„Нигде нема такве зоре, као изнад Мокре Горе,“ тврди заљубљеник у крајолик.  Основа доброг има, јер је предео Шарган-Мокра Гора парком природе проглашен 2004. године. У загрљају Таре и Златибора, напојен токовима Белог и Црног Рзава, брзацима и водопадима, обдарен благотворним водама, распеваног рељефа, обраслог лековитим биљем и густом шумом. Речи стихотворца Михаила Ћуповића Ћупе побуђују знатижељу и чикају нас да истражимо. Једно је унапред сигурно, западна Србија никад изневерила није.

Зашто посетити Мокру Гору и Вишеград

1. Јер је Мећавник уметност живљења

Замислио га је прослављени редитељ Емир Кустурица током снимања филма “Живот је чудо”. “Као утврђење које се брани од свих тровања друштва. Као потврду да се дом може поново пронаћи”. Сан је преточио у збиљу и тако настаде Дрвенград на брду Мећавнику, међ’ Таром и Златибором. Од борових талпи и брвнара динарског типа, изворних, пренетих из околине и Републике Српске, које су преуређене за удобни боравак. Има све одлике и садржаје урбаног насеља – главни трг, угоститељске објекте, хотел, цркву брвнару посвећену Светом Сави, галерију, књижару, биоскоп, и продавницу народне радиности.

Удомио је и затвор. Симболично. У Кустином маниру. Иза решетака нас посматрају двојица. Препознаћете их. Да ли им друштво прави још понеки злочести не сазнасмо, јер у тамницу не крочисмо. Својеврсни је омаж личностима које домаћин сматра великанима и пријатељима. Главна улица названа је по Иви Андрићу, а ходи се и сокацима који носе имена Николе Тесле, Дијега Марадоне, Новака Ђоковића, и великих филмских и књижевних стваралаца. Имена познатих Срба и странаца, називи и ликови чувених писаних и филмских остварења истакнута су свуда.

Живи се у складу са природом. Попут малог газдинства, узгаја се и производи све за живот потребно. Плодови са поља, из воћњака, пластеника и штала износе се на трпезу, домаћински названу српски сто, налик изобиљу шведског, само што се за овим српским седи људски и једе органски. Од савремених друштвених пошасти брани се културом. Домаћин је чувеног филмског фестивала Кустендорф, музичког фестивала Бољшој, јесењег Фестивала позоришта, мајског Фестивала писаца, и разних културних дешавања.

Народно градитељство и природно окружење пригрлили су поједина достигнућа савременог света, тек зарад угодности и потреба посетилаца. Онима дубљег џепа на располагању је и хелидром. За брзи долазак и још хитрији одлазак, злу не требало. У духу здравог живота, у понуди су трим стазе, кошаркашка дворана, тениски терени, и базен.

А када снегови прекрију гору, свега осам километара од Дрвенграда, уским асфалтираним путем узбрдо, стиже се до скијалишта Ивер на истоименом врху лепојке Таре. У близини је и црква Светог Јована Крститеља. Новије здање у цвећу, обгрљено шумом, на левој обали реке Камешине. Ту је и лековити извор Беле воде. Мештани кажу да је јединствена у Србији и врло ретка у свету. Природе и здравља у изобиљу око”града који изгледа као да се у њему увек живело, а није никада“. Тако га описује, а ко би боље од самог његовог ствараоца коме је данас управо овде дом.

2. Јер Шарганском осмицом језди последњи европски Ћира

Преко сијасет мостова и кроз небројено тунела и планинских усека возио је чувени Ћира од Београда до Дубровника преко Сарајева. Од 1925. до 1974. када је отеран у пензију. На предлог групе ентузијаста тадашњи ЖТП Београд оживео је део јединствене пруге 2003., у туристичке сврхе. Шарганском осмицом, једином пругом уског колосека у Европи, ширине 760 милиметара, данас опет пишти парњача, романтично названа Носталгија. Клапара дуж више од 15 километара од Мокре Горе до станице Шарган Витаси и натраг, пролазећи кроз 22 тунела и преко пет мостова и савладавајући висинске разлике од 300 метара.

Света разноликог и шароликог. Тражи се карта више, али тапкароша нема. Само по начелу ко је бржи, њему карта. Они најхитрији се нестрпљиво укрцавају у вагоне, сваки различитог размештаја дрвених клупа и седишта. Старинско, а као ново. Чисто и уредно. Носталгија је запиштала и романтика почиње. Пријатни глас се обраћа на српском и енглеском, откривајући путницима најбитније податке, а онда креће музика, домаћа, препознатљива. Звуци трубе, хармонике и фруле. Током око 150 минута вожње одмара се на неколико стајалишта. Свако има своје дражи. Са видиковца званог Крст можда и успете да видите чувени облик осмице, на другом је луди камен где се одиграла прва просидба, на станици Јатаре ниједна карта никада није продата, али зато има водопад за освежење, а станица Голубићи направљена је за снимање филма „Живот је чудо“. Ту се да свашта необичног видети, у стилу професора Емира. Успутни пејзажи су нестварни, природа заносна и подивљала. Дуж пруге постављени су стари вагони и локомотиве као музејско-историјски простор на отвореном. Узбудљиво, романтично и свакако носталгично. Мало старији путници враћају се у безбрижно детињство, присећајући се чувене песмице о задиханом Иви и захукталој, ћиху-ху локомотиви. Остварили су дечји сан да се једном таквом и провозају. Странаца, чини се, има више од домаћих. Добар глас далеко се чује. Посебно су упадљиви и симпатични Јапанци, група младих, видно узбуђени и знатижељни, фоткају немилице и ужурбано се шеткају да случајно нешто не пропусте. Није им замерити. Пристигли из својих брзих, “метак“ возова, за њих је ово чиста егзотика. Вероватно и за многе са Запада. И они, занесени крајоликом, смешкају се у изворном амбијенту Ћире који их труцка и дрмуса по стрминама и кривинама. Ми, иако свикнути на свакојаке околности, делимо утиске. Јоште смо и дубоко поносни на своје уређено гвоздено вијугаво чудо.

Шарганска осмица сјајан је пример како старина може да се отргне од заборава и преточи у историју која живи и којој се диве. Некада градитељски подвиг, и данас ремек-дело која пружа незаборавни и јединствени доживљај.

3. Јер се у осмици крепи претоп лепињом

Одолели смо познатом српском обичају обедовања у возу, најслађим залогајима, и сачекали искрцавање на последњој станици Мокрој Гори. Право из Носталгије утрчасмо у још једну Осмицу, сада ресторанску. У хладовину баште, смештену скоро на самом перону. Прича се да се управо овде справља најбоља претоп лепиња. Дика је краја. Стиже и телећа чорба и свињски медаљони на кајмаку. Све је савршено, за препоруку. Али претоп лепиња! Сочна, пуних, јаких укуса. Оздравља и опоравља у свако доба дана. Можда би требало мало одморити, али времена нема. Призива нас “лијепи стари град Вишеград“. Наоружани мокрогорским здравим калоријама хитамо ка граници, удаљеној свега тридесетак километара.

4. Јер се у Вишеграду сливају историја и природа

Географски је на ушћу Рзава у Дрину. Делила је плаховита и силовита Зеленика народе и  краљевства. О њу се отимаше сви одвајкада. А Вишеград се неким чудом успео разбашкарити преко обе њене обале. Ретка привилегија. Најстарији трагови живота на овом простору потичу из доба Илира, око 1500 година п.н.е. У историјским изворима први пут се спомиње почетком XV века када је припадао српској властелинској породици Павловића, па се претпоставља да је по њој и стари град, изнад данашњег, добио име Павловац или Павловине. Због свог стратешког положаја био је често на удару многих, засигурно Турака и Аустроугара.

Данас је живахна, весела и надасве гостопримљива варошица којом снажно провејава дух старих времена. Нераскидиво је везана за Ива Андрића, јединог нам нобеловца, за сада. Иако је рођен надомак Травника, у Вишеграду је детињио и изучио основну школу. Сећања на великана пера су посвуда. Пре уласка на најчувенију ћуприју на свету, издигнут је споменик Иви. Скроман, али у цвећу. Уприличена је Спомен-учионица Ива Андрића где се сазнаје какав је ђак био, и кућа у којој је провео дечачке дане, на левој обали Дрине, која се може видети само споља. Шетњом кроз вишеградске сокаке упознаћете Цареву и Газанфер-бегову џамију, Храм успења пресвете Богородице, и споменике Мехмед-паши Соколовићу и борцима из последњег рата. Околина је подједнако богата, природно и историјски. У близини су Вишеградска Бања, манастир Добрун, у клисури Рзава из прве половине XIV века, и Спомен-комплекс Стари Брод на Дрини. Потресна поставка у сећање на више од 6000 Срба погубљених 1942. године.

Тумарајте каменим сокацима и ослушкујте чаршијске приче, почастите се ћевапима и којим слаткишем, провозајте се возићем Ћирком, бродићем запловите Дрином, успните се на околна брда и истражујте. Препустите се вишеградском духу. И обавезно оставите штогод за следећи пут, јер Вишеграду се мора вратити.

5. Јер је на Дрини ћуприја овенчана Нобелом

Дан се лагано порађа над Дрином. Расањује се и знаменита ћуприја, по ко зна који пут се умивајући студеном водом и огледајући се у светлуцавој бистрини разиграних зелених прелива. Колико ли је пута Андрић сведочио овом љубавном плесу сунца, Зеленике и градитељског достигнућа у свануће. Где ли је седео, колико ли је корака начинио белим каменом над његових девет моћних стубова, да ли је икада Дрином запливао и прошао подно једног од 11 лучних отвора? Питања се неумољиво роје док на обали пијуцкамо јутарњу кафу и гутамо домаће уштипке, ненадмашне. Призор који никога не оставља равнодушним. Но, само му је Андрић вечност подарио. За роман “На Дрини ћуприја“, али и своје свеукупно књижевно стваралаштво, добио је Нобелову награду 1961. године. Ћуприја, уједно и главни лик епске приче, приповеда о скоро четири столећа историје поднебља и важним догађајима. А како је не би ни било да Дрине није, Андрић је на доделу најцењеније награде понео и плочу са композицијом “Марш на Дрину”. Тако су се ћуприја и Дрина не само читале, већ и свирале у Шведској, а и даље.

Званично је мост Мехмед-паше Соколовића. Рођени Србин, Бајица, је у младалачким данима као данак у крви одведен у Османско царство. Догурао је далеко. До положаја великог везира, првог до султана. Кажу да завичај никада није заборавио. Тако је око 1570. задужио најбољег неимара тога времена, дворског архитекту и врховног градитеља Цариграда, Мимара Синана, да Дрину премости. И неколико лета касније Вишеград је добио велелепно здање које је 2007. уписано на Листу светске културне баштине организације УНЕСКО.

На средини моста је капија од белог мермера на којој је уклесан натпис арапским писмом. Начусмо да су стихови који зборе о градитељу и години зидања. Шта год да казују не могу надмашити Ивине мисли: „Живот је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као мост на Дрини“.

6. Јер је Андрићград ода историји и српским великанима

Осмислио га је Кустурица надахнут делима Ива Андрића. На полуострву између Дрине и Рзава, у близини ћуприје. За посетиоце је отворен у јулу 2012., а званична свечаност одржана је две године касније, на Видовдан. Зван и Каменград, представља туристички, културни и административни центар мешовитих архитектонских стилова – византијског, отоманског, ренесансног и класицизма. На улазу добродошлицу желе браћа Соколовић, Мехмед-паша и Макарије. Поред нобеловца, тргове и споменике имају и два великана Никола Тесла и Петар ИИ Петровић Његош, а недавно је откривен спомен Меши Селимовићу. Унутар зидина су угоститељски објекти, галерије, књижара, сувенирница, продавничице, црква посвећена Светом цару Лазару и косовским мученицима, и наравно биоскоп Доли Бел, који поново ради. Сместио се и Андрићев институт, Градска управа и још неколико институција. Од отварања се стално дограђује, а садржаји допуњују.

Несвакидашње место пригодно за породично или романтично дружење, вечерњи излазак или тек туристички обилазак. Пажљиви посматрач доживеће га и као час историје и културе. А нова сазнања побуђују машту и нове промисли. Недвосмислено је то знао идејни творац града посвећеног Иви када га је осмислио да „на једном месту представља све недосањане Андрићеве снове“.

7. Јер БС Златибор нуди освежење и за путнике и за аутомобиле

Саставни део пута до куће је освежење, које је и нама и нашем аутомобилу добродошло. Drive cafe на Газпром бензинској станици на Златибору нуди „предах у 1000 укуса“ и сијасет кафа које ће вас окрепити за пут натраг одакле год да долазите. А док се ви окрепљујете уз укусни еспресо, лате или капучино, ту је аутоматска перионица за ваш аутомобил.
Запамтите, важно је правити редовне паузе и освежити се на путу натраг, посебно у сезони путовања, јер чувајући себе и наше аутомобиле – чувамо друге.

Време се колеба поприлично, али природа баш и не хаје. Истрајно одева свој блистави пролећни плашт и дозива. Једва дочекасмо. Идемо у походе неспутаним лепотама, у крај где настају врхунски сиреви и још бољи мед. Пут води преко Пожаревца.

Зашто посетити Хомоље

1. Јер Хомоље одише природним лепотама

Област је у источној Србији обргљена планинским венцима одасвуд. Званични помен Хомоља везује се за XIII век када су целим Браничевом господарили бугарски великаши. У стара времена, због своје неприступачности, служило је као збег. Дичи се много чиме, понајпре Хомољским планинама, које су просечне висине око 900 метара. Обрасле су храстовим и буковим шумама и прекривене непрегледним пашњацима и ливадама на којима се још могу спазити катуни. Богате су разноврсним и лековитим биљем, шумским плодовима и станиште су многим животињама.

Док пешачите уређеним и обележеним стазама или сте у планинарском походу на неки од врхова, можете срести срну, зеца, лију, дивљу свињу, али и вука. Овде се посматрају птице, лови, рибари, и успони савладавају бициклом. Посебну чар дају многобројне пећине од којих су најпознатије Церемошња и Равништарка. Познато етно-село краја је Тршка. Многи кажу да је једно од најбољих у Србији. Не можемо потврдити јер смо пољубили врата. Уранили смо дан. Налази се на путу ка Жагубици и обележено је скретање за земљани пут.

Најважнији водени ток је река Млава, која је усекла 16 километара дугу Горњачку клисуру кроз раскошну, необуздану природу. Због верских здања и остатака средњовековног града Ждрела, мештани клисуру називају светом котлином. Многе мистичне приче и легенде су везане за Хомоље. На једном делу свог тока, Млава се не чује. Мештани га зову „вода која ћути“. Једна легенда вели да је на том месту гласник донео вест о изгубљеном боју на Косову. Тад је све занемело, па и Млава. Друга је везана за цара Лазара и манастир Горњак. Испричаће вам је мештани када пристигнете.

Хомоље се не да обићи, а камоли истражити за дан или два. Мора му се враћати и сваки пут знатижељно откривати нове кутке.

2. Јер манастир Горњак је задужбина кнеза Лазара

„Крст на њој блиста, сунцу одговара, и по хладној стени златне пруге шара“, тако је у песми Пут у Горњак свој сусрет са манастиром у срцу Горњачке клисуре описао можда и највећи српски романтик Ђура Јакшић. Удомио се у живописној природи, подно стрмих литица планине Јежевац, на левој обали Млаве. Некада зван Ждрело, данас Горњак. Једно предање каже да је име добио по средњовековном оближњем граду, а друго да је назван по горњаку, горском ветру. Задужбина је кнеза Лазара који је желео да учини мали принос Богородици. Грађена је између 1379. и 1381. године у моравском стилу. Делио је судбину свог народа. Рушен је, паљен и небројено пута похаран. Нестале су све драгоцености из ризнице, међу њима повеља цара Лазара, чаша са његовим иницијалима, златни путир који је даровао манастиру, и барјак цара Душана.

Од средњовековних грађевина сачувани су главна манастирска црвка посвећена Ваведењу, капела Светог Николе и испосница Григорија Горњачког. У конаку је направљена капелица посвећена Светом Илији. Ту је ковчег са, како се верује, чудотворним моштима Григорија Горњачког. Главна црква се тренутно обнавља и улаз није дозвољен.

Преко пута, на десној обали Млаве је малени хотел где се може презалогајити и коначити, а околним шумама може се тумарати уређеним пешачким стазама. На паркингу је истакнута мапа краја са јасно обележеним знаменитостима и природним лепотама. Усликајте је, биће од помоћи у даљем истраживању.

Недалеко, на самом улазу у Горњачку клисуру, налази се манастир Благовештење. Верује се да га је изградио деспот Стефан Лазаревић, у скоро окомитој стени. Изузетан призор. Постоји ознака на путу као и проширење за паркинг, но манастир је пуст.

3. Јер Крупајско врело је Хомољски бисер

У подножју планине Бељанице, са десне стране Крупајске реке, измештено од света и заборављено од времена, у густом неокаљаном растињу притајило се благо Хомоља. Плава и зелена се поигравају својим најјаркијим и најпитомијим нијансама осликавајући бајковити крајолик. И хук слапова који се не да надгласати. Мелем за очи и душу. Још да имамо воду чиме захватити и напојити се. Можда бисмо коју трунку злата нахватили. Јер како легенда вели, Хомољске планине су прогутале големо благо које се скрива на дну Крупајског врела у златној пећини, а чува га водени дух, вероватно злочест. Ми не кренусмо у потрагу у толике дубине, али неко јесте. Рониоци су се спустили на 123 метра дубине и открили мрежу канала који воде до пећине. Биће да у сваком предању има нешто истине.

И док маштате о зачарном благу, окрепите се у једном од два ресторана и обавезно се частите пастрмком из рибњака. На располагању је необични базен од камена где се лети да освежити. Крупајско врело је споменик природе. Чисто и нетакнуто. Чини се само да би околину ваљало мало оплеменити. За почетак, средити прилазни пут и посадити траву на земљаном паркингу.

4. Јер у бањи Ждрело уживају и клинци

Позната је по својој термоминералној води. Извире на дубини од 180 метара и на површини је температуре 40 степени. Лековита је, нарочито за костобоље. Данас је приватни угоститељско-забавни комплекс Терме Ждрело. Посетиоци се опуштају у спа центру, брчкају у четири отворена и пет затворених базена, а клинци уживају на спољним и унутрашњим тобоганима. Осим гостију хотела, приступ је омогућен свима на бази дневне карте.

Хотел је изграђен у облику замка, а унутар комплекса преплићу се Римљани и стари Грци, и за сваког има по нешто. Од тезгица са аутентичним производима овог краја, сувенирима и разним дрангулијама, продавнице гардеробе, преко пластичне кравице, бачве за заљубљене, до фонтане са змајем, јер овде су некада слетали. Ово сјајно место за одмор и породично дружење својом понудом никога неће оставити равнодушним.

Налази се десетак километара од Петровца на Млави, уз сам пут, уз који се протеже уређена пешачка стаза са осветљењем и клупицама. Поред комплекса је простор за камп-кућице, а на располагању је и приватни смештај. Провозајте се насељем. Изненадиће вас повелике куће и неколико безмало двораца са оградама које блага вреде. Многе су ненастањене. Градило се, изгледа, за пензионерске дане.

5. Јер Хомољски залогаји су чудесни

Како нас је сутон затекао у Термама Ждрело, Етно ресторан се учини више него примамљив. Испоставиће се, пун погодак. У понуди свакојаког послужења. Бирамо овдашње укусе. За почетак, циганску погачу. Ватрена, баш како назив указује. Горе уста, али се једе у сласт. Качамак са сатарашем. Да га пробали нисмо, пропустили бисмо много. И плату хомољских сирева. Називи симпатично истакнути на папирићима на чачкалици. Умешала се међу њих урда. Загонетно се гледамо. Конобар нам појашњава да је то крављи, грудвасти сир. Сви су врхунски, али трофеј несумњиво иде козјем, без премца је.

Пристиже и влашки тањир. Меса разноразног, али пљескавица какву још не кушасмо, да нам опросте вешти јужњаци. Било је још свашта занимљивог за пробати, али већ смо претерали. Биће прилике, јер за овакав гурмански доживљај ваља далеки пут превалити. Док смо се наслађивали хомољским ђаконијама начусмо да су људи овога краја најдуговечнији у Србији. Уз ваздух и природу припомаже и исхрана. А наш мудри народ је одувек знао да здравље на уста улази.

6. Јер и на БС Пожеревац 3 служимо окрепљујућу кафу

Предуслов сваког врхунског путовања је будност, те потражисмо паузу на БС Пожаревац 3 где служе врхунску италијанску кафу у свим облицима. Узесмо капучино, и то у највећој величини, да зачинимо путовање аромом квалитетне кафе. Путовање почиње првим гутљајем омиљеног пића.

Природа се увелико разбујава и разиграва. Сунашце мами широке осмехе и огрејава тело. А где хитро и душу разгалити и срце распевати, до на југу. Хитамо у град севдаха и мерака. Где се старина још одупире модерном. Где су моме убаве, а делије вичне песми и игри. Ауто-путем ка Северној Македонији угодно стижемо у родно место Боре Станковића, на крајњем југу домовине.

Зашто посетити Врање

1. Јер је Врање град Боре Станковића

Удомио се у долини Јужне Мораве, у котлини међ’ три планине. Нема поузданих података када је настала прва насеобина, али с обзиром на важан географски положај, биће да је било поприлично давно. Први писани траг о Врању потиче из XI века, а у састав српске државе улази под Стефаном Првовенчаним два столећа касније. Током бурне историје морили су га Бугари и Немци све до коначног ослобођења крајем II Светског рата.

Шетња Врањем је изузетно занимљива, разноврсна и узбудљива. На почетку главног шеталишта је мапа града израђена као подни мозаик. Ту је и фонтана која се тренутно обнавља. Сунчан и топао пролећни дан измамио је свеколиког света. Их, колико човека, симпатично би рекли Врањанци. Чувају свој посебни говор љубоморно. И треба. Пешачка џада је подугачка, живахна, са мноштвом угоститељских објеката и разних продавничица. Паралелно се њом делом се протеже и такозвана улица провода. Ех, ту се мора сркнути кафица. Начичкани кафићи и ресторани, младеж весело чаврља, атмосфера домаћинска, скоро интимна. Уска уличица излази на познату Барбери зграду. Обични стамбени објекат необичне фасаде у шарама и бојама луксузне модне куће. Иако је непознат мотив власника или градитеља да је таквом начини, свакако је занимљивост о којој се прича. Много још допадљивих здања крије Врање, шетајте и открићете их, а сигурно ћете доспети и до старог хамама.

Предах од вреве нуди повелики и лепо уређени градски парк. Обавезна је посета Белом мосту преко Врањске реке, на рубу града. Свеже обновљен, чини се, ненагрђен словима и цртежима. Зову га и Мост љубави, према трагичном ашиковању двоје младих. Богата Туркињица се загледала у српског пастира, те је страдала од сопственог оца штитећи свога драгана. Потом је и он одузео себи живот. И тако настаде мост, каже легенда. На њему је табла са исписом на арапском и турском језику. Ниједан не говоримо, нажалост. Шта год да казује, мост је одвајкада симбол спајања, те се порука да наслутити. Једно је дакако сигурно – у љубав се не сме мешати. На самој обали је малена дрвена црква Свете Петке, позната и као Крстата џамија, дуге и необичне историје, а недалеко, на другој обали, уздиже се манастир Светог оца Николаја.

Прилично чист, темпераментан и срдачан град у којем провејава старински дух из сваког кутка. Јасно је зашто је надахњивао стваралаштво Боре Станковића и украо и душу и срце српском Паваротију, Станиши Стошићу који је надалеко прославио врањски мелос. Не чусмо уживо Лелу, Јелену, али нас трубачи обрадоваше још у преподневним сатима. Врело и весело на српском југу одувек било. Да тако и остане.

Град који има душу, крилатица је која нам је пожелела добродошлицу на улазу у Врање. Има је и те како. Украо је делић наше, али нам је много више подарио своје.

2. Јер Народни музеј Врање је ужитак за љубитеље историје

Смештен је у Пашином конаку, изграђеном средином XVIII века, на самом шеталишту. Платоом испред некадашњег селамлука у којем су боравили само мушкарци господаре малишани. Безбрижно трчкарају, возе бицикле и скејтове, смеју се и раздрагано галаме. Испред улаза је споменик Станиши Стошићу. Музеј баштини етнолошку збирку. По одајама у приземљу изложени су комади накита и градска и сеоска ношња овога краја. Нашао би се и понеки комад гардеробе који би се и данас могао оденути поносито. А накит, разноврстан и необичан, вечно актуелан. Даме ће засигурно уживати. На спрату су трпезарија, салон, спаваћа и девојачка соба. Прилично верно дочаравају старо Врање. Оближњи харемлук, некада настањен само женама, се обнавља и удомиће археолошку збирку. Чекамо отварање нестрпљиво.

3. Јер у Бориној кући станују Коштана и Софка

Врање је нераскидиво везано за свог Бору Станковића, једног од највећих писаца српског реализма, који је цело своје књижевно дело посветио свом завичају. Писао их је врањским говором упркос бројним осудама. Тако га је и овековечио у својој Нечистој крви, Коштани, Ташани… Данас се ова дела баштине у Бориној родној кући у Баба Златиној улици, уском калдрмисаном сокачету. Названо је по Бориној баки Злати, која га одгајила пошто је рано остао без родитеља. Пролазимо кроз велику стару капију и улазимо у пространо двориште. Цветно и питомо. Под дебелим хладом столетног дуда који је, како су обичаји налагали, засадила баба Злата пре но што је дом почела градити. У дворишту је и винова лоза, бунар и низак сточић са три троношца, преко ограде веранде пребачен ћилим. Све као некада када је Бора овде одрастао. И унутрашњост је намештена изворно. Гостинска соба уређена махом оријентално и баба Златина соба са гвозденим креветом и дрвеним разбојем на којем је ткала. Преко пута је Борина соба. Изложена су његова књижевна издања, рукописи, фотографије из позоришних представа и снимљених филмова, и лични предмети. Овде се може остати сатима.

Из дворишта се види Прибојчићева кућа, још једно здање оријентално-балканског стила. У близини је и родна кућа духовника Св. Јустина Поповића.

4. Јер је овим крајевима некада господарио краљевић Марко

Неколико километара од града, на путу који спаја Врањску са Лесковачком котлином, налазе се остаци средњевековног утврђења, на истуреном гребену између планина Пљачковице и Крстиловице. Претпоставља се да је град подигао цар Јустинијан I у VI веку, а да данашњи остаци утврђења потичу из XIII века. По народном предању, утврђеним градом је некада господарио Марко Краљевић, па је по јунаку и назван.

Уређеног паркинга нема. Постоји једино проширење на путу где може да се спакује тек неколико возила. Дочекује нас депонија смећа, разбацаног посвуда. Призор који би и најодлучнијег туристу одвратио. Но, ипак настављамо земљаном стазом неколико стотина метара у таквом оркужењу. Даље је чисто. Биће да неколицина која смогне снаге да зажмури и стигне до утврђења успут научи лекцију, те за собом не оставља ни пикавац. На успону ка гребену се разазнаје стазица од камена. Свакако ходите опрезно узбрдо, а поготово низбрдо. Очекивано, и тврђава је запуштена. У шибљу и растињу. Без икаквих ознака, те се само може нагађати шта су неимари градили. Између падина брда поглед се пружа ка граду, док подно стрме литице жубори вода. Природа је понудила сјајни доживљај, још да јој човек малко припомогне. Маркова тврђава један је од најстаријих културних наслеђа врањског краја и  културно добро од великог значаја. Како ли би тек изгледала да је од штогод мањег значаја. Туга и срамота.

У повратку ка Врању је одвајање за брдо Пржар. Скрећемо у нади да ће нам поправити утисак. И јесте. Шумовито, сређено излетиште где се угодно може освежити и прошетати. Одатле се пружа још један леп поглед на Врање.

5. Јер Врањска бања има најтоплију воду у Европи

Лековита вода користила се још у античко доба. Лечили су се и чланови обе српске краљевске лозе. Један од краљева и данас је присутан на муралу на стени над речицом Бањштицом. Удаљена је 12 километара од Врања, на надморској висини од око 400 метара. Дичи се најтоплијом, тачније најврелијом минералном водом на тлу Старе даме. Температуре је 96 степени. Крајње је необично видети воду која у центру лечилишта тече из славине, а пуши се. Бојлера наравно, нема. Благодетна је првенствено за костобољу. Слатко месташце за лечење и опоравак, али и за пријатне тренутке одмора. Стара здања је потребно обновити и дотерати. Гради се нови луксузни хотел у стени, те би бања ускоро могла постати примамљива и за господу дубљег џепа.

6. Јер зоо врт Мишић удомљава опасне зверке

Дечица више не морају до престонице да уживо виде дивље зверчице. А има их поприлично – тигрићи, кенгури, мајмуни, лемури, зебра, камила, фламингоси, ибиси, ждралови, алпаке, ламе… Укупно је око 2.000 представника 250 врста. Власник непрестано повећава дружину – пар лавића је већ пристигао, а фокице се очекују ускоро. Домови становника пореклом из егзотичних крајева имају климе и подно грејање, те за њих зиме нема. Малишани могу да се друже и са куцама и коњима и да похађају школу јахања. Зоолошки врт Мишић, простире се на око осам хектара приватног имања, у селу Дулану, десетак километара од Врања. Може се доћи на целодневни породични излет, али и провести неколико дана у новоизграђеном хотелу унутар комплекса. Хедонисање је зајамчено на унутрашњем базену са сауном и сланом собом. За клинце голема радост, за врањски крај сјајна туристичка понуда.

7. Јер ресторан Мишић крије специјалитете јужне Србије

После узбудљиве дружбе са драгим створењима, време је за обедовање у пријатном ресторану Мишић. Увек ради да кушамо специјалитете краја, наручујемо телећи реп испод сача. Пун погодак. Месо ситно сецкано, сочно и зачињено онако врањски, ватрено. Стиже и пасуљ на тавче – Македонци да се постиде, пљескавица – Нишлије да позавиде, и врућа погача коју мора да је умесила вешта домаћица. И наравно, незаобилазна моравска салата, чинијица за сваког да се не отимамо. Понуда је богата – од печења, преко разноврсног роштиљског меса, паста и пица, до речне и морске рибе. Верујмо да је све укусно, али је репић врхунски. Топла препорука. Уф, какав јужњачки завршетак врањске пустоловине. Још да смо стигли током дана да мерачимо на сунцу на тераси ресторана. Биће прилике, јер вратићемо се сигурно када се у зоо врт уселе лавићи и фоке.

8. Јер и на НИС Петролу можете платити гориво из аутомобила

После „врањског сафарија“ дође доба и за растанак. На БС Врање-град смо сипали гориво уз помоћ Drive.Go апликације. Дођосмо, гостопримљиви Врањанац нам наточи гориво, а ми скенирасмо QR код платисмо преко апликације. Без чекања, са свог седишта, брзо и лако. Искористили смо и могућност самоуслужног прања аутомобила – заслужио је и он мало одмора после ове пустоловине. Освежени и пуни утисака, крећемо назад кући – да се утисци и телећи реп испод сача слегну и у нашим доживљајима, али и стомацима.

Кад зазими и забрије северац, ваља се држати југа. Мисле тако они који не знају за сеоце које се домишљато изборило са равничарским ветровима и великим снеговима. Где је најживахније у зиму баш. Осмелили смо се да га посетимо. Успут канимо да истражимо околину у сврнемо у месташце познатих велепоседника и кочоперног имена. Са ауто-пута за Суботицу скрећемо за Србобран.

Зашто посетити Србобран и Турију

1. Јер Србобран је љупка варошица богате историје

Дуго је носио назив Сентомаш, или сличну верзију имена Свети Тома. Према мађарским писаним изворима, средином XVIII века додато му је Србоградски или Србоград. После Великог рата и присаједињења Војводине Србији добија име Србобран по утврђењу-шанцу који је током Револуције 1848. изграђен код данашње Србобранске улице. Како су њему били ушанчени Србијанци, симболично је прозван србијански, а штогод касније Србобран. Данас, нити обележја, нит спомена чувеном рову.

Србобран грле многе воде – речица Криваја, Велики бачки канал и неколико бара, те су земљи подариле изузетну плодност. Богат је термалним водама, које се не користе у лековите сврхе, али ипак има свој извор здравља, Жути бунар. У центру, подно слатке стрехе непрекидно тече вода. Жута, богата јодом. Не дајте да вас одврати боја, а ни мирис, није баш мио, али се свикне после пар гутљаја. За здравље ваља зубе стиснути.

Плодна земља је својевремено изнедрила и велепоседнике. Најчувенија је породица Дунђерски, коју мештани памте и по доброчинству. И данас се могу видети велелепна здања некада најбогатије пречанске породице. На овдашњем православном гробљу је капела Дунђерски, коју је сазидао Лазар, отац Ленке, вероватно најпознатијег члана породице захваљујући перу великог романтичара Лазе Костића. На улазу у гробље је Маузолеј Стевана Дунђерског. Подсећа на куполе средњевековних српских манастира. Градња је коштала 200 вагона пшенице. Златно класје и данас је злата вредно. Унутра нисмо крочили. Обнавља се. Гробље је необично и због већег броја костурница, породичних гробница, које сличе мањим маузолејима. Није да се гробље може сматрати пригодним туристичким одредиштем, али некада зна да исприча много о мештанима и њиховом животу.

Србобранским шоровима провејава и краљевски дух, јер једном њима ходише краљ. Додуше, тада званично престолонаследник, Александар I Карађорђевић. Угостио га  је у свом раскошном салону Стеван Дунђерски 1919. До њега се довезао прелепим каруцама. Наш домаћин нажалост није имао кочије и два вранца да нам узајми да прокасамо сокацима и краљевски доживимо китњасте куће живих боја. Морали смо пешака, али смо подједнако уживали.

Плодном земљом, марљивим домаћинима и борбеном прошлошћу диче се мештани, поносито нам прича наш домаћин. Милина га је слушати. Колико је само љубави уткано у описе сваког кутка дома свог. За њега је свакако посебан и најлепши. Искрено, вреди га обићи. Те уместо у кафану покрај пута, свратите у Србобран и одвојите који сатић за истраживање узбудљиве околине. Изненађења лепих мањкати неће.

2. Јер у Србобрану заједно живе две хришћанске цркве

Историја, нарочито у мешовитим и мањим местима, често се огледа и кроз верска здања. Док различите цркве и вероисповести опстају, има и поштовања и суживота. Србобран се чини управо таквом средином.

Већ на прилазу месташцету уочавају се два горостасна торња. Симболично представљају српски народ с обе стране Саве и Дунава, а монументална лађа цркве њихово уједињење и снагу. Звона се, кажу, чују и до 25 километара у круг. Православна црква Богојављења Господњег основана је 1787. и градила се двадесетак година. Страдала би у сваком оружаном сукобу, а било их је на овим просторима. Звона би тада заћутала и бивала претапана у топове. Но, мештани су били упорнији од ђулади, па би је увек обнављали.

Сматра се једним од најлепших православних богомоља панонског поднебља и заштићени је споменик културе. Али, врата су јој затворена. Веома неуобичајено за православни храм у Србији. Испред цркве је уређени парк, омиљено састајалиште младих, и Споменик палим борцима и жртвама фашистичког терора.

На другом крају вароши је римокатоличка црква Узвишења Светог Крижа. Прва богомоља на данашњем месту сазидана је 1783. без торња и крста. Како је број становника, а тиме и верника растао, 1815. је изграђена права богомоља са високим торњем и крстом. И она је попут православне страдала током Револуције 1848. Обновљена је двадесетак година касније, а данашњи изглед поприма почетком прошлог века. Повелико здање које доминира, претпостављамо мађарским делом Србобрана. У њу смо ушли. Сјајно осликани свод, разнобојни витражи и разне фигурине. Кривудавим уским степеницама пењемо се на балкон одакле унутрашњост блиста пуним сјајем. Одатле се пролама звук оргуља.

3. Јер Туријска кобасица држи Гинисов рекорд

Зачело се све зиме 1985. Снежна беше, веле мештани. Кад послова у пољу нема, народ се у кућу шћућури, ложи дрва, пије врућу, и чаврља. А о чему другом би ловци и домаћини диванили до ко је бољи мајстор за кобасице. И тако започе чикање. Добровољци за оцењивање се очас окупише и надметање крену, у мањем кружоку. Но, већ следеће године пријавише се угледни домаћини, вест се прочула по околини, скупи се публика, а такмичење постаде озбиљно. На крају кад се сабраше, у касици је претекло и штогод новца, па Кобасицијада доби и хуманитарно обележје. И тако се из зимске доколице и лалошког задиркивања изроди један од најпознатијих и најзначајнијих догађаја у Србији.

Последњег викенда у фебруару, малена Турија постаје средиште Србије. Свет навире одасвуд, а нађе се и понеки странац. Сви се сјатили да уживо виде гинисово чудо. У књигу рекорда уписана је 2013. године, и од тада сваке године Туријци постављају нови. Одавно такмаца немају. Главним шором се не да проћи. Народ се стиска међу тезгама на којима се нуди свашта, баш као на сваком вашару. Најзанимљивије су свакако месне кућице са чудесним ђаконијама. Бина је постављена у центру села. Културно-уметнички програм траје од петка. Смењују се фолклорни ансамбли, заиграју колце и дечица у народним ношњама, а водитељи препричавају згоде са претходних Кобасицијада. У суботу у подне стиже њено величанство. Довози је трактор, који неуморно труби покушавајући да растера знатижељни свет. Када коначно успе да се пробије до бине, кобасица се попут црвене врпце пресеца и весеље може да почне, званично. Кобасицијаду треба доживети, бар једном за живота. Узбудљиво и несвакидашње дешавање, нарочито за градску чељад.

4. Јер Бељанска бара је парк природе

Сместила се између Србобрана и Турије. Бељанска бара представља значајно очувано влажно подручје. Станиште је бројним ретким врстама биљака и животиња, и мрестилиште неколико аутохтоних врста риба. Удомила је око 130 врста птица, а нађе се и по који водоземац и гмизавац. Инсеката је, разумљиво у изобиљу. Идеално је место за страствене заљубљенике у природу и љубитеље фотографије и рај за риболовце. Уређена стаза здравља, дуга четири километра, прилика је да се ноге протегну.  А кад се изморите и огладните, у близини је уређени простор за роштиљање.

5. Јер Салаш Татић је породична оаза

Недалеко од Бељанске баре, налази се Салаш Татић. Протегао се преко воћњака и винограда, све до обале Великог бачког канала. Ту је сачињен понтон за сунчање и летњи купањац. Клинци могу безбрижно да трчкарају пространим травњаком, опробају вештине по справама на игралишту на отвореном и другују са овчицама, јагањцима и понијем. Риболовац се овде олако постаје, само треба забацити удицу, а за романтичне душе обезбеђена је пловидба чамцем. За свако чуло понешто. Наравно, када снегови окопне и сунце огреје ову бачку питомину.

6. Јер Татићев гулаш је зачињен бећарцем

Салашарска прича није потпуна без домаћинског залогаја. Ресторан од цигле и дрвета, окићен етно детаљима и понеким комадом старинског покућства савршено се уклапа у окружење. Иако се још смркло није, атмосфера унутра је већ узаврела. Весеље средовечне групице увелико траје. Свашта бисмо кушали, али је викендом избор сужен. Кућа нуди кобасице. Иако нам је пртљажник крцат оним туријским, не бунимо се. Други избор је јунећи гулаш са резанцима. Вешто су прикриврени на дну чинијице што им даје посебну сочност. Све је савршено. Ништа мање нисмо ни очекивали. Ускраћеност за још понеки салашарски гурманлук надоместила је свеопшта раздраганост. Оркестар неуморан, свашта знаде свирати. А онда креће права посластица – бећарац. Неколико сјајних дама се натпевава и надмудрује са искусним музичарима. И нико да посустане, а камоли одустане. Пошалицама нас отпратише. Док је домаћинске хране и песме, зиме нема.

7. Јер је #такомоћно посетити БС Нови Сад 16

После бећарца, у повратку потражисмо окрепљење на Гаспром станици на излазу из Новог Сада. Сочне и свеже крофне су нам додатно подигле расположење, а широк асортиман вода, сокова и енергетских пића нам је пружио преко потребно освежење за пут назад. Док сабирамо утиске и одузимамо калорије на путу ка Београду, мислимо о свему што смо доживели у Србобрану, месту које је било историјска „брана“ од велике империје. И размишљамо како би изгледала Србија данас да није било храбрих Србобранаца.

Идемо на запад домовине, где је природа извајала чудесне крајолике, историја исписала јуначке подвиге, а умови кројили будућност. Ка лепојки Дрини, бранику и спони, одвајкада. У постојбину народског говора и данашњег српског језика и писма. До Лознице се из Београда може преко Шапца и Сремске Митровице. Хоћете ли пут Малог Париза или некадашњег Сирмијума, воља је ваша.

Зашто посетити Лозницу и Тршић?

1. Јер Лозница је дом двојици великана

Лознички крај насељен је још око 4.500 година пре нове ере, Илири су му оставили богату материјалну културу, а за време Римљана био је део провинције Далмације. Верује се да је град назван по виновој лози која се узгаја још од III века. У списима се први пут спомиње у повељи краља Милутина поводом изградње оближњег манастира Троноше 1317. године. Кнежевини Србији припаја се за време Милоша Обреновића и постаје слободни сељачки посед.

Родно је место Јована Цвијића, научника и оца српске географије, и Миодрага Миће Поповића, чувеног сликара и академика. Цвијићу је Лозница дигла споменик и посветила парк и главну улицу. Поповић је завичају поклонио око четрдесетак слика и графика које се баштине у Галерији Миће Поповића. Дела су често на пропутовању кроз Србију, те могућност да их разгледате овиси о срећи. Нас није погледала, овај пут.

Међу градским лепотицама истичу се Вуков дом културе, несвакидашњег изгледа и декоративне фасаде јарке боје, Музеј Јадра, ОШ Анта Богићевић, на узвишењу некадашњег устаничког утврђења, и оближња Црква покрова Пресвете Богородице, подигнута у другој половини XIX века на месту старијег здања.

Мајушан, али животан, гостопримљив и чист градић, где ијекавица и екавица, попут две обале Дрине, другују сложно.

2. Јер Музеј Јадра чува Дрински моноксил

Моноксил, старо пловило за превоз људи и робе исклесано од једног комада храстовог дрвета, пронађен је на обали Дрине 2011. године. Врх је вирио из земље, а спазили су га риболовци, ко други. Дугачак је седам метара и тежак више од тоне и сматра се изузетно ретким примерком ове врсте воденог превоза чија старост је процењена на неколико векова. Речна грдосијица завредила је посебно место и краси двориштанце Музеја. Истина, тешко би се уденула под кров. Но, остатак поставке о јадарском крају вредан је пажње. Почиње од праисторије и покрива период до средине прошлог века. Посебно су занимљиви предмети пронађени на оближњем бронзаном локалитету Пауље, где је ископана заједничка гробница, а приказана је и макета некрополе. Бунтовничке и ратничке дане овога краја проживљавамо кроз макету шанца, који је одиграо важну улогу у Лозничкој бици, знаној и као Бој на Тичару, као и приче о овдашњем војводи из I српског устанка, Анти Богићевићу, и Момчилу Гаврићу, најмлађем учеснику Великог рата. Пошто му је непријатељ побио целу породицу, осмогодишњи малишан се дао у војнике. Касније је пробијао Солунски фронт. Етнолошка збирка садржи занимљиве алатке и предмете из покућства, а да се штогод сазнати и о Цвијићу.

Музеј је смештен је у допадљивој згради старе апотеке изграђене почетком XX века.

3. Јер Тршић је колевка данашње азбуке

Свега неколико километара од Лознице налази се Тршић, родно место Вука Стефановића Караџића. Сакупљача народних умотворина и песама, лингвисте, реформатора српског језика, и писца првог српског речника и граматике, Писменице по говору простога народа. Много шта вредног завештао нам је Вук, али оно најдрагоценије, непроцењиво је азбука. Фонетска, савршена. Јединствено писмо на свету. Но, биће да ми нисмо довољно савршени да је негујемо, па смо је покондирени турили у запећак.

Вуков завичај данас је део Предела изузетних одлика Културни предео Тршић-Троноша. На самом улазу је ОШ Вук Стефановић Караџић и молба младих да се колевка српске писмености не ђубри. Чини се да је услишена.

Музеј језика и писма представља важне људе из Вуковог доба и даје приказ порекла ћирилице. Око Музеја су постављени Вукови азбучни ковчежићи, 30 сандучића налик кућицама за птице за свако слово српске азбуке. На кутијицама је налепљен QR код преко ког посетиоци могу да се упознају са речима из Вуковог Рјечника које говоре о народним обичајима, веровањима и традицији. Уколико имате своју народску реч, напишите је на папирићу и убаците у ковчежић. Допринећете очувању и обогаћењу језика и тако постати прави вуковац. Сјајна замисао.

До Вуковог дома стиже се пешака. Успут, на дрвеним таблама читамо урезане умотворине о части, правди и људскости. Пролазимо поред саборишта са Црквом брвнаром Св. архангела Михаила, и обновљених воденица и кућа старинског изгледа. Неколико домаћина се вратило из печалбе и оживело своја огњишта, поносито нам казује наш домаћин. На врху брдашца, преко речице Жеравије родио се отац данашње азбуке. На улазу у двориште дочекују нас Вукове речи: “Ја сам се у Србији родио и узрастао и зато ми се чини да на свијету нема љепше земље од Србије, нити љепшег мјеста од Тршића”. Улазимо у скромни кућерак, брвнару, на зиданом подруму. Није изворни. Тај су, према Вуковим записима, Турци палили безмало десет пута за време владавине Карађорђа. Али мештани су крајем XIX века обележили место првобитног дома крстом који је постављен у спаваћој соби Спомен-куће, подигнуе 1933 године. Тада је одржан и први Вуков сабор. У дворишту су два вајата, качара и амбар.

Завичај достојно чува успомену на Вука. Чисто, зелено, природно, здања у дрвету и камену, а знање мами одасвуд. Само га треба упити.

У близини је чувени манастир Троноша где је Вук кратко боравио, мало се школовао, више чувао стада. Прошетајте заносном околином, успните се до врела Жеравије, уживајте у очуваној природи и цвркуту птица, памтите умотворине, и обновите азбуку. Ако нигде више у Србији, овде још газдује.

4. Јер Ковиљача је краљевска бања

Сместила се недалеко од Дрине, у подножју шумовите планине Гучева. Верује се да су се људи овде лечили од давнина, а писани извори спомињу лековите воде у првој половини XVI века. Некада је знана као Смрдан Бања или Смрдан Бара по сумпоровитим мирисима благотворног блата. Преименована је почетком XIX века. По једној од многих легенди, названа је у част богате Ковиљке која ту сачини град.

Данас је једна од најлековитији, али свакако најлепших лечилишта Србије. Драгуљ подрињске лепотице је раскошно сређени парк са алејама више од 80 врста дрвећа, цветним аранжманима, травнатим површинама, и великим водоскоком. Простире се на око 40 хектара и један је од највећих вештачких оаза зеленила у Србији. Поред уређене природе, лепотом плени и Кур-салон, грађен под покровитељством краља Александра I Карађорђевића, а по узору на бечки. Осим куре (лечења), од зачетка је био опредељен и за забаву господе плаве крви. Тако је бања од подругљивог назива Смрдан доспела до дичног надимка Краљевска. Овај други данас завређује. Кафица на пространој, осунчаној тераси Кур-салона са погледом на прелепи парк уз звуке класике. Пар краљевских минута које себи морате да приуштите.

5. Јер Гучево је јуначка гора

Шумовита планина која наткрива Бању Ковиљачу и поји је минералним водама са својих извора. Смењују се граб, храст, буква, јавор, и црни бор те се дише пуним плућима. Дом је зечевима, лијама, разним птичицама, срнама, а нађе се и понеки вук. Омиљено је излетиште и одредиште пешака, планинара, бициклиста, бајкера, и адреналинаца параглајдера. Вожња до врха је бајковита, али пут није баш свуда довољно широк, те опрез, нарочито на бројним кривинама.

У историју Србије уписала се по првом рововском боју у Првом светском рату. Гучевска битка, вођена током Битке на Дрини 1914. године, трајала је 55 дана и у народу је знана као Битка изнад облака. У знак сећања на пале подигнута је Спомен-костурница у облику пирамиде, висока 15 метара са двоглавим орлом раширених крила на врху. Сахрањени су посмртни остаци око 4.000 српских и аустроугарских војника. Изнад саркофага је исписана чувена Његошева мисао: “Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити”. Одатле се очима грли део отаџбине око Дрине. Да, имали су хероји рашта животе дати.

6. Јер је Етно село “Сунчана Река” оаза одмора

Који километер јужно, између планина Гучева и Мајевице, развило се Етно село Сунчана река. Поголемо, на седам хектара, пружа разноврстан садржај за одмор и рекреацију – јахање, вожње фијакером и чамцем, терени за тенис, фудбал, кошарку, и одбојку на песку, весело двориште за најмлађе, вежбалиште на отвореном, и могућност изнајмљивања квадова за истраживање околине. Посебну драж даје му уређена плажа, где су снимљене три познате домаће серије. На обали смарагдне лепотице. Вазда студене, непредвидиве, очаравајуће. Има и неколико ресторана и барова за нешто појести и попити. Смештај је подељен по насељима рађеним у духу старих времена, свако својих особености. Једно носи име познатог холивудског глумца Роберта де Нира кога је Дрина толико омађијала да је своју усвојену кћер по њој назвао, тврде многи извори. Кућице су од дрвета, цигала и камена, а пет налик сојеницама чине сеоце к’о некад. Мало историје никада није наодмет, те је уприличена и музејска поставка Дрина кроз време, али је тренутно затворена због обнове. Одмор на старински начин, домаћа кухиња, дружбовање са животињама, и огледање у бистрим дринским водама.

7. Јер Српска кафана служи Аргентинске ћевапе

Ето, не мора се преко Атлантика у земљу Марадоне да се кушају њихови ћевапи, довољно је пут превалити до лозничке Српске кафане. Двориштанце слатко, у етно стилу, а унутрашњост малена, али пријатна. Осим “Аргентинца”, који је признајемо одличан, понуда типично кафанска. Наручујемо кобасице, врхунске, домаће, и пљескавицу на кајмаку, која прелива тањир. Дала би заситити двојицу јешних. Но, величина не може да надомести укус. Морала би бити сочнија и мекша. Цене пристојне, услуга хитра и љубазна. Препорука свакако, нарочито за гладнице, само се држите кобаја и ћевапа справљених “божјом руком фудбала”.

8. Јер на БС НИС Петрол Лозница можете платити гориво без изласка из аутомобила

Након егзотичних укуса из земље Марадоне и танга, време је да отплешемо натраг за Београд. А како је за плес љубави и смрти увек потребно двоје, морамо напојити и свог четвороточкаша. Горива има тек до бензинске станице Лозница. Пуних стомака нам се не мрда, те примењујемо омиљену нам и врло практичну Drive.Go апликацију. Плаћамо гориво из топлог возила, удобно и хитро. Сад већ сви сити и задовољни палимо моторе за сабирање утисака о доживљајима из увек заносне западне Србије.

Највећи је град Тимочке Крајине, на југоистоку Србије. Удомио се у котлини подно карпатско-балканских планина, омеђен долинама Црног и Белог Тимока. Надалеко је чувен по рок свирци, али и пиву. Из Београда се најбрже стиже ауто-путем Е75, а после излаза за Параћин и Зајечар следи стотињак километара пријатне вожње кроз питоме крајолике. Указује се мистична планинска пирамида, Ртањ, тек да најави магичност истока. Како није баш близу главног путног правца кроз Србију, у њега се не свраћа успут, већ иде циљано.

Зашто посетити Зајечар?

1. Јер је Феликс Ромулијана део светске културне баштине

Пре Зајечара налази се једно од најважнијих археолошких налазишта на тлу Србије. Себи резиденцију градио је крајем III и почетком IV века римски цар Галерије и назвао је у част своје мајке Ромуле. Простире се на 6,5 хектара, опасаних бедемом од 20 горостасних кула те више сличи моћном граду тога времена. Требало је да буде завршен до прославе двадесетогодишњице Галеријеве владавине када је намеравао да се са трона повуче и настани баш ту, у свом грандиозном дворском комплексу. Но, болест га је спречила, те Феликс Ромулијана никада није довршена.

Унутар зидина су палата, пагански храмови, хришћанске цркве, терме са подним грејањем, и разни други објекти. Палата је била раскошно украшена зидним оплатама од скупоценог камена, скулптурама и подним мозаицима који се сврставају међу најбоља остварења касноантичког доба. Тренутно се може видети само један, али ће и други, који тренутно одмарају под песком, додатно улепшати Ромулијану ускоро, тврди водич.

Бурне је историје. После Галеријеве смрти била је у рукама хришћанске цркве, разорили су је варвари, обновљена је и претворена у тврђаву у VI веку, и напуштена пред најездом Словена. Пет векова касније заживела је као словенско средњевековно насеље, а за време турске владавине служила је као склониште.

На врху оближњег брда Магуре издижу се две полулопте. Помислисмо неко чудо природе, али није. Водич нам открива да су то хумке Галерија и његове мајке. Уједно и последња забележена апотеоза – претварање у богове.

На листу Светске културне баштине организације УНЕСКО уписана је 2007. године. Сматра се најочуванијим примером посебне римске дворске архитектуре. Радови на уређењу се настављају. Планира се изградња центра за посетиоце, а предстоје и додатна ископавања. Шта ли ће још изронити из дома последњег римског бога?

Ромулијана се назива и Гамзиград, према оближњем селу, где је лечилиште Гамзиградска Бања са топлим изворима и једна од три најстарије хидроцентрале у Србији. Још ради и производи струју.

2. Јер зајечар грле две реке

Нема много градова ту привилегију. Црни Тимок протиче кроз град и у близини се спаја са Белим и тако настаје (Велики) Тимок. Али није назван по воденим токовима. Не зна се поуздано одакле му име потиче. Поједини веле да је по речи зајац, како се некада изговарао зец. Чувар зечева, по једном предању. Биће да их је много у оближњим шумама. Свакако симпатично тумачење. У списима се први пут помиње 1466. године када је турски ћата утефтерио податке о становницима Видинског пашалука. Данас је љубак и жив градић са неколико уређених тргића.  Прилично чист. Неколико здања се посебно истичу својом лепотом – зграде Окружног начелства, Историјског архива и Скупштине града, као и Храм рођења Пресвете Богородице. Подигао је споменике страдалима у Првом светском рату и својим рођеним Зајечарцима – хајдуку Вељку Петровићу, политичару Николи Пашићу и Зорану Радмиловићу. По великану српског глумишта названо је и Позориште Тимочке Крајине. Изузетно здање.

3. Јер Гитаријада је светски познати фестивал

Један је од најстаријих и најзначајнијих музичких догађаја у Србији. Основана је далеке 1966. године и убрзо постала прави симбол Зајечара. Велика је прилика за младе групе и извођаче да своја музичка умећа представе публици. Многе је и  прославила. А поред такмичарског програма, истински љубитељи рока уживају у наступима већ доказаних мајстора, јер у Зајечару су прашила највећа имена домаће, али и светске музичке сцене. Сјајни зајечарски ритам се не сме пропустити. Резервишите пар дана за озбиљну свирку у августу.

4. Јер музеј Зајечара сведочи о бурној историји овог краја

Прича о Феликс Ромулијани наставља се у Народном музеју Зајечара. Почиње у приземљу, у модерно постављеној соби где су изложене вредне ископине са налазишта, скулптуре и два велелепна мозаика. Један је посвећен Дионису. Грчком, вечно младом богу са којим се Галерије поистовећивао. Ето, једном су Римљани и стари Грци били у љубави. Пењемо се на спрат где су још две велике просторије посвећене Гамзиграду, а онда ходимо кроз историју Зајечара од његових раних дана, кроз ратничка времена и неизоставну Тимочку буну до савременог доба, и разгледамо занимљиве старинске предмете и скупоцене и необичне комаде накита. Даме уживају. Посебна просторија посвећена је зајечарским великанима – Зокију Радмиловићу и Николи Пашићу, чији гипсани одливак шаке је изложен у витрини. Пријемчива, занимљива и дакако образовна поставка. Зграда музеја, у центру града, је једна од градских лепотица и проглашена је спомеником културе.

5. Јер је Радул-бегов конак важан споменик оријенталне културе

Свега који минут хода од Народног музеја је Радул-бегов конак, споменик оријенталне културе. Не зна се ко га је и када тачно уздигао, да ли крајем XVIII или почетком XIX века. Но, по ослобођењу Тимочке Крајине од Османлија 1833, купује га Радул Глигоријевић, богати српски трговац из оближњег села, коме због силног новца уз име придодаше бег. Мора да је лепо беговао у пространом конаку. Приземни део је опредељен за културна дешавања, а на спрату је стална поставка названа Стари Зајечар. Осмишљена је тематски по просторијама – арапска, девојачка и турска соба, салон, и трпезарија. Куриозитет је повелики фото-апарат из доба када би се упарадило и ишло на сликање само посебним приликама. Изложен је и старински албум са избледелим сличицама. А како већ сведочи турском добу, мештани га зову чардак.

6. Јер Попова плажа и Краљевица су спортске оазе

Чини се да је Зајечар баш негује спортски дух. На обали Црног Тимока разнолика је понуда за професионалце и рекреативце – терени за разне екипне спортове, одбојку на песку, шах на отвореном, бадминтон, мали голф, скејт парк, и стаза здравља. Уз саму обалу је уређена плажа, па је лети врло живо. Сјајно место за породичну, а и романтичну шетњу.

Ко више воли брдовитије крајеве, размрдава се у парк-шуми Краљевици. Омиљено излетиште разноврсне понуде током целе године. Поред разних терена, ту су спортска хала, базен, фудбалски стадион, и трим стаза са справама. Посебну вредност Краљевици даје ски стаза. До врха се стиже жичаром у облику сидра. Стаза је дуга око 650 метара, осветљена је па се може и по мраку витлати, и опремљена топовима за вештачко оснежавање када је природни шкрт. Који још српски град може да се подичи ски стазом?

7. Јер код Два брата се једе братски

Хвале се мештани да се у Зајечару добро једе свуда. Не сумњамо, али следимо препоруку нашег искусног домаћина и хитамо у Два брата. Иако на улазу пише ресторан и то на изворном енглеском, унутра је све кафанско. Карирани стољњаци, а по зидовима покачене старе фотографије и понеки етно детаљи. За предјело стиже возић разноразних ђаконија – избор домаћих сирева маштовито назван салата два брата, мариниране тиквице, тимочка салата, пастирски млади сир запечен у рерни, и вруће лепиње. Скоро да смо сити, али не можемо одолети телетини испод сача и пикантним ребарцима. Храна савршена, атмосфера пријатељска, услуга братска и сестринска. Баш као у кафани.

8. Јер на НИС Петролу штедимо користећи „Са нама на путу“ апликацију

После братског обеда, крећемо на пут сабирања утисака. Опраштамо се од свега што смо видели уз обећање да ћемо се у што скоријем року вратити – да поново упијамо лепоте источне Србије и да се још једном дивимо гостопримству домаћина из Тимочке крајине.

Свраћамо на НИС бензинску станицу где точимо квалитетно G-Drive гориво и узимамо укусне G-Drive грицкалице за пут назад. Наравно, сакупљамо бонус поене преко Са нама на путу апликације, које ћемо неком другом приликом да искористимо на било којој НИС Петрол или Гаспром бензинској станици широм Србије.
Практично, штедљиво и лако, зар не?

Некада је поред имена носила одредницу велика. Успут ју је некако изгубила, али је шарм и љупкост сачувала. На североистоку равног Баната, скоро на граници са Румунијом ушушкала се варошица заносног градитељства, уметничког духа, срдачних мештана, другог највремешнијег становника Србије, и хране од које може да се побенави. Престоница је бундеве. Зими и уточиште ноћним грабљивицама.

Зашто посетити Кикинду?

1. Јер Кикинда је романтична варош

Питом и пријемчив градић, не много дуге историје, али занимљивог садржаја. Срби се досељавају средином XVIII века, а неколико деценија касније Марија Терезија оснива Великокикиндски диштрикт и град почиње да доживљава успон. Занимљиво је да су све улице под правим углом. Тако је то кад Аустроугари планирају, све мора да је под конац, а и брину да се случајно не загубе у неком непредвиђеном сокачету. Дуго се звала Велика Кикинда, а после Првог светског рата припаја се Србији и постаје само Кикинда.

Типично војвођанско градитељство ушораних кућица, разнобојних и углавном сређених фасада са прегршт детаља и украса. Раскошна здања међу којима се посебно истичу Будишинова палата, бисер необарокног стила, зграда Општинске управе  и Дракслерова и Сланикина палата. Понека зграда, али ниске спратности да не нарушава складност. Шеталиште је необично подугачко, живо и солидно чисто. Кафићи, ресторани, дрвеће, клупице за одмор и чаврљање, и скулптуре од теракоте, као мајушни музеј на отвореном.

Дичи се и једном од најлепших улица не само у Србији, већ и у свету. Носи име народног хероја Петра Драпшина. Дуга око два километра обрасла је дрворедом иза којих се промаљају куће, махом породичне, живих и пастелних боја и занимљивих капија. Стабла су засађена крајем Другог светског рата и данас их је скоро 400. Листопадна су, те се тек у пролеће разбујају и стварају зелени тунел. Ту је и стари дрвени водоторањ, који са висине ужива у чаробном призору.

Оаза зеленила, парк Бландаш који је споменик природе, налази се недалеко од центра и омиљено је место за рекреацију. Иако је један од ретких српских градова без реке, снашла се Кикинда. Старо језеро, остатак некадашње реке Галацке и једина природна водена површина у градићу, претворена је у одмориште и излетиште. Тренутно се додатно уређује. Неколико километара од Кикинде налази се богомоља Водице, црквица подигнута средином XIX века, која се сматра култним местом. За Кикинду се везује и најпознатији хунски вођа. Наиме, верује се да је Атила, познат као Бич Божји, који је током прве половине V века харао овим просторима, сахрањен у кикиндском атару. Да ли баш ту или негде већ у Панонији, није још утврђено. Али није битна Атилина вечна кућа, већ големо благо са којим је, каже легенда, покопан. Прошло је скоро 16 векова, а благо пронађено није. Довољан изазов за све српске Индијане Џонс.

Позната је и као престоница тикве. Обично у септембру одржавају се Дани лудаје, како мештани зову бундеву. Такмиче се тада домаћини чија је лудаја дужа и тежа. Ма колика год да је, кад се на њу попне погледом се обгрли читав град. Тако Кикинђани збијају шале на рачун своје равне земље. Иначе, расположена, сусретљива и разговорљива господа.

2. Јер Кикинда је дом Кике

Једног од два српска мамута. Тачније мамутице крштене по имену града где је ископана. Процењена старост је око пола милиона година. Млађа је од своје сроднице Вике, нађене недалеко од Виминацијума. Даме се обично не хвале крштеницом, али биће да су у доба мамута прилике биле сасвим другачије.

Копија Кике у природној величини постављена је у дворишту Народног музеја Кикинде, а скелет, готово читав, на првом спрату. Кика је откривена 1996. године у глинокопу фабрике Тоза Марковић на дубини од 21 метра. Била је висока око 4,7 и дуга око седам метара, а тешка око седам тона. Кљове су јој дужине 3,5 метра. Каква грдосија! Просечни животни век мамута је био између 60 у 80 година, а занимљиво је да су током живота зубе мењали шест пута. На шта су их трошили ако су се хранили травом, лишћем и разним жбуњем.

Иако је Кика прославила Кикинду, градски музеј се има јоште чиме похвалити. Смештен је у згради некадашње курије, што на латинском значи судница или већница, у каснобарокној грађевини, једној од најстаријих и најлепших. Поставка је прилично занимљива. Могу се видети ископине и отисак стопала из доба неолита, ледара – сандук за чување хране без струје, капа златара коју су младожење куповали својим изабраницама да их прописно наките за венчање, макета старе куће лутрике потпуно грађене од земље, и музичка кутија са разним мелодијама, углавном симфонијама, која се навијала на две круне, те понесите ситнину. Савремене слике изложене су у холу. Под земљу се не залази, јер је тамо некада било 40 тамница. Данас су депои.

Испред музеја, на шеталишту је фонтана са скулптуром Породица. Право место да се уз историјске истакну и непролазне вредности.

3. Јер у Кикинди зимују сове

Када хладноћа запрети, Кикинда се претвара у највеће урбано зимовалиште сова утина на свету. Долепршају одасвуда. Прија им та кикиндска клима. Могуће, јер снега нема…не памте, бар млађи, када су их пахуљице обрадовале. Утина је строго заштићена врста. Дању мирије у крошњи стабала, а ноћу лови, углавном пацове и мишеве. Корисна бића. А да би наставиле своју мисију, треба им сачувтиа станишта – дрвеће. И садити нова. Указују се на различитим местима, па и оним прометним. Чини се да за људе не хају. Само се шћућуре на безбедној висини и одмарају чекајући да се тама свије па да се устреме на прехрану. А веровања у вези са совама су различита. Поједини сматрају да доносе несрећу, а други да су симбол мудрости и смирености. Но, Кикинђани су се изгледа сродили са овим симпатичним буљавим створењима и лепо их госте. Чак се у њухову част у новембру одржава научно-забавни догађај симпатичног назива Совембар.

Дању их је тешко спазити, али нас већ увелико искусни мештани упућују. Где је испод дрвета много белих „флекица”, ту су засигурно. Само су се попут камелеона утопиле са крошњом па је потребно проматрати пажљиво и стрпљиво.

4. Јер Кикиндска сувача је једина у Србији

Јединствени је споменик српске архитектуре са краја XIX века. Сувача је млин на суви погон, са великим точком кога су покретали упрегнути коњи. Млело се жито, али и паприка и бибер. А фино самлевено брашно из кикиндских сувача прочуло се чак до бечког двора, прича вели. Од некада хиљаде сувача, у Европи су остале само две. Наша не меље од 1945. године. Данас је део Народног музеја Кикинде. Све је сачувано у изворном облику, само коња нема. Културно је добро. За посетиоце је отворена од априла до краја октобра.

5. Јер Атеље Terra је рај за уметничке душе

Дочекују нас два мала чупава лајавца иза гвоздене капије. Но, испоставиће се да је то добродошлица и да су прилично дружељубиви и мазни. Атеље Terra смештен је у некадашњој фабрици црепа фабрике Тоза Марковић. Призор нестваран. Стара индустријска грађевина са краја XIX века као из баук филма, а са обе стране на отвореном постављена вајарска остварења у теракоти. Део старог погона је обновљен и претворен у стваралчки простор, одговарајуће опремљен. Овде се сваке године сакупљају уметници из целог света да своје снове вајају. Налази се на перифереији је, али је вредан посете. Посебно ће уживати они који желе мало другачији доживљај. Уметничко окружење, помало дивље, лежерно и неспутано. А на другом крају града, за оне који воле да разгледају у сређеном простору, отворен је пре неколико година Музеј Terra, где су представљена дела учесника уметничког симпозијума. Тренутно има око 1.000 скулптура у техници теракоте.

6. Јер кикиндски потаж од бундеве је без премца

По препоруци обедујемо у ресторану Twenty, у пешачкој зони. Шта представља двадесетица исписана на енглеском, нисмо сазнали. Унутрашњост савремена, мешавина неспојивог, али храна уистину домаћинска. Прво пристижу врући слани штапићи из пећнице, праве правцате. А онда кикиндски специјалитет – потаж од тикве. Каша врхунског укуса, са тајним додацима, малчице пикантна. Месних укуса је у изобиљу. Бирамо креолски пилећи батак у пацу са куленом, рибић у кајмаку, и кромпир домаћински са зачинима. У богатој понуди су наравно ћуретина са млинцима и димљена пачетина са шумским воћем и свакакве друге ђаконије. Право гурманско искуство, уз веома услужно особље. Једино су цене блиске престоничким, али оваква гозба вреди сваке енглеске фунте. Не напуштајте Кикинду без да сте се засладили питом од бундеве, а ако јој сезона није, непогрешиви избор је сутлијаш.

7. Јер на БС Кикинда плаћаш гориво из свог аутомобила

Након доброг обедовања, дошао је тренутак да се, само накратко, опростимо од овог дивног места. Свраћамо на НИС Петрол бензинску станицу у Кикинди. Након узбудљивог и испуњеног дана, последње што смо желели јесте да изађемо из аутомобила и одемо до касе. Зато гориво плаћамо путем Drive.Go апликације, у само три клика и из удобности аута. Све смо то урадили брзо, једноставно, сигурно и, након тога, наставили пут до Београда.

Србија – на ушћу светова и култура, на раскршћу народа и вера. У ковитлацу мразног северца и врелог југа, на попришту непомирљивости Запада и Истока. Где се историја рачуна од искона, бојеви одавно не броје, а духовност сведочи дичним светињама. Где врело не зна куд вода отиче, воћњак који плод недри, нити тло шта подно њега тавори. Равничарска и горштачка. Где градови у будућност хрле, док сељак понегде још огњиште жари, а домаћин намерника, без да му мисли зна, дому прима. Савремена и традиционална. Да је туђа не би ваљало. А да јесте, вредновали бисмо је више.

1. Јер природа Србије је богомдана

Многим странцима уста су пуна хвале за природне красоте наше домовине. Да је богомдана опис је наше познанице Немице, која је пропутовала свет. Донеле је једном воде Дунава, а Србија је омађијала те јој се радо враћа. Често се чини да је људима преко „гране“ Србија лепша него њеним житељима. Да ли је и странцима, као и нама, трава увек зеленија у комшијском дворишту, или пак истину зборе.

Јер Пештер је бајка природе

За многе је тек српски Сибир, тамо негде богу иза ногу, где веју велики снегови и немилосрдно мрзне. Уистину, садржаја на највећој висоравни Балкана удомљеној међ’ седам планина и гора нема, али је природа као да ју је Бог за себе стварао. И призвао себи крда оваца, кравица и коња да се башкаре пространим суватима. У миру. Нестварна питомина и складни суживот са природом, често одвише суровом, малобројног становништва. Срдачни, гостољубиви, насмејани. Обрадују се свакој души која однекуд наиђе. Пештер треба доживети душом и то пре него и на њега насрну мешалице и багери.

Јер Увац је српски Колорадо

Тако га зову поједини мештани. Нисмо посетили Велики кањон, али према расположивим фотографијама и видео записима поређење је неправедно према изузетностима Увца. Није баш све америчко боље и лепше од српског, можда је само веће. Наша клисура дичи се задивљујућим укрштеним меандрима, бујним зеленим околишем, смарагдном водом у коју се безбрижно лети урања, и Леденом пећином богатом накитом. Приде и својим небеским стражарима. Белоглавим суповима који су се удомили у стрмим увачким литицама у једној од највећих колонија у Европи. Горостаси моћних крила и савршеног лета. И видиковцима са којих се пружа поглед који се не да дочарати речима. Није Увац никаква верзија Колорада, већ јединствени српски драгуљ. Дуго је чамио у непознаности, а онда га је неко „открио” и сасвим заслужено је постао један од најпрепознатљивијих пејзажа Србије. Кад је Увац успевао годинама, биће да се још понеки сличан бисер негде притајио.

Јер Ђердап је ремек-дело Дунава

Нису све подунавске земље имале срећу да им плава река буде голема и силна. Али Србија јесте, добрим делом. Код Голубачког града више сличи морским водама. Опустио се и размахао, али не задуго. У сусрету са масивним планинама утеран је у највећу клисуру пробојницу Европе, дуж више од 100 километара, до утврђења Диана код Кладова. У Ђердапској клисури, Дунав деле Србија и Румунија. Извајала је моћна река уз помоћ стена бајковите крајолике. Издашнија је штогод била према десној, српској обали. У својој борби са литицама умало је изгубио част у теснацу Малом Казану где је сатеран у свега 150 метара ширине, па се обрушио на дно и усекао до 90 метара у дубину. Читав ток кроз Гвоздену капију, како странци зову Ђердап, обилује густом вегетацијом, прелепим призорима, духом старих култура, и остацима раних цивилизација. Да је Штраус којим случајем доживео Ђердап, верујемо да би свој чувени валцер назвао „На неукротивом плавом Дунаву”.

2. Јер прошлост српског тла је загонетна

Ходили су овом земљом скоро па сви који су се икад обрели на тлу Старе даме. Тек поједини мирно живели, углавном нападали, поробљавали, зулумћарили, рушили, палили, али и градили. Оставили су за собом немерљиво и разнолико културно и архитектонско благо. Понешто је откривено, понешто није. Свакако су сведочанства важности и привлачности овог простора.

Од равнице мирне Бачке, преко вода силовитог Дунава, све до брдовитих обронака Фрушке горе у Срему протегао се град. Млађан, но богатог културног наслеђа и несвакидашње старинске раскоши. Из Београда најбрже се стиже Европским путем Е-75, но бирамо мало дужи, али занимљивији и оку пријатнији пут кроз Фрушку гору и Сремску Каменицу и преко моста Слободе улазимо у војвођанску престоницу.

Зашто посетити Нови Сад?

1. Јер Нови Сад је српска Атина

Први пут се помиње 1694, две године после почетка изградње Петроварадинске тврђаве, када наспрам утврђења, на левој обали Дунава настаје насеље војника, занатлија и трговаца, названо Рацко (Српско) село, касније Петроварадински шанац. Статус слободног краљевског града под именом Нови Сад добија преко новчаног откупа од царице Марије Терезије 1748. године. Уништен је током Револуције 1848/49, али га његови верни становници обнављају. Убрзо доживљава културни процват и добија надимак Српска Атина, којим се упоређује са грчком Атином,  културним и научним центром античког света. Србији, тачније тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца припаја се по окончању Великог рата, а после Другог, нагло расте и развија се на све стране.

Од самог оснивања негује културну и верску разноликост и пажњу придаје духовном и културном животу. Градио је цркве, школе и гимназије, читаонице, и позоришта. Неприкосновени културни печат дарује му Матица српска, пресељењем 1864. године из Будимпеште, где је основана четрдесетак година раније. Данас се дичи и Библиотеком и Галеријом Матице српске, Музејем Војводине, Музејем града Новог Сада, Музејем савремене уметности Војводине, и Спомен-збирком Павла Бељанског. У културу је почетком XX века прсте умешала и наука када су његови становници били Милева Марић и њен чувенији супруг Алберт Ајнштајн.

Израстао је у модеран, пријемчив град широких булевара, велелепних старинских и модерних здања и разноврсне понуде. Познат је по Штранду, најлепшој плажи на Дунаву, Футошкој пијаци, спортским објектима и викенд насељима Рибарско острво и Камењар са чардама и смештајним објектима. У околини је много винарија и салаша.

Српска Атина, без сумње. Препознала је то и пробирљива Европа прогласивши га својом престоницом културе 2022. године. Титуле ће бити достојан, сигурни смо.

2. Јер срце града негује старински дух

Време као да је стало на централном Тргу слободе. Својом лепотом, величином и шареним торњем, вишим од 70 метара, намеће се римокатоличка Црква имена Маријиног. Преко пута је Градска кућа, велелепно здање издигнуто крајем XIX века, које је споменик културе од изузетног значаја. Између је монументални споменик Светозару Милетићу, једном од најутицајнијих политичара XIX века и некадашњем градоначелнику, рад Ивана Мештровића. Бочно се шепури зграда седишта Војвођанске банке, а преко пута се протеже Хотел Војводина и даље Танурџићева палата из 30-тих година прошлог века, једноставна, без украсних елемената, која мало одудара од раскошног окружења.

3. Јер центар града је бајковити лавиринт

Од трга се наставља Улица Змај Јовина. Широка, животна, препуна уређених башти и бочних сокачића. Стижемо до споменика чика Јови Змају испред Владичанског двора Епархије бачке Српске православне цркве, упечатљиве грађевине у еклектичком стилу, снажних декоративних елемената. Настављамо ка Дунавској, једној од  најстаријих улица Новог Сада. Ужа, збијених једноспратница и мреже пасажа у којима се скривају продавничице, ресторанчићи, радионице… могло би се њима лутати сатима. У улици су Градска библиотека, која гледа на најстарију кућу, подигнуту у првим деценијама XVIII века, кућа у којој је живео Светозар Милетић, Збирка стране уметности, и даље музејски објекти.

Још је неколико здања која се не смеју пропустити – Новосадска Синагога, једна од највећих у региону, са зградама Јеврејске школе и Јеврејске општине, прелеп  комплекс у стилу сецесије, зграда Централног кредитног завода, богате декорације са краја XIX века, најзначајнији православни храм у граду, Саборна црква Светог Ђорђа, и зграда Гимназије Јован Јовановић Змај, у духу еклектицизма.

Срце града је несвакидашње складна целина, без небодера, стакленаца и архитектонских новотарија. Уснуло у неком баршунастом, романтично допадљивом добу. Живо, а ненаметљиво. Чисто, готово беспрекорно, добродржећих фасада, без графита, сређено. Тако се воли свој град. Свака част, Новосађани!

4. Јер Дунавски парк је споменик природе

Слови за најлепши, али је омален. Налази се на крају првог дела Дунавске улице. Красе га скулптура Нимфе, споменик песнику и сликару Ђури Јакшићу и бисте песника Бранка Радичевића и Мике Антића, као и вештачко језерце којим плови неколико паткица. Имају и кућерак на острвцету да се шћућуре. Биљни свет је врло разноврстан – брезе, сребрне липе, дивљи кестенови, чемпреси… Могла би бити још која зелена површина у самом центру, али има их у близини који су вредни посете – Лимански и Футошки парк и Каменички на десној, сремској обали Дунава.

5. Јер завештање Чика Јове Змаја није само књига

Посвећен је једном од најзначајнијих српских романтичара и лиричара, Јовану Јовановићу. Надалеко је познат као Змај. Ни од Ноћаја, нити од Авале. Само Змај. Зарадио га је својом омашком. Како је био велики заговорник српског уједињења, поред свог имена је дописивао датум одржавања за Војводину изузетно важне Мајске скупштине – 3. мај 1848. године. Једном, вероватно у журби, изостави тачку иза броја 3 и тако га прозваше Змај. Надимак му се толико свидео да је касније покренуо и истоимени сатирчни часопис. За дечицу је чика Јова. Први је од свих српских песника који је само њима подарио ризницу стихова.

Музеј се налази у Сремској Каменици, на десној обали Дунава, недалеко од Новог Сада. Смештен је у породичној кући, летњиковцу где је песник провео последње године живота. Како је и малишане кроз риме учио и сам је у дворишту свом нашао згодно место и засадио две крушке. Једна рађа и данас.

Сталну поставку, приређену у пет просторија, чине лични предмети, документа, књиге, приватне белешке и преписке, дела објављена након песникове смрти, слике, издања часописа и листова које је штампао – Змај, Стармали и Невен, и лекарски инструменти.  По занимању је био лекар. Изложена је и његова Лечничка објава из 1870. године у којој истиче да најбогатије и сиротињу прима у исте сате и да свима приступа “истом готовошћу” без обзира на “награду”. Такав лекар мора бити. И цртао је. Права уметничка душа. Углавном пријатеље и познанике. Али и први српски стрип. Поједина цртачка достигнућа су изложена.

Преминуо је и сахрањен је у Каменици. Према незваничним подацима, на вечни починак испратило га је око 15.000 људи.

Музеј је основан 1933. године поводом стогодишњице песниковог рођења. Данас је у саставу Музеја града Новог Сада. Занимљива, романтична поставка.

6. Јер кеј уз Дунав је шеталиште за ужитак

Ех тај Дунав. Несебично дарује посебне лепоте градовима којима се посрећило да на његовим обалама израсту. Зна каткад и зла нанети, али му се све увек све опрости. Нови Сад је умео да искористи свој дунавски дар. Поред пешачке и бициклистиче стазе може се поиграти на спортским теренима за мали фудбал, кошарку и тенис, боћати, и вежбати у теретанама на отвореном. Ту је и споменик Жртaвама Рације, у сећање на више хиљада стрељаних Срба, Јевреја и Рома крајем јануара 1942. године. Представљен је бронзаном композицијом Породица и 78 бронзаних плоча са информацијама о злочину и именима жртава.

Још није утврђено да ли је Дунав теже препливати или премостити. Успео је Нови Сад три моста да изгради, али су сва три немилосрдено срушена у НАТО бомбардовању 1999. Но, изграђени су нови. Сва три. Да дунавски крајолик учине још чудеснијим. У водама остадоше стубови моста Фрање Јосифе, тек да сведоче бурној прошлости.

7. Јер Петроварадин је Гибралтар на Дунаву

Тако своју утврду величају Новосађани. Не чуди, јер управо њој дугују настанак и успон. На путу ка Петроварадинској тврђави, пролазимо кроз Београдску капију. Туда је промарширала и српска војска доносећи слободу Војводини у Првом светском рату. Од капије се указује бајковито месташце. Подграђе, или Субурбиум. Грађен је када и тврђава од 1692. до 1780. године. Ђава, како јој Новосађани тепају, је међу најбоље очуваним бастионима у овом делу Европе, одличног геостратешког положаја. Поприлично велика, простире се на више од 100 хектара, омеђена бедемима дугих више од пет километара. Главно састајалиште је плато са кога пуца поглед на Дунав и бачки део града и где се уздиже  један од симбола града, торањ са сатом, мада нетачним. Ограда окована стотинама катанаца заљубљених који баш овде закључаше своју љубав. Међу сачуваним објектима су Официрски павиљон, Леополдова барутана, Арсенал, Дуга и Једноставна касарна, и Велики ратни бунар.

У оквиру тврђаве су Хотел Леополд I, одељење Музеја града Новог Сада, уметничке галерије, радионице, продавничице, и кафићи.

Јединствена атракција су подземне војне галерије на четири нивоа, сплет комуникационо-одбрамбених коридора дужине 16 километара, од који је за посетиоце доступан тек километер са пушкарницама и минским системима. Како  тврђава никада није била освојена, у њој су чланови Хабзбуршке монархије чували драгоцености.

Унутар зидина одржава се и музички фестивал EXIT, који је израстао у један од највећих и најпосећенијих на тлу Старе даме. Сваког јула, млади из читавого света похрле у Ђаву, што због изванредних извођача, што због окружења. Тешко да се негде музички догађај може одржавати у културно-историјској целини од великог значаја. Издржаће Ђава, надамо се.

8. Јер је истина да се и на БС Нови Сад 16 може добро јести

Иако је још давно Балашевић баш из Новог Сада певао да се „некад добро јело баш!” и данас се у српској Атини једе боговски! Ми смо, ипак, наш оброк изабрали на изласку из Новог Сада, на повратку ка Београду. Свратили смо на Газпром бензинску станицу Нови Сад 16 која широко осветљава аутопут и одлучили се за Drive Cafe бургере.

Можемо рећи да се добро јело и на бензинској станици, и то баш! Сочно, свеже испечено, богато и таман како ваља пред наставак путовања.

Упутили смо се у срце Шумадије, у некада престони град, на обалама реке Лепенице. Ауто-путем ка Нишу удобно и брзо стижемо у Крагујевац.

Зашто посетити Крагујевац и Шумарице?

1. Јер Крагујевац је био глава Србије

Трагови живота на подручју данашњег Крагујевца воде у праисторију. Српској држави припојио га је Стефан Немања у XII веку. Као значајно насеље, први пут се спомиње у турским списима 1476. године као Крагујевџа. Назван је, верује се, по птици крагују, грабљивици сличној орлу, која се у средњем веку користила за лов, а у шумама Лепеничког краја нашла је пригодно станиште. И данас краси грб града.

Престоница Кнежевине Србије постаје 1818. године, а процват почиње добијањем аутономије 1830. Тако је по много чему предњачио. Прво позориште, Књажевско-српски театар, на челу са управником Јоакимом Вујићем, отворено је 1835., а представе су се одржавале и десетак година раније. Данашње мајушно здање изграђено је 1928.  Београдски универзитет има корене управо у Крагујевцу, где је 1838. основан Лицеј, претеча Високе школе. Дичи се и првом гимназијом на територији тадашње Србије. И данас велелепно здање. Спреда, ка Ђачком Тргу и споменику Вуку Караџићу гладац, отпозади, ка Дворском комплексу, јадац. Ижврљани зидови, окрњена фасада, расуто ђубре. Никако не приличи будућим академцима. И први војни музички састав, Књажевско-српска банда основана је у Крагујевцу. Свирао је маршеве и народне и пригодне песме. И тако се развијао и престовао до 1841. када титулу препушта Београду. Но, током Великог рата био је својеврсно седиште Србије. Удомио је Врховну команду. Ту су настали победнички планови за Церску и Колубарску битку. Не чуди, јер је на челу војске био рођени Крагујевчанин и велики војсковођа и ратник, војвода Радомир Путник.

Међу познатим знаменитостима истичу се Саборна црква, прва издигнута у византијско-романском стилу у ослобођеној Србији, велелепна црква Светог Саве, споменик Успење, у част палим суграђанима у последњим ратовима, и споменик војводи Путнику.

2. Јер у Крагујевцу је столовао Милош Велики

Поред културних и административних здања, сачинио је себи и дворски комплекс. Данас је део Народног музеја Крагујевца, чија централна поставка је смештена у Михаиловом конаку. Изложене су ископине винчанске и старчевачке културе пронађене на тлу централне Србије, реконструисане куће, матрице за тканину, накит, чигре, алатке од костију.

Најлепше здање унутар комплекса је Амиџин, знан и као Момачки конак, из 1818. године, типично балканско-оријенталног стила. У њему је занимљива ратничка поставка – прве пушке кремењаче, кубуре, јатагани, сабље, оригинална документа на турском, записи о Сретењском Уставу, и по њему застава Србије. Не личи много на данашњу. Љубичин или Шарени конак, где су рођени Милан и Михаило Обреновић, изгорео је у пожару крајем XИX века. Сада је ливада. Кнежев конак је страдао у бомбардовању 1941. Није се марило да се обнови. Али, добио је Милош бисту, тек да се не заборави да је некада ту кнезовао.

3. Јер у Крагујевцу је проглашен Сретењски устав

На другој обали Лепенице, преко пута Дворског комплекса, изграђена је Стара црква, у првим даним владавине кнеза Милоша, који је добио дозволу да је сазида, под условом да не надвиси околне џамије. Велики је историјски значај црквице. У порти је започет скупштински живот тек ослобођене Србије. Ту су до изградње Скупштинске зграде одржавана заседања под ведрим небом којима је могао да присуствује обичан народ. Почињала би литургијом. Управо ту је донет први српски устав – Сретењски – потписан 15. фебруара 1835. године. Био је један од најдемократскијих врховних правних аката. Изгледа превише демократски за велике силе. Под њиховим притиском суспендован је 55 дана касније. Сматра се једним од највреднијих правних аката новог века. Сачинио га је Димитрије Давидовић.

У Старој скупштини донете су многе битне одлуке за државу и народ. Објављен је рат Турској 1876. и прочитане одлуке Берлинског конгреса, по којима је Србија стекла потпуну самосталност. Данас је део Народног музеја Крагујевца. Лепа и занимљива поставка из које може много да се научи о важном добу српске прошлости.

Можда и најлепши део Крагујевца који смо посетили. Сређен, чист, духован, и историјски непроцењив.

4. Јер је музеј „Стара ливница“ арсенал оружја

Први комшија Старој цркви и скупштини је комплекс Заставе. Некада моћан. Данас су многи објекти напуштени и запуштени. Истина, разорени су током НАТО бомбардовања. Крагујевац има дугу традицију оружја. Још 1836. године постојао је Арсенал за оправку ручног оружја, који је брзо израстао у фабрику за војну опрему. Средином XIX века и Тополивница се из Београда сели у Крагујевац. Била су то бурна времена и ваљало је имати сопствено оружје.

Музеј Стара ливница смештен је у згради која је изграђена крајем XIX века. Необичан простор и несвакидашња поставка. Машине и алати, архивска градја, фотографије, печати и ордење. Макета првог топа изливеног у Крагујевцу, реткости попут пушке Маузер-Миловановић, знане као Кокинка, и њене побољшане верзије Ђуричке са пет метака, прва српска ручна бомба, пушка М24 која је цела израђена у Крагујевцу, и упутство како на коња натоварити расклопљени топ. Никад се не зна кад ће и то знање устребати. Ход кроз историју домаће војне индустрије, али и примерци „са стране“. Узбудљиво, посебно за љубитеље дугих цеви.

5. Јер Шумарице су незацелива рана

Званични назив је Спомен-парк Крагујевачки октобар. За многе ће остати Шумарице. Присније је. Простире се на 350 хектара по којима је расејано 29 гробница погубљених октобра 1941. године. Стрељано је око 3.000 недужних, међу њима 300 младића и ђака средњих школа и 40 дечице од 12 до 15 година. Њима у спомен подигнуте су хумке.

На улазу у спомен-парк је Музеј 21. октобар. Здање црвенкасте боје, једноставно, а потпуно необично, ни по чему налик музеју. Док зачуђени ходамо ка улазу, увиђамо да прозора нема, нигде. Светлост долази одозго, тек. Као у гробу. Јаме обливене крвљу крагујевачких страдалника. Ужас оригинално приказан музејским здањем. Дочекују нас стихови Бранка Миљковића, продорни, вриштећи, вечни.

Стална поставка приказује историју крагујевачког злочина. Документа, фотографије, личне ствари, последње мисли и поруке упућене најмилијима, исписане дрхатвима рукама на папирићима, ђачким књижицама, личним документима, неколико снажних уметничких дела, извезени стихови Крваве бајке Десанке Максимовић… И језива, мрачна одаја са осветљеним кружићима у зидовима који представљају страдале. Поједини са ликом и именом, многи празни. Безимени. Страхотно потресна поставка. Достојан спомен невиним жртвама.

Хумке унутар спомен-парка повезане су пешачком стазом. Најпознатији је Споменик стрељаним ђацима и професорима, дело Миодрага Живковића, који га је по појединим изворима назвао Прекинут лет. Ту је погубљена највећа група ђака и 15 професора. Хумка од белог мермера као симбол невиности, чистоте и младости угашена у трену када је требало да се вине. У камену поред споменика уклесана строфа Десанкине Крваве бајке и историјска реченица једног од неустрашивих професора: „Пуцајте, ја и сада држим час“!

Међу истакнутијима су споменик Бола и пркоса, споменик Отпора и слободе, Кристални цвет, посвећен петнаесторици чистача ципела, дечкићима узраста од 12 до 15 година, Сто за једнога, сећање на злогалсну наредбу нацистичког генерала Франца Бемеа, и дело мексичког вајара Против зла. Овде се издивљало за миленијум читав, у само једном дану.

Почетком XXI века подигнута је храм-капела Крагујевачких новомученика у српско-византијском стилу. Цео спомен-парк је пригодно уређен, оплемењен цвећем и беспрекорно чист. Толико бар дугујемо погубљенима.

6. Јер Шумаричко језеро је спортска оаза

Налази се у близини Шумарица. Вештачко језерце са уређеном плажом је лети спас од врелине, а током целе године излетиште, разнолике понуде за забаву и рекреацију – терен за одбојку на песку, столови за стони тенис, авантура парк за одрасле и малишане, игралиште за најмлађе, изип лајн којим се језеро може прелетети. Има кафић и ресторан, чак и амбуланта. У јесењим месецима углавном га походе шетачи и риболовци. Кад се асфалт ужари, сигурно је крцато и живо. Тада се могу изнајмити педалине, возити чамци и скутери, и наравно купати.

7. Јер је Са нама на путу увек при руци

Паузу правимо на једној од прегршт НИС Петрол бензинских станица. Као љубитељи програма лојалности, тражимо картицу Са нама на путу, али нас љубазни радник подсећа „Можете и преко апликације“. Вадимо телефон и укључујемо апликацију Са нама на путу. Скенирање QR кода из апликације – клик и завршено. Овог пута платили смо сакупљеним бонус поенима.

Било нас је више на станици, па радник додаје још једну корисну информацију – нови чланови који се учлане онлине до 30. 11. добијају чак 500 бонус поена при првој куповини горива.

Сјајна понуда зар не?

Спремни настављамо упознавање гастрономских лепота овог дела Србије.

8. Јер у Библиотеци код Милутина једе се шумадијски

Чудно име за кафану. Где би се спојила књига и печење ако не у Србији. А ко то каже да печење, попут књиге, не може бити човеков најбољи пријатељ? Милутин се потрудио да то и докаже. Успут, док се мастите, можете и читати. Књиге упорно маме са полица, али нико да их се лати. Шумадијски одабрасмо прасетину, испод сача. Топи се, сочна, не замерају чак ни љубитељи јагњетине. Пребранац и сарме домаћинске израде и уместо погаче, стижу не баш традиционално крагујевачке тортиље, али вруће и укусне. Конобари хитри, срдачни и насмејани. Можда код Милутина и настане које књижевно дело. Не би било први пут у српској кафанској историји.