Тамо где се огранци горостасних Карпата сусрећу са непрегледном равницом, где падине Вршачких планина шурују са сунцем, а уздахе необраног грожђа и мирисне укусе вина побуђује неукротива кошава. Тамо где каткад доћарлија и дах српске Сахарe – Делиблатске пешчаре, шћућурила се варош. Подно брега. Другује са Румунијом. Грли Банат.

Зашто посетити Вршац?

1. Јер је Вршац град вина и великана 

У историјским списима први пут се помиње 1427. као Подвршан. Називи су се мењали, али се врх задржао до данас. Зову га и Стеријин град, по оцу српске драме, Јовану Стерији Поповићу. Оправдано свакако, но можда неправедно према другим знаменитим Вршчанима – сликару Паји Јовановићу, велемајстору Бори Костићу и поети Васку Попи, који се родио у оближњем сеоцету Гребенцу.

Најчувенији је по свом пространом и издашном виногорју, које је рађало још у доба Дачана и римске владавине. Пићу богова остао је вечно веран. Сваког септембра домаћин је Данима бербе грожђа, које су мештани симпатично крстили „Грожђебал“.

Данас живи у богатству различитих националних заједница, култура и вера. У миру и слози. Успео је, неким чудом, да обузда свакојаке ћуди. Срдачни су, опуштени и насмејани Вршчани. Види се, воле свој град. Чист је и уређен. Многи би се могли угледати.

2. Јер вас градске лепотице очаравају на сваком кораку

У доба када су култура и све старинско гурнути у запећак, Вршац негује своју баштину. Нарочито архитектуру. Нема небодера, нити горопадних стакленаца. Све је складно и љупко. Могло би се чак рећи, поетично. Милина је шетати и разгледати. Међу највелелепнијим здањима су Владичански двор Банатске епархије из 1750, која је после обнове попримила необарокни и неоренесансни изглед, и неоготска Градска кућа (Магистрат). Никако не пропустите да се попнете до Апотеке на степеницама. Барокна грађевина у којој је 1784. године отворена прва вршачка апотека Код спаситеља. Међу најстаријима је у Србији. Мештани тврде, шеста по крштеници.

Етничка разноликост изродила је и богату верску архитектуру. Саборни храм Светог оца Николаја, из друге половине XVIII века, најстарији је православни храм у Вршцу. Римокатоличка црква Светог Герхарда је из друге половине XIX века. Импонзантна неоготска богомоља са торњевима који додирују облаке. Доминира градом. Румунска православна црква, изграђена почетком прошлог века. Повелика и живописна, споља. Нисмо ушли, као ни у католичку. Обе су затворене. Да ли смо се указали у неправо време или своја врата отварају само за посебне прилике, нисмо успели да дознамо. Штета. Унутрашњост обе мора да је подједнако раскошна.

На главном тргу је здање где је боравио Карађорђе. На повратку из Русије, у раним данима месеца јула 1817. сместио се тајно у Штенгеревој гостионици. У журби, у духу вечитог устаника, рачун не плати новцем, већ остави две сребрне кубуре. Гостионица је отишла у историју, али зграда чува успомену на Црног Ђорђа, његовом сликом и називом Два пиштоља.

3. Јер градски музеј баштини дела славног реалисте

Смештен је у згради Конкордија. Основан је 1882. Велику захвалност дугује истраживачу, учитељу и публицисти Феликсу Милекеру, који је дао значајни допринос музејској збирци. Атмосфера топла, другачија од већине здања која чувају културно благо. Друштвени и културни живот града представљен је збирком Хроника. Две собе са делима Паје Јовановића. Чувени „Вршачки триптих” и портрет Александра Карађорђевића у природној величини, насликан пар година пре атентата у Марсељу, још неколико портрета знаменитих личности, све осликано аутентичном палетом боја којом се служио реалиста светског гласа. Изложене су и археолошка и етнолошка збирка, а ускоро ће бити представљено и оружје. Музејски простор у згради Конкордија није велики, али је поставка веома занимљива и питка.

4. Јер у Вршцу је кућа у којој је стварао Стерија

Кућу је подигао Стеријин брат Ђорђе у другој половини XIX века на темељима старе, у којој је рођен Јован. Аутентични намештај, клавир и писаћи сто за којим су настала „Покондирена тиква”, „Зла жена”, „Кир Јања”, и „Лажа и паралажа”. Изложени су и поједини изворни рукописи, фотографије и портрет Стерије, дело Уроша Предића (још једног мајстора реализма).

Стерија је велики родољуб и интелектуалац, слободољубив. Заслужан је за оснивање Народног музеја и Друштва српске словесности, претече Академије наука и уметности. Живи кроз своја непролазна дела. Можда је и сасвим праведно што се Вршац зове и Стеријин град.

У Стеријину кућу не улази се тек тако. Број телефона особе која ће вас пустити унутра истакнут је на вратима. Док чекате кључоношу, немојте згубиданити. Први комшија је вински подрум. Завирите, делује баш вински.

5. Јер је градски парк ботаничка башта

Рађен је по узору на француске и енглеске паркове, мешовитог пејзажа. Бројне врсте листопадног и зимзеленог дрвећа, украсно грмље и разнобојно цвеће. Клупице за одмор, дечје игралиште, фонтана, и старински кафић са великом терасом. На улазу стоји упозорење: „У случају појачаног ветра, не улазите”. Ех, шта ли појачано подразумева овде где вазда звижди и фијуче.

6. Јер на БС у Вршцу можете платити ИПС-кодом

Вршац крије много чуда, од божанственог вина, преко уметничких дела, па до данашњих модерних чудеса. Рецимо, на НИС Петрол бензинској станици у Вршцу можете платити гориво и друге купљене ствари и ако сте заборавили новчаник. Довољно ће бити да на свом телефону покренете апликацију ваше банке и да одаберете опцију „IPS покажи”. Ваш телефон ће, потом, генерисати QR код који ће радник на каси очитати и износ за плаћање скинути директно са вашег рачуна.

И практичнији и бржи начин како бисте што пре наставили ваш обилазак преосталих вршачких лепота.

7. Јер се у Вршцу кале најбољи летачи

Док знатижељно испитујемо сваки , непрестано надлећу авиони. Нема бојазни. Знамо да су наши. Вршац је познат по Ваздухопловној академији. У њој се брусе они наши врсни пилоти што летелицу приземљују неосетно, као у паперје. Нисмо питали за небески круг изнад града. Други пут.

8. Јер је на брду Миса уређени видиковац

Стиже се колима или степеницама из самог града. Лепо је сређен, са клупицама за дружење или осаму. На платоу је капела Светог крста (крижа), најстарији католички храм у Банату, из двадесетих година XVIII века. У близини је Црква Светог Теодора, стаза здравља, клуб екстремних спортова, а мало више – Вршачки замак.

9. Јер је Донжон кула некад штитила Вршац

До паркинга ћете лако, а после мало пешачења, кроз шумицу. Уживаћете.  Кулу није подигао Ђурађ Бранковић, већ угарски краљеви, и не у XV, већ у XIV веку, упоран је наш домаћин-водич, историчар. Поткрепљује тврдњу чињеницом да се некадашње утврђење помиње у списима још 1323. године. Има близнакињу, ситно млађу, у Чакову, родном месту Доситеја Обрадовића. Најочуванија је Донжон кула, висине 20 метара. Повремено је красе и уметничке поставке. Поглед би одавде требало да пуца…, али не баш. Заклања га огромни репетитор. Могао се поставити на неки други оближњи брежуљак.

10. Јер је село Гудурица вински рај

Удаљено је петнаестак километара од града. У виногорју, наравно. Зову га „Европа у малом”. Удомљава 14 нација. Винарија је прегршт. Но, као сваки друг на друму, бирамо ону тек у повоју, За своју душу. Па ако је за газдину, биће и за нашу.

Пијуцкамо домаће винце на посебно израђеној гарнитури од бурића, окружени муљачом, пресом и другим винским оруђем. Износи се и мезе – кобасице, димљене ђаконије, домаћи ајвар, туршија, и хлеб премазан машћу и посут алевом паприком. Заборављени укус детињства. Крај је богомдан за вино. Осунчане падине, земља погодна за воће и винову лозу и ружа ветрова. „Болест одлази”, кажу газде који се поносе својим здравим грожђем које се много мање прска него у другим крајевима земље. Захвални су ветровима. Пред полазак засладисмо се штрудлом и питом од вишања. Баш су се потрудили добри домаћини. Сјајно винско поподне. Још да су засвирали тамбураши. Биће прилике.

У повратку, сунашце залази у даљини, а ветар тек почиње да разиграва помало уснуле ветрењаче. Велике и бројне. „Вршац, лепа варош”, тепао му је Стерија. Више него сагласни. Овековечио га је кистом маестрални Паја, а опевао језгровито и себи својствено „умало” Вршчанин, Васко:

У виноградаревој руци

Пруженој из облака

Златан грозд

У једном зрну кула од кукуруза

У другој чаробни Брег

У трећем равница мајка…

Имао је срећу велики српски романтичар да детињи и замомчи се у загрљају шумовитих обронака Фрушке горе и вода силног Дунава. Биће да смо за одрастање окаснили, али за упознавање никако. Дружењу је увек право време. Чак и када зима из прикрајка пушта мразне ветрове да узбуркају воде лепе плаве реке дуж обала града Бранка Радичевића.

1. Јер су Карловци град музеј

Овим звањем често се кити Праг. Уз дубоки наклон чешкој престоници, сремски драгуљ се јоште чиме има подичити – вином, вековном просветом и духовношћу. Приде, и Дунавом. Нарогушио се, намрштио, намрачио. Канда се жели осамити. Осмелили се тек лабудови и неустрашиви чамџија. Која ли га мука натера да пркоси таласима разјареног дива? Обале пусте, упркос приобалним ресторанима и кафићима. Сасвим је другачије у пролеће, лето. Одмах је јасно да ћемо се вратити, чим пре.

Језгро града мајушно, али особито. Одише отменошћу, духом некадашњег, истинског господства. Без примеса новокомпонованих архитектонских изражаја. Застало у неким минулим, културним временима. И не да се. На радост својих мештана, али и посетилаца.

Међу велелепоном архитектуром, поглед привлачи времешна, али добродржећа кућица, сада кафић. Истиче се својим најстаријим вратима од кованог гвожђа из друге половине 19. века. Бранков трг омеђен је раскошним здањима – Богословија, Магистрат, Римокатоличка црква Светог Тројства, Богословски семинар, и Стефанеум. А на оближњем узвишењу пропела се зграда, жуто-црвене фасаде да мотри будно на варошанска дешавања.

2. Јер су Карловци изнедрили прву српску гимназију

У беспрекорно сређеном врту дочекује нас биста. Пише Бранко. Довољно. Зна се који. Само је један у Карловцима. Улазимо у предворје и читамо историју прве српске гимназије. Основао ју је митрополит Стефан Стратимировић 1791., а годину касније је званично почела да ради. Стара зграда порушена је 1890. и подигнута нова у српско-византијском стилу са богато украшеним главним улазом. Од почетка 20. века, настава је доступна и девојкама.

Пролазимо кроз витражна врата од којих се пружају дуги ходници. Поплочани подови, осликани сводови, старинске светиљке и лустери, камено степениште са балустрадом. Више сличи палати него образовној установи. И учионице су некако посебне. Свака принета својој намени, уткане пажње и љубави. Где ли смо ми учили школе, тужно се присетисмо својих средњошколских дана.

Отварамо масивна дрвена врата ка царству књига. Аристократско. Мирише на знање, поезију, старину. Библиотеку чини више од 18.000 наслова, дарови бивших ђака, професора, добротвора. На полицама су и прво фототипско издање Мирослављевог јеванђеља, поклон краља Александра Обреновића, прва издања Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Бранка Радичевића…
Још једна одаја посебне красоте. Свечана сала. Сва осликана, умереним тоновима, у зидовима положене бисте дародаваца, плишане столице. За концерте, приредбе, свечане прилике.
Одшколовала је многа велика српска имена, али надалеко је позната по Бранку. У њеним клупама, сачинио је прве риме. Данас је филолошка гимназија у којој се изучавају савремени и класични језици. Част је у њој учити и предавати. Њен значај можда је најбоље описао један од бивших ученика и професора:

3. Јер патријаршки двор је био дом поглавара српске цркве

Један од најлепших владичанских дворова у Срба. Подигнут крајем 19. века у стилу италијанских палата на месту некадашњег Пашиног конака, који је био прво седиште поглавара Српске православне цркве после пребацивања архиепископије из Пећи, све до 1920. Данас је пребивалиште владике сремског. Дворску капелу осликао је лично Урош Предић.
Богата Ризница баштини многе драгоцености – иконе, рукописе, портрете митрополита и епискома, престоне крстове, златне и сребрне путире, пехаре, и иконе. Најстарија књига је Цветник, из 15. века. Унутар дворског врта налази се Патријаршијски подрум и вински лагум. И свештеници праве вино. И то одлично. Двор се тренутно обнавља те не блиста пуним сјајем.

4. Јер је храм Светог Никола омиљена црква младенаца

Предање вели да ко се напоји водом са Чесме четири лава, на Бранковом тргу, вратиће се и венчати у Карловцима. Многи и јесу. Управо у Саборној цркви Светог Николе.

Подигнута је средином 18. века. Крајем истог столећа страдала је у пожару, но врло брзо је обновљена и још једном почетком 19. века када је добила ренесасну фасаду која је данас краси. Посебно се истиче раскошни иконостас, дело Теодора Крачуна и Јакова Орфелина. Чува две реликвије – делове моштију другог српског архиепископа Светог Арсенија Сремца и чудотворну икону Пресвете Богородице Бездинске, као и слике Паје Јовановића.

5. Јер се у Карловцима љубе запад и исток

Огрнути плаштом барока, прожимају се утицаји Аустроугарске и Турака, проткани нитима разних уметничких стилова. Сједињени у бајковиту карловачку причу. Заједничку и личну. Уличице уске, омеђене стамбеним кућерцима, многи оронули, понеки закривени чипканим завесама, занатским радњицама, винаријама и винским подрумима. Неприметно стигосмо до необичне атракције, Музеја шибица, даље до Музеја пчеларства и Капеле мира, подигнуте на месту где је 1699. потписан чувени Карловачки мир. У близини је Палата Илион и Завичајна збирка Сремски Карловци. Град заточен у своју културу и историју. Чини се, без намере да се посавремени.

6. Јер су Карловци чаробни и са висине

Пре похода на Душков видиковац, одакле се Карловци погледом грле, ваља предахнути и окрепити се чашом фрушкогорског вина. Видиковац је изграђен као велика сцена на отвореном са два нивоа, на којој се налази позлаћени крст и скулптура песника Душка Трифуновића, који почива у Карловцима. Одморите на степеништу поред чувеног стихотворца и уживајте у погледу.

7. Јер Сремска кухиња је спој српске и „швапске“

У Срему се одвајкада добро јело. Неретко и превише. Ако нисте фруштуковали, не брините, све се да надокнадити. На менију, свакојаких ђаконија – од домаће пилеће супе, риндфлајша, сланинице, чварака, до месних пикантерија. Нећемо се снебивати. Крећемо од мезетлука, преко јунећег паприкаша до роловане пилиће џигерице и сезонске салате. Трпезу не напуштајте без чашице бермета, ароматичног десертног вина, уз који одлично иде куглоф, немачки колач који се одомаћио и справља се на више начина – са додатком лешника, бадема, сувог грожђа, ораха…

8. Јер на Стражилову почива Карловачки поета

Сремске калорије је тешко спржити, али ваља покушати. Шетња Дворском баштом или правац Фрушка гора. Најбилже излетиште је Стражилово. Уређених стазица за пешачење кроз природу, данас популарни хајкинг, не мањка. Дишемо дубоко и хитамо ка Бранковом вису.