Аутомобили и бензинске станице данас су толико распрострањени да нам је тешко да замислимо да је постојало време када су ова превозна средства себи могли да приуште само најбогатији, а да је чак и њима била скоро па немогућа мисија проналазак нафтних деривата. Ипак, све то била је свакодневица почетком 20. века, а негде у то време почиње и прича о развоју бензинских станица у Србији.

Било је то овако…

Од апотека до бродских пумпи

Промет нафтним дериватима у Србији може се пратити од последњих деценија 19. века. Прво је у питању био петролеј који је у наше крајеве стизао из оближње Румуније и који се углавном користио за осветљење. Ипак, реч је била о прилично малим количинама које су се трошиле углавном по већим градовима.

Као важан датум у историји Београда остао је забележен 3. април 1903. године. Тог дана је у Србију испод Дунава и Саве стигао први аутомобил. Био је марке „Nesselsdorf“ ,типа Б, и купио га је престонички богаташ Божа Радуловић. Осим за њега и српску престоницу, овај дан значајан је и за историју нафтне индустрије. Наиме, да би возили своје скупе четвороточкаше, Божи, као и свим потоњим власницима аутомобила, био је потребан бензин. Био је то један нови покретач читаве индустрије.

У првим данима, било је много проблема. Бензин је могао да се набави једино у апотекама, био је прилично скуп, упитног квалитета и продавао се у малим количинама. Тако су власници првих српских аутомобила били принуђени да силно време (и новац!) троше обилазећи апотеке и скупљајући бензин којим би напунили резервоар свог скупог „љубимца“.

Ипак, малим корацима, развој је ишао… Са порастом броја аутомобила, расла је и потражња за бензином, а то је довело и до новог помака у развоју нафтне индустрије. Након Првог светског рата, код кафане „Топола“, на углу улица Краља Александра и Дечанске, постављена је прва бензинска станица.

Тешко да би данашњи корисници навикли на савремене бензинске станице на којима је могуће пронаћи широк спектар нафтних деривата и других потрепштина за аутомобил, и могли да замисле како су ове прве пумпе изгледале. То, у суштини, и јесу биле – само пумпе! Постојао је стуб на који је била постављена бродска пумпа, буре и точилац који је из њега испумпавао бензин, мерио и цревом га сипао у резервоар аутомобила.

Читав поступак био је дуг и напоран, али је и то представљало напредак. Број места на којима је било могуће купити бензин стално је растао. Почело је „тржишно надметање“ међу различитим добављачима, а из деценије непосредно пред почетак Другог светског рата имамо и мало сачуване статистике. Године 1939. у тадашњој Краљевини Југославији радило је 156 јавних бензинских станица, а тржиште је потрошило око 300 хиљада тона нафте и нафтних деривата.

Од бродских пумпи до првих модерних бензинских станица

Прави развој нафтне индустрије Србије почео је након Другог светског рата и то, већ пословично, из јако лоше ситуације. Већ скромној дистрибутивној мрежи станица и малој продаји, четворогодишња разарања нанела су огроман ударац. Само у Србији, уништено је било око 85 одсто објеката који су служили за складиштење и продају нафтиних деривата, а у функцији је остало само девет бензинских станица које су се све налазиле у Београду.

Због тога је први задатак „Југопетрола Београд“ (предузећа за промет нафте и нафтних деривата основаног 1945. године) и „Нафтагаса“ (предузећа за истраживање и производњу нафте основаног 1949. године) био да покрене тржиште. Организовало се снабдевање привреде, радило се на модернизацији постојеће дистрибутивне мреже, улагало у изградњу нове, а након што је 1952. године у Војводини откривена нафта, развоју домаће нафтне индустрије ушао је у нову, озбиљнију и комерцијалнију фазу. Из те фазе ће се у наредним деценијама изродити и највећа дистрибутивна мрежа бензинских станица у Србији коју данас чине НИС Петрол и Газпром.

Ако се за тренутак још једном вратимо у прошлост, видећемо да и пораст броја бензинских станица широм земље говори о развоју малопродаје – 1957. било их је 27 (11 у Београду и 16 у унутрашњости) да би се 1967. тај број попео на 76, а 1977. године на 330! Почев од средине прошлог века, заједно са порастом броја аутомобила, почеле су са отварањем и прве модерне бензинске станице – неке од првих и најпознатијих у главном граду биле су „Железничка“, „Чукарица“, „Зелени венац“…

Осим бензина и дизела, на овим местима возачи су могли да купе и петролеј за осветљење, моторна и машинска уља. Временом се понуда проширила и на робу широке потрошње, као и друге услуге везане за аутомобиле: прање ветробрана, провера и замена моторног уља, мерење притиска у пнеуматицима…
Бензинске станице су тако почеле да личе на оне каквим их данас замишљамо.
Наставиће се…

Аутор текста: Александра Богдановић „Историјски забавник“

Да ли сте знали? Иако су за нафту знали и стари Кинези и древни Египћани, њено име је заправо персијског порекла и потиче од глагола „нафата“ што значи „знојити се“. Наиме, на црну, лепљиву течност која је избијала на површину, Персијанци су гледали као на зној земље, а њихово име се задржало све до данашњих дана.

На основу ове колоритне приче можемо закључити да, у извесној мери и у зависности од технолошког напретка, људи широм планете нафту користе већ хиљадама година. Ипак, сама индустрија је доста млађа…

Постоје различити подаци о тачном датуму производње прве нафте у индустријске сврхе, али је извесно да се то догодило у првој половини 19. века. На нашим просторима, та историја још је краћа, а прави и системски развој може се пратити тек након Другог светског рата.

Том развоју немерљив допринос дала је и Нафтна индустрија Србије (НИС), односно компаније из којих је касније формиран НИС. А у њиховом пословању нарочито је била значајна прва деценија…

Одакле се кренуло?

Савремени развој индустрије нафте у Србији почиње 1945. године формирањем првог домаћег предузећа за промет нафте и нафтних деривата под називом Петролејско предузеће општедржавног значаја „Југопетрол“. Две године касније ово име се мења у Трговачко предузеће за промет нафте и нафтиних деривата „Југопетрол“ Београд.

Данас знамо и да су основна средства предузећа те давне 1947. износила нешто мање од 18, док су обртна била 28 милиона тадашњих динара. Као предмет пословања наведен је „увоз, извоз и промет петролејским производима и сировинама“.

Тих давних дана данас се ретко ко још сећа. Ипак, и постојећи подаци довољно су илустративни. Наиме, свој рад једна од најуспешнијих компанија са ових простора почела је са само 180 запослених и у веома неповољним условима.

Према неким подацима, само на територији Србије, у четворогодишњим ратним разарањима, уништено је око 85 одсто објеката који су служили за складиштење и продају нафтних деривата. У читавој земљи постојало је само девет бензинских станица (које су се све налазиле у Београду), а ни ситуација са складиштима и стовариштима није била много боља – у Београду (на Чукарици) постојало је једно складиште, док је у читавој држави, у различитом степену функционалности, било тек двадесетак стоваришта, од чега су се три налазила у главном граду.

Данас знамо и да су основна средства предузећа те давне 1947. износила нешто мање од 18, док су обртна била 28 милиона тадашњих динара. Као предмет пословања наведен је „увоз, извоз и промет петролејским производима и сировинама“.
Тих давних дана данас се ретко ко још сећа. Ипак, и постојећи подаци довољно су илустративни. Наиме, свој рад једна од најуспешнијих компанија са ових простора почела је са само 180 запослених и у веома неповољним условима.

Према неким подацима, само на територији Србије, у четворогодишњим ратним разарањима, уништено је око 85 одсто објеката који су служили за складиштење и продају нафтних деривата. У читавој земљи постојало је само девет бензинских станица (које су се све налазиле у Београду), а ни ситуација са складиштима и стовариштима није била много боља – у Београду (на Чукарици) постојало је једно складиште, док је у читавој држави, у различитом степену функционалности, било тек двадесетак стоваришта, од чега су се три налазила у главном граду.

Зато је први задатак запослених била обнова и изградња. Почев од 1947. чињени су огромни напори да се обнове постројења, оспособе саобраћајнице и транспортни систем, а они који су учествовали у тим, првим данима развоја, касније су причали да подела посла скоро да и није постојала – учествовало се добровољно, често и мимо радних сати и сви су радили све – управник складишта је био и магацински радник и возач и књиговођа… све по потреби.

Кроз ове дане пуне изазова колектив је провео Коста Познановић – први генерални директор који је на челу „Југопетрола“ Београд био од 1947. до 1963. године.

Где се стигло?

Тек када се види одакле се почело, јасно је колики је напредак остварен у само десет година развоја.

Почетком 1949. године са радом почиње Предузеће за истраживање и производњу нафте које као примарни задатак има да у источном делу Панонског басена открије “црно злато”. Успеси компаније која се од 1952. зове „Нафтагас“ постаће легендарни! Само пет месеци након оснивања ово предузеће пронаћи ће прво лежиште природног гаса у Србији – на територији насеља Велика Греда, у општини Пландиште у Јужнобанатском округу. Три године касније, недалеко одатле, биће откривена и прва нафта, а бушотина Је-001 даће „ветар у леђа“ свим каснијим истраживањима.

Све бројке компаније чије наслеђе данас баштини НИС биле су у успону. До 1957. број запослених у „Југопетролу“ се попео на 614, а вредност основних средстава је стоструко порасла.

Три пута више радника остварило је приближно три пута већи промет. У години оснивања тржиште је потрошило око 51 хиљаде тона нафте и нафтиних деривата. У години обележавања прве деценије рада, та бројка је први пут прешла сто хиљада и износила је тачно 175.257 тона.

Порастао је и број објеката. „Југопетрол“ Београд је тада имао два централна складишта (у Београду и Смедереву), 19 стоваришта и пет аеросервиса – у Земуну, Подгорици, Дубровнику, Тивту и Скопљу.

Број бензинских станица и даље је био скроман – у Београду их је постојало 11 и у унутрашњости 16. Ипак, почев од 1953. и на томе је почело интензивније да се ради, па је и та бројка расла, а слично је било и са транспортним капацитетима.

Куда се ишло?

Ваља поменути још и ово – у првој деценији рада, „Југопетрол“ се појавио и на иностраном тржишту, као прво предузеће у Југославији регистровано за послове спољне трговине. Развој те делатности почео је 1953. године када је за потребе наше земље увезено три и по хиљаде тона нафтиних деривата који су недостајали на домаћем тржишту.

Након што је нафта пронађена и у Србији, на светском тржишту Југопетрол се појавио и као извозник. Иако су то у прво време биле скромне количине, на овај начин исписана је још једна страница домаће историје – ова компанија постала је компанија која најдуже ради на спољнотрговинском промету течних горива у нашој земљи.

Пут ка будућности био је истрасиран.

Наставиће се…

Аутор текста: Александра Богдановић „Историјски забавник“

Да у Србији има нафте и гаса, знало се још у давна времена. Ипак, истраживања су пре Другог светског рата била спорадична, несистематска и у највећем броју случајева – неуспешна. Ова слика је полако почела да се мења почев од 1945. када држава почиње са озбиљнијим улагањима у развој ове индустрије, а нарочито након 1949. године када са радом почиње Предузеће за истраживање и производњу нафте, претеча једне од најзначајнијих и најдуговечнијих компанија у Србији – Нафтне индустрије Србије, или популарног НИС-а.

Кратка историја дуге потраге

Још крајем 18. века, први изданци нафте регистровани у западном делу Панонског басена навели су истраживаче на закључак да се сличне резерве могу пронаћи и на територији Војводине. Како је област у то време била у саставу аустроугарске монархије, они су били ти који су, током 19. века, први започели истраживања, нарочито у Банату, али нису имали много успеха.

Непрегледна равница испресецана рекама и са земљиштем које се често плави, није пружала нарочите услове за рад, па је територија Војводине у аустроугарским књигама била више у теорији него у пракси означена као нафтоносна.

Ни након 1918. када је та територија ушла у састав Србије, ситуација се није много променила. Током ’30-их година било је покушаја да се нафта и гас открију и у нашој земљи, али резултати су били слаби. Истраживања и радови су били скупи, а држава их није сматрала нарочито исплативим. Са друге стране, за такве врсте пројекта није био заинтересован ни страни капитал јер је суседна Румунија већ имала рафинерије и продајну мрежу.

Због тога су, и поред основане претпоставке да у Банату има нафте и гаса, озбиљнија испитивања тог простора почела релативно касно. Интересантно је да су прва геолошка истраживања у Банату вршили Немци 1942. године, за време Другог светског рата, у рејону Велика Греда-Локве-Јаношик. Почетна мерења урадили су стручњаци из фирме „Сеизмос“ из Хановера, а била су организована и истражна бушења са специјализованим екипама.

Ратна ситуација није дозволила да се са овим истраживањима оде далеко. Из истог разлога о њима не постоји ни много података, тако да су прави радови на истраживању и експлоатацији нафте у Војводини систематски и озбиљно започели тек након ослобођења.

Нова предузећа и нове идеје

Осим слободе, крај Другог светског рата донео је и промену читавог друштвеног система, па средину ’40-их година прошлог века карактерише и оснивање великог броја нових институција које су имале пресудан значај за развој нафтне индустрије у Србији.

Већ почетком 1945. у оквиру Савезне владе Демократске Федеративне Југославије, формирано је Министарство рударства које је у свом саставу имало и Одељење за нафту, со и гас. Исте године, основана је и прва домаћа фирма за промет нафте и нафтних деривата – Петролејско предузеће општедржавног значаја „Југопетрол“, која од 1947. носи назив Трговачко предузеће за промет нафте и нафтиних деривата „Југопетрол“ Београд. Две године након са радом почиње и Предузеће за истраживање и производњу нафте које као примарни задатак има да у источном делу Панонског басена открије “црно злато” и које се од 1952. зове „Нафтагас“.

У тим првим данима, радило се у веома тешким условима. У ратом разореној земљи функционисао је мали број бушачких гарнитура, није било неопходних геофизичких апарата, као ни обученог кадра.

Ипак, и то се полако мењало. Финансијска ситуација постајала је све стабилнија. Такозвана „плитка“ бушења већ 1949. мењају истраживања на дубинама већим од хиљаду метара, а како је држава почела да издваја значајна средства за школовање кадра, у новоосноване фирме почели су да долазе млади стручњаци из рударско-геолошке области.

Дан када је потекла нафта

Заједно са новим кадром стигли су и први резултати. Само пет месеци након оснивања Предузећа за истраживање и производњу нафте, 13. јула 1949. године, на бушотини Вг-002, на територији насеља Велика Греда, у општини Пландиште у Јужнобанатском округу, пронађено је прво лежиште природног гаса у Србији. Производња је почела три године касније.

Ипак, круна тих првих дана пословања предузећа чије наслеђе данас баштини Нафтна индустрија Србије или добро познати НИС, била је откриће првог нафтног поља у Србији! Тог 17. новембра 1952. нафта је потекла из бушотине Је-001, код Јерменоваца у Банату, недалеко од раније откривеног лежишта гаса.

Експлоатација нафте на овом пољу почела је четири године након открића, 1956. и и данас траје. Заједно са напорима пионира српске нафтне индустрије расли су и успеси – за само три године производња се са 7.350 тона повећала на око 84.000 тона.

Све ово дало је додатни „ветар у леђа“ развоју нафтне индустрије у Србији. Добијена су средства за даља истраживања и развој предузећа. Ентузијазам запослених био је огроман, а не треба заборавити ни чињеницу да су основну радну снагу на терену чинили мушкарци из оближњих села који су управо ту стицали искуство које су касније могли да пренесу другима.

Тако је потрага за „црним златом“ Србије, осим авантуре, постала и невероватна школа живота. Многи од њених првих „ученика“ израсли су у неке од највећих домаћих стручњака из области истраживања и производње нафте и гаса који и данас своје знање преносе новим генерацијама.

Наставиће се…

Аутор текста: Александра Богдановић „Историјски забавник“

Прича о нафтној индустрији Србије дуга је и стара, а њени почеци сежу у време када људи заправо нису ни знали шта је нафта и како је искористити. Јер, записе и податке о првим бушотина на овим просторима данас ћемо, пре него у научној литератури, пронаћи у називима места познатим од давнина – у Пакленици, Смрдељу, Поганцу, Катрану, Уљанику… Зато је прича о развоју нафтне индустрије уједно и прича о развоју аутомобилизма, путне инфраструктуре, науке, технологије… и једно право мало историјско путовање у прошлост и историју наше земље.

Но, кренимо редом…

По бензин у – АПОТЕКУ и друге муке првих возача аутомобила

Иако је нафте на овим просторима било и у давној прошлости (први помен датира још из 1788. године када је бечки професор Винтерл утврдио да нафта постоји у Међумурју) њено масовније коришћење и прави, систематски развој, ипак су новијег датума.

Прво је то био петролеј. У Србији је почео да се користи крајем 19. века иако истина, у малим количинама и углавном за осветљење. Стизао је из Румуније док су у близини земље постојале две рафинерије – у Ријеци и Босанском Броду.

Развој индустрије „погурала“ је појава првих аутомобила почетком 20. века. Јер, за њих је био потребан бензин, а њега у Србији није било „ни за лек“. У ствари, за лек би се још можда и снашли – медицински бензин могао је да се ту и тамо купи у понекој апотеци, али напунити резервоар свог скупо плаћеног аутомобила ког је локално становништво пре гледало као аждају него као превозно средство – била је практично па немогућа мисија!

И тако су, крајње иронично, власници првих српских аутомобила, време више проводили обилазећи апотеке и купујући оно мало бензина који је у њима могао да се нађе, него уживајући у вожњи у својим скупим машинама.

Ипак, након ових скоро па комичних почетака, развој је кренуо… После Првог светског рата, Београд је добио прву бензинску пумпу. Налазила се код кафане „Топола”, на данашњем Тргу Николе Пашића. Са порастом броја возила на домаћим друмовима, расла је и потреба за нафтним дериватима, па су пумпе почеле да се отварају и на другим местима. Забележено је да је 1939. године у тадашњој Краљевини Југославији радило 156 јавних бензинских станица.

И друге гране нафтне индустрије почеле су да се брже развијају након 1918. године. Енглеско-холандска фирма „Шел“ отворила је 1926. рафинерију у Сиску и складиште у Београду, на Чукарици. Рафинерија у Босанском Броду од 1928. била је у власништву америчке компаније „Стандард Оил“ која ју је модернизовала и проширила. Пред почетак Другог светског рата почело се и са изградњом рафинерије у Смедереву која је, због доброг положаја овог града на Дунаву, требало да умањи и време и трошкове транспорта сировине која је набављана из Румуније.

Негде у то време било је и покушаја да се почне са истраживањима нафте и гаса на територији наше земље, али је, пословично, увек недостајало новца, а страни капитал није био заинтересован да улаже у ову област. Јер, и поред свих ових искорака, потрошња нафте и нафтиних деривата у Краљевини Југославији између два светска рата, била је веома мала – 1939. године износила је око 300 хиљада тона и и даље се углавном највише односила на петролеј за осветљење.

Прави, историјски развој ове индустрије уследио је тек након Другог светског рата…

У корак са светом

Четворогодишња ратна разарања од 1941. до 1945. имала су страшне последице по читаву земљу, па и по мрежу складишта и бензинских станица. Истраживања кажу да је, само у Србији, било уништено око 85 одсто објеката који су служили за складиштење и продају нафтиних деривата.

Управо из те, крајње незавидне ситуације, кренуо је развој који ће тадашњу Југославију убрзо довести раме уз раме са светом. Већ 1945. основано је прво домаће предузеће за промет нафте и нафтних деривата. Оно је имало два основна задатка – да организује снабдевање привреде која се обнављала из рушевина и ради на модернизацији постојеће дистрибутивне мреже и изградњи нове. Прве две године постојања звало се Петролејско предузеће општедржавног значаја „Југопетрол“, а од 1947. име је променило у Трговачко предузеће за промет нафте и нафтиних деривата „Југопетрол“ Београд. У историју је ушло и као прва фирма у Југославији регистрована за послове спољне трговине.

За оне који воле бројке ваља поменути још и ово – ово предузеће почело је рад са основним средствима од око 17 милиона динара, обртним средствима око 28 милиона динара, 180 запослених и само девет бензинских станица које су се све налазиле у Београду.

Али ентузијазма није мањкало! У овом периоду држава почиње да издваја средства за истраживање и инвестиције у нафтној индустрији, као и за школовање кадра. Већ 1949. са радом почиње и Предузеће за истраживање и производњу нафте, претеча једне од најзначајнијих и најдуговечнијих компанија у Србији – Нафтне индустрије Србије, или популарног НИС-а!

Задатак овог предузећа био је да у источном делу Панонског басена открије „црно злато“. Само пет месеци након оснивања, пронађено је прво лежиште природног гаса у Србији – на територији насеља Велика Греда, у општини Пландиште у Јужнобанатском округу.

И остало је – историја!

Наставиће се…

Аутор текста: Александра Богдановић „Историјски забавник“