Да ли сте знали? Иако су за нафту знали и стари Кинези и древни Египћани, њено име је заправо персијског порекла и потиче од глагола „нафата“ што значи „знојити се“. Наиме, на црну, лепљиву течност која је избијала на површину, Персијанци су гледали као на зној земље, а њихово име се задржало све до данашњих дана.
На основу ове колоритне приче можемо закључити да, у извесној мери и у зависности од технолошког напретка, људи широм планете нафту користе већ хиљадама година. Ипак, сама индустрија је доста млађа…
Постоје различити подаци о тачном датуму производње прве нафте у индустријске сврхе, али је извесно да се то догодило у првој половини 19. века. На нашим просторима, та историја још је краћа, а прави и системски развој може се пратити тек након Другог светског рата.
Том развоју немерљив допринос дала је и Нафтна индустрија Србије (НИС), односно компаније из којих је касније формиран НИС. А у њиховом пословању нарочито је била значајна прва деценија…
Одакле се кренуло?
Савремени развој индустрије нафте у Србији почиње 1945. године формирањем првог домаћег предузећа за промет нафте и нафтних деривата под називом Петролејско предузеће општедржавног значаја „Југопетрол“. Две године касније ово име се мења у Трговачко предузеће за промет нафте и нафтиних деривата „Југопетрол“ Београд.
Данас знамо и да су основна средства предузећа те давне 1947. износила нешто мање од 18, док су обртна била 28 милиона тадашњих динара. Као предмет пословања наведен је „увоз, извоз и промет петролејским производима и сировинама“.
Тих давних дана данас се ретко ко још сећа. Ипак, и постојећи подаци довољно су илустративни. Наиме, свој рад једна од најуспешнијих компанија са ових простора почела је са само 180 запослених и у веома неповољним условима.
Према неким подацима, само на територији Србије, у четворогодишњим ратним разарањима, уништено је око 85 одсто објеката који су служили за складиштење и продају нафтних деривата. У читавој земљи постојало је само девет бензинских станица (које су се све налазиле у Београду), а ни ситуација са складиштима и стовариштима није била много боља – у Београду (на Чукарици) постојало је једно складиште, док је у читавој држави, у различитом степену функционалности, било тек двадесетак стоваришта, од чега су се три налазила у главном граду.
Данас знамо и да су основна средства предузећа те давне 1947. износила нешто мање од 18, док су обртна била 28 милиона тадашњих динара. Као предмет пословања наведен је „увоз, извоз и промет петролејским производима и сировинама“.
Тих давних дана данас се ретко ко још сећа. Ипак, и постојећи подаци довољно су илустративни. Наиме, свој рад једна од најуспешнијих компанија са ових простора почела је са само 180 запослених и у веома неповољним условима.
Према неким подацима, само на територији Србије, у четворогодишњим ратним разарањима, уништено је око 85 одсто објеката који су служили за складиштење и продају нафтних деривата. У читавој земљи постојало је само девет бензинских станица (које су се све налазиле у Београду), а ни ситуација са складиштима и стовариштима није била много боља – у Београду (на Чукарици) постојало је једно складиште, док је у читавој држави, у различитом степену функционалности, било тек двадесетак стоваришта, од чега су се три налазила у главном граду.
Зато је први задатак запослених била обнова и изградња. Почев од 1947. чињени су огромни напори да се обнове постројења, оспособе саобраћајнице и транспортни систем, а они који су учествовали у тим, првим данима развоја, касније су причали да подела посла скоро да и није постојала – учествовало се добровољно, често и мимо радних сати и сви су радили све – управник складишта је био и магацински радник и возач и књиговођа… све по потреби.
Кроз ове дане пуне изазова колектив је провео Коста Познановић – први генерални директор који је на челу „Југопетрола“ Београд био од 1947. до 1963. године.
Где се стигло?
Тек када се види одакле се почело, јасно је колики је напредак остварен у само десет година развоја.
Почетком 1949. године са радом почиње Предузеће за истраживање и производњу нафте које као примарни задатак има да у источном делу Панонског басена открије “црно злато”. Успеси компаније која се од 1952. зове „Нафтагас“ постаће легендарни! Само пет месеци након оснивања ово предузеће пронаћи ће прво лежиште природног гаса у Србији – на територији насеља Велика Греда, у општини Пландиште у Јужнобанатском округу. Три године касније, недалеко одатле, биће откривена и прва нафта, а бушотина Је-001 даће „ветар у леђа“ свим каснијим истраживањима.
Све бројке компаније чије наслеђе данас баштини НИС биле су у успону. До 1957. број запослених у „Југопетролу“ се попео на 614, а вредност основних средстава је стоструко порасла.
Три пута више радника остварило је приближно три пута већи промет. У години оснивања тржиште је потрошило око 51 хиљаде тона нафте и нафтиних деривата. У години обележавања прве деценије рада, та бројка је први пут прешла сто хиљада и износила је тачно 175.257 тона.
Порастао је и број објеката. „Југопетрол“ Београд је тада имао два централна складишта (у Београду и Смедереву), 19 стоваришта и пет аеросервиса – у Земуну, Подгорици, Дубровнику, Тивту и Скопљу.
Број бензинских станица и даље је био скроман – у Београду их је постојало 11 и у унутрашњости 16. Ипак, почев од 1953. и на томе је почело интензивније да се ради, па је и та бројка расла, а слично је било и са транспортним капацитетима.
Куда се ишло?
Ваља поменути још и ово – у првој деценији рада, „Југопетрол“ се појавио и на иностраном тржишту, као прво предузеће у Југославији регистровано за послове спољне трговине. Развој те делатности почео је 1953. године када је за потребе наше земље увезено три и по хиљаде тона нафтиних деривата који су недостајали на домаћем тржишту.
Након што је нафта пронађена и у Србији, на светском тржишту Југопетрол се појавио и као извозник. Иако су то у прво време биле скромне количине, на овај начин исписана је још једна страница домаће историје – ова компанија постала је компанија која најдуже ради на спољнотрговинском промету течних горива у нашој земљи.
Пут ка будућности био је истрасиран.
Наставиће се…
Аутор текста: Александра Богдановић „Историјски забавник“
