Исписао је чувени српски песник. Знатижељно се упутисмо у крај града око којег пет гора стоји. Ауто-путем Милошем Великим очас стижемо до Ваљева. Настављамо ка Бајиној Башти и скрећемо лево у брда, ка месту Лелићу и касније ка манастиру Ћелије. Вијугави пут води кроз шуму. Зелени тунел. Природа увелико наговештава лепоте које нам спрема. А нама радозналима, брк се нашироко смеши.

Зашто посетити кањон реке Градца и манастир Ћелије?

1. Јер река Градац је суза Србије

И ми реку за дику имамо. Тешко да иједан водени ток у Европи може да се пореди са смарагдном, јединственом Таром, али је српски Градац у врху њених такмаца. Најчистија је река наше домовине и једна од најбистријих на тлу старе даме. Најбоља потврда је госпођица видрица која се безбрижно брчка у градачким водама. Мора да јој и температура од око 13 степени прилично годи.

Таман што извирне подно планине Повлен, стидљиво нестане под земљом и тако неколико километара тече пре но поново изрони на главном врелу Зеленцу. Недалеко одатле почиње Градац да ваја клисуркасти кањон необичне лепоте. И тако скоро све до Ваљева где се уморан од обрушавања низ падине и битке са речним хридима питомо слива у Колубару. Обале обрасле густом шумом скриле су око 70 пећина. Најпознатија је Дегурићка, још из леденог доба, дугих ходника и богатих украса. Верује се да су од прадавнина овде живели људи. Трагови воде до палеолита. Сведоче томе и бројне ископине и налазишта. У кањону, на стрмим литицама у селу Бранговић, налазе се остаци средњовековног утврђења, које је према налазима истраживања постојало још у IV веку. Јеринин град. Народ га је назвао по вили, проклетој Јерини, осуђеној да вечно њиме тумара. Познат је и као Бежане. Иза неприступачних зидина народ се знао крити од немилосрдника. До „уклетих“ остатака утврђења стиже се пешице, захтевним успоном.

Целим током Градац несебично дарује живот својим бујно зеленим обалама, које су изрониле разноврсни биљни и животињски свет. Нађе се и понека насеобина. Кањон реке Градца званично је предео изузетних одлика. Преизузетних, рекла би данашња младеж.

2. Јер до етно кафанице стиже се скок по скок

Управо се тако и зове. На десној обали Градца, недалеко од манастира Ћелије. Убеђења смо да је назив везан за ход по мостићу, не баш удобно широком, приде нихајућем, који се мора савладати до етно-еколошког домаћинства. Сличи маленом музеју на отвореном – воденица поточара, брвнаре и дашчаре, старинске алатке и оруђа, свашта нешто из сада већ давних времена. Има и сопствени рибњачич. Поред свеже пастрмке може се презалогајити јунетина и јаретина испод сача и гулаш, или мезетнути козји сир, пршута и кајмак. Све је, наравно домаће, а цене ванградске, врло приступачне.

Док седите за столом на обали Градца, могу вас, ако вас срећа погледа, обрадовати необични гости. Дружбина коза и јарчева указује се на мостићу. Предњачи јарац Шапа, који неустрашиво, а тако грациозно скакуће преко брвна и још смелије дотрчава до стола да уграби који залогајчић. Узалуд га мештани јуре и терају натраг стаду, тврдоглава је то глава, тера по своме. Симпатично рогато створење, чак се да и помазити.

Мобилни телефони овде одмарају, сигнала нема, те уз пасторалне призоре и жубор Градца одмарају се и очи и душа.

3. Јер манастир Ћелије се увек дизао из пепела

И сваки пут постајао значајнија светиња. Удомио се у живописном  крајолику међу обронцима ваљевских планина, далеко од вреве и света, у нетакнутој природи. Назив је вероватно добио по манастирској цркви која је првобитно била малена попут ћелије, или по келијама у пећинама по околним стенама. Црквица је посвећена Светом архангелу Михаилу. Историјски подаци о времену настанка су оскудни. Према једном казивању, манастир је ктиторство краља Драгутина (1276-1282), а према другом, подигнут је крајем XIV или почетком XV века за време владавине деспота Стефана Лазаревића. Но, подаци о слободољубивој прошлости манастира су и те како знани. Током ропства под Турцима често је рушен и спаљиван, а његови духовници учествовали су у припремама неколико устанака и буна. Томе сведочи и гроб војводе Илије Бирчанина, који је сахрањен у порти манастира. У време Карађорђа служио је као војна болница. Касније, у ослобођеној Србији под Милошем Обреновићем, у манастиру је радила једна од првих школа ваљевског краја, у којој је учио и каснији епископ Николај Велимировић. Црквица никада није живописана, али се дичи деветостраним звоником, јединственим у Србији, поносито нам казује игуманија. Додаје и да је од 1946. године манастир женски.

Стигли смо у време недељне јутарње литургије. Народа мноштво. Многи прилазе милостивој игуманији, разговарају, искају савет. Све их помно слуша, коју благородну реч упути и домаћински зове на освежење у трпезарију.

На улазу у манастирски посед издигнута је нова троцрква са три олтара, заветни храм Светог Јустина Ћелијског, једног од највећих богослова XX века, својевремено  архимандрита манастира Ћелије. Споља старинског изгледа, моравско-рашког стила, изнутра свеже осликана фрескама.

Свега неколико километара даље је манастир Лелић, где су мошти Светог Николаја Велимировића, а у близини су и манастири Јовања и Пустиња.

4. Јер Ваљево је јуначко-песнички град

Изнедрио је ваљевски крај многе великане. Од кога почети да нико не замери? Можда ипак од неустрашивог ратника и једног од највећих српских војсковођа, војводе Живојина Мишића. Споменик његов краси главни градски трг. Па највољеније српске песникиње, Десанке Максимовић, у чијем лику је приказан споменик песништву, на другом градском тргићу. Преко књижевника Милована Глишића до чланова породице Ненадовић – Алексе, проте Матије, Јакова, и Љубомира. Сви нас задужише, поприлично.

Овде почиње да хучи Колубара, тренутно усахла, али зна бити плавна. Обале живе, понуда разноврсна. Ниже моста преко Колубаре је споменик губилишту. Ту су 4. фебруара 1804. дахијским јатаганима погубљени српски главари Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. Необично, црвенкасто обележје у сећање на злогласну сечу кнезова. Иза је Народни музеј, лепо старинско здање. Недалеко је најстарија сачувана зграда, Муселимов конак, с краја XVIII века. Грађен је за потребе тадашњег турског управника Ваљевске нахије, Муселима. На крову су биле изложене одрубљене главе ваљевских кнезова. Попут Ћеле-куле у Нишу, не да нису народ застрашиле, већ су бес распламсале и устанак убрзале. Здање је служило као школа, а касније је претворено у издвојено одељење Народног музеја Ваљева.

Град ратничке историје, богатог културног наслеђа, зеленила, паркова, и спорта. Прилично животан, гостољубив, пријемчив. Ваљало би га малко умити, обновити прелепа здања полупаних прозора и окрњених фасада, а понајвише очистити. Био би тада потпуно блистав, како му и приличи.

5. Јер Тешњар је ваљевска Скадарлија

Могао би бити, тачније. Чини се дужи од престоничке, али запуштен. Нажалост. Некада занатско-трговачка четврт, оријенталних обележја. Од радионица, дућана и кафана врвело је све. Живела је даноноћно. Дању би се мајсторисало, колачарило, сластичарило и наравно, кафенисало. У сутон би се шетало и ашиковало, а ноћу боемисало. Но, замрла је чаршија. Данас је трошна и рушевна. Већина кућа изграђена је у XIX веку. Тако изгледају и данас, уз свега неколико обновљених изузетака, које дају наду да се Тешњар ипак предати неће. Од занатлија једва трага. Понека радионица, свега неколико оних правих кафана и пар столица изнетих на улицу за недељни диван. Макар да провејава дух старе чаршије. Оку туга, души јед. Остала је калдрма, за утеху тек.

6. Јер успут можете да платите и рачуне на бензинској станици

Наша следећа станица је БС Ваљево 2. Док точимо гориво, схватамо да на свим НИС Петрол и Гаспром станицама од сада можемо плаћати и месечне рачуне, брзо, лако, па чак и недељом. Идеално! На каси завршавамо све и брзо се враћамо у аутомобил да што пре кренемо до места где је Десанка одрасла.

7. Јер у Бранковини је детињство провела Десанка

У Срба, вољени се ословљавају именом само. Зна се, једна је Десанка. Путоказа ка њеној Бранковини нема, позната српска бољка. Прати се пут ка Шапцу, па се у неком тренутку уочи знак, срамежљиво постављен на самом скретању, неким чудом, на левој страни пута.

Одмах по њеном рођењу, Десанкина породица се из села Рабровице преселила у Бранковину, десетак километар од Ваљева. Ту се још као девојчурак заљубила у природу. Неизлечиво. У шумарке, брегове, долине, реку, маслачке, кукце, птице. Са њима је разговарала, дружбовала, издушила своје бесмртне стихове. „Имала сам срећу да детињство проведем онде где се живот најбоље и најлепше сазнаје, где нема ничега лажног и изузетног све као и у других. На изворишту природе.“ причала је Десанка. У постојбини својој је сахрањена. Данас је Бранковина културно-историјски комплекс на отвореном. Могу се видети Црква Светих архангела, задужбина проте Матије Ненадовића, стара и нова школа – Протина и Десанкина, школски бунар и писарница, пет собрашица, дрвених кућерака које су служиле да се породице окупљају и обедују, реплика куће и вајат чувене породице Ненадовић, као и њихови гробови. Ту почива и Алекса, чију главу су храбри Ваљевци успели да украду и сахране је како доликује, у завичају.

8. Јер под платанима се здравије обедује

И пријатније. Нарочито у вреле и безветрене дане. Поголема башта под разгранатом крошњом горостасних платана са дрвеним столовима и клупама. Ресторан Платани први је комшија Ваљевске пиваре. Србијански наручујемо мешани роштиљ, разне салате и лепињице. Могле су бити свежије. Месо ситно сланије, добро, али ништа посебно. За утолити глад. Све похвале за хитру и пријатну услугу. Но, сигурни смо да у Ваљеву има и боље исхране. Испитаћемо следећом приликом.

Последње трзаје лета грабимо за још једно сунчано дружење са природом. Идемо тамо где су плодну, питому мачванску равницу Срема извајале две речне лепојке, Сава и Дрина. Где се природа осамила и изродила разнолики биљни свет, а човек неким чудом решио да је остави нетакнуту и резервише за бића која јој зло не чине. Животиње. А кад смо већ близу Дрине, скокнућемо мало и преко гране, до највећег града Семберије и чувеног етно села. Из Београда пут води ка Сремској Митровици и даље ка Богатићу. Успут се прати путоказ за Кампинг Засавица.

Зашто посетити Засавицу и Етно село Станишићи?

1. Јер Засавица је питоми сафари

Мирна Сава и плаховита Дрина од давнина су токове мењале, меандре стварале и предео прекрајале. Када је попримио данашњи изглед, ко би то знао. Но, келтске карте бележе да су овде живели змајеви, једном. Својом снагом природу су чували све док се нису појавили људи змајевитог духа кадри да их замене. Каже легенда. А можда и истину говори.

Специјални резерват природе Засавица простире се на површини од 1.825 хектара, од којих је 675 хектара под првом категоријом заштите. Назван је по речици Засавици, дугој 33 километра, која се подземним путем напаја дринском водом. Једно је од последњих изворно очуваних мочварних подручја Србије. Као природно добро од изузетног значаја заштићена је 1997. године.

Савршено је место за целодневни излет, нарочито породични. Сјајна прилика за дечицу да безбрижно трчкарају травнатим тепихом, поиграју се на отвореном игралишту, али и да се упознају са животињама, са понеком можда и спријатеље. Родитељи спокојно могу да одмарају и уживају у домаћим ђаконијама у ресторану са великом баштом. У понуди је и пловидба  бродићем, изнајмљивање чамчића и рибарење, уз дневну дозволу. Не пропустите да се попнете на торањ видиковац са кога поглед пуца на велики део ових недирнутих предела док се у даљини назире врх јуначке планине Цер. Може се и коначити. Од недавно, постављене су две кућице за такозвани глампинг, гламурозни кампинг у гламурозном природном оркужењу.

Убрзо стижемо до средишта сафарија, појилишта са испитаном водом из артеског бунара. Журка у току. Мноштво домаћих, тачније босанских брдских коња, подолских говеда, кравица, и прасића, који не маре много за незване госте. Понеко грло нам упути упитљив поглед, понеко и приђе, али већина тешко да нас је приметила. Свикли се на суживот, а и људе. Биће да су овде сви добродошли све док се понашају у складу са овдашњим правилима. Нема магараца, примети неко. Мора да су се лењивци успавали и касне на јутарње појење. Добри возач одмах покрене бусић и одвезе нас до њих. Као по команди прилазе, неустрашено и умилно не би ли се огребали за који залогај. Пристижу и пулад. И младунци дружељубиви. Њушкају се са малишанима. Мила, мазна створења. Ето, сада знате зашто нас мушкарце жене често називају магарцима, насмеја нас све вицкасти возач. Испустио је, сигурно нехотице, да спомене тврдоглавост магарећу.

Сафаријем се може и прошетати. Не уздајте се много у свој истанчани њух и добро обратите пажњу на успутне нагазне мине, мноштво их је. Све је то природно и не би никако ваљало да је другачије. Уживаћете у нестварно нетакнутој природи наших предака. Таквом је треба сачувати за потомке.

2. Јер у Засавици се справља јединствени сир на свету

Уједно и најскупљи – 50 грама кошта 50 еврића. Магарећи. Прави се, очекивано, од магарећег млека. Веома је слично мајчином, богато је хранљивим састојцима и витаминима, изузетно ниског процента масти, не изазива никакве алергије, и пије се свеже. Према записима, одвајкада га је народ користио као лек. Много је труда уложено док се млеко није усирило. И то без икаквих адитива. Чиста органска производња на начин који су примењивали наши стари, са пашњака који није преоран последњих 300 година. Рецептура, која се не одаје ни за живу главу, пронађена је, али не и потребне количине млека. За килограм овог млечног злата потребно је 25 литара млека. Магарица даје млеко шест месеци, а прва три месеца не сме да се музе. Тек ако је младунче напредно и здраво, током друга три месеца млеко јој се крадуцка. Па сад, можда светска екслузива Засавице и није толико скупа.

Свега неколико дана по објави вести да се сир сачинио, у Засавицу је пристигао лични изасланик британске краљице Елизабете II, открива нам разговорљиви домаћин, који је и најзаслужнији за настанак млечног чуда. Не знамо да ли се њеном величанству сир допао, али га је засигурно окусила. Ми нисмо, нажалост. Али нас је магарећим кобасицама почастио домаћин. Изврсне су. Ако не сир, можете себи приуштити месну прерађевину од мангулице, коњског и магарећег меса, или народне препарате од биља.

Тежак је растанак са живим светом Засавице, али канимо за дана преко Дрине, у братску Семберију.

3. Јер Станишићи су викенд оаза

Најближи је прелаз Бадановци, преко Павловића моста. Уз личну карту, ето нас очас у Етно селу Станишићи. А тамо, нема чега нема, од игле до локомотиве, дословно. На улазу нас дочекује станица Подлугови, и одмах у нама запева Чола. Одатле креће туристички возић. У језерцету поред је Нојева барка, бродић занимљиве историје, коме ето, није било суђено да заплови. Идемо пешака у обилазак. Још неколико језераца са лабудовима, шепури се и пар црних са својим младунцима, мостићи, мини зоо врт, црква и капелица, свечане сале за разноразне прославе, и мали амфитеатар за приредбе. Љубитељи спорта могу да играју тенис, пикају фудбал и опробају се на стрелишту. Упечатљиве су старе брвнарице пренете из села општине Вареш и планина Звијезде и Романије, са покућством и народним ношњама и кућице грађене од камена. Поједини делови изгледају као музеј на отвореном – воденице, ковачница, млекара, и млин поточар, који још меље брашно за потребе ресторана. Сместити се може у етно кућицама прилагођеним савременим потребама и хотелима са пет звездица са велнес и спа услугама.

Уприличен је и аудио водич за оне које желе да сазнају више о историји и духу места. Све је учињено да се посетиоцима угоди, од пространог паркинга до разноликих садржаја. За свачији укус и џеп понешто. Можда превише начичкано, можда понегде и прејаки судар старог и новог. Али све сређено и беспрекорно чисто. Домаћини срдачни, гостољубиви и весели, по традицији већ.

4. Јер у Станишићима телетина испод сача је врх врхова

Од неколико ресторана, бирамо Конобу, из које су се Станишићи и развили. Гужва и утркивање народа за празан сто наговештавају одличну храну. И јесте, и то више него одлична. Наручујемо плату предјела- уштипци, још врући, кајмак, ванредан, сир, и домаћи пршут. Било би нам довољно, али како не пробати роштиљ и телетину испод сача. Пљескавица и ћевапи, очекивано савршени, надалеко чувене роштиљџије не могу да оману. А тек телетина! Врхунски спремљена, распада се и топи у устима. Ако због нечега вреди превалити пут до Станишића, онда је то без сумње храна.

5. Јер Бијељина је дом музеју Семберије

Сместио се на главном градском тргу, у најстаријој згради, коју би ваљало споља дотерати. Баштини више од 10.000 предмета распоређених у три сталне поставке. Археолошку чине експонати из доба од неолита до касног средњег века, збирка стећака са ћириличким натписима на старословенском и римски камени споменици. Историјска соба приказује прошлост града од првог помена 1446. године, а етнолошка, вероватно и најзанимљивија, пружа увид у народни живот села Семберије и староградску културу Бијељине. У читавом простору за око западају кост и зуб мамута, коме годиште није одређено, и радио који је револуционару и књижевнику Родољубу Чолаковићу, рођеном у богатој бијељинској породици, поклонио лично Никита Хрушчов, некадашњи вођа Совјетског Савеза. Недавно је отворена и Спомен-соба палима у последњем рату.

На главном тргу Музеју друштво прави зграда Скупштине града, споменик краљу Петру I Карађорђевићу и паркић са подном шаховском таблом и великим фигурама. Док двоје покушавају једног другог да матирају, неколицина са клупа добацује. Тако се некада живело.

6. Јер од сада можеш остварити попусте и на нашим бензинским станицама у БиХ

Након што смо посетили музеј Семберије и испунили своја чула историјским чињеницама и лепотама, окрепили смо се на Гаспром бензинској станици Бијељина 1. Љубазно особље нам је у домаћинској атмосфери пружило лепе информације о новим попустима. Картицу лојалности Са нама на путу из Србије сад можете да користите и у Босни, а кажу нам да за више информација посетимо вест о попустима у БиХ. Пуни утисака и спремни за повратак, кренули смо кући уз обећање да ћемо се вратити у Семберију –  где је историја много причала, а будућност тек креће да заусти.

Сјај небески у којем се на око 2.850 километара огледа десет земаља. Устоличио је четири престонице. Стратешки одвајкада изузетно важан, животно и природно непроцењив. Од изворишта у Немачкој, углавном лењо ваља своје силовите воде кроз простране равнице. Све до Голубачке тврђаве, предворја Ђердапа. Ту је најчудеснији, веле многи. Тамо где су моћне воде пробиле бедеме Карпата.

Крајолик измаштан силама природе дичи се нестварним лепотама, вешто прикривајући трагове бурне и богате прошлости који сежу до самог освита цивилизације.

Зашто посетити Лепенски Вир и Ђердапску клисуру?

1. Јер гвоздена капија Дунава је највећа клисура Европе

Клисура пробојница, тачније. Код нас знана као Ђердап. Назив потиче од персијске речи Гирдап, која је прилагођена српском, истог значења – вир, вртлог, опасно место на реци. Данас је природна граница Србије и Румуније.

Усекла се дуж више од 100 километара десне обале Дунава. Од Голубачког града, где се Дунав тромо излежава преко шест до седам километара у ширину, ко би то прецизно измерио. Потом се расањује, час јурне па устави, плавне и усухне, тек вијугне па исправи, све док га планински масиви у Казану не сатерају у стотињак метара, а он разјарен па од силине поткопа најдубље дубине. Наставља својом клисуром све до утврђења Диана код Кладова. Опасан бујним растињем и шумама, брдима и планинама, проткан духом старих култура. Неухватљив и кротак. Дарежљив и суров. Заносан и страшан. Величанствен.

Део је Националног парка Ђердап, који се простире на око 63.800 хектара. У јулу 2020. године, подручје Ђердапске клисуре и њеног залеђа, УНЕСКО је прогласио геопарком. Првим у Србији.

2. Јер Лепенски Вир је најстарија насеобина на тлу старе даме

Старија од библијског потопа, почиње причу наш домаћин. Зачета је око 9.500 година пре нове ере. Несугласица је много око година… на званичном сајту налазишта пише 6.500 п.н.е, поједини извори наводе 8.000 п.н.е. Како год, сматра се колевком Европе.

Бејаху изузетно паметни ти Лепенци. Изабрали су савршено место за своју насеобину, 100 метара низводно од данашњег музеја. Између реке богате рибом, код вира где се због струјања воде сама сакупљала, и стрмих литица. Правили су куће и спремали храну само уз помоћ природних алата. Домове су постављали ка истоку, да их огреје прво јутарње сунце. Према анализи костију, били су изузетно здрави, што се умногоме приписује риби која је чинила око 70 одсто исхране. Из мезолита, ловачко-риболовачко-сакупљачке заједнице прешли су у неолит, на ратараство и сточарство. Број становника је растао, а простор постајао тешњи, што је довело до кретања становништва.

До открића се дошло током опсежних истраживања која су претходила изградњи ХЕ Ђердап. Ископине су изложене у Центру за посетиоце Лепенски Вир. Представљена је макета, мезолит и неолит самог локалитета, копије монументалних скулптура, употребни предмети, реконструисани начини сахрањивања и холограмска реконструкција некадашњих кућа.

Додатна истраживања културе која је запањила свет су онемогућена. Потопљена је. Тајне зна Дунав само.

3. Јер Доњи Милановац је градић необичне историје

На путу ка овом младом, живописном месташцету може се предахнути у  домаћинству Капетан Мишин брег на око 170 метара надморске висине одакле поглед пуца на Доњомилановачку котлину. Можете разгледати збирку скулптура од камена и дрвета на отвореном, посетити музеј вина и окусити влашка јела.

Пре но се усталио на данашњем месту, градић се неколико пута селио. Прво са обале на острво Пореч крајем XVII века пред најездом Турака. Потом се тридесетих година XIX века вратио на копно услед честих поплава, сходно наредби кнеза Милоша Обреновића када је назван Милановац по Милошевом првенцу, Милану. Био је једно од првих насеља које је изграђено по регулационом плану, који је осмислио војвода поречки Стефан Стефановић Тенка. Три деценије касније када је под Рудником настао Горњи Милановац, градићу је додата одредница Доњи. На данашње место доселио се 70-тих година прошлог века када је почела градња ХЕ Ђердап. Скућио се коначно. Не би га ваљало поново измештати.

Најчувенији је по капетану Миши Анастасијевићу, богатом трговцу, учитељу и великом добротвору, који је своме отечеству завештао чувено Капетан Мишино здање у Београду. Његова кућа је камен по камен, греду по греду пребачена у данашњи градић. Требало је да буде музеј. Но, здање је закатанчено већ подуже време. Суседна грађевина је кућа Тенке, такође пренета са изворног места. Изнајмљује је Туристичко-информативни центар Доњи Милановац. Обе грађевине приватизоване су у пакету са хотелом Лепенски Вир, сазнајемо. Нису више народне.

Доњи Милановац удомио је и Центар за посетиоце Националног парка Ђердап, у којем су представљене разноврсне природне вредности, разноликост биљног и животињског света и културно-историјске знаменитости Ђердапа. Занимљива и пријемчива поставка приређена је у сарадњи са Природњачким музејем у Београду.

4. Јер у Казану се Србија и Румунија пољубише

Умало. Недостаје тричавих 150 метара. У Малом Казану, Дунав је најужи и најдубљи. Око 70 метара, према појединим подацима, чак 90. Следи Велики Казан, двоструко  шири. У овим теснацима, све је врило од вирова, брзака и вртлога, као у казану. Отуд им и назив.

Но, и без пољупца, љубавишу. Србија и Румунија. Удварају се једна другој у заводљивој игри стрмих литица. Ал’ не да их спојити Дунав, љубоморко. И тако столећима, миленијумима. Заразна романса. Љубав се рађа на први поглед код свих који посведоче овом несвакидашњем проводаџисању природе. Неуспелом, за сада. Најромантичнији је поглед са видиковца Велики Штрбац, највишег врха планине Мироч, са око 770 метара надморске висине. Потребно је педесетак минута за савладавање успона. Напор се исплати, и те како.

5. Јер Трајанова табла сведочи значају Ђердапа за Римско царство

Недалеко од клисуре Казан налази се Трајанова табла којом је означен завршетак Трајановог дунавског пута. Постављена је на прелазу из I у II век. Текст, посвећен самом цару, уклесан је у стену на латинском и одаје да је пут начињен усецањем планинских литица и подупирањем гредама. Озбиљан подухват. Данас су читљива само три реда. Због изградње ХЕ Ђердап Трајанов пут је потопљен, а табла је подигнута 20 метара. До ње се може једино бродићем.

6. Јер се у Кладову справља врхунски смуђ

Пролазимо ХЕ Ђердап. Голема брана. Пре Кладова, налази се утврђење Диана, изграђено у доба цара Трајана, које је својевремено било и привредни центар са пристаништем. Огладнели смо. Мештани препоручују ресторан хотела Aquastar Danube, на обали. Тераса гледа на градску плажу. Повелика, сређена. Дунав, миран и чист. Гостопримљив. Избор је повелик, али бирамо рибу, речну. Сигурно је свежа. Смуђ на жару и котлети сома. Вично спремљено, савршено. И чашу вина, из неготинског краја. Цене су пристојне. Топла препорука.

Ако каните ноћити у Кладову, сутрашњи дан може бити подједнако занимљив. Тек који километар низводно, у близини села Костола, налазе се остаци Трајановог моста, који је био дуг више од километра и око хиљаду година словио за најдужи на свету. Ту су и рушевине римског утврђења Понтес, које је изграђено да штити мост.

Не може се Ђердап сместити у дан. Превише је занимљивости за видети и тајни за открити. Биће, у неком новом дружење са Дунавом. Свраћамо на БС Кладово да окрепимо уморног четвороточкаша и опскрбимо се грицкалицама и освежењем за пут. Платисмо, а уз апликацију Са нама на путу добисмо бонус поене и уштедесмо за следећи пут. Невољно седамо у ауто. У повратку нећемо уживати у Гвозденој капији Дунава. Свила се тама.

Планинско лето настављамо у централној Србији, у близини Краљева. На висовима омеђеним трима водама – Ибром, Рибницом и Брезанском реком, чије дубоке котлине су испресецале Столове на дугачке гребене који му подарише звездасти облик. Западни обронци сачинише клисуру немирног Ибра, чија бајковита долина скрива бисере српског средњевековља.

Зашто посетити Столове и Градац?

1. Јер на Столовима столују коњи дивљи

Полудивљи, тачније. Не зна им се тачан број нити има ли и међу њима усамљеника и одметника. Но, зна се да су у овим планинским пределима одвајкада живели сточари. Према једном од многих народних казивања, јунак над јунацима, Милош Обилић, свог Ждралина узјахао је управо на Столовима.

Коње су отпитомили овдашњи сељани који би их лети одводили у брда да би имали мање посла. Временом би их у дивљини остављали све дуже, каткада и током зиме, а коњи би се сналазили, учили да преживе и коначно се осамосталили. И када би их враћали у питомину, често би бежали натраг у слободу. Тако постадоше полудивљи. Зими услови знају бити веома сурови те коњи остају без хране, али племените душе нађу начин да им је допреме.

Поход до четвороногих грација је поприлично мукотрпан. Бирамо колски пут из правца насеља Жиче. Најиздржљивији могу и пешице. Дочепасмо се заравни са које се пружа предивни поглед на околиш, верујући да смо стигли довољно високо и далеко, близу коња. Док их нестрпљиво тражимо очима, скоро смо уверени да се једино теренцем може довде догегати. Кад ето “обичног” четвороточкаша који пристиже са суседног брда. У кабини сва места заузета, за воланом дама. Насмејана и опуштена као пистом да вози. Збуњени смо, истовремено задивљени. Весела петорка нас упути узбрдо, докле точак може.

Теренца у неком тренутку напуштамо и настављамо на сопствени погон. Не знамо тачно куда нити где се крију, само знамо да их морамо пронаћи. Таман савладамо једно брдо, кад израња ново… Успут срећемо млађи пар, љубитеље пешачења у природи, из Војводине. Од јутра се пентрају, лутају, али не одустају. Захвални смо на неочекиваном друштву. Лакше је. Шалимо се и храбримо. Коначно угледасмо толико жељени призор. Упорност се овога пута исплатила. Неколико лепотана спокојно грицка траву, не обазирући се на придошлице. Тек када млађани пар из ранца извади шаргарепице, почеше прилазити, лагано. Храну животиња одмах нањуши, али зна и доброту. И нису тако дивљи, помислисмо. Но, опрезно и нежно са лепотанима.

За назив Столова везано је неколико легенди. По једној, име потиче од главног гребена који из даљине сличи столу. По другој, кнез Лазар је пре боја на Косову често ту ловио, а за обедовање су се сачињавале клупе и столови. Према трећој, први српски архиепископ Свети Сава је столовао у оближњем манастиру Жичи.

Природа Столова је потпуно нетакнута и дивља, попут њених најпознатијих становника. Не много шумовита и поприлично сувкаста, без потока и врела. Пашњаци, ниско растиње, жбуње, пољско цвеће, и брда која се протежу унедоглед.

Задовољни, али добрано исцрпљени. Верујемо да и нашем превозу треба окрепљење. Најближа бензинска станица је у Краљеву, НИС Петрол. Не губимо време. Плаћамо гориво Drive.Go апликацијом, без одласка до касе. Из аутомобила, очас. Хитамо даље.

2. Јер Маглич је чувар срца немањићке Србије

Уздигнут на високој, стрмој стени. Тешко приступачан. Готово неосвојив. Преживео је сијасет ратова, устанака и буна. Захвалност дугује положају, али и магли, која би често запоседала његове бедеме. По њој је назван, каже народно предање.

Осим магле, обавијен је велом тајне о свом пореклу. Не зна се поуздано када и ко га је уздигао. Претпоставља се да је изграђен у XIII веку да штити немањићке задужбине – Жичу, Студеницу, Сопоћане и Ђурђеве ступове, али и некада прометни и усамљени трговачки пут који је пролазио долином Ибра. Први писани подаци о овом средњевековном граду потичу из 1337. године, из времена архиепископа Данила II, који је у Магличу подигао палате и ћелије.

Тврђава се простире на више од 2.000 квадратних метара, опасаних зидинама са седам кула и главном, Донжон. У унутрашњости града су остаци вишеспратне палате са подрумским просторијама, цркве Светог Ђорђа, стамбених објеката, бунара, и резервоара за воду.

Проглашен је спомеником културе од изузетног значаја. Но, као и вековима уназад, остаје неприступачан. Моста преко Ибра нема. Однела га набујала вода… И тај, кажу мештани, био је небезбедан. Прелаз је могућ једино пловилом. Тренутно је Маглич у скелама, изводе се радови на обезбеђењу бедема. До када ће трајати, нисмо успели да сазнамо. Нити када ће се Ибар премостити. У међувремену је покренута иницијатива Обновимо Маглич којом би се средњевековном граду вратио пређашњи сјај. Према макети, изгледао би величанствено. Уместо остатака зидина, улазом у долину Ибра господарио би замак.

3. Јер долина Ибра је природни и културни бисер

Усекла је упорна вода себи пут између два планинска горостаса – Голије и Копаоника. Кроз раскошну природу створила је нестварне пајзаже. Проткане дахом историје и културе. Називају је Долином краљева, Долином векова, а за романтичаре је Долина јоргована. У позадини је љубавна прича. Према једној легенди, јорговане је посадио краљ Урош И да искаже љубав према будућој српској краљици Јелени, а по другој, њихов син, краљ Милутин је, после два неуспела брака, за трећу срећу, својој изабраници долину посуо јоргованима. Нашло би се још понеко предање. Ко год да их је засадио мора да је било из љубави, јер мирисни бокори, плаве, ружичасте и беле боје цветају и дан-данас.

Ибар је рај за љубитеље рафтинга и надалеко чувен по свом Веселом спусту. Крајем јуна или почетком јула на стотине весељака се окуражи да се сплавом, гуменим чамцима, кајацима или већ чиме год се да пловити и плутати отисне низводно 25 километара до Краљева. Забава и добар провод су зајамчени.

4. Јер Градац је задужбина краљице Јелене

У народу познате као Анжујске. Не зна се засигурно из које земље и породице је потекла, али се претпоставља да јој је порекло повезано са Анжујцима који су тада владали југом Италије. Потписивала се „Јелена милошћу божјом краљица све српске земље и поморске”. Била је супруга српског краља Уроша I и мајка краљева Драгутина и Милутина. Оставила је упечатљив траг у српској средњевековној држави. Њен дом био је прва библиотека и училиште. Окупљала је сиромашније девојке из краја и подучавала их разним пословима и вештинама, али и писмености и музици. Наручивала је преписивање књига које је касније поклањала и даривала је и обнављала многе храмове. Пред смрт се замонашила и по сопственој жељи сахрањена је у својој задужбини – манастиру Градац. За време ратовања са Турцима, њене мошти су измештене и вероватно сакривене. Ни данас се не зна где су.

Манастир Градац се удомио на обронцима шумовите Голије, изнад Градачке реке. У последњој четвртини XIII века. За изградњу, краљица Јелена је одабрала најбоље уметнике који су према њеним упутствима сјединили рашки са вајарским украсима романског стила. Фреске, које су претрпеле велика оштећења, припадају врхунцу монументалног стила и сматрају се наставком уметности сопоћанских сликара.

Главна црква, посвећена Пресветој Богородици, била је гробно место краљице Јелене, а мања је изидана у част Светом Николи. Више пута је рушен и пљачкан, а озбиљна обнова покренута је тек половином минулог столећа. Данас је женски манастир. Својеврсно сведочанство живота велике просветитељке и мудре српске краљице.

5. Јер кафана код Мира нуди старинске гурманлуке

Цео дан смо јуначки трпели глад, знајући да нас чека гозба у једној од најчувењих српских кафана. У Богутовцу. Подуге историје. Кафана код Мира званично је отворена 1826. године, али постоје подаци да је угоститељство овде живело још далеке1770. Почиње се чашицом ракије, како већ традиција налаже. Избор љуте капљице је повелик, за свачији укус. За предјело се износи воденички пројни колач и плата сира, кајмака и домаћег ајвара. Следи чорбица у котлићу, а затим оно главно – ћевапи од чисте телетине и пилећи ражњићи у фолији за које је везана несвакидашња прича. Сладокусци, који су неким чудом успели да оставе празан “џепић”, могу одабрати Ленин колач или секси салату. Изузетно услужно и шали склоно особље објасниће вам састојке салате несвакидашњег назива.

Ако умилите газду, можда вам покаже јединствене примерке мотоцикала, колекције слика и разне занимљиве и ретке “старудије”. Све одише духом предака. Храна нарочито. Једини проблем може бити попуњеност. Сачекајте да се место упразни, нећете зажалити.

Прича вели да богата господа зими иду на море, у егзотичне крајеве, а жарка и спарна лета проводе на планинама. Сасвим разумљиво. Можда себи не можемо приуштити далека рајска острва зими, али планинска лета свакако можемо. Да следимо богату господу упола, бар. Избор је издашан. Бирамо повелику висинску лепојку у југозападној Србији, између Ивањице и Новог Пазара, где природа још увек царује. Пут без пасоша и пропратних перипетија. Кофер пун доброг расположења и истраживачке знатижеље.

Зашто посетити Голију и Студеницу?

1. Јер Голија је динарска красотица

Није огољена. Напротив. Једна је од најшумовитијих планина наше домовине. Име је највероватније добила по својој големости. Протеже се око 32 километра у смеру запад-исток. Заузима два пута већи простор од горостасног Копаоника. Тако тамошњи горштаци знају у шали да кажу: „Не зна Голија шта је делија”.

Густе шуме букве, јеле, смрче. И планинског јавора који је преживео ледено доба. Удомиле су око 100 врста птица и сисара. Становник је и мрки меда, те се немојте упуштати у скитње дубоко у шуму, нити ноћивати под звездама да вам не бане незвани гост.

Највиши врх Јанков камен уздиже се до 1.834 метра надморске висине. За назив је везана легенда, наравно. Два брата Рајко и Јанко се опкладише који ће први изнети повећи камен на највишу чуку Голије. Рајко бејаше снажнији и бржи, а Јанко темељнији и стрпљивији. Пред врх се Рајко спотаче и испусти камен који се откотрља у данашњи Рајков поток. А Јанко се успешно дочепа врха, који данас носи његово име. Није народно предање тек тако. Свако је животна лекција.

Због изузетне очуваности природе проглашена је Парком природе 2001, а исте године је део парка Голија-Студеница УНЕСКО заштититио као резерват биосфере.

За Голију је везано и веровање да је планина која не зна за болести. Ко ју је бар накратко походио, зна и зашто. И вратиће се, засигурно.

2. Јер Рудно је бајковито село

На обронцима Голије, на 1.100 метара надморске настанило се око стотињак домаћинстава. Расутих по шумовитим брдима и осунчаним пропланцима, међу  засада кромпира и малина и ливадама окићених самониклим цвећем. На ружи ветрова где се додирују морске и континенталне струје.

Расположење породично. Сви се знају, кафенишу, пијуцкају ракијицу, узајамно помажу. Насмејани и срдачни. Живот без усијаног асфалта, смога и гужве.

Центар села шаролик. Неколико ресторана, игралиште за децу на трави, школа, и фудбалски терен чију изградњу је платио Холанђанин. Опчињен природом и мештанима, одлучио човек да им нешто у аманет остави. Ко нема својих висова и гора, добро зна да их цени. И указано гостопримство. Свака част племенитом Низоземцу. На терену се млади увече окупљају, пуштају музику из кола, ђускају, друже се. Неретко се организују и сеоски фудбалски турнири. Они што су срчанији од мундијалског финала.

Чари и тајне Голије могу се истраживати пешака, бициклом или квадовима, који се изнајмљују. Уколико сте добар јахач, може се и коњем, додуше само један је на располагању, како смо сазнали. Дечица ће се свакако обрадовати да их неколико кругова по дворишту на коњу “провоза” власник.

Коњића смо препустили малишанима и одлучили да протегнемо ноге. Шетамо, дишемо дубоко и успут беремо шумске јагоде, мајушне, ал’ од меда слађе. Стижемо до места одакле се види и скијашки кров Србије – Панчићев врх, на оближењем Копаонику. Одмеравају се два дива преко Ибра.

Коначили смо у смештају Видовдан. Ново, чисто, пространо. Сан на уштирканом узглављу. Безбрижан и дубок. Срећом, има још домаћица које све чине по старински.

3. Јер планински доручак држи цели дан

Повелика тераса са погледом на овчице које тик подно ње спокојно пасу. Заједно доручкујемо, свако за својом трпезом. Домаћица износи “возић”, никада краја. Цело село би се дало нахранити. Савијача од зеља и сира, печена паприка на кајмаку, уштипци, пројаре од хељдиног брашна, месне ђаконије… И кисело кравље млеко. Ране вида. Све из овдашњих башти и засада, справљено умешним рукама.

После јутарње гозбе, могли бисмо дремнути, али мора се даље. До најсветијег манастира на српском тлу води макадамски пут. Краћи, али неудобнији. Нисмо га одабрали. Водили смо се оном народном: “Преко прече, наоколо ближе”.

4. Јер Студеница је родоначелна светиња

Није ни најстарија, нити највећа. Али јесте прва међу једнакима. Мати свих српских храмова. Спокојила се у бујној природи, иза зидина, далеко од недобронамерних очију и мисли. Негде између тла и плаветног свода. Отмена и узвишена, свесна своје овоземаљске лепоте и небеске величине.

Унутар духовног утврђења, истиче се здање од белог мермера, прошараног сивом, са црвенкастом куполом, раскошних зидних скулптура. Богородичина црква. Градио ју је Стефан Немања, родоначелник лозе Немањића, као своју гробну цркву, од 1186. до 1196. године. Преплићу се утицаји Истока и Запада, романског и византијског стила. Складно и величанствено. Око 1230. краљ Радослав подигао је припрату испред храма.

Улазимо бојажљиво, готово нечујно. Под од мермера. На изворно улазном, западном порталу, скулптура Богородице са Христом и арханђелима, бојена и позлаћена. Несвакидашња, врхунски извајана, скупоцена. Прелазак у сваку следећу одају је ниво више – пут ка спасењу, објашњава кустос. Ту се чувају мошти Немањине, у саркофагу.

Некада се у оквиру манастира налазило 14 цркава, од којих су, поред Богородичине, сачуване још две – Краљева, Милутинова задужбина, посвећена Богородичиним родитељима, Светом Јоакиму и Ани, из 1314. године и Никољача, у част Светом Николи, од камена, најмања и најједноставнија којој посетиоци немају приступ. Сачуван је и звоник из XIII века, а Савина трпезарија је обновљена.

У манастиру је Свети Сава написао Студенички типик, којим је уређен монашки живот у Србији, а Студеница одређена као слободна од црквених и световних власти. Независна. Била и остала. Има и сопствени крст – студенички, спој ранохришћанске симболике сидра као спасења и раста и напретка у виду биљних украса на завршецима. На фасадама је урезано неколико цртежа који спадају међу најстарије сачуване архитектонске нацрте и необични сунчани сат.

5. Јер студеничке фреске су непроцењиво благо

По упокојењу оца, Сава је позвао најбоље мајсторе тог времена, највероватније из Цариграда, да осликају Богородичину цркву, која је живописана до 1209. године. По први пут, натписи на фрескама исписани су на старом српском језику, ћирилицом. Симбол манастира је Распеће Исуса Христа, познато и као Студеничко распеће, једно од најлепших дела византијске уметности XIII века. Монументална фреска, дубоке изражајности. Превладава византијско плава, која се добијала из врло ретког полудрагог камена који се допремао чак из Авганистана, каже кустос. Килограм боје вредео је више од килограма злата. Међу најзначајније зидне слике спадају и представе Богородице Студеничке и Пресвете Богородице, као и живопис  Богородичиног живота у Краљевој цркви из раног XIV века.

Изузетност Студенице, њених фресака и вајарских остварења препознала је и организација УНЕСКО. Уписана је на Листу светске културне баштине 1986. године.

Може се разгледати и упијати сатима, данима. Увек недовољно. Не стаје у речи и фотографије, нити у задивљене погледе и неуздржане уздахе. Студеница је уметност која се више не ствара, историја која исписује сутра, вера која не одустаје ни по коју цену. Уткана у темеље српске духовности и државности. По свему посебна. Своја.

6. Јер до Голије и паузе су незаборавне

Знали смо да нас чека дуг и напоран дан, али не и да ли ћемо у планини наћи згодно место за окрепљење, те схватисмо да је боље да се на време обезбедимо. И себе и верног четвороточкаша. Свратили смо на једину бензинску станицу на ауто-путу Милош Велики, Гаспром Соколићи. Свеже припремљени сендвичи, бургер и италијанска кафа. Разнолики јутрањи укуси за предстојећу авантуру. У ранац спаковасмо неколико Drive Cafe хот-догова, бочице Јазак воде и понеку Drive Cafe грицкалицу. Да се нађе.

Прекрајамо стихове најромантичнијег панонског морнара док прелазимо мост код Бешке. Препливавати дакако нећемо, опасна је то работа, али ћемо се упустити у пустоловину речним сокацима, тамо где се водени див разбашкарио и самовољно извајао јединствени крајолик настањен ретким животињским и бујним биљним светом.

Зашто посетити Ковиљски рит и Крчединску аду?

1. Јер Ковиљски рит је дунавски лавиринт

Део је Специјалног резервата природе Ковиљско-петроварадински рит. Полазимо са ковиљског Шлајза. Згодно место за купањац. Наоколо шуме, ливаде, адице, трстици, и шевари. Пловећи тепих од локвања, травки и разноразног растиња. Дрезга је то, подучава нас искусни домаћин. Пој птица и клепет крила. Корњачице које ленчаре на сунцу.

Рибари се увелико. Поједини пецароши се шћућурили у дебелом хладу, понеки не хају за жегу. Не чуди број пецароша. Овде је једно од највећих мрестилишта риба у Европи, открива нам чамџија.

Пажњу привлачи цвет необичне лепоте и величине. Бели локвањ. Од њега се прави гранат, дунавска огрлица. Некада је био главни адут удварача, смешка се водич. Наглашава да га је забрањено брати. Али гранат може да се сачини и од жутих локвања, којих је прегршт. Важна је романтика.

Пролазимо поред места где је Куста снимао филм „Црна мачка, бели мачор”. Ту нас поздравља раздрагана скупина кајакаша која је напустила своја пловила и башкари се у води. Тугаљиво их посматрамо, али времена за брчкање нема, нажалост.

Много је занимљивости везано за плавно подручје уз Дунав. Када је водостај повољан, кајакаши могу да се одваже на 700 километара дугу авантуру, сагласан је о километражи домаћи двојац.
Мора да је занимљиво и узбудљиво. Само храбро!

Удружене чари природе. Умирујуће и освежавајуће. За сва чула и душу.

2. Јер Крчединска ада је дунавски сафари

Полазишта ка Крчединској ади је много. Може се стићи и са сремске стране и из  Ковиљског рита, али нама водостај није дозволио, па се морало наоколо, из Гардинаца, са Лимана. Пловимо Дунавцем, усеченим кроз дивљу природу, на појединим местима једва проходним. Успут срећемо неколико мангулица и стижемо на „отворени” Дунав. Убрзо се указује нестварни, чаробни призор. Стотине кравица, телади, козица, безрогих говеда, и подолских говеда који се кочоперно шепуре великим роговима. Сви загазили у Дунав. До „колена” само. Знају животиње докле се сме. Понеко грло на обали стрпљиво чека ред за расхлађивање, а поједини су спас од врелине пронашли под дрвећем. Само коњи јуре. Бесциљно. Вранци, кулаши, шарци, алати, дорати… Безбрижни и неспутани. У славу слободе живљења.

Дружељубивих магараца нема. Претходни чувар је отишао и одвео их, правдају нам се водичи. Нови, очигледно, није пристигао. Део код „званичног” пристаништа на аду је запуштен, неочишћен. Урушава магичност овог животињског раја, где време јесте одавно стало. И не треба да се покрене. Само човек треба да се придржава натписа на табли: „Чувај природу и њено богатство, јер и ти си део природе”.

3. Јер Ковиљ је родно место романтичара Лазе

Костића, наравно. У Ковиљу је завршио неколико разреда основне школе и отишао. Но, радо му се враћао, открива нам домаћин. Препричава многе Лазине враголије и згоде. Волео је да боемише и испија шприцер. Једном тако, у оближњој кафани од набоја упаде му парче земље у чашу. Конобар похита да је замени, али му се песник шеретски захвали: „Еее, да знаш само колико сам Ленкине земље попио”. Ленке од Дунђерских, богатих велепоседника, који газдоваше и пространим виноградом. Беше то љубав голема. Неостварена. Непребољена.

Лазина родна кућа се преуређује у музеј. Мештани веле да је из песниковог доба остала тек каљева пећ. Док будући музеј врата не отвори, од ушораних суседа здање издваја само табла коју су свом романтичару поставили грађани Горњег и Доњег Ковиља.

4. Јер манастир Ковиљ је више од светиње

Разних је предања о оснивању манастира, али тачних података нема. Спомиње се у документу из XIV века, а поуздано се може рећи да је постојао крајем XVI или почетком XVII века. Данашња манастирска црква изграђена је у првој половини XVIII века. Подсећа на средњевековне српске светиње, понајвише на манастир Манасију. Црква је посвећена Светим арханђелима Михаилу и Гаврилу. Поред позлаћеног иконостаса, чувају се вредне иконе, књиге и рукописи, и сликарска дела Уроша Предића.

Манастирски посед је повелики, уређен, задивљујући. Чувен је и по производима – природним мелемима од лековитог биља, тоницима, меду, воћним ракијама, и ликеру од зелених ораха. Игуман је својевремено био патријарх српски Порфирије, који је покренуо манастирску заједницу Земља живих за лечење болести зависности.

5. Јер у Ковиљу је гнездо роде старије од Америке

И није то баш неки подвиг, шегачимо се са домаћином, док нас поносно води до сасушеног храста старог, како тврди, више од 500 година. Израстао је прекопута манастира Ковиљ, уз времешну капелицу. На врху шупљег стабла осигураног сајлама удомиле се роде. Госпођа мама стражари над своја два тића, а тата се дао у потрагу за храном. Да ли су се роде гнездиле од када је храста, не зна се поуздано. Историја проткана народним предањем и мало шале на рачун прекоокеанске силе, и ето сјајне рекламе. А ко би им замерио? Поготово што у Ковиљу живи највећа заједница птица које доносе децу у Србији. Дочекују вас и испраћају. И маме осмехе. Драга, мила створења.

6. Јер Газпром БС Нови Сад 16 спрема сочне бургере

Дуго смо крстарили дивљинама силовите реке. Иште душа окрепљење. И то брзинско. Хитамо ка најближој пумпи. У понуди су пецива, сендвичи разних укуса и бургери – са сиром, сланином, пилетином, краљевски…Бирамо дупли и екстра бургер и кајгану у земички са пршутом. Свеже, богато, сочно. Смазасмо све у даху. Уто нам стиже и сладолед са преливом од шумског воћа. Савршени слаткиш за вреле летње дане. Нахрањени, заслађени и расхлађени орни смо за нови поход водама тајновитог и увек непредвидивог Дунава.

Свакојаке красоте и чуда удомила је Србија. Па и троугао. Не онај Бермудски, ђавољи тамни вилајет, али ништа мање тајновит. Ако Београд, Нови Сад и Зрењанин замислимо као темена троугла, у срцу ће се указати међуречје Тисе и Старог Бегеја. Простране воде у којима се неспутано огледа збијено растиње које прикрива чудесни свет животиња. Мало маште и краљице свих наука на путу ка месту где природа за своје познавање математике добија чисту десетку.

Зашто посетити Царску бару?

1. Јер Панонско море је створило српску Амазонију

Од големог мора остаде бара тек. Али царска. Додуше, без очекиваног гламура и луксуза. Сасвим супротно. Нетакнута, разбујала, безбрижна. Царство биљака и птица. Цвркут и клепет крила одзвањају густим шеварима трске, врбацима и локвањима. Заплесала природа са водом, травом и шумом у складном трокораку.

Назив је добила по аустроугарским племићима којима је била омиљено ловиште. Касније су пушку понели и други великаши. Међу онима који су припуцали били су хабзбуршки престолонаследници Рудолф и Франц Фердинанд и краљ Александар Карађорђевић. Сва тројица трагично скончаше. А нису једини. Случајности или не, из историје треба учити, те једино препоручљиво “наоружање” су камера, фото-апарат и двоглед.

Специјални резерват природе Стари Бегеј-Царска бара простире се на 4.726 хектара и станиште је 500 биљних врста, око 240 врста птица, 24 врста риба, и појединих угрожених и ретких врста сисара. Подручје је подељено у три зоне заштите. Посетиоцима је дозвољен приступ само трећој. У прву се нипошто не улази, што због строго заштићених врста, што због безбедности, јер је дом дивљим мачкама и шакалима.

Иако мочварни предео, зазуји тек покоји комарац. Као и свуда где људска нога није крочила, природа је све уредила. А овде се баш заинатила да буде чаробна “дивљакуша”.

2. Јер вожња царском лађом је непредвидива

Стари бродић се уморио и заслужено пензионисао, а нови је увелико загрејао мотор. Пловидба воденом џунглом је крајње живописна, а у друштву разговорљивог и срдачног чувара и неочекивано забавна. Помно слушамо причу о најуспешнијем ловцу на планети, али и највећем напаснику, вилином коњицу. Како изглед зна да превари. И када га женка одбија, не одустаје, а у походу често зна и главу да јој откине клештима. Али не остаје женски свет никада дужан. Довија се на разне начине. Како су различите боје, женка попут камелеона промени боју у ону својствену мужјаку, а ако га то не успе заварати, изврне се на леђа и прави мртва.

Наставља добри домаћин причу о корморанима, великим ждероњама и начинима на које кажњавају неваљале људе, водомару, прелепом најмањом птицом риболовцем, и нежним барским корњачама. Смирени, доброћудни капетан се непрестано смешка и из прикрајка добацује разноразне анегдоте. Открива нам да је барски орах истог укуса као онај што се ставља у торте и колаче и да се мора “обрати” пре но пусти сидро и закачи се за дно. Какав бродски двојац!

Приче су прилагођене узрасту посетилаца. Лађа Царица испловљава викендом, а може да се изнајми за посаду до 10 путника, уз капетана.

Које животињке ћете успут срести, никада се не зна. Јер природа није зоо врт, већ изненађујућа и увек другачија пустоловина.

3. Јер можете царевати васцели дан

Породично, са друштвом или са вољеном особом. Излетиште није велико, али су могућности разне – посматрање птица, вожња бициклом, шетња стазом здравља, дечје игралиште, пољанче на којем се може пикати мали фудбал, и одбојкашка мрежа, коју би ваљало ситно дотегнути. У летњем бару су доступна освежења, а за храну се морате побринути сами. Пикник корпица и ћебенце за траву или дрвене клупе и столови под надстрешницом. Уживајте, посматрајте и ослушкујте. Само немојте роштиљати.

4. Јер у Каштелу Ечка су дружбовали племићи

Свечано је отворен 1820. године. Три дана трајаше фешта. Последње вечери, приреди се раскошни бал, а за клавир седе девотогодишњак. Чудо од детета. Франц Лист. Касније плодни композитор. Присуствовао је и надалеко чувени гроф Естерхази. Од тада је дуго био омиљено састајалиште страствених ловаца и властеле. Имање је 50 година касније откупио гроф Феликс Орнонкур, који је Каштел Ечку доградио и изменио. Данашњи изглед главне, властелинске куће потиче с краја XIX и почетка XX века, када је породица била на врхунцу.

Дочекује нас витез оклопник, у природној величини. На зидовима бочног ходника окачени су трофејни рогови. Излазимо у башту. Велика, сређена, цветна, зелена. Са фонтаном и дечјим игралиштем.

Данас је споменик културе и хотел. Некадашња балска дворана претворена је у ресторан. Проширио се и на велелепну терасу. Све одише умећем живљења племића неких давних времена.

5. Јер се у Каштелу обедује дворски

Двоумили смо се између рибљих специјалитета у ресторану Сибила одмах прекопута улаза у Царску бару и лалинских укуса у Етно селу Тигањица, али нас је амбијент дворца очарао. Те, да мало господујемо. Бирамо каштелски гулаш са печуркама, ароматичну пилетину са запеченим њокама И лагано печена свињска ребарца глазирана BBQ сосом. Сваки залогај као да је спреман за оне плаве крви. Пилетину у Марсала вину и чувене млинце са ћуретином остављамо за следећу посету. Вратићемо се, засигурно. Пре но што се поздравимо са једним од најлепших двораца Србије, шетамо раскошним вртом. Исто би, верујемо, учинила и некадашња властела.

6. Јер је на БС Зрењанин услуга царска

Када је дан испуњен царским уживањем у природи, повратак на асфалтни пут пада тешко, а најмање што вам треба је да се задржавате на бензинској станици. Зато је НИС Петрол станица у околини Зрењанина права ствар. Тамо можете наточити гориво и платити га без изласка из аутомобила. Довољно је да имате врло згодну апликацију Drive.Go и, уз само два три клика, ваш боравак на станици ће бити рекордно кратак. Царска ствар!

Удаљени смо стотинама километара. Без много сличности, ал’ столетне сродности. Не да се олако спознати дубина повезаности два народа. Вера, култура, историја, страдања, ратови…Уткала се приде и нека тајна веза Руса и Срба. Мистична чак, сматрају поједини. Зна и такво бити пријатељство. Србија га је доказала после Октобарске револуције, када велики број Руса, нарочито припадници племства и интелектуалне елите, напуштају отаџбину. Многи хрле у Србију, која их братски привија, без услова. Русима је требало уточиште и дом, а Србији, разрушеној и опустушеној ратовима, помоћ. И добила је. Најбоље. Школоване лекаре, инжењере, научнике, уметнике… Многи будући српски интелектуалци знање умногоме дугују руским професорима, а Београд вечну захвалност руским неимарима.

Зашто упознати руско наслеђе у Београду?

1. Јер је Краснов градио красна здања

Рођен је у Подмосковљу. Завршио је студије сликарства, вајарства и архитектуре на Московском уметничком свеучилишту. У српску престоницу Николај долази 1922. године на позив Савеза руских инжењера и техничара у тадашњој Краљевини СХС.

Најромантичнија црква Београда, Ружица на Калемегдану, порушена у аустријском нападу 1915. обновљена је према пројекту Краснова. Испред стражаре две бронзане скулптуре израђене од ратног материјала – српски пешадинац из Првог светског и Балканских ратова и витез из доба цара Душана. Замисао Николе, како се посрбљено потписивао на пројектима. Надареност ка монументалном и декоративном преточио је у Архив Србије, први наменски објекат те сврхе на Балкану, и зграду Југословенског драмског позоришта, која данас није налик некадашњем Мањежу. Препознатљиви печат дао је данашњим зградама Владе Србије и Министарства финансија. Учествовао је у уређењу Краљевског двора и парка на Дедињу. Осмислио је ентеријер дома Народне скупштине, до најситнијих детаља. Монументално степениште, мермени под, раскошна купола. Репрезентативни дипломатски салон, са свиленим тапетама, белом дрвеном ламперијом и прикладним намештајем. Скупоцено, отмено, богато. Налик царској Русији.

Сахрањен је на руској парцели Новог гробља у Београду. Улица на Врачару носи његово име. Подигнут му је споменик у парку Мали Ташмајдан. Многа дела Краснова данас су споменици културе. Велики Никола(ј) је скоро преко ноћи обрисао трагове оријенталног и Београду подарио снажну, елегантну архитектуру којом се и данас дичи.

2. Јер је Самојлов донео дух модерне

Потекао је из добростојеће, угледне козачке породице. Са Крима је побегао последњим бродом и доспео у Београд, где се школовао. Вишеструко надарени уметник. Отац је прве “стаклене” зграде у Београду, некадашње Југобанке у улици Краља Петра, у којој се огледају оближње, старије лепотице. Творац је још једног упечатљивог здања стаклених фасадних површина, Машинског факултета, чија унутрашњост је посебно занимљива због осветљености хола. Осмислио је и Палату пензионог фонда на Теразијама, коју је годину дана пред смрт прилагођавао  потребама Позоришта на Теразијама, и сам пројектовао акустику и климатизацију сале. Једну од најпрепознатљивијих београдских здања, хотел Москву, украсио је витражима по мотивима из руских бајки и каменим мозаицима са обрисима Русије и Москве и Србије, своје нове домовине.

Григориј је добитник награде града Београда за једну од многих вила које пројектовао на Сењаку. Радио је и на обнови зграде САНУ и Галерије САНУ. За шест деценија урадио је око 180 пројеката. Почива на руском некропољу у оквиру Новог гробља у Београду.

3. Јер је Баумгартен сачинио Русима дом у Београду

Од Санкт Петербурга, преко Турске до Београда, где је радио при тадашњој Краљевској војсци. Велелепно здање краси престоничку улицу Краљице Наталије од 1933. Наменио га је новоствореној руској заједници у Београду. За окупљање, дружење, неговање своје традиције и културе. Једно је од највећих и најстаријих духовних руских центара ван матице. Мењало је називе. Данас је Руски центар за науку и културу у Београду. Но, за све остаје Руски дом. Тамо где се радо иде и чија врата су увек отворена. Београду је у аманет оставио и седиште Генералштаба тадашње војске Краљевине Југославије, која је проглашена најлепшом престоничком зградом 1937. године, а касније је заштићена као културно добро. После Другог светског рата Василиј се отиснуо у Аргентину.

4. Јер је Сташевски творац руске светиње на Ташу

Рођен је у Петрограду, где је и стекао звање грађевинског инжењера. Био је пуковник Руске армије. У омиљеном парку Београђана, иза Цркве Светог Марка, удомила се наизглед мајушна, али велика руска светиња. Храм Свете тројице. Подигнут је 1924. године према пројекту Сташевског. Типично руско сакрално градитељство, ушушкано у зеленилу. У темељ је положен грумен земље Русије, у крипти је, по сопственој жељи, сахрањен вођа антибољшевика, барон и генерал Петар Врангел, а у раму испод стакла чува се комад вуненог шала царевића Алексеја Романова.

Валериј је и творац прве модерне гараже у центру града, где су били смештени и аутомобили учесника прве београдске међународне аутомобилске и мотоциклистичке трке, одржане 1939. Данас је Музеј аутомобила. Касније је радио самостално и испројектовао много стамбених кућа, насеља и вила. Због једног приватног подухвата је банкротирао и изгубио углед у струци. Наставио је да ствара под туђим именима, па се верује да је Београду подарио много више но што сведочи сачувана документација. После Другог светског рата преселио се у Мароко.

5. Јер је Васиљев у тврђаву уденуо замак

О Алексеју нема много података. Но, зна се да је одговоран за зграду данашњег Војног музеја. Осмислио је у духу средњевековних замкова и савршено уклопио у историјски амбијент Београдске тврђаве. До данас је углавном сачувала изворни изглед. Попут чаробњака се појавио, штапићем исцртао замак и нестао, без трага.

6. Јер је Верховски овековечио српске јунаке

Завршио је Високу уметничку школу на Царској академији уметности у Санкт Петербургу, а у Србију пристигао 1920. Најзначајнија захвалност борцима Великог рата у Београду, Споменик браниоцима Београда 1914.-1918, израђен је по нацртима Романа. По димензијама, богатству украса и изражајној симболици је међу највелелепнијим меморијалним објектима у Србији. Приказује снагу народа. Српског војника, победника, раскинуте ланце ропства и белог и црног орла као победу добра над злом. У крипти спомен-костурнице почивају кости 3.529 знаних и 1.074 незнана јунака. По замисли градитеља, порука споменика је: вечна слава оружју и јунаку победнику, у чију част је и подигнут. Изузетно вајарско дело, скривено од очију Београђана и посетилаца. Заслужује много истакнутије и видљивије место, историјски и уметнички.

7. Јер је Колесников Народно позориште учинио чаробним

Истакнути сликар је у Србију стигао после Првог светског рата и убрзо добио задатак да ослика таваницу изнад гледалишта у згради Народног позоришта у Београду. Определио се за барокну композицију богатих боја и класичне античке теме у славу позоришта као храма уметности. Строп је оштећен приликом фашистичког бомбардовања 1941. и потпуно уклоњен током послератне обнове, што је уметника много растужило. Но, током последњих великих радова 1986. године, таваница је реконструисана на основу сачуваних скица. Стјепан Фјодорович Колесников, нажалост није доживео оживљавање свог дела.

Осликавао је таванице и зидове многих здања, а његове слике данас се баштине у највећим музејима широм света. Почива са сународницима на Новом гробљу у Београду.

8. Јер учење руског не мора бити баук

Ћириличко писмо, падежи, глаголска времена, многе наизглед идентичне или само сличне речи позорница су на којој се вековима уназад поигравају добро познати пријатељи – српски и руски језик. Овај плес генетски сродних словенских језика уме да заведе. Док трепнете, са казачока прелазе на моравац, па руски квадрил, а онда оплету кукуњеш. Испреплићу кораке и зачас од познатог звука неке речи настане изненађење или смех. И док ваш руски плесни партнер покушава да објасни „букву“ , збуњено ћете помислити на листопадно дрво бујне крошње.

Како бисте разумели сваки од ових плесова и научили кораке за игру са руским језиком, Центар Руског географског друштва у Србији и компанија НИС припремили су Уџбеник руског језика „Ни пуха ни пера!“. НИС је финансирао комплетну израду у оквиру свог програма „Енергија знања“. Овај уџбеник показаће вам најлакши начин да усвојите почетни ниво руског језика кроз савремене методе учења. ПДФ верзија књиге и аудио-материјали се могу бесплатно преузети: https://www.nis.rs/ruski-jezik-udzbenik/

Заплешите сигурним кораком и упловите у складну игру изучавања руског језика!

„Ни пуха ни пера!“

Сигурни смо да ће знање руског језика допринети да истраживање руског наслеђа буде још забавније. Видимо се поново у новим епизодама посвећеним руском наслеђу у Србији.