, најпримамљивији је, наравно, Аква-парк. Прилично велики, са много базена, тобогана и разних водених атракција за малишане и одрасле, спортским теренима и угоститељским објектима. А током целе године, походи се излетиште Поток или Ђурђево брдо. Дика града и искрено, један од најлепших и најсређенијих које видесмо. Оаза зеленила, дрвећа, разнобојног цвећа, фонтанице, клупице за одмор, стазе за шетњу, летња позорница и трибине, и вештачки водопад, први у Србији. Укусно и одмерено урађен. Направљено је и савремено опремљено игралиште за дечицу. Тик до Зоолошког врта за целодневну разоноду најмлађих.

Нови симбол града је метални глобус на коме седи Јованча Мицић окружен коферима и исписаном већ наведеном изјавом. Постављен је на кружном току на улазу у град из правца Ћуприје. Симпатична најава путешествија које вас очекују у Јагодини. А за мало ратничке историје, иде се до Кочиног храста на обали Велике Мораве. Управо поред овог вишестолетног стабла капетан Коча Анђелковић је повео овдашњи народ у ослобођење од Османлија.

ЈЕР ЈЕ МУЗЕЈ ВОШТАНИХ ФИГУРА ЈЕДИНСТВЕН У СРБИЈИ

Налази се поред Аква-парка. Споља не изгледа као музеј, а изнутра би се дало штогод дорадити. Подељен је у две просторије. У једној су фигуре славних српских спортиста – Дивца, Салета Ђорђевића и Новака. У другој су политичари домаћи и страни, историјске и црквене личности, уметници и две фигуре Николе Тесле, из млађих и старијих дана. Представљене су само три даме – Десанка Максимовић, прва српска песникиња, монахиња Јефимија, и хероина Милунка Савић. Приметне су огромне разлике у приказу личности – од солидних, преко оних препознатљивих по њиховим карактеристичним одевним предметима, до оних где се слобода уметничког изражавања толико разиграла да је потребно прочитати име на таблици. Међу успешнијим изведбама, а можда и највернији приказ је Вука Бојовића, дугогодишњег директора београдског Зоо врта, који је зачетник идеје о оснивању музеја. У средишњем делу је фигура Краља Петра I Карађорђевића на дан крунисања са великим плаштом и затвореним кочијама из XIX века за које се верује да су биле на двору краља Милана Обреновића. Свакако није огранак чувеног музеја Мадам Тисо, али је једини у Србији, па га ваља посетити што из знатижеље, што ради забаве.

Свакако није огранак чувеног музеја Мадам Тисо, али је једини у Србији, па га ваља посетити што из знатижеље, што ради забаве.

ЈЕР ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ БАШТИНИ ВАЖНУ НЕОЛИТСКУ ЗБИРКУ

Смештен је у лепом здању, згради бивше Соколане изграђене 1935. године у главној градској улици. Званично има пет одељења, али су сва представљена у истој просторији. Највреднија је неолитска збирка, Старчевачке и Винчанске културе. Изложени су и фосили сисара, збирка минерала, нумизматика, средњевековно оружје, метални филигрански појасеви и накит, народна уметност, ношње и рукотворине, духовни предмети, и збирка Рађање стакларства у Србији. Биће да има много занимљивих експоната, али их је тешко све потанко проучити и прочитати објашњења у скученом простору и пуним витринама. Штета. Нажалост, дели судбину многих музеја у мањим срединама у Србији, који из разноразних разлога немају могућност да прикажу своје благо на начин који би привукао пажњу посетилаца, а коју засигурно завређују.

ЈЕР НА КАРТИНГ СТАЗИ ВОЗЕ НАЈБОЉИ УЗ ПОДРШКУ G-DRIVE ГОРИВА 

Мали болиди су изгледа све популарнији, па у Јагодини постоје две картинг стазе. Нова, дужине 745 метара, пројектована је тако да омогућава комбиновање три врсте различитих стаза. Осветљена савременом расветом и опремљена системом  за мерење времена MyLaps испуњава све услове за одличну и безбедну забаву рекреативаца, али и „вожњу на нож” професионалаца. Јагодина је један од домаћина трка Отвореног првенства Српског спортског картинг савеза. Своје умеће, вештине и храброст одмеравају најбољи српски картингаши и такмичари из неколико земаља. Како победника некада зна да одлучи тек стотинка, све мора да буде савршено, па и гориво. Картинг јесте машина, али и на њу се да применити она стара народна: „Снага на уста улази”. А да буде врхунска, мотори се поје премијум горивом G-Drive. Чиста, моћна енергија за убрзање до нових рекорда.

Јагодина ће угостити надметање последњег викенда јуна, али и коначни окршај најбољих последњег викенда септембра, када ће се прогласити победници у генералном пласману и појединачним категоријама, које очекују вредне G-Drive награде и признања. И не заборавите да је и највећим шампионима подршка потребна, па посета некој од планираних трка, уз обавезно истраживање околине, може да буде сјајна викенд забава. Узбуђење је свакако зајамчено.

КАЛЕНДАР ТРКА

• 2. јун 2024. – Аутокомерц картинг центар
• 30. јун 2024. – Картинг центар Јагодина (десни круг)
• 1. септембар 2024. – Мотодром Кула
• 29. септембар 2024. – Картинг центар Јагодина (леви круг)

ЈЕР ЈЕ ЗОО ВРТ БЕКСТВО У ДИВЉЕ СРЦЕ ГРАДА

То је крилатица првог зоолошког врта јужно од Београда. Није много велики, али је удомио око 250 јединки педесетак врста. Од егзотичних рибица и змија, преко вазда забавних мајмуна, симпатичних лемура и алпаки, прелепих белих вукова, до озбиљних зверки попут афричког лава, тигра и азијског црног и европског мрког меде. Но, најпопуларнији становник је жирафа, која се зове… па, наравно Јованча. Сусрет са највишом копненом животињом необичне грађе, грациозног корака и умиљатог погледа прави је ужитак. Још да има дружбеника своје врсте.

Чисто, сређено, оплемењено цвећем и дрвећем, понеким ретким примерком, па се да штогод научити и о биљном свету. Када се подружите са дивљим зверчицама, може се освежити и нешто презалогајити у ресторану и пазарити сувенир за успомену.

ЈЕР ЈЕ ЦРНИ ВРХ ЗЕЛЕНА ОАЗА

Око 20-ак минута вожње од Јагодине, мало добрим, мало закрпљеним асфалтним, а делом и макадамским путем стиже се на зараван са које се пружа прелеп поглед на околне обронке обрасле густом шумом. По њима је и назван Црни врх.  Мало више је планинарски дом. Причљиви домаћин нам све потанко објашњава у летњиковцу у дворишту где могу да се одморе и окрепе сви заљубљеници у природу. На врху, висине 707 метара, је ТВ релеј, а мало ниже је војни објекат, те се у том правцу не иде, упозорава. Али има много других обележених пешачких стаза којима се истражује ово прилично нетакнуто подручје. Једна води до најиздашнијег извора у Шумадији, врела у Горњем Штипљу, а другом се стиже се до манастира Јошанице, који потиче из доба кнеза Лазара. Осим планинара, Црни врх походи све више посетилаца, поносно каже домаћин. Поред чистог ваздуха и бујног зеленила, има радости и за најмлађе. Осим дружељубивих куца које вас прате у стопу чим вас спазе, на великом имању се башкаре магарци и малени коњи. Права сеоско-планинска идила.

ЈЕР ЈЕ БОРА ЛАВИРИНТ НАЈДУЖИ У ЕВРОПИ

Мало смо скренули са пута и упутили се ка Баточини, да се окушамо у најдужем природном лавиринту у Европи. На улазу нас дочекује огромни трансформерс. На површини од неколико хектара све врви од забаве. Џиновски замкови на надувавање са тобоганима, мини голф терен, игралишта за малишане, огромни трамбулина парк подељен по узрастима ради безбедности, дрвени бродић…У затвореном делу је кућица Хобита кроз коју могу да се провуку и одрасли, играоница и столови са безброј делића најчувенијих коцкица на свету. Но, дођосмо због лавиринта. Стаза дуга 3,5 километра, оивичена високом живом оградом, води преко или испод шест мостова различитих боја који служе као осматрачнице, и грана се у безброј могућности, али и ћорсокака. Иако на улазу постоји мапа са обележеним могућим путањама, коју обавезно треба усликати, многи се загубе, па „спасиоци“, који надгледају са високе куле, имају пуне руке посла. Одличан испит сналажљивости, али и стрпљивости.

Мада је називом наглашен само лавиринт, ово је заправо велики забавни парк за све узрасте, чији садржај се стално допуњује. Отворен је петком, понедељком и викендом, па бирајте дан за разоноду са друштвом или раздрагано породично целодневно дружење.

ЈЕР СЕ У МОРАВСКИМ КОНАЦИМА ОБЕДУЈЕ ДОМАЋИНСКИ

Има у Јагодини много места где је добар залогај зајамчен, али смо већ солидно поодмакли. Мораћемо негде уз ауто-пут. Етно-село Моравске конаке бије добар глас. Уистину прави сеоски амбијент. На улазу дрвена капелица, па део са домаћим животињама, брвнарице за смештај гостију, котобања, воћкице и цвеће, и коначно ресторан на вештачком језерцету. Све од дрвета, понеки старински предмет и етно-детаљ да употпуне доживљај. А храна? Јунећа чорба, плата сирева, ражњићи, буткица запечена у кајмаку са кромпиром, и тортиља зачињена белим луком…као недељни ручак који бака спреми за највољеније.

После неколико брдских пустоловина, време је да мало равничаримо. Идемо у срце мирне, гостољубиве Бачке да упознамо њене чувене канале, дружимо се са њеним разноликим становницима и све то зачињено звуком мотора и мирисом бензина.

ЈЕР ЈЕ КУЛА ЛЕПА ВАРОШ

Једно је од најстаријих средњовековних насеља у Бачкој. Названо је, претпоставља се, по мањем земљаном утврђењу, кули, где је почетком XVI века била турска војна посада и мањи број уоколо насељених Срба и Буњеваца. Најранији писани помен Куле је у попису поседа грофа Ференца Велешнија из 1652. године. По припајању Хабзбуршкој монархији средином XVIII века, варош насељавају Мађари, а касније и Немци. Данас је изразита мултиетничка средина, а посебност кулске општине је највећа заједница Русина у Србији. Лежи на Великом бачком каналу. Уз воду је увек најпријатније, а и најмирније. У неколико кафића пијуцка се јутарња кафица, лабудови и паткице се већ распловили, пецароши стрпљиво чекају улов, а бициклисти иду некуд већ, али лагано, јер овде журбе нема, никада. У центру је прилично велика зелена површина, вазда жива, стециште свих генерација. Наоколо су кафићи, ресторани, бутици и разноразне продавнице. Разноликост становништва огледа се у верским здањима па у Кули постоје православна црква Светог Марка из средине XIX века, римокатоличка црква Светог Ђорђа изграђена 1770. године у доба владавине Марије Терезије, и хришћанска адвентистичка црква. Одшетајте и до ушорених уличица преко мостића које красе нове, разнобојне фасаде.

У близини су винарија Милисављевић, на улазу у село Липар, и стари напуштени вински подруми у Црвенки. Основали су их крајем XVIII века подунавске Швабе. Од 650 подрума укопаних у Телечку зараван остало је 34, али су запуштени. Када би се обновили, били би несумњиво јединствена туристичка атракција краја.

ЈЕР У КУЛИ ЗУЈЕ КАРТИНЗИ УЗ ПОДРШКУ G-DRIVE ГОРИВА

Цвиле гуме, шкрипе кочнице, мотори брује, продорно и непрестано. Вози се гас до даске ─ права јурњава за временом. Борба за сваки педаљ кривудаве стазе дуге 622 метра, пресвучене посебним асфалтом за пун ужитак у спортској вожњи, уз наравно, примењене све стандарде безбедносне. На великом екрану су исписана времена појединачних кругова и укупна сваког возача. Групица навијача бодри своје другаре да потерају јаче мале болиде и скину још коју секунду. Неколико моторџија пажљиво припрема мини верзије угланцаних двоточкаша. Убрзо излазе на стазу. Језде елегантно, обарају своје љубимце на колено, и за крај мало егзибиција као поздрав одушевљеним посматрачима. Иште то много умећа, али и храбрости. Браво, момци!

Овако је на Мотодрому Кули у раним поподневним сатима радног дана. Викендом је, кажу, гужвица и још узбудљивије. Најврелија атмосфера очекује се 12. маја, као и прве недеље септембра, када је Кула домаћин трка Отвореног првенства Српског спортског картинг савеза уз подршку G-Drivе горива. Одмериће се не само најбољи српски картингаши, већ и такмичари из неколико земаља региона. Како победника некада зна да одлучи тек стотинка, све мора да буде савршено па и гориво. Картинг јесте машина, али и на њу се да применити она стара народна: „Снага на уста улази”. Како би била врхунска, мотори се поје премијум горивом G-Drive ─ чиста, моћна енергија за убрзање до нових рекорда.

Коначни мегдан заказан је за последњи викенд септембра у Јагодини, где ће се прогласити победници у генералном пласману и појединачним категоријама, које очекују вредне G-Drivе награде и признања. Не заборавите да је и највећим шампионима подршка потребна па посета некој од планираних трка, уз обавезно истраживање околине, може да буде сјајна викенд забава. Узбуђење је свакако зајамчено.

КАЛЕНДАР ТРКА

• 12. мај 2024. ─Мотодром Кула
• 2. јун 2024. ─Аутокомерц Београд
• 30. јун 2024. ─Картинг центар Јагодина (десни круг)
• 1. септембар 2024. ─Мотодром Кула
• 29. септембар 2024. ─Картинг центар Јагодина (леви круг)

ЈЕР ЈЕ РУСКИ КРСТУР ПРЕСТОНИЦА РУСИНА У СРБИЈИ

Организовано насељавање Русина у Бачкој почело је средином XVIII века, а око 200 русинских породица је 1751. стигло у тадашњи Велики или Бачки Крстур. После уласка у састав Краљевине СХС 1918. године, променио је име у Руски Крстур да се истакне његов значај за већински народ у месташцету, десетак километара од Куле.

Најупечатљивије здање је Замак, зграда школе из 1913.године. Одступа од околне архитектуре јер није тако замишљен. Наиме, Аустроугарска је истовремено наложила градњу два објекта – једног у равничарском, а другог у планинском крају. Међутим, игром судбине планови су се негде успут помешали па је у Крстур стигао брдски. Тако га данас краси лепа двоспратна зграда изузетно косих кровова. Како равничарски пројекат одолева планинским условима, нисмо сазнали.

Замак је данас седиште Националног савета Русина, али и мали музеј. На зидовима су слике матураната русинских и српских одељења, а у потрковљу је уприличена етнографска збирка. Изложене су фотографије и документа, алати за старе занате, тапетарију, узгајање паприке и прераду конопље, која се користила за израду разних тканина. Ту је и одаја са покућством, прелепо осликаним гардероберима, традиционалним одевним предметима и девојачком спремом за удају. Ако дођете, сазнаћете какве све врсте трака и капа су носиле жене и по чему су се препознавале удате.

Испред је игралиште за малишане, а који корак даље и русинска гркокатоличка црква Светог Николаја. Русини пишу ћирилицом, али нису православци. Наиме, услов Аустроугарске за досељавање Русина на ово подручје било је да признају папу. Здање је подигнуто 1784. године, а данашњи изглед добила је обновом педесетак година касније. Недавно је постала катедрална (саборна) црква јер је Руски Крстур уздигнут на степен Крстурске епархије. Месташце је културни и просветни центар Русина у Србији. Имају вртић, основну школу и једину гимназију у којој је русински наставни језик.
Неколико километара даље је светилиште Водица, где се, према предању, двема девојчицама из Руског Крстура 1817. године указала Богородица. Црква је изграђена 1859. на месту три године млађе дрвене капелице. Темељно је обновљена почетком XXI века. У лепо уређеном дворишту је бунар са водом која се сматра лековитом, наткривен простор за окупљање верника и гостију, као и коначиште јер долазе многи ходочасници.

Ова занимљива посета пуна је сазнања о култури, вери и обичајима Русина. Етничка разноликост је велико богатство Србије, а подробније упознавање народа са којима делимо небеску капу свакако подразумева и боље међусбно разумевање.

ЈЕР МАЛИ СТАПАР КРАСИ ПРЕВОДНИЦА СТАРА ДВА ВЕКА

Петнаестак километара од Куле је Мали Стапар, насеље села Сивца, дом необичном индустријском наслеђу. Устава и преводница на Великом бачком каналу саграђене су 1802. године. Од свих грађених у то време, једина је која и данас ради. Дугачка је 62,4 метра, а широка 8,4 метара, са двокрилном гвозденом капијом. Последња значајнија обнова урађена је крајем 70-их прошлог века. Млин на устави подигнут је 1795, а зграда Техничке дирекције 1898. године. Лепо је здање у које се, нажалост, не може ући. Мало историје, више технике, а понајвише је природе. Около је сређен парк, али ограђен па се све посматра издалека. Уз канал се протеже шеталиште међу високим, густим стаблима и паркић, непокошен. Пусто, нигде нема живе душе. Те, за тренутке осаме у задивљалој природи, у друштву жабица крекетушица и цвркутавих птичица, Мали Стапар је прави избор.

JЕР ПИЦЕРИЈА UMBRELLA БРАНИ ОД ГЛАДИ

Желели смо да презалогајимо уз воду, али ресторан на каналу, попут неких музеја, не ради понедељком. Упутише нас у ресторан Umbrellа. Додуше, на улазу је почетно слово А, а не У, али не дајте се збунити, на правом сте месту. Унутрашњост је лепо сређена, али седамо у башту, пространу и пријатну, са травнатим делом где су постављени павиљони да бране од сунца или кише. Мора да је отуд и назив. Јеловник је подужи, има штогод и домаћег, па бирамо мало нашег, мало страног ─ јунећи гулаш са пиреом, шпагете болоњезе и паста са туном. И храна и услуга су одлични, без замерки. Одиста је укусно искуство „под кишо(сунцо)браном”.

У скоро самом срцу Србије, у плодном средњем Поморављу, у сенци обронака Кучајских планина, ушушкао се градић. Напојен водама Грзе и Црнице, надохват Велике Мораве и надомак бајковите природе проткане историјом и духовношћу. Позив на дружење који се не одбија.

ЈЕР ЈЕ ПАРАЋИН РАСКРСНИЦА ПУТЕВА

Подручје је насељено још од ране праисторије, у римско доба био је трговачко место са постајом за промену коња под називом Сарматес, а данашње име води порекло од насеља, трга Паракиновог брода (прелаз), које се спомиње у повељи кнеза Лазара из XIV века. Средином XIX века добија статус вароши, а данас, на обалама Црнице, живи мирно, складно, некако притајно, мoжда баш у складу са оближњим природним реткостима.

Најлепши део простире се уз Црницу, која се недалеко од града улива у Велику Мораву. Како су јој на изворишту воде беле због кречњачких стена, некада се звала Белица. Но, после једног од турских зулума, када су за верски празник побили окупљене и њихова тела бацилли у реку, воде су поцрвенеле, а народ је реку „оцрнио“. Обале, које спаја неколико белих, необичних пешачких мостића, красе уређене зелене површин са клупама за одмор. Посебно се истиче хотел Петрус на самој реци, споља прилично оронуо. Изнад њега на брдашцету, уздиже се црква Свете Тројице, данашњег изгледа с краја XIX века. Грађена је у српско-византијском стилу, барокне унутрашњости, а иконе на дрвеном иконостасу су из Русије.

Центром доминира Споменик ратницима палим у Првом светском рату, а дуж променаде је мноштво бутика, кафића са баштама и посластичарница, али нигде се не да засладити чувеном Васином тортом. Изворни рецепт потиче баш одавде, и симбол је породичне љубави. Наиме, из захвалности према зету, ташта је замесила најукуснију торту од бадема, ораха и наранџе и из поштовања је по њему назвала Васина, вели предање. Но, чини се да је традиција замрла. Штета, могла би бити јак сласни и туристички адут града. А Параћинци би се тада могли од милоште звати Васинци а не Џигерани. Надимак су добили за време посете књаза Милоша Обреновића. Како нису знали чиме да га почасте, затражише савет од Јагодинаца. А они врцави повазда, одлучише да са комшијама пошегаче предложившви џигерицу. Уместо задовољства гозбом, књаз у бесу изусти: „Џигерице, и ти ли си месо, Параћинци, и ви сте ми људи”. Да ли је џигерица протерана заувек из кулинарске понуде Параћина, нисмо се распитивали, али Васина торта јесте нажалост.

ЈЕР У ЗАВИЧАЈНОМ МУЗЕЈУ СТАНУЈЕ САВРЕМЕНИК ДИНОСАУРУСА

Смештен је у једној од првих двоспратних зграда и вероватно најупечатљивијем здању у граду. Кући судије Петра Ружића саграђеној 70-их година XIX века. Поставка скромна, простор иште мало дотеривања, али има се шта занимљиво видети. Поред праисторијске, античке, нумизматичке, и етнолошке збирке, посебно занимљива је природњачка. Изложене су лобање и рогови јелена оријаша, козорога, пећинског медведа, и фосил главе крокодила из језерског периода Панонског мора. Старост му се процењује на између 20 и 50 милиона година. Значи, објашњава кустос, да је савременик диносауруса. Ето, сазнасмо да мамутице Кика и Вика ипак нису најстарији становници ових простора, већ да титулу носи нико други до господин крокодил. На спрату је представљен преглед привредног развоја Параћина од турске касабе до европске вароши, а део је наравно посвећен, чувеном параћинском стаклу.

ЈЕР DRIVE GO АПЛИКАЦИЈА ШТЕДИ ВРЕМЕ

Време је новац, често кажу пословни људи, а ни већина осталих не воли баш да га траћи, још мање да чека у реду. Ту су у помоћ притрчале и савремене технологије. Drive.Go мобилна апликација омогућава возачима плаћање на самом точионом месту, без напуштања возила. Без гужве и гуркања, брзо и једноставно. А како се лето ближи, и без знојења. Преузмите апликацију и предухитрите врућине. А уштеђено време посветити себи, како вам већ воља.

ЈЕР ЈЕ ПЕТРУШКА ОБЛАСТ МАЛА СВЕТА ГОРА

Споменичка целина средњевековних здања из друге половине XIV и прве половине XV века обухвата предео око Црнице и Грзе. На том простору је била погранична, крајишка жупа коју је цар Душан на управу доделио жупану Вукосаву и двојици му синова. Названа је по тврђави Петрусу, изграђеној у XII веку, на узвишењу изнад Црнице код села Забреге.

До села се стиже путем ка манастиру Раваници. Путокази постоје. Занимљиво је да се пролази кроз приватно имање. Власници не наплаћују пролаз, за сада. Прелази се и преко два дрвена мостића, те ако возите потешку грдосију, можде је боље да је оставите успут и прошетате уз обалу реке. Призори су уистину бајковити. Стижемо до Манастира Светог Јована Главосека, чији спољни зидови су делимично обновљени, а у нишама је народ поставио иконе. На другој обали је уређено излетиште са озиданим делом за прављење разноразхних ђаконија. Двојица излетника већ увелико спремају рибљу чорбу за друштванце које долази мало касније. Зову да им се придружимо, и за добродошлицу кувају кафицу. Наоколо све чисто. Беспрекорно. Мештани и локална удружења много воде рачуна о свом рају и често га сами чисте. Домаћински се односе и према природи, а и гостима. Свака част.

Земљани путељак до остатака утврђења води кроз шуму. Чаробну. Горостасна листопадна стабла својим разгранатим крошњама праве повисоке природне ходнике. Потпуни мир и спокој. Дивља питомина. Неки други свет. На врху, остаци некадашње тврђаве – понеки зид и крстаста стена. Седите на расцветалу траву или камену старину и уживајте у погледу.

У околини је подигнут велики број цркава и манастира у моравском стилу, па се област назива Мала Света Гора. Данас се могу видети остаци манстира Намасије или Манасињца и Благе Марије Петрушке, цркава Светог Ђорђа, Свете Недеље и Светих Архангела. Невероватан спој историје, духовности и очаравајуће природе.

ЈЕР ЈЕ ВРЕЛО ГРЗЕ БАЈКОВИТО

На око двадесетак километара од Параћина, налази се Споменик природе „Врело Грзе”. Једно од најчудесниих природних кутака домовине. У подножју планине Јужног Кучаја, на скоро 500 метара надморске висине извире Грза. Из неколико врела истиче вода. Чиста, кристална, хладна. Плеше са каскадама од камена, одевених баршунастом маховином. Пени и жубори непрестано. Као да се умилно дошаптава се шумом, другом и заштитницом, језиком који може разазнати само душа. Може се одморити на дрвеним клупицама или сести на повећи камен уз воду – што ближе, то је доживљај живописнији, стварнији. Угођај се може продужити истраживањем околине шетњом пешачким стазама, кроз шуму, које воде до видиковаца. Низводно су два језерцета, плаво-смарагдне боје.

Но, гдегод човек ходи, мора се водити рачуна. Ваљало би попунити рупе даскама на иначе љупким дрвеним мостићима преко Грзе, редовно односити смеће и поставити канте, којих је тек неколико, па ни они најобзирнији немају где да га одложе. Није баш увек само до немарног народа.

На излетишту постоје смештајни објекти, спортски терени, ресторани и кафићи, те се може лепо окрепити, али и провести неколико дана у овом истинском драгуљу природе. У близини, у Лешју, је Манастир Пресвете Богородице из средине XIV века.

ЈЕР ЈЕ ПАСТРМКА У ОГЊИШТУ НЕЗАБОРАВНА

Од неколико ресторана на излетишту, одабрасмо онај од камена и дрвета, прикладног назива Огњиште. Јер, природа јесте дом свима. Разговорљива и насмејана газдарица препоручује пљескавицу на кајмаку и врат. Топе се. И пастрмку, са Ртња, поносно се смешка. А има ли ишта са мистичне планинске пирамиде да није магично? Приде је вешто и искусно прављена. Савршено је место за породице, јер има пространо двориште где малишани могу безбрижно да трчкарају, док одрасли натенане мераче у савршенству укуса. Одличан избор да се залогајем зачини дружба са нестварном лепотом Грзе.

„Тамо где су пријатељи”, слоган је градића на брежуљцима шумарака источне Србије, у загрљају три Тимока, надомак благородне Старе планине. Мало ко ће се одлучити да се наменски упути у некадашњи Гургусовац, вероватно не знајући да га одликују разноврсно исоријско наслеђе, природне реткости, домаћинска трпеза, и љупкост која је шармирала и познатог Француза.

ЈЕР ЈЕ КЊАЖЕВАЦ МАЛА СРПСКА ВЕНЕЦИЈА

Пећински цртеж у атару села Габровнице сведочи да је крај био настањен још у праисторији. Насељавала су га разна племена, прошле су хорде Хуна и Авара, походиле су га многе војске, често је мењао господаре, до коначног ослобођења од Турака и припајања Србији 1833. године. Гургусовац је по једном предању, назив добио по Гргуру, најстаријем сину деспота Ђурађа Бранковића, а по другој причи по голубовима гургусанима, којих је било много у околним шумама. А онда му 1859. године у посету поново долази књаз Милош Обреновић и наређује паљење злогласне Гургусовачке куле, која је у време Карађорђевића била тамница и симбол мрака и ропства. И тако у Милошеву част, преименова се у Књажевац. Од некадашње српске Бастиље сачуван је само зид и улазна капија, а простор се сада користи за јавне и културне догађаје.

Данас варошици, ушушканој међу благим висоравнима Тресибабе и Тупижнице, у залеђу Старе планине, тепају Српска или Мала Венеција. Разбашкарила се на обалама два Тимока, Сврљишког и Трговишког, који се код града спајају у Бели. Преко речних токова изграђено је седам мостића, од којих је најпознатији камени. Уз воду се протежу шеталишта са дрворедима липа и кестена. Најзаноснија су у пролеће када олистају и замиришу. Дух старих времена провејава Старом чаршијом. Подељена је на горњи део, који чине дућани и занатске радње које потичу из доба турске владавине, и доњег са некадашњим гостионицама и кафанама са стамбеним јединицама на спрату које су настале након ослобођења. Веома живописно и пријемчиво. Захвалност Тимочанима палим за слободу Књажевчани су одали у Спомен-парку, који је и својеврсни приказ историјских догађаја од 1804. до завршетка Другог светског рата. Највећим украсом вароши многи сматрају цркву Светог Ђорђа. Градња је почела 1833. године у част прве посете књаза Милоша. Током Српско-турског рата је спаљена 1876., али је убзро обновљена. У својој ризници чува Јеванђеље из 1805. године и остатке старог иконостаса.

Сликовитост и архитектуру Књажевца овековечио је чувени француски архитекта, сликар и писац швајцарског порекла, Ле Корбизје. Када га је почетком XX века пут овуда навео, био је толико надахнут да се латио оловке и сачинио цртеж Књажевца, који се чува у Народном музеју у Београду. Пре више од столећа избирљивост француске и ситничавост швајцарске крви положиле су оружје пред, како многи кажу, најлепшим градом источне Србије. А данас? Ваљало би га првенствено очистити, а затим и умити и обновити му оронуле и запрљане фасаде многих здања, од којих су поједина прилично упечатљива. Тада би одиста могао бити Милошева дика и достојан свог надимка.

Но, за разлику од самог града, о околини се изгледа прилично брине. Свега пет километара даље, на обали Сврљишког Тимока, налази се Ргошка Бања, у овдашњем народу позната као Бањица. На месту где лековита вода извире, образовало се природно језеро, у коме је температура воде стално 28 степени. Утврђено је да је прилично лековита, па је малено лечилиште претворено у сређено излетиште са паркингом, мобилијаром, дечјим игралиштем, и ресторанчићем. А водом са термалног извора напајају се и базени у оближњем Спортско-рекреативном центру Бањица, где се налазе олимпијски базен, дечји водени парк, спортски терени, ресторан, и мали спа центар. Зими је велики базен покривен, па је купањац у благодетној топлој води зајамчен током целе године.

ЈЕР ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ БАШТИНИ БОГАТУ ИСТОРИЈУ КРАЈА

Смештен је у здању с почетка XX века, некадашњој породичној згради богате породице Сибиновић, која је преуређена за потребе музеја. У левом крилу налази се археолошка збирка, која садржи више од 2000 предмета који су пронађени на територији општине Књажевца, приказаних хронолошки и тематски. У десном крилу су уметничка збирка коју чине око 1000 слика, графика, цртежа, икона, скулптура, репродукција, и други предмети визуелне уметности, и етнолошка збирка. Посебно и почасно место заузимају двопређне вунене чарапе. Најлепши део народне ношње књажевачког краја настао је у периоду од XVIII до XX века. Јединствене су у свету. Изложене су народне и грађанске ношње, тканице, покућство, предмети домаће радиности, музички инструменти, технички уређаји, и предмета из обичајног живота. Разноврсна и занимљива поставка.

Треба завирити и у Музеј града Књажевца, у кући Алексе Аце Станојевића, радикалског првака и блиског сарадника Николе Пашића. Поред његових личних, изложени су и многи вредни предмети добијени од старих књажевачких породица, који су с краја XIX и почетка XX века.

ЈЕР ЈЕ СЕЛО РАВНА БИЛО РИМСКО УТВРЂЕЊЕ

Десетак киломера од Књажевца, у плодној долини Белог Тимока, на два хектара, простире се најстарије војно утврђење у Тимочкој области. Градња Тимакум Минуса почела је средином I века. Унутар бедема била је житница, војне зграде и ризница. Због важног положаја и близине рудних налазишта убрзо се развило цивилно насеље уз сам војни логор, као и некропола, виле, и храмови посвећени разним римским божанствима. Насеље је страдало у пожару средином V века. Данас се виде откопани делови бедема и појединих објеката унутар зидина, а обновљена је једино јужна капија, која доминира простором. Зна се да ископавања врше споро и пажљиво, па ће марљиви арехаолози сигурно још шта занимљиво открити.

У близини је Архео-етно парк Равна, спој давне, римске прошлости, народног градитељства и сеоског живота с краја XIX и почетка XX века. У дворишту старе сеоске школе образован је лапирадијум са надгобним и почасним спопменицима и жртвеницима са Тимакум Минуса, док су поједини предмети пронађени у античком насељу представљени у згради школе. Остатак простора посвећен је сеоској заједници тимочког краја XIX века. Могу се обићи стара моравска кућа, грађена од бондрука, која је пресељена са Старе планине, унутар које је огњиште и наравно, троножац, амбар, реплика античке и традиционале грнчарске пећи, казаница за печење ракије, и кућа у чијем подруму је изложбени простор о винарству краја. Веома лепо осмишљено и представљено.

Мало процуњате античким ископинама, па се прошетате српским селом пре два столећа, а онда се вратите у садашњост. И где је најузбудљивије, а где најпитомије. Дођите, обиђите, осетите, па одлучите.

ЈЕР КЛИСУРА ЖДРЕЛО ПОДСЕЋА НА ГРЧКЕ МЕТЕОРЕ

Не очекујте стеновито и верско чудо којим се Грци диче, али дивљину, најдивљију, свакако да. Прати се пут за село Стогазовац. Успут немили призори распалих, урушених и напуштених кућа. Кад стигнете до обавештајне табле, удените негде возило и крените пешака земљаним путем. Уживајте у околишу у којем би могао да се сними најфантастичнији филм. На пролеће, кад се све разбуја, мора да је бајковито. Но, сада под тешким облацима намрштеног неба делује недокучиво тајанствена. Клисура, дуга око 300 метара, усечена је у крашким стенама, чија старост се процењује на 120 милиона година, а највише литице уздижу се до 80 метара изнад Зубетиначке реке. Управо због конфигурације стена подсећа на грчке Метеоре, па тако народ Ждрелу даде надимак Књажевачки метеори. У кориту реке је извор „свете воде” који мештани зову „Божја трпезица”. Веле да никада није пресушио и да је лековит за очи. До видиковаца се стиже уређеном пешаком стазом дугом два километра. Успут је црквица Видовдан, коју је по предању сазидао цар Лазар. Данашње здање подигнуто је у првој половини прошлог века на старим темељима. Пут даље води до највише литице на којој је постављена ограда и велики крст. А одатле се пружа поглед који се не заборавља.

ЈЕР ЈЕ У МЕРАКЛИЈСКОМ ПОДРУМУ СВЕ ДОМАЋИНСКИ

Искрено, нисмо знали куда на обедовање. Посаветовали смо се са савременом свезналицом, мобилним телефоном. Од понуђених ресторана у окружењу, одабрасмо по називу – мераклијски увек звучи примамљиво. Опет у помоћ зовемо савремену технологију да нам укаже пут до завучене уличице и једва видљивог натписа Мераклијски подрум. Све од дрвета, карирани столњаци, етно декорација, и озидани камин у коме тиња ватрица. Газдарица, уједно и главна куварица, каже да је управо спремила пребранац и умесила лепиње. Да извину Македонци, али овај је укуснији, сочнији. Препоручује свињски филе, преливен кајмаком, који се топи у устима, и пљескавицу, по њеном рецепту, фино пуњену луком. И тањир крављег сира, домаћег, савршеног. Намераклијасмо се за месец дана и за више него пристојне новце. Шетња Књажевцем свакако не води до овог завученог домаћинског кутка, али када трбух закрчи, умирите га у подрумчету.

ЈЕР ЈЕ DRIVE.GO АПЛИКАЦИЈА НАЈБРЖИ ДРУГ НА ДРУМУ

Некада се броји сваки минут. Али, додавање гаса никада није паметно, а неретко је и опасно решење. Па ако већ гори под точковима, време је најбезбедније уштинути на бензинској станици. Drive.Go мобилна апликација омогућава плаћање на точионом месту, без напуштања возила. Једноставно, у свега неколико корака – скенирањем QR кода и притиском на плати. Очас посла. Таман толико колико је потребно да се возило нахрани. Тако преостане довољно времена за сигурну вожњу до жељеног одредишта.

Присећамо се славних предака и њихове дуготрајне, истрајне и јуначке борбе за ослобођење од Османлија. У овој години обележава се 220 лета од почетка Првог српског устанка и скоро 190 година од доношења Сретењског устава. Идемо у походе падинама долине Дичине и Клатичевске реке, у крај стамених устаника и знаменитих храстова.

ЈЕР ЈЕ ТАКОВСКА ЦРКВА-БРВНАРА УСТАНИЧКА

„Све на нашу душу, и врат, и образ…”, одговорише углас окупљени на народном сабору пошто Милош Обреновић обзнани почетак нове буне, Другог српског устанка, на празник Цвети 1815. године. На таковском брдашцету, испред цркве-брвнаре, после јутарњег богослужења. Присутни се потом причестише, заклеше на међусобну верност и упутише ка столетним храстовима у оближњој долини, где их чекаше повелики скуп устаника спремних за бој.

Црква посвећена Светом Ђорђу подигнута је 1795. године на месту грађевине седамдесетак година млађе. На темељу од тесаног камена, од храстових талпи. Типичан примерак брвнаре које су градили Осаћани, неимари из Босне. Двери дрвене, украшене богатим дуборезом. Ониже су. Да се при уласку сагне и да Турци не би коње у њу утеривали. Иконостас, чије делове је даровао Јеремија, Милошев брат, је очуван. Обновљена је 1935. године. У порти је и даље камен са кога је Милош одржао устанички говор, и старо сеоско гробље са надгробници, од којих су поједини украшени необичним шарама и повезаним крстовима, а на некима су уклесане сабља или пушка. Недалеко од брвнаре је и таковска црква Светог Саве на Савинцу, прва задужбина Милоша Обреновића у ослобођеној Србији.

ЈЕР ЈЕ МУЗЕЈ ДРУГОГ УСТАНКА ПРИКАЗ СРПСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Отворен је 1994. године у некадашњој таковској основној школи, задужбини краља Александра Обреновића. Даје приказ борбе против Турака, од Првог српског устанка 1804. до краја прве Милошеве владавине 1839. такозване Српске револуције. Најзначајнији експонати су остаци чувеног старог Таковског грма, и ремек-дело Паје Јовановића Таковски устанак, из 1895. године. То је прва верзија слике и већег је формата од друге, која је власништво Народног музеја у Београду. Од значаја су и Милошева долама, свечано одело, додуше копија, јер је оригинал у Београду, и аша, покривач за његовог коња. Изложена су и многа друга уметничка дела, изворна и копије докумената, објава и преписки, предмети за свакодневну употребу, најранија нововековна одликовања, државна обележја, и наоружање. Шетња кроз малу, али лепо осмишљену поставку даје прилично занимљив приказ устаничке Србије.

Који километар даље је конак кнеза Милоша у Горњој Црњући. Иако је уприличена стална поставка, тешко је у њу завирити. Нама, нажалост, није пошло за руком. Конак се налази на приватном имању, окружен кућама и помоћним зградама и нема сталног домаћина. Обновљен је пре десетак година и културно је добро од изузетног значаја. Иначе, здање се сматра првим двором модерне Србије, место је заседања устаничке скупштине, и престоница Кнежевине до пресељења у Крагујевац 1818. године. У овај конак се после објаве народне буне у цркви-брвнари, Милош упути, обуче најсвечаније одело, разви устанички барјак и пред окупљеним народом узвикну: „Ево мене, а ето вам рата с Турицима”!

ЈЕР “ТАКОВСКИ ГРМ” ГРАНА СЛОБОДУ НАД СРБИЈОМ

Који километар од Музеја је историјски знаменито место, уређено у сећање на Други српски устанак, ослобођење од Турака и стварање модерне српске државе. Простором са падине доминира монументални бронзани споменик Таковски устанак, дело Петра Убавкића, које представља тренутак проглашења устанка. Надгледа широку пољану на пар хектара, коју краси неколико споменика. Камена стазица води до обелиска Под Таковским грмом, који је подигао захвални народ рудничког краја крајем XIX века. Од мермера, са уклесаним устаничким и државаним обележјима, и стиховима Алексе Ненадовића: „Овај грм ће време да осуши и камени стуб ће да поруши, ал’ Србија вечито стајаће и Милоша име спомињаће”. Иза је ливада на којој би требало да се поново изгради летњиковац Александра Обреновића, некада троспратно здање са 36 одаја, споља налик вилама аустријске аристократије, и српске, шумадијске унутрашњости. Таковски дворац је страдао у пожару 1917. године под неразјашњеним околностима. Обележено је и место старог грма, како народ зове храст лужњак, под којим је почела битка за слободу. Био је права грдосија. Висок 23 и стабла обима девет метара. Но, временом је почео да пропада, па је народ судбину храста везао за усуд династије Обреновћа. Наиме, већа грана му се одломила 1860. наговештавајући смрт Милоша, мања осам година касније када је убијен Михаило, а 1901. га је олуја ишчупала најавивши слом Обреновића. Но, кнез Михаило је за живота зановио свето српско дрво. Наследник је засађен 1865. Листао је до деведесетих, и сада је осушена природна скулптура. Столеће касније, преко пута је посађена младица трећег Таковског грма. У част и незаборав речи кнеза Михаила да „док је год српске државе и народа, у Такову листа један храст као симбол слободе и независности”.

ЈЕР ЈЕ РАЈАЦ МАЛИ РАЈ НА ЗЕМЉИ

После узбудљиве шетње кроз историју, ваља удахнути свеж ваздух и допустити мислима да се слегну. У природи, наравно. У близини, смо петнаестак километара од знаменитих храстова налази се Рајац, многима омиљено излетиште. Предео на планини Сувобору, простире се на надморској висини од 600 до 850 метара. Име му, како предање вели, наденуше стари путописци, који га доживеше као рај на земљи. Многи би се сагласили. Најбоље се упознаје пешачењем. Уређено је неколико стаза, па бирајте сами. Дужина и називи стаза истакнути су на дрвеној табли поред планинарског дома, у центру. А да ли се успут рачвају и да ли на раскршћима има путоказа, открићете сами. Али, не мари и ако малко залутате. Преко питомих, пространих ливада и пропланака протканих бистрим потоцима и речицама, кроз шуме букве, храста, брезе, јеле, и бора стићићете засигурно до неочекиване природне лепоте, вероватно и пећинице, тврде познаваоци Рајца. Можда се сусретнете и са зеком, лијому, срндаћем, па и дивљом свињом. Или са домаћинима планинских домова који ће вам сигурно пут указати, а могуће и какво освежење понудити.

Природне лепоте су зачињене и историјом. У центру, код планинарског дома је споменик храбрим борцима Колубарске битке. Одмах до њега је и скулптура косе, у част чувене манифестације Косидбе на Рајцу, која се одржава сваке године. Постављена је и обавештајна табла са назначеним угоститељским и смештајним објектима и природним лепотама, па је ваља проучити пре поласка у пустоловину. За адреналинце, Рајац је познат и по параглајдингу. Можда је то и најлепши начин да се доживи овај мали сувоборски природни рај.

ЈЕР РЕСТОРАН ТИП-ТОП ДРЖИ ДО СВОГ ИМЕНА

На Ибарској магистрали, близу излаза за ауто-пут Милош Велики, свраћамо на окрепак. У пријатној унутрашњости дочекује нас гостољубива госпођа. После планинске шетње, чорбица телећа је увек одличан избор, уз тек испечене, вруће лепињице. Како су кафане покрај пута знане по укусном роштиљу, не размишљамо много. Наручујемо суви врат и ћевапе, уз љуте папричице и освежавајуће салате, уз који комад козјег сира. Храна и услуга скоро па потпуно у складу са називом – Тип-топ. А и цене, више него пристојне. Топла препорука за предах и домаћински залогај.

ЈЕР КАФА ТРЕБА УВЕК ДА ЈЕ ВРХУНСКА

Ужитак у црном напитку увек оставимо за наше омиљено место – НИС Петрол и Гаcпром. Разлог је једноставан – увек је свежа и врхунска. А можемо да бирамо и врсту и величину шоље. Сваком по укусу и мери. Некад предахнемо у ресторану Дриве Цафе, а некад кафу понесемо и густирамо је на повратку кући, да нам цео пут мирише.

„Добри људи, мирна река, и банатска житна поља, лепа снаша и дивна песма тамбураша”, каже песма о граду на Бегеју. Приче о његовим мостовима, раскошној архитектури, мултикултуралности, пиву, и спортским велемајсторима буде знатижељу. Па, хајде да је утолимо.

ЈЕР ЈЕ ЗРЕЊАНИН СРЦЕ БАНАТСКЕ РАВНИЦЕ

Спомиње се 1326. године као село подигнуто на три острва реке Бегеја. Насељавали су га многи, па чак и Шпанци, те умало не постаде Нова Барселона. Иначе је често мењао имена – Бечкерек, Велики Бечкерек, Петровград, а Зрењанин је назван 1946. године по народном хероју Жарку Зрењанину. Могао би понети и неколико надимака, свакако српска Будимпешта, због броја мостова. Признајемо, није Бегеј Дунав, али ни плави европски див није баш силан у мађарској престоници какав постане тек што утекне у Србију. Ток реке кроз град непрестано је мењан, мало је то чинила природа, више човек. Па тако преко воде сагради чак 10 мостова. Најстарији је Мали мост, подигнут 1904., а најмлађи је Магистрални из 1992. године. Има и три пешачка, висећи и два лучна.

Главни Трг слободе красе Жупанијски двор, данас Градска кућа, споменик краљу Петру I Карађорђевићу и римокатоличка катедрала из средине XIX века посвећена Светом Ивану Непомуку, који се сматра заштитником мостова и река. Велелепних здања је посвуда. Лепотом се истичу Народни музеј, Палата правосуђа, Палата Дунђерски, и Дом борилачких спортова, дело Драгише Брашована. Красе га и зелене оазе у неколико пространих и уређених паркова. Дом је више од 20 националних мањина, па се разни језици могу чути, а и видети разнолики верски објекти. Црква Успења Пресвете Богородице из 1746. године је најстарија сачувана грађевина и једна од само неколико које су преживеле велики пожар почетком XIX века. Словачка евангелистичка црква потиче из прве половине XIX, а реформаторска црква са краја истог столећа. Некада је постојала и синагога, али су је почетком II светског рата порушили немачки окупатори.

Лети се хита ка ободу града, на уређено купалиште, Пескару, које лежи на три језера настала услед дугогодишње експлоатације песка. Да ли је овде пропливао Иван Ленђер, не знамо, али је Зрењанин осведочено расадник шампиона, а можда и најспортскији град у Србији. Тешко је пребројати медаље којима су га окитили атлетичарка Ивана Шпановић, одбојкашице Маја Огњеновић и Јована Бракочевић, каратисткиња Снежана Перић, браћа Грбићи, Дејан Бодирога…Вероватно смо успут и срели неког будућег спортског велемајстора, јер овде поред Бегеја тече и победничка крв.

ЈЕР ЈЕ ШЕТЊА КОРЗООМ АРХИТЕКТОНСКИ УЖИТАК

Кроз историју је улица мењала називе у зависности ко је Зрењанином газдовао, а данас носи име краља Александра I  Карађорђеића. Тек да се подсетимо ко је све овде газдовао. Здања у засебној целини сачуваног старог градског језгра грађена су у другој половини XIX века и почетком XX века, у духу сецесије или историцизма са елементима необарока. Посебно се истичу зграда Торонталске банке (Хрватске штедионице), палата Јована Пањија и кућа Живка Вукова с краја XVIII века, једина стамбена зграда из периода барока. Нарочито занимљива је кућа каменоресца Тунера Теодосија из 1900. године, знана као Шехерезада, која је дошетала из 1001 ноћи да Зрењанину подари и маварски шарм. Много је здања вредних пажње, те разгледање може да потраје. Предах и окрепљење нуде многобројни угоститељски објекти у зрењаниској пешачкој улици, живој, чистој и складно уређеној.

ЈЕР МУЗЕЈ ПИВА БАШТИНИ ИСТОРИЈУ ПРАВЉЕЊА ТЕЧНОГ ХЛЕБА

Млад је, али прилично занимљив, поготово пивопијама. Удомио се у обновљени стари погон, вариону, то јест, кухињу пива. Зидови и под најважније јединице у производњи пива обложени су брачким каменом у осам боја, а улазни део, који гледа на реку, израђен је од италијанског стакла. Необично раскошно за пивару.

Изложени су парна машина с краја XIX века, филтер машина, стари млин за јечам, кишар, произведен у Немачкој, бачварска клупа за израду пивских буради, бакарни казани, и старо буре са натписом Дунгyерскy. Могу се видети и старе фотографије, пивске боце, кригле, етикете, старе алатке, и још много занимљивих предмета.

Једно од најстаријих пића справља се од квасца, хмеља, јечма, и воде. Често га зову и течни хлеб због велике нутритивне и енергетске вредности. У Зрењанин га је донео Немац Себастијан Крајцајзен 1745. године. Процват пиваре везан је за породицу Дунђерски. Преузели су је крајем XIX века, проширили и пиво правили по најбољој, плзенској технологији, по којој је настављена производња Зрењанинског пива. После II светског рата је национализована и радила је до 2007. године.

У складу са својом подугом пивском традицијом, Зрењанин је од 1986. године домаћин Дана пива. Да ли у рају тече из славина, нећемо сазнати на овоме свету, али засигурно знамо да га последње недеље августа има у изобиљу у банатском пивском рају. Само без претеривања, јер чувени пивски стомачић вреба из прикрајка.

ЈЕР САВРЕМЕНА ГАЛЕРИЈА БАШТИНИ ВРЕДНА ПОСЛЕРАТНА ДЕЛА

Све је почело пре седамдесетак година у Уметничкој колонији у сеоцету Ечки, надомак Зрењанина. Убрзо је основана и Савремена галерија која се бринула о делима насталим у колонији, а град је 1964. године ставио све под свој кров у Савременој галерији у Зрењанину. Збирка, коју чине слике, скулптуре, графике, цртежи, пастели, акварели, таписерије, фотографије, дигитални и видео радови, и инсталације, углавном се ослања на дела уметника који су боравили у колонији. Међу познатијима су Јован Бијелић, Милан Коњовић, Миодраг Мића Поповић, и Урош Ђурић. Али је временом обогаћена и разним донацијама, од којих је најважнија била она Савезног извршног већа. Тако се данас поноси и делима великана који нису боравили у колонији – Бете Вукановић, Стојана Аралице и Петра Лубарде. Збирка садржи око 2.800 дела уметника из бивше Југославије и иностранства. Сјајан је приказ савремене ликовне уметности на овим просторима од 1946. године до данас.

ЈЕР СЕ У БАЊИ РУСАНДИ ЛЕЧИ БЛАТОМ ИЗ СЛАНОГ ЈЕЗЕРА

Удомила се у једином шумоликом крајолику у Банату, унутар Парка природе Русанда, заштићеног подручја. Окружена је ливадско-степским и мочварним стаништима. Околину настањује више од 200 врста птица, те је вазда цвркутаво. Лежи на обали истоименог језера. Није ни велико, нити дубоко, али је воде сланије од морске. Салинитета око 60 одсто. Но, дно је нарочито занимљиво. Чини га посебно блато које се користи у терапијске сврхе још од друге половине XIX, када је његову лековитост потврдила Царска академија у Бечу. Пелоид, русандско блато, вади се из чамца на традицоналан начин и након употребе, сакупља и враћа у језеро. Мало одрживости, више природе и птичица, а понајвише благотворности и ужвања.

ЈЕР СУ У СТАРОЈ ЗАНАТЛИЈИ РЕБАРЦА МАЈСТОРСКА

Некада су се овде окупљале старе занатлије, а данас истински поштоваоци доброг залогаја. Укусе повеликих порција, употпуњује домаћински амбијент у духу старих српских и војвођанских кафана са мноштвом етно мотива. Такви су и гостопримство и услуга. Свакојаких ђаконија је у понуди, али нас привукоше занатлијска ребарца. Сервирају се са кромпиром и кајмаком. Сочна, справљена сосински и лалински. За густирање и дуго памћење. А још ако вам трпезу зачини староградска музика тамбураша… Довешће вас овде срце још који пут.

ЈЕР СМО УВЕК УЗ ВАС

Где год се запутите, уздуж и попреко по нашој дивној земљи, нисте сами. На путу вас не може изненадити ништа јер сте увек у непосредној близини једне од преко 300 НИС Петрол и Газпром бензинске станице који су истинска подршка свакој вашој авантури или путовању.

Одавно и надалеко је Србија чувена по својим благотворним изворима и бањским лечилиштима. Лети их већ многи походе уместо мора, а како поједини метеoролози предвиђају, у догледно време могла би да замене и многе ски центре, јер снега ће бити све мање. Од мрачне прогнозе Србија би могла да има користи. А да ли је неприкосновена краљица бањског туризма већ спремна да понуди целогодишњи садржајни боравак? Истражили смо Врњачку Бању у касну јесен.

ЈЕР ЈЕ ВРЊАЧКА БАЊА ПРАВИ ИЗБОР ЗА СВА ГОДИШЊА ДОБА

На око 220 метара надморске висине, од мразних ветрова заштићена Гочом и Гледићким планинама, шумовита, одувек је била благотворна. Ко је и када први открио и употребио врњачке минералне воде не зна се поуздано. Но, Римљани сигурно јесу. О томе сведочи римски извор у којем је пронађено мноштво новчића са ликовима римских царева. За време владавине Османлија, народ је затрпавао лековита изворишта да се окупатор не би много бањао. Ослобођењем од Турака почиње развој модерног лечилишта.

Данас је Врњачка Бања најпознатија и најпосећенија у Србији. Осим седам познатих извора минералних вода, добро распоређених тако да се током шетње и истраживања може освежити и окрепити, краси је и приличан број господских старинских вила, раскошне архитектуре. Посебно се истиче Замак Белимарковић, данас дом Завичајном музеју. Нарочито се дичи својим мостићима преко Врњачке реке. Најчувенији је Мост љубави. Крцат катанцима којима заљубљени закључавају своја срца у једно. Чува сећање на двоје младих које је вихор Великог рата раздвојио. Српски војник се са ратишта у Грчкој није вратио због нове љубави, а драга му је од туге увенула.

Поетски дух бање изражен је на Мосту споменару где су постављене табле са стиховима познатих српских песника, док Мост даљинар означава удаљеност до појединих светских метропола. Златни мост је у част математике, можда и једини у свету посвећен овој баук науци, који чува сећање на велемајстора Светозара Глигорића који је одиграо симултанку на неколико десетина шаховских табли поред реке. А мостић назван Ко то тамо пева је својеврсни омаж филмским уметницима који су били радо виђени гости бање, посебно Данилу Бати Стојковићу и његовој незаборавној реплици: „Ја бих аутобус протерао овуда“. Тешко да би и неуништиви господин Брка то успео преко сићушне грађевине, али све похвале за идеју. Сваки мост има своју причу и да се свашта сазнати.

Забавних и спортских садржаја је прегршт за све узрасте. Уређена игралишта за малишане, вештачка стена за пењање, зоо врт, вожња возићем, биоскоп… Међу најновијим атракцијама је панорамски точак, који омогућава проматрање околиша са 50 метара висине, и повелики водени парк Рај. Сталним обогаћивањем садржаја, успели су Врњчани да од своје лековите бање начине туристичко место које живи здраво и забавно током целе године.

ЈЕР У ЈАПАНСКОМ ВРТУ ПРОВЕЈАВА ДУХ ДАЛЕКОГ ИСТОКА

Како најбоље спојити две различите културе и два далека народа, до природом. Врт унутар главног бањског парка уређен је по јапанском концепту – вештачко језерце, каскадни водопад, дрвени мостић, уске поплочане стазе, чајна дрвена кућица, и необичне светиљке које га ноћу обасјавају. Уметност једноставних, асиметричних линија које одражавају склад природе. Одише мирисима и бојама далеке острвске земље. И наравно, све је под конац, онако већ јапански. Ето, не знају Јапанци само да раде, већ и да сачине савршену природну оазу за одмор и опуштање. Уз беградски, једини је јапански врт у Србији.

Одмах до њега је Врњачки лавиринт. Стазицом дугом километар, лута се зеленим ходником сачињеним од 440 четинара у потрази за излазом. Слободно уђите, нема ала нити замки. Врло симпатичан додатак целокупном природном угођају.

ЈЕР ЈЕ ВРЊАЧКА ПРОМЕНАДА НЕЗАБОРАВНО ИСКУСТВО

Шеталиште се протеже дуж обала Врњачке реке. Плитка током већег дела године, мирна и тиха, зажубори понекад тек подно густих крошњи липа чије гране се над њом грле. А кад на пролеће замиришу! Морамо се вратити у време када липе цвату. Бројним мостићима је лако прекорачити речицу. С једне стране је парк са столетним стаблима, разноликим бујним растињем и шароликим цветним аранжманима. Уметнички шмек дају вајарска дела постављена посвуда. Несумњиво је један од најлепших и најуређенијих паркова које посетисмо. На другој обали су дрвене тезге са разноразним џиџабиџама, сликама и сувенирима, мноштво кафића, ресторана и хотела, поједини смештени у старим, раскошним здањима. У средишњем делу су фонтана и Гочак, врабац одевен у народну ношњу централне Србије, симбол бање. Са друге обале уздиже се црква посвећена Пресветој Богородици, новије здање необичне боје фасаде наранџастог тона. Живо, пријемчиво, раздрагано, и опуштено. Чисто и сређено. Браво за мештане, али и посетиоце.

ЈЕР ЈЕ ЦРКВЕНО БРДО СПОЈ ПРИРОДЕ И КУЛТУРЕ

На Тргу културе, где се налази Музеј бањског туризма, изнад вештачког водопада, уздиже се Црквено, знано и као Чајкино брдо. Некада се звало Александрово брдо и Крш романтичке лепоте, с разлогом. Културно-историјска је целина заштићена законом. Негује више од 150 врста биљака и десетине објеката, махом прелепих вила, од којих су поједине споменици културе. Степенице воде до амфитеатра који носи име Бате Стојковића. На летњој позорници уприличена је и спомен-соба великана српског глумишта, пуна књига и његових личних ствари. На врху су чесма краља Петра II, парохијски дом и Храм рођења Пресвете Богородице, грађене тридесетих година XIX века. У близини почиње и три километара дуга пешачка стаза патријарха Павла. На највишој тачки је видиковац са статуом девојке са птицом одакле се пружа можда и најлепши поглед на Врњачку Бању и околину.

ЈЕР ЈЕ ЉУБОСТИЊА МЕСТО ВЕЧНЕ ЉУБАВИ

Који километар од Трстеника, у бујној природи, подно Гледићких планина, удомио се први женски манастир у Србији. Градила га је царица Милица у освит Косовског боја, крајем 1388. године. О називу, уистину необичајеном за православну светињу, тумачења је више. Према најстаријем, потиче од речи љубвестин/љубвостин/љубостиња – место љубави. Наиме, некада је овде постојала црквица у којој се почетком августа одржавао сабор. Једне године на њему се појавише Милица, кћер Вратка Немањића, познатог као Југ Богдан, и кнез Лазар. Ту се први пут угледаше и заволеше. Желећи да овековечи први сусрет са будућим супругом, Милица је на месту мале цркве сазидала велелепни храм посвећен Успењу Пресвете Богородице. Према другом тумачењу, назив потиче од речи љубо-пустиња, љубав према пустињачком, подвижничком животу, јер је у раном средњем веку необично велики број пустињака живео у оближњим увалама и скитима. А треће казивање вели да је црква названа по топониму љупка стена, будући да се налази подно Самара, највишег врха Гледићких планина. Које је истинито, тешко је утврдити, али предност има љубав, одувек и заувек.

Величанствено камено здање, у моравском стилу, дело су руку Радета Боровића, у народу знаном као Раде неимар. Посебно су упечатљиви камени преплети који уоквирују врата, прозоре и аркадице и розете неједнаких величина са геометријским и цветним украсима испуњене чипкастим шарама. Необичну лепоту Љубостиње, која се сматра савршенством моравске школе, можда је најбоље дочарао владика Николај Велимировић у поеми Зидање Љубостиње.

„Зида Раде цркву Љубостињу,

Мушки зида, женски украшује,

Ђевојачки по мермеру везе,

По мермеру кано по ђерђефу”.

Живопис манастира рађен је у два наврата, после Косовске битке и почетком XV века. Како су га Турци спалили, већи део живописа је уништен. Видљиве фреске су новијег датума. Унутрашњошћу доминира прелеп иконостас из прве половине XIX века.

После Косовског боја, кнегиња се замонашила и остатак живота провела у Љубостињи са бројним сестринством и монахињом Јефимијом, женом Угљеше Мрњавчевића и првом српском песникињом. Управо овде је извезла чувену Похвалу кнезу Лазару, ремек-дело везиљске уметности и једно од најзначјнијих песничких творевина српске средњевековне књижевности. Обема, као и многим удовицама косовских јунака, Љубостиња је вечни дом. Достојанствен, велелепан, притајен. Помало скрајнут, чини се, нажалост. Ако вас пут нанесе у околину, обавезно посетите Миличину красотицу.

ЈЕР СЕ У СТОПАЊИ ПЕЧЕЊЕ ТОПИ

Између Трстеника и Крушевца уденуло се насеље познато по Печењијади. Не чуди што се манифестација баш овде удомила. Наиме, Стопања има највише печењара по глави становника у Србији. Овде се ражањ врти скоро на сваком кораку.

Пут нас одведе у печењару, имењакињу села, Стопању. Скромно, али чисто, гостољубиво и услужно. Обично је у понуди и јагњеће печење, али смо овај пут окаснили, те се на трпези нашло само печено прасенце. Свеже, немасно, вруће, хрскавих корица. Једе се без хлеба и салате. Толико је сласно. Коју год печењару у Стопањи да одаберете, нећете погрешити. Омастићете брке, зајамчено.

Емисија је снимљена пре почетка Божићног поста. Свима који посте, желимо да истрајношћу победе сва искушења.

И не заборавите, на свако одредиште брже се стиже уз Drive.Go апликацију, уз помоћ које плаћате гориво на точионом месту, без напуштања возила и одласка до касе.