Михољско лето подарило нам је још који дан уживања у благодетима природе. Уместо на потврђено заводљиви запад, компас окрећемо ка истоку. Увек мистичном и очаравајућем, препуним изненађења. Идемо у рударски крај домовине и пределе где се природа још успешно одупире човеку.

ЈЕР ЈЕ ЛАЗАРЕВ КАЊОН ТАЈАНСТВЕНО МЕСТО 

Вау! Отео нам се узвик кад нам се очи сусретоше са чудесно исклесаним литицама прекривеним зеленим сагом. Са уређене платформе близу краја Лазаревог кањона… Скоро окомите дивовске зидине обрасле разноликим растињем пружају своје стеновите руке ка другој страни обале. Не би ли воду премостиле. На појединим местима као да се додирују. Понегде се, чини се, чврсто грле. Негде су се громаде одиста и уклештиле и две обале повезале. Шта је у подножју, не да се видети. Ограда је постављена на безбедној удаљености од ивице. Никако је не прескачите, одвише је стрмо, клизаво и опасно. Седите и уживајте. Овде речи заћуте, а машта се разиграва.

Кроз кречњачки масив источног обода Кучајских планина усекле су кланац Лазарева река и њене саставнице – Демижлок, Микуљ и Вејска река. Најдужи је и најдубљи у источној Србији.

Са прегршт процепа, јаруга и пећина. Литице се уздижу и изнад 350 метара, а у најужем делу ширина је мања од седам метара. Призори из бајке или пак филма научне фантастике. Да ли су га за уточиште одабрали вилењаци и чаробњаци, не зна се. Није довољно истражен. Али је засигурно станиште разноликом свету биљчица и животињки. Један је од најзначајнијих средишта биодиверзитета на Балкану. Овде расте кримски бор и реликтне врсте – тисово дрво и српска рамонда, нежни љубичасти цветић.

„Било је на десетине парова орлова, хиљаде ласта, а дивокозе би се предвече посвуда шеткале”, открива нам овдашњи истраживач кога сретосмо на видиковцу. „А онда су похрлили туристи и донели савремене технологије, угрозили их и многе растерали”, тужно и срдито се заштитар природе присећа времена када је људска нога овде ретко ходила. Али, има и добрих вести. Пре неколико година, доведен је пар медведа, и сада се пет јединки башкари у кланцу. Изгледа да се горостасним брундавцима свидело ново станиште.

Због своје дивљине и неприступачности био је уточиште хајдуцима у доба Турака, који се нису усуђивали у њега залазити. А о самом називу, више је предања. Према једном, назван је по хајдуку Лазару који у њему нашао спас, а по другом, по цару Лазару који је са својим коњаницима овде боравио. Свакако по души непокоривој. Пристаје му, несумњиво.

Пролаз кроз један од најнепроходнијих кањона велики је изазов чак и за истинске пустолове. Иште много вештина, добру кондицију, али и храбрости. Походи се током дужих сувих периода, у групама и препоручљиво са водичем, уз обавезну заштитну опрему.

До видиковца који смо посетили води макадамски пут, понегде стрм, са повећим каменим громадама, те треба пажљиво возити. Може се и пешке уређеном стазом од Лазареве пећине, најдуже у Србији. Још је неколико видиковаца, и сваки пружа потпуно нови и другачији доживљај домовине. Лазарев кањон је споменик природе. Лепоте несвакидашње и нетакнуте, за сада.

ЈЕР ЈЕ БОР РУДАРСКО СРЦЕ СРБИЈЕ

Први пут се спомиње у XVIII веку. Почиње да се развија отварањем рудника бакра 1903. године, а статус града добија после Другог светског рата. На уласку у град је тргић са спомеником рудару, који се окреће. Необична добродошлица којом се одмах на знање даје где се пристиже. Ка центру води булевар омеђен дрвећем. Уједно је и парк-музеј. На травнатом острвцету између два смера изложени су индустријско-рударски експонати. Из аутомобила се не дају пажљиво промотрити, те прошетајте. Најупечатљивији је дампер. Без фотке са жутом грдосијом тешко да ће вам ико поверовати да сте Бор посетили. Само опрезно при преласку улице, прилично је прометна. Једна је од најлепших које видесмо, свакако најнеобичнија.

Стижемо до Музеја рударства и металургије. Обнова, преко потребна, је у току, па је иначе скучен простор, додатно смањен. Но, има се шта занимљиво видети. Стална поставка приказује развој рударства и металургије од праисторије до данас, историјат борског рудника и најзначајнијих личности. Осим старинских рударских алатки, најзанимљивији су бронзани појас из V века старе ере и комплет златног женског накита из II века нове ере, прилично софистициране израде. Симпатичан је и Влашки кутак у којем је представљена материјална и духовна култура Влаха Бора и околине. Пред улазом су изложена вајарска дела познатих академских уметника.

У близини је централни трг и споменик Ђорђу Вајферту, оснивачу Борског рудника.  Пролутајте градом и откријте здања француске архитектуре, а ако имате довољно времена, свратите и до Зоолошког врта. Недалеко је и Брестовачка бања, ушушкана у бајковитој природи са термоминералним водама којима су се лечили још стари Римљани. И знаменитим историјским здањима.

Мален, али неочекивано зелен, допадљив и прилично разнолике понуде. И околине још разноврсније.

ЈЕР НА СТОЛУ СТОЛУЈЕ ПРИРОДА

Пут ка планини Столу нуди несвакидашње призоре. Води поред копова Борског рудника. Тешко је дочарати његову величину. Планине ископа. Протежу се у недоглед. И огромне машине које као да никада не гасе моторе. Некада је за посетиоце био отворен кафић Јама, 400 метара под земљом. Мора да је био посебан доживљај чаврљати уз кафицу или пићенце у утроби земље.

И док се са једне стране рудари неуморно, са друге природа пркоси. Дивљином и бујношћу и стеновитим врховима Великог и Малог крша. Последња деоница пута ка Столу је прилично узана, а потом следи макадам до планинарског дома. Испред је пољана са головима за фудбалска надметања, а који корак даље је језерце са уређеном платформом за седење. Овде се опушта и удише природа. И ужива у погледу на највиши врх, Голи крш на 1.156 метара надморске висине. И на шуме, цветне ливаде и кречњачке форме. Заравњени врхови и стрме литице прави су рај за планинаре и извиђаче, а шумским стазама се пентрају и бициклисти и сви заљубљеници у природу. Она и ви. Сами. У савршеном складу.

ЈЕР ЈЕ БОРСКО ЈЕЗЕРО ВОДЕНО ЗЛАТО ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ

На скоро планинској надморској висини, у подножју Црног Врха, средином прошлог столећа човек је укротио водотокове. Настадоше тако десетине хектара водене оазе. Попут огледала на којем се одсликава крајолик. Седамо на обалу код хотела Језера, у паркић са дрвеним клупама са настрешницама. Ваљало би га дотерати, понајпре очистити. Ако се занемари човекова бахатост и немар, призори су бајковити. Чаробни јесењи плес сунчевих зрака и мирне воде. Потпуни спокој и тишина. Ремети је тек средовечни господин који смело плива све до друге обале. Уто пристиже и младић на СУП-дасци и придружује му се. Свака част за истинске водољупце. Не страши их ни  прохладна октобарска вода. А нама на сувом поста хладњикаво посматрајући их само. Па да се малко загрејемо. Drive Cafe кафом. Још је топла. Увек пуног, савршеног укуса. И помало засладимо. Drive Cafe кроасанима. Свежим и меканим. У оваквој дивоти, још су слађи.

Бистро, окружено листопадном и четинарском шумом, зеленим пропланцима и ливадама, Борско језеро привлачи све више посетилаца. Углавном лети, када хиљаде купача освежење тражи на неколико уређених и многим дивљим плажама. Тада је живо, весело и бучно. Но, сунчана јесен му посебно прија. Тада се умири, утиша, осами и постаје истинска питомина.

ЈЕР СЕ У РЕСТОРАНУ БРАВО ХРАНИ АПЛАУДИРА 

Возимо ка ауто-путу за Београд, верујући чврсто да успут мора бити које згодно место за глад утолити. Јер где то у Србији има двадесетак километара пута без кафане. Биће да има. Те, тако стигосмо у Бољевац. Мештани нас упутише у кафе-ресторан Браво. У самом срцу вароши, велика башта и унутрашњост сређена префињено. Да л’ се овде добро једе, упитасмо се сумњичаво. Љубазни млади конобар препоручује запечене њоке са пилетином. Савршено и обилно. И ребарца на кајмаку. За прсте се лепе. Справљао их је засигурно умешни кафанџија. На крају, једногласно брависимо за Браво. Ето, има и отмених здања где се обедује домаћински. Навратисмо случајно, а вратићемо се првом приликом, циљано.

У подножју Шар-планине, на обалама Бистрице, свио се град. Од вајкада важан за путнике и трговце. Српској држави се припаја почетком XIII века и јача. Процват доживљава за време краља Милутина и цара Душана. Сматра се музејом српске средњевековне историје. Баштини, или је баштинио, 33 српске православне светиње и споменика.

МАНАСТИР СВЕТИ АРХАНГЕЛИ БИО ЈЕ НАЈРАСКОШНИЈА ЗАДУЖБИНА НЕМАЊИЋА

Недалеко од Призрена, у кањону Бистрице, подно стрме литице, градио је цар Душан своју задужбину. Од 1343. до 1352. године, близу некадашњег караванског пута који је повезивао Скопље и Призрен, тадашње престонице српске државе. Грађен је на месту старије богомоље, где је цар оздравио након тешке болести. На големом поседу, уздигао је две цркве – своју гробну посвећену Светим Архангелима, и Светом Николи. Обе су рађене у рашком стилу, са елементима српско-византијског. И спојио их са Вишеградом, својим двором на врху стене. „Нема јој ништа равно под Сунцем,“ забележено је о Архангелима у запису из XV века. Ненадмашне лепоте и врхунских подних мозаика. Сматрана је врхунцем српског сакралног градитељства. Здање које доликује најмоћнијем српском владару.

Од силне раскоши и лепоте, остаде камен понеки тек. Доласком Османлија средином XV века манастир је опљачкан и зарушен, а 1615. срављен је до темеља. Зидине обложене мермером употребљене су за градњу Синан-пашине џамије у Призрену. Остаци су конзервирани после Другог светског рата, а монашки живот је обновљен крајем XX века. Поново је похаран и спаљен 1999. и 2004. у Мартовском погрому.

Данас о манастиру брину игуман, два монаха и помоћно особље. Припомажу често и ученици Призренске богословије. Поред стражара на улазу, чува их пар немачких овчара. Опрезни, али мирољубиви, господаре манастирским поседом. Могу се видети остаци бедема, две цркве и трпезарије, фрагменти камених украса са мотивима змаја и лава, стара икона архангела Михаила, макета цркве, импровизовани олтар и мермерна плоча на месту гроба Душана Силног. Мошти су 1927. пренете у Патријаршију, а 1968. су свечано положене у цркву Светог Марка у Београду.

Ноћили смо у Душановом народном конаку. Лепо је, чисто и пријатно, уз природни звук Призренске Бистрице. Обедује се заједно. Ручак је у 10 сати. Тако налаже ред. После молитве, за трпезом се дели све што се има. У опуштеном разговору да се свашта занимљиво и паметно чути од умних монаха. Поделисмо хлеб са чуварима Душановог завештања и ходисмо његовим стопама. Одлазимо искуснији, спокојнији и силнији.

БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА ЈЕ СВЕТИЊА КОЈА ВАСКРСАВА

У средишту града, на малом тргу међ две уличице, верско здање зидова гаравих и чађавих, отвора закрпљених лимом и дрветом, опасано бодљикавом жицом. Врата замандаљена.

Задужбина је краља Милутина и посвећена је Успенију Пресвете Богородице. Остаци храма из XIII века, подигнутог на месту ранохришћанске богомоље из X века, преуређени су у првој деценији XIV века. Претворен је у петокуполну цркву, додата је припрата са спратом и повисоки звоник. Вековима је била саборни призренски храм. Средином XVIIIвека претворена је у Џума-џамију, фреске су оштећене чекићем и прекривене дебелим слојем малтера. Светло су угледале два века касније када су и обновљени стубови срушени за потребе џамије. У Мартовском погрому је запаљена и тешко оштећена.

Унутрашњост прилично суморна. Мали олтар са иконама и свећњацима, без иконостаса, те сиве куполе и трагови паљевине. По зидовима понека преживела фреска. И оне непотпуне, све избодене. Најзначајнија је фреска Богородице Љевишке са Христом у крилу који из котарице вади плодове и храни гладне. У свеприсутном зулуму блиста још сјајније. Колико подвига и костију предачких је уткано у њене боје, колико јој је молитви упућено, колико је душа надахнула и озарила. Једна је своје усхићење и овековечила записом на арапском: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“.

Са још три српска манастира уписана је 2006. године на Листу светске културне баштине организације УНЕСКО под заједничким називом Средњевековни споменици на Косову и Метохији и уврштена је на листу угрожене баштине.

„Хвала вам, много вам хвала што сте нас посетили,” опрашта се од нас отац Владан. Храбра млада душа која са породицом истрајава. Још један осврт на Богородицу Љевишку. Страдалницу и победницу.

ПРИЗРЕНСКА БОГОСЛОВИЈА ЈЕ РАСАДНИК ДУХОВНОСТИ И ЗНАЊА

Отворена је 1871. године као Богословско-учитељска школа, једина те врсте у Старој Србији. Била је стожер свом народу у очувању вере, језика, културе и идентитета у тескобним временима и на мученичком тлу метохијском. Данашња улога Богословије подједнако је важна.

Налази се у срцу старе чаршије, ушушкана међу кућицама махом оријенталног стила, скривена иза гвоздених двери. Отвара нам их стражар. Улазимо у савршено сређено двориште украшено цвећем и дрвећем. Мирно и питомо. Свет за себе. Са прозора нам маше госпођа и нуди освежење. Касније нам открива да је по пензионисању из Београда побегла у Душанов престони град. Нашла је мир. У некадашњој кући Симе Андрејевића Игуманова, српског трговца и добротвора, који ју је завештао Богословији „у којој ће се учити и за духовна знања спремати синови моје отаџбине – Старе Србије“. Пише на његовој бисти у дворишту. У холу главне зграде изложене су старе фотографије здања и српских патријарха и представљени историјат, поједина важна документа и понека реликвија.

Током отоманске власти, Богословији је претило затварање, али је спречено домишљатошћу руског конзула и моћним утицајем руског цара. Рад је неколико година прекинут током Другог светског рата, а због бомбардовања 1999. измештена је у Ниш. Током мартовског погрома 2004. је запаљена и све у њој је изгорело. Срећом, школска архива и књижница од око 15.000 књига однете су пет година раније. И тако спасене. У Призрен се вратила 2011. године, а здања су постепено обнављана. Оживљена је и традиција служења помена цару Душану у његовим Светим Архангелима првог дана школске године.

Призрен је много више од царског града, а Богословија више од образовне установе. У њој је при повлачењу српске војске 1915. године, краљ Петар И Карађорђевић сакрио круну, рекавши да симбол државе не сме у изгнанство: „Нека је у Призрену, граду наше највеће славе, а сада наше највеће патње“.

ПРИЗРЕНСКИ ГРАД ЈЕ БИО ПРЕСТОНИЦА СРПСКОГ ЦАРСТВА

До утврђења на брду изнад града, може се услужним квадом који се пентра уз уске и прилично стрме сокаке. Или пешака. Захтевније је, али много занимљивије. Подробније се разгледа околина и може се уживати у призору две цркве – Светог Спаса и Свете Недеље. Обе из XIV века. Успут су, али се не може унутра. Обе су затворене.

Призренски град или Каљају су, према званичним подацима, подигли Византинци у XI веку. Проширио га је цар Душан. Овде је повремено столовао, као и син му Урош. Током више од четири столећа османлијске владавине је попримио данашњи облик. Зидине су обновљене и изгледају моћно. Некадашњим добро утврђеним градом, шета се земљаним и каменим стазицима. Разгледамо сређени амфитеатар са бином и камене остатке објеката. Погађамо чему су служили и какве све тајне крију. Приличан је број посетилаца, махом младих. Највећа гужва је на пространој тераси. Поглед пуца на Призрен и Метохију бајну. Све до Проклетија.

Кад се душа пожели истинске природе, срце углавном покаже ка западу домовине. Овога пута ка крају надалеко знаном по кромпиру, малини и дрвету. Ка планинским венцима Јавора, Мучња, Чемерна, Голије, и Радочела. Возимо ауто-путем Милош Велики, преко Гуче.

ЈЕР ЈЕ ЈАВОР ЛЕКОВИТА ПЛАНИНА

Са Голијом другује на истоку, а масиву Муртеници пружа руке на западу. На Василином врху се протегао 1.519 метара увис. Сматра се једном од најлековитијих планина Србије. Легенда каже да се рањени Бошко Југовић са Косова поља упутио на Јавор да ране вида. Дуго су га лечили травкама и мелемима, али му не беше спаса, нажалост. Богат је разноврсним биљем, шумама јавора, букве, врбе, и тополе, пашњацима, врелима и бистрим потоцима, дивљим плодовима. Дом је разним животињама – зеки, срни, вуку, сови, фазану. И орловима. Нама је десетак небеских горостаса приредило несвакидашњу представу. Додуше, у високом лету. Поред благодатне и нетакнуте природе, поноси се и херојском историјом. Све до 1912. на Јавору је била српско-турска граница. На њеном месту је народ подигао споменик мајору Михаилу Илићу, јунаку Првог српско-турског рата, у народу познатијем као Јаворски рат. Около су хумке ратника погинулих од 1876. до 1878. За смештај је најпознатије село Кушићи. Одатле се креће у истраживање, уживање и откривање лепота и тајни Јавор планине.

ЈЕР КРАЈПУТАШИ ЧУВАЈУ ДУШЕ СРПСКИХ РАТНИКА БЕЗ ГРОБА

Зову их и живе камене душе или камене књиге. Подизани су у спомен војницима погинулим у Првом и Другом српском устанку и Великом рату које не могаше достојно сахранити, јер им кости осташе расуте по бојиштима. У ивањичком крају сачувано је око 540 крајпуташа. Скупина 32 хумке налази се у близини Палибрчког гробља, на путу ка Ивањици. Постоји путоказ за скретање. Израђени су од меког камена пешчара, правоугаоног облика, висине метар до метар и по. На предњој страни су углавном уклесани ликови војника са пушком или сабљом, а на задњој и бочним странама су подаци о страдалом и речи захвалности. На појединима су само натписи са украсним шарама у више боја, а неки су посвећени двојици или тројици палих за слободу. Подизали су их родитељи, браћа и сестре и захвални мештани да вољене сачувају од заборава. Застани, путниче и поклони се душама јунака који живот оставише на бранику отаџбине.

Пут ка Ивањици води и поред цркве Лазарице и Палибрчког гробља, где је према предању сахрањен Бошко Југовић. Почетком XX века саграђена је црквица и засађено је девет храстова у спомен деветорици браће Југовића.

ЈЕР ЈЕ ИВАЊИЦА ВАЗДУШНА БАЊА

Ивањички крај насељен је од давнина. Ивањица се први пут помиње у књизи задужења 1505. године у Дубровачком архиву, а варош почиње да се гради указом кнеза Милоша 1833. када је читава област припојена Србији. Угнездила се на обали Моравице, у живописној котлини омеђена шумама планинских венаца Голије, Јавора, Мучња, Чемерна, и Радочела. На скоро планинској висини. Овде се дише чисто и зимује хладно, уз велике снегове. Тада зна бити одсечена од света, како се иначе чини када се проматра из птичје перспективе или са неког од оближњих видиковаца.

Данас је Ивањица малена, али прилично занимљива варош. Пешачка улица жива, са мноштвом продавничица и угоститељских објеката. У средишту је велика карта ивањичког краја са обележеним знаменитостима, а поред сваке у граду постављена је обавештајна табла. За похвалу и пример другима. Корзоом се стиже и до срца града и цркве Светог цара Константина и царице Јелене. Грађена је пар година после оснивања града. Уз свега још неколико здања преживела је два велика пожара. У близини је камени мост преко Моравице. Зидан је почетком XX века системом клинова од клесаног камена, без везивног материјала. Али, по предању, у њега је уткано 30.000 јаја. Даје вароши старински шмек. Можда и највећи куриозитет су два спомен-обележја посвећена супротстављеним странама у Другом рату. Раздваја их тек улица преко које се меркају, даноноћно. С једне стране је споменик ђенералу Дражи Михаиловићу, подигнут 2003., и Чичина колиба, дрвени кућерак на каменом темељу. А са друге је споменик Револуцији, дело Ђорђа Андрејевића Куна.

Монументални мозаик на постаменту од белог мермера представља устанак, борбу и победу против окупатора. До њега је и споменик палим борцима у ратовима од 1991. до 2000. Ту почиње градски парк, који се протеже уз Моравицу. Лепо је сређен, са терасом уз реку и великим дечјим игралиштем. На скоро сваком дрвету постављена је табла са поруком, поучном или духовитом. Мало ће вас насмејати, мало замислити. Стижемо и до хидроцентрале, која је пуштена у рад на Светог Николу 1911. године. Једна је од најстаријих у Србији и још увек је у функцији. Преко бране високе око девет метара, Моравица прави прелепи водопада, којим се мештани посебно диче.

Дом је фестивалу културе, хумора и забаве Нушићијади. Тако Ивањичани, уз традиционалну гостољубивост, негују и свој шеретски дух.

ЈЕР ЈЕ ХАЏИ ПРОДАНОВА ПЕЋИНА БИЛА ЗБЕГ

Неколико километара од Ивањице, у долини Рашћанске реке, у стрмој литица, удомила се пећина. Названа је по Хаџи Продану, Карађорђевом војсковођи који је у њој склањао народ од турских зулума.

Улазимо у прилично тесан ходник. Добродошлицу нам желе слепи мишеви. Неколико их се разлетело. Први јутарњи посетиоци имају част да их баш они поздраве, открива нам срдачна дама водич. Однекуд се чује цијукање. „То су бебе. Шћућурене су високо, па се не дају видети у мраку”, објашњава. Овде живи шест врста слепих мишева и све су заштићене. Друштво им праве и пећински паук, неколико врста стонога, пећински зрикавац… Око 25 врста животињица које су ретке, а поједине чак и свету непознате.

Најстарији слојеви су стари више од 44.000 година. Пећинског накита је прегршт, разних и занимљивих облика. Многи су попримили препознатљиве обрисе, па су названи Окамањени водопад, Рашћански мали стражари, Мајка са дететом. Уређено је и испитано 400 метара, за сада. Јер старији мештани казују да су у несташној младости залазили прилично дубље, а по појединим сведочењима, постоји излаз и са друге стране литице.

Испред улаза је црква посвећена архангелу Михаилу. Изграђена је на месту црквице брвнаре коју је Хаџи Продан подигао 1809. Буљубаша овде почива.

ЈЕР ЈЕ ВОЖЊА ЗИП ЛАЈНОМ УЗБУДЉИВА ЗАБАВА

Село Рашчићи, пет километара од Ивањице, нуди адреналинску, све популарнију забаву. Зип лајн, и то са две трасе – одлазне, дуге око 615 метара, и повратне, стотињак метара краће. Дужа је и виша, те је намењена искуснијима, и наравно храбријима. У пустоловину низ сајлу могу да се упусте особе тежине од 40 до 140 килограма. „Искључиво у повољним временским условима, када нема кишице и појачаног ветра”, казују нам насмејани момци, обучени водичи, док колеги уручују сигурносну опрему и вешто га и пажљиво „пакују” у седалицу. Брину о безбедности и све ће вам потанко објаснити, али и окуражити. Ваше је само да дубоко удахнете, широм отворите очи и уживате у погледу на брдовити, зелени крајолик из покретног видиковца. Сезона траје до краја септембра, али је препоручљиво најавити се, нарочито радним данима, да случајно не пољубите врата.

ЈЕР ЈЕ ТЕЛЕТИНА У ИВАЊИЧКИМ КОНАЦИМА НЕЗАБОРАВНА

Какво год да је искуство спуста сајлом – усхићење, очараност или пак убрзани рад срца, ваља се окрепити. Повратном трасом улеће се директно у Ивањичке конаке. Угоститељску оазу на око 700 метара надморске висине. На дневном јеловнику је пребранац са кобасицама, домаћим наравно. По препоруци узимамо и роловану телетину. Јер где се боље и здравије пасе него ли овде у дивљини брдовитој, под ручном. Месо врхунско, сласно, топи се у устима. Приносе домаћини и салате, свеже пројице и лепињице и који комад сјеничког сира. Савршен, вазда. И сок од жуте малине, окрепљујући напитак овдашњег произвођача. Никако не пропустити. Опијени ваздухом и разгаљени телетином, не можемо се нагледати ивањичког краја. Пашњаци, шуме, брда која се таласају унедоглед. И небо, малко намрштено, ал’ чудесно. Облаци као на дохват руке.

ЈЕР ЈЕ DRIVE CAFE НАЈБОЉИ РАЗЛОГ ЗА ПАУЗУ

Осим сапутника, најбољи другар на путу је Drive Cafe. За предах, опуштање и понеки залогајчић. Тренутно се расаните уз кафу врхунског квалитета и засладите кроасаном пуњеним чоколадом и лешником, надевом од бадема, или кремом од ваниле. Избор је позамашан и за сланокусце. Дођите да одморите и уживате!

Ноћу, кад би се у свакој српској православној светињи на Космету свећа припалила, тама би се распршила. Заданило би, наједном. Треперио би мрки свод пламом златних крстова са опсталих купола и воштаница са рушевина храмова разапетих кроз векове. Попут жара који никад не догори. Таквог су соја и толиког броја. Непребројиве, неизбројиве.

Комад земље какве нигде нема. Сваки корак деценију бар превали, сваки поглед прегршт велелепности обгрли, свака молитва у тишини одзвања, сваки предачки камен вечност бедеми. Богомоље као водиље и стражаре, заштитари и звонари, знамење и ордење. Истог корена и завештања. Свака галерија и ризница. Но, УНЕСКО не би много великодушан. На Листу светске баштине уписао је три манастира (Високи Дечани, Пећка Патријаршија и Грачаница) и један храм (Богородица Љевишка), под заједничким називом “Средњевековни споменици на Косову”.

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА ЈЕ ОГЊИШТЕ И ЗАВЕТ

Пролазимо кроз Пећ на северозападу Метохије и стижемо до зидина надомак града и стражарске кућице. После кратког пропитивања, рампа се подиже и улазимо у манастирски посед. Пред дверима још један чувар. Пушта нас тек по добијеној дозволи мати манастира.

Удомио се крај зеленкасте плаховите воде која тече бајковитом Руговском клисуром. Пећка Бистрица позната је по пећинама у којима су обитавали монаси, па се по њима назваше и храм и град. У порти конаци, остаци палате из XIV века, лапидаријум, повисока звонара из XX века, монашко гробље, и необично стабло. Шам-дуд, стар око 750 година. Тек коју деценију млађи од првоизграђене цркве Светих апостола, знане и као црква Светог Спаса. Уздигао ју је архиепископ Арсеније И у трећој деценији XIII века. Столеће касније изграђене су цркве посвећене Светом Димитрију, Богородици Одигитрији и Светом Николи. Заједница четири храма један је од најзначајнијих споменика српске духовности, културе и уметности.

Целокупна историја стилова средњовековног живописа сагледава се на зидовима пећких цркава. Посебно значајне су композиције Христоса, Богородице и Јована Претече и престола Светог Саве, као и фреске арханђела Гаврила и Светог Меркурија, и лозе Немањића у припрати. Година је кратка за у сваки кутак завирити, сваки саркофаг изучити, златним иконостасима се надахнути, и фрескама се понаособ подивити. Величанственост која се не да у речи преточити. Многи неверујући сведоче о моћном осећају који их је прожимао унутар пећких древнина.

Прва аутокефална архиепископија, коју је Свети Сава у српским земљама установио 1219. године, звала се Жичко-пећка. У време стварања Српског царства уздигнута је у степен патријаршије 1346. године. Пећки манастир одређен је за трон. Има бурну и страдалну историју. Укидан је и обнављан, паљен и пљачкан. Али је опстао и традицијом својом очувао веру у свим српским земљама.

Уједињењем Српске цркве после Великог рата обновљена је и патријаршија 1920. године. Од тада се патријарси српски устоличавају у Пећком манастиру. Сведоку српског постојања и трајања. Чувару сутрашњице за „далеко неко поколење”.

ВИСОКИ ДЕЧАНИ СУ СВЕТИЛО МЕЂ’ ЈАВОМ И СНОМ

Прилаз и улаз у манастир посве је несвакидашњи. Неколико километара од насеља Дечана наилазимо на препреке на путу за успоравање возила и контролни пункт КФОР-а. Пропуштају нас без речи.

Пут се рачва, десно ка шуми и кампу за обуку међународних снага предвођених НАТО-ом, а право ка храму. Пред улазом, стражарска кућица и возило КФОР-а. Дечани су један од најугроженијих хришћанских споменика културе у Европи и једина српска светиња на Космету под заштитом КФОР-а. Контингенти земаља које обезбеђују улаз се смењују, а унутрашњост чувају углавном Италијани. Стражар плавкасте косе, светлих очију и румених образа угледавши опрему за снимање, одмах се усплахири. Правила су строга. Није дозвољено уносити веће торбе, ранчеве, а камоли нешто друго. Обавља разговор телефоном, потом нам тражи личне исправе и пропушта уз благи осмех. Пролазимо кроз гвоздену капију.

У средишњем делу здање од камена беличастог. Заслепљује. Белином чистоте и невиности. „Помаже Бог”, добродошлицу нам жели отац Петар. Просвећеног лица и благодарних очију. Свака реч и покрет одишу истинском духовношћу. Врхунски је познавалац несагледивог блага Дечана.

Место где треба уздигнути храм Божји одредио је Свети Сава, али га је упокојење претекло. У дивљини плодне метохијске равнице обрасле шумарцима кестена и боровима. Подно горостасних Проклетија, чији су горопадни сури врхови вечно обавијени облацима, који прете да загрме над сваким ко зло науми њиховом чеду. У удолини, на обали жуборне Дечанске Бистрице.

Сан првог српског архиепископа остварио је краљ Стефан Дечански. Своју задужбину градио је 1326/27. године, а довршио је син му, цар Душан 1335. Мајстори са приморја и главни неимар фра Вито Которанин зидали су цркву у којој се чудесно прожимају елементи западне романике и готике, и источног византијског стила са тековинама српске уметности. Радове је лично надгледао архиепископ Данило II.

Црква свечана, отмена, скупоцена. Израђена од двобојних квадара мермерног камена брушеног до сјаја. Смењују се светложути пећки оникс и црвенкастољубичаста дечанска бреча. „Изглед цркве вид свих и очи које гледају умара од силине светлости мраморја као нека звезда Даница која изнутра сја”, забележио је у XV веку непознати путописац. Дуга је више од 36 метара, широка 24, а купола досеже до 29 метара. Отуд Дечани посташе Високи. Највиши.

Отац нас води до масовних дрвених двери са бочне стране цркве. Портал украшен богатим, разиграним рељефом. Сваки око врата и прозора, као и венци и фризови слепих аркадица је јединствен, различитих мотива и фигурина.

Уводи нас у цркву посвећену Вазнесењу Господњем, Спасовдану. Камени праг улубљен. Само старина зна колико га је душа нагазило током скоро седам столећа.

Уметност свеприсутна, проткана златом и васколиким богатством. Иконопис је завршен око 1350. године. Више од 1.000 фресака на 4.000 хиљаде квадрата живописали су највештији уметници Душановог царства. А бејаше оно големо.

Највећа су и најуочуванија галерија српског средњевековног сликарства и права ризница православне иконографије. По броју ликова и сцена и вештини фрескописања спадају у врхунску уметност средњег века, познату и под посебним именом – дечанско сликарство. Упечатљиве су фреске лозе Немањића, ктиторски прикази Стефана Дечанског и цара Душана и портрети Силног са женом и сином. Посебно се дичи фреском Исуса Сведржитеља, или Исуса са мачем. Јединствена је у свету.

Отац Петар нам показује трон Стефана Дечанског, моћни, велелепни иконостас из средине XIV века, и поред њега кивот са моштима светог краља, чије тело је потпуно и чини благодатна дела, казује нам. Последњи пут су мошти пресвучене 1964. године у одежду коју је својеручно израдио тадашњи епископ, каснији патријарх српски Павле. Све је изворно, очувано. Однето је једино злато са пода, говори отац показујући на трагове племенитог метала на правоугаоно клесаном мермерном поду најфинијих шара.

Под туђином је тескобно преживљавао, харан је и пљачкан. Неколико пута су га заштитили Арнаути и Турци, а више пута га је спасило само чудо. Једном када су га хтели потурчити, а други пут када мошти Дечанског покушаше преместити, али кола не хтедоше кренути. Гњечиле су га чизме Бугара, Аустроугара, Немаца, а у скоријој историји је више пута нападан ватреним и артиљеријским оружјем.

Отац Петар позива на окрепљење на тераси конака која гледа на цркву. За софром седи младић, изразито беле пути, светлих очију и тршаве риђе косе. Биће да није наше горе лист, нагађамо, али нас разуверава отац Петар. „Ово је наш Холанђанин, примио је православну веру”. Наша љубопитљивост га није разговорила. Сазнасмо тек да је на интернету видео слике Србије, мало путовао, дошао у Дечане, и постао православац. Омамљујућа је природа Србије, још снажнија духовност Дечана.

Уто млади искушеник приноси домаћи сок и вруће пециво са сиром, топи се у устима. Много шта је домаће, са повеликог дечанског метоха – имања манастирског. Тако је и читава област названа Метохија, некада сва црквена земља.

Све време нетремице посматрамо Дечане. Раскошне, а ненаметљиве, величанствене, а опет скромне. Попут топлине недара завичаја и светости завета праотаца. Ванвременске. Високе једнако колико овоземаљко може да се вазнесе у небеско.

Напуштамо зидине храма који је уврштен на Листу светске баштине 2004. године, две године пре остале три светиње на Космету. Узимамо личне исправе од стражара и захваљујемо, како већ иначе чинимо на растанку. „То ми је посао”, хитро одговара уз призвук правдања. Биће да смо очима казивали много више од уљудног „thank you”.

На паркиралишту повећа група излази из аутобуса. „Долази народ из разних крајева и земаља”, присећамо се речи оца Петра. Шта је и како човечанству чинити, давно је промислио и пут указао умни Достојевски: „Лепота ће спасити свет”. А Дечани су те Фјодорове лепоте изнедрили за спас васколике васељене.

ГРАЧАНИЦА ЈЕ ЛУЧОНОША ПРАВОСЛАВЉА

Век на век је заноснија, поноситија. Но, и као млађана бејаше недодирљива. Суверена господарица мирисних поља божура Косова равног. Неприкосновена краљица грациозности и уметничке велеумешности. Милутинова красотица.

Један од најмоћнијих српских средњевековних владара био је и велики задужбинар, али је печат његове богате заоставштине управо манастир на двадесетак километара од Газиместана. Као да је предосетио где ће се седамдесетак година касније одиграти судбоносни бој за царство небеско, па је витезовима унапред даровао незаборав. Да их под земљом зари и сведочи да нису узалуд крвцу дали.

Возимо обилазницом око Приштине. Српске тробојке на стубовима знак су да смо пристигли у Грачаницу. Мало даље је манастир, на главном тргу. Поред споменика Милошу Обилићу на коњу, уздигнутог мача у десној руци, погледа упртог ка Косову пољу.

Испред улаза нема стражарске кућице. У Грачаници живе Срби. Но, на појединим деловима зидина је развучена бодљикава жица.

Црква посвећена Успењу Пресвете Богородице грађена је од 1315. до 1321. године. Током XIV и XV века била је значајно духовно и уметничко средиште, а средином XVI века основане су штампарија и библиотека. Касније је, услед великих турских зулума, опустошила. Обновљена је пред Други светски рат, а по његовом окончању служи као женски манастир.

Једно је од прворазредних средњевековних архитектонских остварења. Изведена је у српско-византијском стилу, изузетно складних сразмера, од тесаног камена положеног у двојне и тројне редове опеке бледо црвенкастих тонова.

Спољна припрата саграђена је крајем XIV века у време владавине цара Лазара. На предњој и бочним странама припрате су дугуљасти повисоки отвори у стаклу. Посве неуобичајено за српска средњевековна сакрална здања. На наше видно чуђење, млађани кустос одговара да је то (не)дело комуниста шездесетих година прошлог века. Изгледала им је превише мрачна, па су делове зидова избили и отворе застаклили да је учине светлијом.

Мучена Грачаница. Ни данас, шездесетак година касније, није враћена у изворно стање. Чак ни овакав „просветитељски” подухват не може јој нашкодити, дивоти.

Цркву су осликали познати солунски мајстори, а припрата је живописана у XVI веку. Најчувенија је фреска краљице Симониде, пете Милутинове жене, несвакидшње лепоте, ал’ судбе убоге.

Надалеком чувењу једне од највреднијих средњевековних фресака придодале су риме песника и родољуба Милана Ракића:

„Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида,
Твоје већ давно ископане очи”!

Значајне су и ктиторски портрет краља Милутина са моделом цркве, монументални лик Христа Пантократора, стојеће фигуре светих ратника, и родослов Немањића који је први пут осликан у Грачаници.

Можда има лепших, засигурно раскошнијих српских храмова. Али, Грачаница је „толико дубоко укопана у ту земљу и нас саме”, стиховала је о бесмртности своје цркве мезимице Десанка Максимовић:

„Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати тако студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака дивних расејане кости”.

Лучоноша православља, уточиште и искра вере и наде српског живља на Косову, уткала се у душе и мисли свију. Од рођења блистава и нежна, свагда пркосна и горда. Грачаница. Милутинова. И наша.

Није Бачка сва равница. Негде се ускомешала, благо. Брежуљак изродила. Да узбурка једноликост крајолика. Надмоћа поља равна. Подно њега ходи река. Тече, не само стиховима Стевана Раичковића, већ „дубоко кроз живот“ песника, а биће и многих других. Какав ли су спој? Сазнаћемо убрзо.

Зашто посетити реку Тису и Тителски брег

1. Јер је Тиса река љубави

Превали велике путе пре но што запљусне Србију, где воде своје дарује Дунаву.  Најдужа му је притока. Дели Бачку и Банат. Једина је река у Еворпи која „цвета“.  У свету има усамљеног парњака, Јангце у Кини. Тиски цвет, обично у јуну, изрони из муља на слободу да продужи врсту у романтичном плесу без премца. За љубав живот даје. Векује само дан. А када негде изумре, ту се не појављује никада више. „Тиски цвет је показатељ колико је река чиста“, вели наш капетан док нас укрцава на лађу.

Пловима низводно, ка ушћу у плави горостас. „Лагано, не волим да журим“, наговештава дугу пловидбу кормилар и почиње причу о тајнама, како вели, брзе реке, дубље од Дунава. Слушамо га нетремице и посматрамо кампере који су уз обале поставили шаторе. Шћућурили се у дебелом хладу и пецају. Нечујно. Попут зеленкасте воде и прилично бујне околне природе. Мирно, тихо, опуштајуће. Тек се која птичица некад огласи. Кад нас ођедном тргну продоран звук. Умало не попадасмо у воду. Иде грдосија. Упозорава малене да јој се склоне са пута. Утекосмо на време и опстасмо на водама које заталаса. Проналази парченце хлада близу обале и стаје. „Упржило је баш, да се мало освежимо“, предлаже, извлачећи из кабине ручни фрижидер. Искусан је он тиски вук. Унутра водица, пиво и, на наше изненађење, G-Drive ледене кафе у лименци. Знао је са ким путује. Бира latte, уз шеретску опаску: „Рано је за пивце“. Ми узесмо cappuccino и espresso. Хладне и довољно „јаке“ да нас већ малко ошамућене сунцем раздрмају за даљу вожњу.

Узводно од моста који спаја Банат и Бачку, прилично другачија атмосфера. Живо и раздрагано, бучније. Начичкане кућице на баржама, поједине склепане, има и нових, модерних, неколико кафића, и прегршт барки, махом скромних. Ту је и бродић Там-тат који крстари на три реке и два ушћа. Породице се возикају чамцима и педалинама, млађани скачу и лудују, а малишани се брчкају. Аласи углавном укотвљени стрпљиво чекају да риба загризе, љубитељи уживања мирно плове, а прозуји и понеки скутер и глисер. Сви се знају, машу, довикују, затрубе сиреном у знак поздрава. Ето, такав је живот на Тиси у Тителу.

2. Јер је Тителски брег бачки самац

У равници, и брежуљак може висина бити. Тако је Бачкој Тителски брег, који се уздиже до 130 метара, ништа мање од планине. „Кад се попнеш на врх, зна у ушима да зазуји“, шале се Бачвани на рачун своје земље ко’ тепсије. Протеже се око 17 километара у међуречју Дунава и Тисе, између Мошорина, Лока, Вилова, Титела, и реке Тисе. Два су гледишта о постанку висоравни. Једни сматрају да је настала навејавањем леса, а други да је откинута од Фрушке горе. Какогод, слови за најзанимљивију лесну зараван у средњој Европи. Носи надимак Сведок брдо. Чува безброј тајни о климатским и променама животне средине које су се дешавале стотинама хиљадама година. Данас је специјални резерват природе. Станиште је око 630 биљних врста, од којих су значајне типично степске. Забележено је више од 140 врста птица, међу њима и 100 гнездарица. Овде станују и кукумавка и пчеларица, једна од најшаренијих птичица Европе, док им стражу држе орао белорепан и степски соко. Има и водоземаца, гмизаваца, сова ушара, и текуница. Једну спазисмо код чувеног старог бунара са великим појилима, на пропланку подно брега. Нисмо проверавали, али кажу да старина још ради. Тврдњу поткрепљује крдо кравица које уоколо безбрижну пасу. И овде круже предања о големом благу закопаном ту негде. Наравно, припадало је вођи Хуна, Атили, који је, верује се, сахрањен подно брега, у загрљају Тисе и Дунава. Али није ово једини крај у Војводини где мештани тврде да је гроб Бича Божјег баш ту негде у њиховом атару. Према историјским изворима јесте скончао у Панонији, али да ли је покопан и где, или га је ипак Тиса ондела некуда већ, остаће тајна завека, вероватно.

3. Јер је Тител љупка варош

Удомио се лепо. У срцу Војводине, дуж десне обале Тисе, меркајући место где јој Бегеј своје воде даје, на јужним обронцима Тителског брега. На подручју града било је насеобина још у праисторији. Најстарији помен имена је у угарским повељама у другој половини XI века. Пошто је угостио Дачане, Келте, Хуне, Римљане, Угаре… у српске руке је први пут па почетком XV века, а коначно после Великог рата.

Данас је Тител опуштена, мирна и гостопримљива варош. Има неколико занимљивих објеката – стражара из XVIII века, некадашњи арсенал за шајке, касарна Шајкашког батаљона, и две цркве, римокатоличка и српска православна, обе посвећене успењу Богородице и грађене исте године, 1811. Занимљиво.

Врео је дан, тек понека душа на улици, остали мора да су на Тиси и градском купалишту. Уређена избетонирана плажа са сунцобранима од трске, зеленом површином са дечјим игралиштем, и спортским теренима. Главна улица, истоименог назива, креће од плаже. Први део је калдрмисан, омеђен дрвећем иза којих се прикривају већином приватне куће, неке прилично занимљивих фасада, неке малко оронуле. Ту је и тргић са фонтаном и кафићем. Ходамо даље. Чини се да се улица протеже унедоглед. Коначно стижемо до родне куће Милеве Марић. Позамашна, са великом дрвеном капијом и рељефима на фасади. Одражава богатство њене породице. Иако у њој није дуго живела, данас обележја никаквог нема. Према наводима медија, садашњи власници су одбили да се на кућу стави спомен-плоча. Затим је одлучено, опет према писању медија, да се њена биста постави преко пута у паркићу, иначе прилично запуштеном, како би Милева гледала на родни дом. Нисмо је пронашли. Можда нисмо довољно пажљиво тражили, али, ако постоји, свакако би требало да је на видном, истакнутом месту. Тек тад смо разумели зачуђујуће погледе и одмахивање главом неколико мештана које смо приупитали за Милевину бисту. Неправедно смо их у себи оптуживали да не знају за своју славну суграђанку, која ни за живота, а ни данас не ужива заслужену славу и поштовање. У граду, њено име носи само Средња техничка школа. А могао је Тител бити град Милеве, једне од најпаметнијих дама XX века. Нажалост, није.

4. Јер се са Калварије виде три реке

До врха југоисточног краја Тителског брега стиже се уским улицама. Путоказ постоји. Поједини су мишљења да би Калварију (брег лобања/губилиште) требало преименовати у Градина, као сведочансто вишевековног постојања утврђења. Леп би такав назив био, више српски, свакако. Једна од тврђава је била и Стари тителски град, који је до темеља срушен у аустријско-турским ратовима крајем XVII века. Но, од свега остаде пар камених громада и објекат од камена. Не зна се шта је. Натписа нема. Иначе, све обавештајне табле посвећене су леси и наслагама, одвише научно и сувопарно за обичног посетиоца. Али, ниједна о каквим таквим остацима некадашњих насеобина. Но, Калварија је свакако бег у тишину и осаму и пријатно уточиште током врелих дана. На клупицама у зеленилу, које би руку на срце требало мало дотерати, може се лепо одахнути. Понесите освежење и нешто за грицнути уколико каните остати дуже. И један је од најлепших видиковаца на Тителском брегу. Види се подбрдна варош, ушће Бегеја у Тису, равни Банат… А да би поглед допро до места где Тиса Дунав љуби, мора се пажљивије проматрати и на прстиће пропети. Али, труда је вредно.

5. Јер су у Малој чарди залогаји велики

Подно Калварије, на самој обали, башта у хладу дрвећа, поглед на Тису. Више него примамљив почетак тителског гастрономског искуства. Дочекује нас широки осмех млађаног конобара. У маниру искусног угоститеља хитро препоручује смуђа на жару, порцијаша. Справљен зналачки, аласки, ни најгунђавији шта да замере. И пљескавицу необичног коцкастог облика, гурманску. Баш је таква, и по укусу и грамажи. Поголема, још и пуњена. Али испари из тањира, баш као и смуђ. Апетитт је, знајте, увек бољи уз мирис Тисе.

Косовска Митровица је за многе најсветији комад српске земље. Свакако је дом највеличанственијим православним храмовима.

После административног прелаза возимо уз обалу језера Газивода. Подсећа на Златарско. Смарагдних тонова, ушушкано у бујном зеленилу. Одише смиреношћу.

КОСОВСКА МИТРОВИЦА ЈЕ ДРЕВНИ ГРАД

На простору града нађене су статуе и жртвеници из II и III века. Први пут се спомиње у средњевековним списима. Име Митровица потиче из XIV века по цркви Светог Димитрија Солунског, коју је краљ Милутин даровао својој задужбини манастиру Бањској. Након Првог балканског рата улази у састав Краљевине Србије.

Скућила се на северу Косовске котлине, на скоро планинској надморској висини, на рубу Динарских планина, омеђена обронцима Голије, Копаоника и Рогозне. Издалека северни део Косовске Митровице делује као брдско упориште. Као да ју је неко гонио и сатеривао, па кад се брдовите залеђине докопала, укопала се и не одступа. Даље нема куд. Улице и данас прилично уске, махом под нагибом, стамбене зграде старе, многе оронулих фасада, здања углавном запостављена. Разумљиво, има се много пречих брига.

На главном тргу је споменик цару Лазару, висине седам и по метара. У једној руци држи мач, другом показује ка Газиместану. Откривен је на Видовдан 2016. године. Поред је биста дипломате и руског конзула у Косовској Митровици, Григорија Степановича Шчербине, који је на издисају рекао да је „прва жртва у новој српској историји за ослобођење Старе Србије“. Подлегао је рани од турског метка 1903. године. На постољу споменика исписане су речи академика Владимира Ћоровића „Кап братске руске крви канула је у потоке српске крви, који столећима Косовом теку“. Даље ка Ибру, простире се пешачка улица подно српских тробојки развијених између зграда. Истакнуте су посвуда – на стубовима, терасама, излозима… На шеталишту је приличан број  угоститељских објеката. Крцати. Много је младих и дечице. Возе бицикл, трчкарају, шутирају и добацују се лоптом.

На крају шеталишта скулптура Косовски божур, у спомен браћи Милић, тројици јунака који животе дадоше за одбрану отаџбине. У близини, на самој обали је споменик погинулим у скоријим ратним сукобима. На врху је слика Белог анђела. Осим сећања на страдале, истини за вољу, нема много сачуваних културних и историјских здања. Поједина су остала преко реке. Стижемо и до Ибра, а затим и до цркве Светог Саве у јужном делу Митровице.

ПОСЕТА ЦРКВИ СВЕТОГ САВЕ ИЗАЗИВА ДУБОКА ОСЕЋАЊА

Испред је стражарска кућица. Најављени смо, па нам полицајац дозвољава улазак. Дочекује нас отац Ненад. Видно радостан. Не долазе му гости често. Верници углавном за празнике. „Све их је више. Долазе некад и странци“, каже озареног лица отац, јер свако ко крочи вреди хиљаде душа. Показује нам порту.

Градња храма почела је 1896. а завршена је тек 1921. Зидан је у српско-византијском стилу, од камена. Имао је велелепни иконостас са позлатом. Спомеником културе проглашен је 2000. Четири године касније, у мартовском погрому спаљен је и опљачкан. Звоно је скинуто. До данас није постављено. После немилих догађаја, дуго је био депонија и згариште, тужно се присећа отац Ненад док нам показује сат са звонаре избушен мецима. Уводи нас у тешком муком обновљену цркву. Уски, дугуљасти прозори допуштају зрацима светлости да је обасјавају. Зидови бели, неживописани, уместо иконостаса поређане иконе. Све су дарови појединаца и других православних храмова у земљи и иностранству. Много је још посла, али је богомоља заживела.

Тешка срца одлазимо. Отац зове децу да нас поздраве. Из парохијског дома, још потпуно необновљеног, излази пет дечкића. Љубазно и помало стидљиво нам желе добар дан. Отац их сваког дана вози у школу у Северну Митровицу. Једина су српска породица у јужном делу града. Пуки останак зарад будућег опстанка некада је најхрабрији чин.

СВУДА ПОСТОЈЕ ПОСЕБНА МЕСТА ЗА ПРЕДАХ

Враћамо се у северни део. Потребно нам је освежење, а и предах. Што због подуже шетње, што због утисака из цркве Светог Саве. Али не у гужви кафића, већ малко да се осамимо. Седамо на клупу код споменика “Косовски божур”. Симболично. Свако у својим мислима пијуцка Јазак водицу. Верни је наш пратилац на свим путовањима, па смо је понели и на ово посебно. Испијамо последње капи из флашице и већ смо крепки и орни за даљу шетњу. Чуда чине минералчићи природне изворске воде.

СПОМЕНИК РУДАРИМА СЕ ВИДИ ИЗДАЛЕКА

Уским уличицама пењемо се ка узвишењу и стижемо до пољане где је дечје игралиште и недовршени објекат, вероватно спортски. На највишој стени оближњег брда, уздиже се крст. Под зрацима сунца чини се златан. Обасјава околину. На другој страни назиру се обриси остатака средњевековног Звечанског града на врху угашене вулканске купе. Тамо је живот окончао Стефан Дечански.

Стазицом кроз четинарски шумарак долазимо до монументалног каменог остварења, високог око 20 метара. Подигнут је 1973. у част погинулим партизанима албанске и српске националности у Другом светском рату. На два конусна стуба положена је структура слична кориту. По једном тумачењу, стубови представљају два народа Косова, а корито њихово јединство током ослободилачке борбе. Према другом, приказ је рудничког вагонета. У гробници почивају кости палих рудара.

Који корак даље је видиковац са којег се поглед пружа на Митровицу, целу. Истиче се црква Светог Димитрија, на пропланку подно платформе. Место је пажљиво бирано, да се види одасвуд. Новије је здање, с почетка XXI века. Освештана је на Митровдан 2005. године.

КОД СЕЈДЕ ЈЕ МЕСО ЋУФТАСТИЧНО

Без имало размишљања на обедовање идемо код Сејде. Традиција дуга скоро шездесет лета. Домаћин нас дочекује несвакидашње срдачно. Свако из централне Србије је посебни гост. У понуди само ћуфтице. Али, не оне добро нам знане у парадајз сосу, већ роштиљске. Узимају се на комад и служе уз вруће лепињице и салату по избору. Нешто између ћевапа и пљескавице, како по величини, тако и по саставу. Укусом, пак, штогод другачије. Сочније и сласније. Јединствене. Е па драги Новопазарци, имате конкуренцију. Оштру, најжешћу. Да нас којим случајем именују у кулинарски жири, злато бисмо поделили, братски. Домаћин, који нам упркос великој гужви, посвећује пажњу, не дозвољава да платимо. „Дошли сте у домаћинску кућу. У домаћински град“, казује поносито. Негодујемо, али узалуд. Не попушта. Захваљујемо од срца. Осећања помешаних, дубоких, снажних напуштамо нашу Митровицу. Град домаћина, ал’ понајпре град свакодневних јунака.

Шумадија зове. Уистину, дуго је походили нисмо. Иако су се хајдуци већ притајили, ал’ тек до Ђурђев данка, хрлимо у устанички крај. Да се поносимо подвизима, откривамо културне и историјске знаменитости и бегујемо у природу. И до града којег је географ и научник Јован Цвијић при првом сусрету бајковито описао као „Белог лабуда на зеленом језеру”.

Зашто посетити Рудник и Горњи Милановац

1. Јер је Рудник природно и културно благо

Највиша је планина Шумадије. Огрнут густом, претежно буковом шумом прошараном бистрим потоцима и зеленим пропланцима, стражари над срцем Србије преко својих осам врхова изнад 1.000 метара надморске висине. Чвориште је између сливова Западне и Велике Мораве и Колубаре. Име му је наденуто по богатству руда олова и цинка које се и данас ваде. Захваљујући свом положају и рудном богатству насељен је одавнина.

Држао је значајно место кроз историју. О њега су се отимали не само завојевачи, већ и српска властела. Тако је управо на Руднику искован први српски динар ћириличким писмом, динар краља Драгутина. На њему брије чудна ружа ветрова, која га уз велику осунчаност и високу јонизацију ваздуха званично начини ваздушном бањом 1922. године, дично нам казује наш домаћин, добри зналац рудничког краја. И одмах постаде монденско место, похрли градска господа да у његовим благодетима ужива, шеретски додаје. Тумарање шумским и стазама здравља прави је ужитак јер многе природне лепоте и трагове бурне прошлости Рудник крије. Природно добро Велики Штурац, који се на осам хектара простире између врха Јавора и Цвијићевог врха, под строгом је заштитом.

Шетњом до Градова открићете остатке турске вароши и тврђаве, а шетњом до Мисе, остатке исламске богомоље из XИВ века. Посетом споменику Арсенију Ломи, одаје се почаст јунацима Другог српског устанка. Ваља видети и Шумску кућу, познату и као Вила Даница и Херманова вила. Камену лепотицу скривену међу четинарима изградио је тридесетих година XX века предузимач Фон Херман, Аустријанац рођен у Београд, који је као један од 1300 каплара преживео повлачење преко Албаније.

Међу врховима који се не сме заобићи је Острвица, редак рељефни феномен, стрмих литица. Услед неприступачног терена, изазов је и искусним планинарима. Вреди се успети на 758 метара јер се ту налазе остаци утврђеног града за који се претпоставља да потиче још из античког доба. Обновио га је Ђурађ Бранковић у XИВ веку за одбрану од Османлија. Верује се да је у њему умрла његова жена, па је по њој назван Јеринин град. Многа предања круже о проклетој Јерини, а за њу се везују и имена села Трудеља и Заграђа. Приупитајте мештане, радо ће о Јерини зборити.

Где год да вас ноге понесу или точкови одвезу бићете захвални.

2. Јер је Прљуша окно праисторијског рудника

Налази се на врху Малом Штурцу, на скоро 1.000 метара надморске висине. До сада најбоље истражено окно праисторијског рудника показало је да су рудари некада користили камене батове различитих величина. На стрмој литици копала се руда бакра – малахит. Пронађено је и неколико керамичких посуда, а судећи по налазима окно потиче из четвртог и трећег миленијума пре нове ере.

Остаци некадашњег рудника видљиви су и данас, а трагови минерализације на стенама као и разнобојно камење дају налазишту посебну чар. Уједно је и видиковац. Поглед пуца на Шумадију, брдовиту, зелену, заносну. Досеже све до Гружанског језера. Корачајте и осматрајте пажљиво. Ако вам се срећа осмехне, можда пронађете комадић горског кристала.

3. Јер на БС Горњи Милановац уживамо у врхунској кафи

Истраживање природних и културних блага тражи доста енергије. Зато свраћамо на БС Горњи Милановац где се у једном од многих Drive Cafe ресторана широм Србије крепимо кафом по рецепту старих италијанских мајстора.

Настављамо даље, чула изоштрених и спремних за све оно што нас чека у Горњем Милановцу.

4. Јер је Горњи Милановац најмлађи град Србије

Или је међу најмлађанијима. А управо њима за руком често пође оно што старијима не би. Тако је и градић у југозападној Шумадији успео да повеже две сукобљене српске владарске лозе. Иако му је историја прилично дужа, званично је основан 1853. године. Тада кнез Александар Карађорђевић издаје указ по коме се варош Брусница премешта уз реку Деспотовицу по којој добија име. Но, по повратку на власт, кнез Милош Обреновић 1859. одлучује да га преименује у част свог полубрата Милана. Како је Милановац већ постојао на Дунаву, овом подно Рудника додаде горњи, јер је факат на вишој надморској висини. Млада варош се брзо развијала, посебно занатство и трговина, Убрзо је постала угледна средина. Нажалост, у Другом светском рату је бомбардован и спаљен 1941. Успео је попут многих својих сродника да се над страдањима издигне и поново изгради. Данас је симпатичан градић занимљивог и разноврсног садржаја.

Градским тргом доминира зграда бившег Окружног начелства, позната као Стари суд. Најстарије је судско зданије у Србији, чија градња је почела средином XИX века. Чувенија је као место где је непокорни војвода Живојин Мишић, тада командант Прве армије, у новембру 1914. издао наређење за Рудничку офанзиву и повео јунаке у Колубарску битку. После Другог светског рата била је затвор, а данас је дом Културном центру и библиотеци. Испред улаза почасно место заузима биста Живојина, а са страна на травњаку друштво му праве мермерне статуе Александра Карађорђевића и Милана Обреновића.

Прекопута је лепо сређен градски парк и црква Свете Тројице, последња задужбина кнеза Милоша, чију градњу је  почео, а довршио је син Михаило. Црква баштини старе иконостасе и делове знаменитог Таковског грма под којим је обзнањен почетак Другог српског устанка. У близини је Спомен-парк Брдо мира са разноврсним стаблима и великим бројем споменика. Сећају се Горњомилановчани свих страдалника.

5. Јер је Брковића кућа легат и музеј

Кућа имућног трговца Ивана Брковића удомила је Легат Настасијевића и сталну поставку Музеја рудничко-таковског краја. Изграђена касних тридесетих година прошлог века представља редак сачувани примерак међуратне архитектуре. Легат знамените породице која је оставила упечатљив траг у српској култури налик је отменом грађанском дому са почетка XИX века. Сви чланови породице били су образовани и уметнички надарени, те и њихов кутак одише културом.

О животу и делима Настасијевића сведоче слике и породични портрети, лични предмети, књиге, рукописи, писаћа машина, клавир, виолончело, фрула, флаута са нотним сталком, господствени намештај. Драгоцену заоставштину Горњем Милановцу, где је породица живела до 1920. године, даровао је књижевник Славомир Настасијевић 1983. И тако рудничком крају и посетиоцима уприличио несвакидашње културно и историјско искуство.

У поткровљу је стална поставка, археолошка и етнолошка збирка, која обухвата период владавине Обреновића и историју града. Збирку чине предмети са Старог двора у Београду и Таковског дворца који је изгорео у пожару. Међу најважнијим експонатима је печатник кнеза Лазара, пронађен у околини. Јединствена метална плочица приказује шлем украшен бивољим роговима, заштитни знак митског владара, и тако доказује да је Лазар не само овде боравио, већ је и повеље издавао. Додуше изложена је копија, јер је оригинал морао пут Београда, у Народни музеј. Најинтригантнији предмет је свакако комад завесе са Старог двора у коју су била умотана тела краља Александра Обреновића и Драге Машин по погубљењу током Мајског преврата 1903. Сјајни водич нам надахнуто открива многе непознанице о краљици Драги, иначе рођеној у Горњем Милановцу, али и о доброчинствима и помоћи Србији краљице Наталије Обреновић. Поједина историјска знања смо обновили, али и стекли нова сазнања која су у школским књигама изостављена.

6. Јер је Норвешка кућа спомен “Крвавом путу”

Званични назив је Кућа српско-норвешког пријатељства. Здање представља спој дрвеног викиншког брода дракара и српске брвнаре. Многима је позната тек као угоститељски објекат. Но, на спрату је поставка у сећање на затворенике 13 нацистичких логора у Норвешкој током Друго светског рата. Отпремљено је око 4.000 људи, скоро све Срби, међу којим је било и око 40 мештана Горњег Милановца и околине. У оквиру принудног рада, градили су пут који је касније назван крвави пут, а и данас се користи, открива нам кустос. Преживело их је 1.660, највише захваљујући помоћи домаћег становништва које их је снабдевало храном, лековима и топлом одећом, а поједини су им чак припомагали при бекству. Тако су после рата преживели логораши и њихови храбри спасиоци Норвежани одлучили да своје пријатељство овековече. Сав материјал за кућу, која је отворена 1987. године, донет је из Норвешке. Изложени су лични предмети заробљеника, представљен је историјат на српском и норвешком и постављени су екрани на којима се може унети име логораша и сазнати о њиховом животу и судбини, уколико је позната. Зла времена стварају пријатељства, па је тако и крвави пут зближио два народа. О кући се стара Музеј рудничко-таковског краја коме је потребно најавити посету.

7. Јер је Кота 555 гурманлук на висини

На путу Горњи Милановац-Топола свраћамо да нешто презалогајимо. Претпостављамо да бројке у називу ресторана представљају надморску висину. Биће да смо у праву, јер је уједно и видик који се пружа преко оближњих долина до неколико врхова. Истраживање рудничких кутака и планински ваздух нас изгладнеше, те радо прихватамо газдаричину “месну” препоруку. Како су порције обилате, наручујемо половине. Стижу ћевапи, врат и јунетина испод сача, све у или на кајмаку. Приде доноси кисели купус, паприку у павлаци и лепиње, домаће. Прионусмо на посао, били смо вредни, али се не изборисмо ни са уполовљеним порцијама. Једногласно дајемо оцену: три школске петице за исхрану. И студентска десетка за услугу и љубазност.

Ћуди горостасног Дунава не дају се набројати. Но, према Србији био је прилично благонаклон и дарежљив. Напојио је њене равнице и пробио најчудеснију клисуру Европе, а чим је у Србију зашао, исплео је кроз шуме и ливаде непрегледну мрежу рукаваца и канала у једном од последњих уточишта живог света поплавних подручја. У том крају приморао је становништво да му се прилагоди и тако искалио домишљате и плодотворне домаћине, а своје аласе даровао рибом у изобиљу, те кулинаре начинио умешним. Хитамо ка природној реткости на северозападу домовине, преко Сомбора.

Зашто посетити Горњe Подунавље

1. Јер је Горње Подунавље Европски Амазон

Тачније подручје великог Резервата биосфере Бачког Подунавља, српског дела области назване Европски Амазон која обухвата влажна станишта у приобаљу Муре, Драве и Дунава које је организација УНЕСКО прогласила првим петодржавним резерватом биосфере на свету. Специјални резерват природе Горње Подунавље удомио се на крајњем северозападу Србије, на тромеђи са Мађарском и Хрватском, уз леву обалу Дунава, дуж скоро 70 километара речног тока. Чине га два велика рита, Моношторски и Апатински, који се заједно простиру на скоро 20.000 хектара. Одликује се ритским шумама испресецаним рукавцима и каналима, са адама, меандрима, барама, мочварама, влажним ливадама, тршћацима, и шеварима. Овај јединствени речни предео успео је да очува невероватну биолошку разноврсност. Удомљава око 50 врста сисара, 250 врста птица, међу којима су орао белорепан и црна рода, 50 врста риба, девет врста гмизаваца, бројне врсте лептира, и више од 1.000 биљних врста. Станиште је најбројније популације европског јелена у Србији.

Средиште резервата је Еко-центар Карапанџа, поред викенд насеља Кенђије. Двориште је сјајно сређено са дрвеним видиковцем и наткривеном учионицом на отвореном где се одржавају разне радионице посвећене очувању природе. Уприличена је и мини стаза са информативним таблама прилагођена слабо покретним особама где укратко могу да се упознају са богатством резервата. За сада у понуди нема угоститељских објеката, те се вода и друга освежења морају понети. Постоје ложишта за котлић и роштиљ, па можете сами припремити храну у природи. Биће то свакако дан за памћење.

Амазонију, ону у Јужној Америци, нисмо посетили, те би свако поређење било непримерено. Али ова наша нас је потпуно очарала. Природа дивља и нетакнута, а људи пак питоми и сусретљиви.

2. Јер је вожња Бајским каналом дружење са птицама

Катамаран испловљава код мола испред Еко-центра Карапанџа. Вози Бајским каналом који спада међу најчистије каналске воде у Србији. Уживамо у природи са пловила. Потпуно другачији доживљај. Обале обрасле шумом, трском и ритским растињем. Приобаље накићено локвањима међу којима се скривају рибице. Има их разних врста. Друштво нам праве лабудови, паткице, чапље. Стижемо до најширег дела канала кога од миља зову Шира. Размахао се на преко 120 метара, али изгледа прилично ужи, јер је трска дубоко зашла у воду. Сат времена пролете очас. Искрцавамо се и поздрављамо са воденим драгуљем сомборске општине. Нисмо се бућнули, нажалост. Тренутно време не дозвољава. Али, вратићемо се када отопли, обавезно.

3. Јер је шетња исконским шумама Дунава незаборавна

Како најбоље упознати предео до шетњом. Уколико сте истински пустолов, на располагању је обележена стаза за самостално тумарање, дуга око четири километра са инфо таблама, одмориштем и осматрачницом. Можете одабрати и туре уз стручног водича током којих ћете подробније сазнати о резервату и његовим посебностима, као и о поступку обнављања еко-система и културном и историјском наслеђу краја. Свакако ћете видети кућицу за слепе мишеве на дрвету, а можда и чути рику јелена или набасати на мале корњаче. За коју год пешачку туру да се определите, ослухните говор дрвећа, препознајте трагове животиња, пажљиво посматрајте, дишите дубоко, и напросто уживајте.

Стазе су погодне за све старосне групе и нивое физичке припремљености. Обућа треба да је удобна и прилагођена шумским приликама, другим речима, без икаквог модирања. Наравно, не заборавите да направите предах и попијете мало воде – преко потребне током дугих шетњи. Наш избор био је као и до сада – природно добра изворска Јазак вода.

4. Јер је мед справљен код Перишкића врхунски

Бачки Моноштор, кроз који се пролази на путу ка Еко-центру Карапанџа, има дугу традицију пчеларства. Пожелесмо да и ми мало будемо паметнице, а како се за добре вијугице мора јести медић, свратисмо код пчелара Перишкића. Добродошлицу пред капијом жели нам дрвени меда. Домаћини нам широм отварају врата учионице где дечица стичу знања о најважнијим бићима на земљи и њиховим здравим и лековитим производима. Сазнајемо да има више од 20.000 врста пчела, а медоносних свега седам. Казује нам да су у овим крајевима услови изузетно повољни за узгој пчела због прегршт водотокова, влаге и бујног растиња. Посао није нимало лак, али је мед сластан, те се не жали. Домаћин нас води и до старог типа кошнице коју из милоште називају моношторка, као и коморе за инхалацију, чије кошнице су осликали малишани, а која ће, нада се, прорадити следеће године. Ето, понешто научисмо о дивним вредницама и кушасмо мед, који је по анализама скоро па беспрекоран, дичи се домаћин. За обилазак домаћинства потребно је најавити се, али се свакако може свратити и пазарити теглица, две меда, ако су домаћини код куће.

Иначе, Бачки Моноштор је веома занимљиво насеље где се праве разноразне ђаконије и негују многи стари занати. Мора се мало наоколо распитати и подружити се са мештанима, те вам можда покажу своја умећа и приме у домове где од заборава чувају рукотворине и необичне личне збирке.

5. Јер је музеј Батинске битке помен храбрим борцима

Спомен-музеј Батинске битке смештен је на левој обали Дунава, у близини Бездана, на почетним положајима великог боја у Другом светском рату. Изграђен 1981. године чува сећање на борце Народноослободилачке војске Југославије и Црвене армије који су своје животе дали у једној од највећих заједничких војних операција за ослобођење земље. Некада је чинио целину са спомен-собом на Батини и спомеником „Победе“ који доминира крајоликом, на десној обали Дунава, данас у Хрватској.

На самом улазу у здање необичног облика постављена је дигитална табла на неколико језика прилагођена слепим и слабовидим особама. Кроз битку о којој многи нису учили у школи, могуће због свађе Тита и Стаљина, води нас срдачни кустос. Одиграла се између 11. и 29. новембра 1944. и била је прилично крвава. Погинуло је око 1.300 црвеноармејаца и око 900 партизана, док је око хиљаду људи нестало. Учествовало је око 1.500 жена, као болничарке али и праве ратнице, а међу борцима је био и чувени сомборски сликар Сава Стојков, прича кустос. У водама код оближњег моста преко Дунава, кад силна река усахне, могу се видети обриси потопљених руских тенкова, открива нам занимљивост кустос. У средишњем делу подно скулптуре птице је макета битке, а на зидовима су истакнути панои са именима палих и уметничке представе борбе. У витринама су изложене униформе, писма бораца, родољубиве песме настале током битке, ордење, црно-беле фотографије, и неколико комада оружја коришћеног у боју. Музеј баштини много више оружја, али је тренутно позајмљено за потребе снимања филма, правда се кустос. Градиво пропуштено у ђачким клупама надокнадисмо у Музеју на нашој обали Дунава.

Недалеко је бродска преводница, на ушћу данашњег канала Врбас – Бездан у Дунав. Изграђена 1856. године први је објекат у Европи где је примењено подводно бетонирање.

6. Јер се у чарди Пикец слади рибљим чварцима

А када сте на Дунаву, па још у Бачкој, свакако се обедује у чарди. По препоруци идемо у Пикец, недалеко од Музеја. Башта на самој обали Дунава са дрвеним столовима и клупама, крцата. Но, хитри конобар успева да нам нађе место. Не доноси јеловник, времена нема, већ искусно препоручује поховане филете смуђа и рибљи паприкаш, заљућен по жељи. Доноси га у великом котлићу. Пуши се. Приде носи ванглицу домаћих „ризанаца“. Треба их прелити док је сафт из паприкаша врућ да омекшају. Укуси прави, чардашки. Док уживамо и једва тек диванимо, конобар поред нас пројури носећи на дрвеној плати нешто необично, примамљиво. Успут довикује да су чварци. Знатижељни поручујемо. Тек када је пристигла гомилица са колутовима лука и тартар сосом, схватисмо да су рибљи. Уистину, греота би била да су поред оволике воде свињски. А подно чварака скривена кромпир салата, ’место ’леба. Ко за специјалитет зна, наручује га за предјело. Можда смо погрешили редослед, али смо се насладили, а богме и засладили. Уместо колачима, чварцима и то рибљим. Ко још мари за правила обедовања у чарди на Дунаву.

Пре но лету махнемо и замолимо га за брз повратак, походимо још природних драгуља домовине наше. Овога пута у самом срцу Шумадије. Где су девојке лепе ко’ руже. Крајолик који је велики Добрица Ерић опевао као „парче раја, које је Бог намерно или нехотице испустио са неба.“ Возимо ауто-путем ка Нишу, преко Крагујевца.

Зашто посетити Гружанско језеро

1. Јер је Гружанско језеро шумадијско море

Настало је преграђивањем једне од најдужих и водом најбогатијих река Шумадије, Груже, па је по њој и названо. Простире се на 900 хектара и пето је највеће вештачко језеро у Србији. Обала, дуга око 40 километара, прилично је разуђена и углавном приступачна. Богато је рибом, нарочито шараном, штуком, сомом, бабушком, девериком, смуђем, а нађе се још понеки примерак. Пецароша је посвуда. Удицу забацују за своју душу, чаврљају, спремају клопу. Друштво им праве многобројне птице. Има их око 90 врста, мада се подаци прилично разликују. Уживају и љубитељи веслања, кајака, па и сурфовања када се ветар одобровољи. Како је просечна дубина језера око шест метара, вода је пријатна за купање. Уз обалу обраслу ливадама и шумарцима уређено је неколико стаза и путељака за шетњу, вожњу бицикла и трчање. А може се једноставно сести на клупицу, уживати у погледу, ћакулати са пријатељима, или осамити и читати.

Уређених јавних плажа нема, колико смо успели да видимо. Поједини власници кућа на обали су средили приступ води, али само за себе. Но, од пецароша сазнасмо да је недавно отворено место где се може брчнути. Ла Террассе, изворни шумадијски назив, али како је газда живео у Француској, прихватисмо и опростисмо. Осим имена, уткао је и мало француског шмека у свој рајски кутак на самој обали ка селу Жуње код Кнића. Ресторанчић, кафић и базен са прелепим погледом на језеро. Начињен је тако да даје привид да се базенска стапа са језерском водом. Иако је плажа подно терасе уређена, купање је забрањено. Наоколо има неколико понтона, а код првог комшије је насут шљунак и направљена широка плажа, па се може бућнути на сопствену одговорност. Ту се увелико граде смештајни објекти. Чини се да се туризам убрзано развија на Шумадијском мору. И треба, јер разлога је прегршт.

 2.Јер је црква у Борчу камена лепотица

Званични назив је Храм Светог архангела Гаврила. Црквени посед је повелики и беспрекорно сређен. Цвеће, дрвеће, клупе за одмор и чесма за путнике намернике да се окрепе и напуне боце за шетњу кроз шуму. Стазицом се пењемо до камене црквице. Удомила се у крилу Борачког крша, са три стране заклоњена стрмим литицама, а са четврте вековним липама. У порти, мноштво гробова у облику камених плоча. Грађена је у византијско-српском стилу са свега два малена узана прозорчета. Улазимо кроз прелепа дрвена вратанца. Унутрашњост скрива велелепни дрвени иконостас са дрвеним крстом изнад. Остаци фресака које се тек назиру потичу из XVI века. Првобитна црква изграђена је у време краља Драгутина, крајем XIII века. Обновио ју је цар Душан, а касније и многи други српски владари. Последњи пут су је опустошили Турци, а настојањем кнеза Милоша обновљена је 1818. године. Под заштиту државе стављена је 1971. године.

Између црквеног поседа и сеоских кућа, уденуло се старо гробље у Борчу. Неколико стотина надгробних споменика различитих облика и величина, махом нахерених на разне стране, понеки прекривени маховином. Већином су узани и издужени са капом на врху, па се зову и капачари. Богатих, разноврсних, живописних и прилично чудноватих шара и исписа. По појединим подацима, најстарији потичу из XVI века, а по другим су подигнути у периоду од Првог српског устанка до Првог светског рата. Биће да нису довољно истражени. Заједничко им је да су израђени од камена из борачког мајдана и да су дело овдашњих каменорезаца.

Читав призор помало подсећа на старо Рајачко гробље код Неготина. Како по несвакидашњој орнаментици и облицима, тако и по свеукупном утиску – обрасло је травом и запуштено. Црква Светог архангела Гаврила и гробље су културна добра од великог значаја.

3. Јер Борачки крш крије остатке средњевековног града

Редак је рељефни феномен. Део је угашеног вулкана који је настао пре око 20 милиона година, у оквиру Рудничког масива. Какве је само скулптуре природа извајала од окамењене лаве. Данас будно стражари над долином Груже. Стене су изузетно чврсте и постојане, необичне боје и делом светлуцкасте те се борачки камен користи као украс у грађевинарству. Спомеником природе проглашен је 2019. године. До врхова се може само пешака, стазицом кроз шуму. Ходамо лагано, упијамо природу, тражимо шумско воће. Највиши врх је на 515 метара надморске висине.

На свега осам метара нижој литици налазе се остаци средњевековног града Борча. Име је, како се верује, изведено од глагола борити се, јер су се за њега често водиле дуге и страшне битке. Иако се први пут спомиње 1389. у вези са угарским упадом у Србију, претпоставља да је постојао много раније, још у доба Римљана који су поставили прво утврђење. Следећи помен је везан за повељу деспота Стефана из 1405. и од тада се у изворима заводи као „славни град Борач“, те не чуди да га је на карту света унео чувени млетачки картограф Фра Мауро. Падом српске деспотовине изгубио је стратешки значај а потом и запустео.

Град је био потпуно прилагођен конфигурацији терена. Имао је шест кула и био је подељен на горњи и доњи град, а служио је и као склониште становништву током непријатељских напада. Данас су видљиви тек остаци појединих објеката попут куле кружне основе и правоугаоне грађевине која је била црква. Спомеником културе од великог значаја проглашен је 1983. године.

Посета дарује потпуни угођај. Физичка активност, бујна природа и богата историја у само једном успону.

4. Јер је кућа Вранића удомила чувеног српског обавештајца

Тако казује позната серија Мој рођак са села. Знак за имање на којем је серија снимана угледасмо на путу ка Борачком кршу. Одлучисмо да проверимо да ли су сцене са малих екрана стварне. После неколико оштријих кривина по земљаном путу стижемо до пространог пропланка на брдашцету. Иза ограде од камена, биће оног борачког, дочекује нас тробојка српска. Вијори се на јарболу, високо. Добродошлицу нам желе маце, куце и рундаво штене које кевће док се не помази и са њим малко поигра. Тек сад нам је дозвољен пролаз. Погледом тражимо домаћина, пуковника Миломира Вранића, кад на дрвеној старинској кући стоји обавештење да је код учитељице. Како су врата отворена, улазимо. У једној просторији све. Као некада. У средишњем делу велики сто са карираним столњаком а около малени сеоски музеј. Камин, два кревета са исплетеним прекривачима, ћилими, дела народне радиности, старо покућство, црно-беле фотографије, зидни сат са кукавицом, вретено и преслица, старе новчанице, и наравно кутак са иконама.

Кулиса нема, све је истинско. Двориште са неколико објеката, стари бунар, поређана бурад и саксије цвећа, кобила и ждребе, увек дружељубиви магарци који прилазе да се мазе. Овде је време стало. Од новотарија придодато је само игралиште за малишане, али се гради нови објекат, претпостављамо ресторан. Надамо се да ће изгледом бити уклопљен у окружење и да неће нарушити праву сеоску идилу.

5. Јер се код Вранића обедује официрски

Када смо већ на селу, греота је штогод не презалогајити. Сигурно је домаће и свеже справљено. Седамо у дебели хлад разгранатог, големог ораха. И јеловник је по сеоском обичају, нема много бирања. Тек оно што је тог дана спремила вична куварица. Обично су у понуди два, три јела. Данас је свадбарски купус са пројаром. Можда мало тешка храна за врео сунчани дан, али се момцима нашироко смеши брк. Заронили у купус, ни реч да прозборе. Тек на пола ћасе се огласише – говори седам језика, баш као и српски обавештајац у серији. Нежнији члан екипе ипак бира домаћинску плату – сир, кајмак, кулен, пршут, суви врат, и сланиница, ситно тек прошарана машћу. Очекивани укуси, шумадијски, сласни. Друштво нам све време праве куце и маце које се умиљато мотају око ногу и стрпљиво вребају који залогајчић. Почастисмо их обилато.

Укусе домаћинске хране употпуњује поглед који са једне стране пуца на литице масивног Борачког крша, а са друге на Гружу и Гружанско језеро. Ех, знао је сналажљиви пуковник Вранић свашта, па и где себи да нађе мир.

6. Јер се у крчми “Ко то тамо пева” одмара отворених очију

Још у одласку, крај пута ка Книћу, спазисмо крчму названу по култном филму Ко то тамо пева. У дворишту паркиран аутобус Крстића и сина. Намерачисмо да у повратку свратимо на кафицу. И би тако. Но, ми тамо, а аутобуса нема. У неверици се врзмамо око трагова точкова у земљи. Прилази нам разговорљиви и срдачни домаћин и открива да је бусић отишао да провоза групицу по околини. „Да, у возном је стању“, одговара на наше зачуђене погледе, и шеретски додаје: „Али, прима само оне са венчаним листом“. Наравно, овде је све у духу чувене авантуре са фирмом Крстић. Искрено признаје да аутобус није примерак из филма, али је скоро једнако времешан, из 1953. У то стиже и „нестали“ аутобус. Излази раздрагани свет. Завирујемо унутра. Све изворно, нетакнуто, непоправљано. Али и даље тера по путу. Неуништив је. Баш као и велики Бата Стојковић у филму.

Ликови из култног остварења су посвуда у пространој башти у цвећу са дрвеним столовима и клупама. Атмосфера опуштена и домаћинска. Унутрашњост крчме еклектична. Понешто од свега – народне радиности, старог покућства, инструмената и слика, преко страних постера и плоча, до џубокса. Свашта за видети и прочитати. Необично месташце за потпуно опуштање и освежење.

После гружанске пустоловине зачињене српском кинематографијом седамо у свој превоз, дакако удобнији од Крстићевог. Надахнути разноврсним утисцима, углас запевасмо: Зааа Београд! Вози Мишко!