11 разлога да посетите Увац и Пештер

Зашто посетити Увац и Пештер?

1. Јер је Увац јединствени природни драгуљ

Од мало познатог и негде затуреног, до бисера који мами уздахе и краде погледе целе планете. Муњевито се пробио и постао можда и најпрепознатљивији заштитни знак Србије. Специјални резерват природе Увац, опасан планинама Златар, Муртеница и Чемерница, простире се на око 7.500 хектара, пригрливши Увачко (Сјеничко), Златарско и Радоињско језеро. Подручје је богато пећинама, под Ушачким пећинским системом, и станиште је око 130 врста птица, 24 врста риба, и више од 200 врста биљака. Јединственост су укљештени меандри кањонске долине реке Увац.

2. Јер се меандрисање памти вечно

Вожња кривудавим током Увца једноставно је неизоставна. Можете изнајмити кајак и крстарити колико вам је воља, за своју душу, или се укрцати на бродиће, који полазе са неколико места, неважно је које одаберете. Провод ће свакако употпунити причљиви и шаљиви чувар (ренџер) и дружељубива “посада”. Слушамо о тајнама овог чаробно извајаног кутка и разним догодовштинама претходних посетилаца. Уто стижемо до Ледене пећине, која је, нажалост, затворена због епидемолошких околности и бројних слепих мишева којима је дом, обавештава нас чувар. Кажу да је богата пећинским накитом, драперијама и такозваним бигреним кадама, а да се у њој температура не мења – лети и зими је осам степени. Разлог више да се Увцу вратимо. Да нас мало утеши, ренџер пристаје и даје слободно време да се брчнемо и исфоткамо.

У повратку слушамо легенде о Девојачкој стени и Немањића граду, кад неко из бродске екипе узвикну: “Ено их”, и сви по команди промолише главе испод тенде, погледа упртог ка небу.

3. Јер Увачким небом господари моћни орао

Српски грб штити орао крсташ, а увачким сводом стражари његов сабрат, белоглави суп. Орао лешинар, незамењиве улоге природног (пре)чистача, храни се искључиво угинулим животињама и тако спречава ширење заразе. Моћни летач, крила распона до три метра. Какав небески плес! Суверен, неспутан, беспрекоран.

Истраживали су га научници и примењивали на летелице. Био је на ивици изумирања, али је захваљујући добрим и преданим људима, добио прихранилиште и потребну бригу, те данас у резервату живи око 500 јединки, у једној од највећих колонија у Европи. Опстанак помажу и специјалне јединице из Ниша, открива нам чувар.

Свој спокој пронашао је крај воде, на погодној надморској висини, међу увачким стенама, у чијим пукотинама се гнезди. Женка полаже само једно јаје, на којем леже оба родитеља 53 до 57 дана. Излегло младунче се храни из кљуна родитеља и подуго се спрема за свој први лет, до 130 дана. Веома су привржени породици и доживотно верни – у случају губитка партнера, не паре се никада више. Какав јединствени изданак живота!

4. Јер „тек на врху схватиш сврху“

Искрено, прво схватите да сте пропатили, било да сте пешачили или возили макадамским путем, који се да савладати једино теренцем. Сврха се спозна када се пристигне на дрвену платформу, видиковац Молитва, одакле се крајолик посматра као из птичје перспективе. Чини се да сте на крову света. Смењују се брда и долине, шуме и ливаде, унедоглед. Подно вас, магична клисура Увца. Како ли је само та моћна вода усекла себи корито кроз стрме литице кречњачких стена. Осећај мира, али и поноса, јер то је комад наше домовине.
Постоји још пар видиковаца са којих се пружа пођеднако величанствен поглед. Ако сте у доброј кондицији и верујете својим ногама, можете се упустити у пешачку авантуру, ако пак нисте, предлажемо вожњу џиповима.

5. Јер је Пештерски коњ пријатељ али и најбржи превоз

На путу ка Пештеру угледасмо несвакидашњи призор – складна дружина језди златним пољем. Стајемо и машемо. Девојчурак у својим тинејџерским данима, осмеха око главе и искрицавих окица, одмах устави коња у галопу и раздрагано приђе. Јаше га неоседланог у пратњи двомесечног ждрепчета и малене куце, која заостаје али нипошто не одустаје.
Каже, одрасла је са овом четвороногом грацијом, сматра је пријатељем, али и најбезбеднијим и најхитријим превозом, јер гази куда точак не може. Пошла је сестри да купи поклон за рођендан, рече, поздрави нас и отутња на својој лепојки. Па, нек’ ти је лаган кас, весело девојче!

6. Јер Пештер је Сибир и Тибет у једном

Удомио се иза седам планина и гора као највећа висораван Балкана, тамо где су брегови допустили суватима да се протегну и ветру да се разигра, где на стотине оваца скоро укорак следе млађаног пастира, а коњи и краве спокојно пасу, не обазирући се на посетиоце, додуше ретке. Ово је њихово царство, неприкосновено.
Живописни, сликовити и пасторални крајолик, готово нестваран. За фотографе и сниматеље својеврсно надахнуће. А за остале? Пештер се гледа душом и упија срцем, око је само угођајна алатка. Природа у свом исконском облику и ту и тамо понека насеобина. У даљини, као да небо земљу љуби, но то је само привид овог суровог, али истовремено питомог пространства. По сунчаном, врелом и скоро безветрном дану тешко је замислити да га већ у октобру могу прекрити велики снегови и да су зиме дуге, оштре и ледене. Жива у термометру пада и до 39,8 испод нуле. Тако и доби надимак српски Сибир. Због историјски значајних налазишта и мистериозних рушевина зову га и српски Тибет.

7. Јер је аждаха скончала управо на Пештеру

Предање каже да је цела Пештерска висораван једном била покривена великом водом, језером, у којем је живела троглава аждаја. Православци верују да ју је убио Свети Ђорђе, а муслимани, Алија Ђерзелез. Чија год рука неман уморила, златна била. По овој легедни названа су и многа околна места – рањена, аждаја је репом окрњила шуму у данашњој Крњој Јели, од њеног лета занинала се цела планина Нинаја, а на месту где се “браћакнула” настао је Браћак. Од некада силног језера, данас је остало само мајушно Пештерско језеро, у близини места Карајукића Бунари.

8. Јер је Пештерско срце поголемо

Тешка срца се спремамо за покрет, кад ето кола. Излази господин средњих година, нуди помоћ, родна кућа му је на врху оближењг брда, ту је одрастао. Живот га је одвео далеко, али се Пештеру увек радо враћа. Прича нам о његовим мештанима, чарима и окрутностима. Захтева да нас сврати дому свом, да обрадује стару и старог. Кренусмо у пештерски сафари, уз брдо, ни по чему налик путу, пратећи у шару траг његових искусних гума. Некада права пештерска кућа, сада дограђена и обновљена. Примише нас као најрођеније. “Мене је воља као у својој кући да се осећате и да законачите”, вели нам глава породице, док се снајка и мајка растрачаше да послуже кафу, сок, воће, и медењаке. Не прође много кад снајка поче развијати тесто за питу од сира, котурачу. Зове да останемо и поделимо трпезу, али учтиво се захваљујемо, јер морамо даље. Вере различите, ал’ обичаји исти, домаћински.

У повратку немамо претходницу, мада се добри домаћин понудио. Док опрезно покушавамо да избегнемо мочварну замку или дубљу јаругу, задовољно, мало у шали а више у збиљи, зборимо: “Мора да неко кришом за нама баца воду када крећемо на пут.” Јер, сваки нам је донео бар једно ново, драго познантство, а овај пештерски много више. Не одвајамо се ми по вери, нацији или боји, само на људе и оне друге. Нарочито ми који под заједничким парчетом неба делимо исту судбу. На заравни под брдом срећемо још пар аутомобила, путници, сви до једног, нас поздрављају и дарују осмех. Хвала, срдачни наши Пештерци, ето нас код вас опет, чим зима прође.

9. Јер без сјеничког сира нећете имати мира

Мало шврљамо градом кад се огласи глад у нама. Сетно се сећамо пештерске пите које се олако одрекосмо, али нисмо забринути. Ако је Сјеница по нечему чувена, осим по дебелом минусу, онда је то несумњиво сир, али и месо.

Ресторан Долина вукова истиче се посебним, етно, помало китњастим ентеријером – од препариног вука, до разноразних старудија начичканих посвуда. Наоружајте се стрпљењем јер конобар, један једини, не може баш брзо да опслужи све столове. И никако не одлазите у каснијим вечерњим сатима, јер је избор поприлично сужен. Но, све се брзо заборави када стигне мезе – сјенички сир, суџук и кајмак. Све домаће, пештерско, врхунско. Препоручујемо телећу џигерицу, телетину на жару или сјеничку шницлу. Ћевапи се наручују на комад, те се можете дозирати, а јагњеће и телеће печење, у овим крајевима, је увек одличан избор. Покушајте да оставите бар мало места за баклаву, вреди. Изјутра се служи јардум, густи специјалитет од овчијег млека, са питом од хељде. Најхладнији град Србије никако не напуштајте без посете пекари – очекују вас мантије, увек вруће и сочне.

10. Јер и “Drive Cafe” кафа крије своје лепоте

Дуг је пут до куће, увек се некако отегне. Ваља превоз напојити, али и окрепити се. Свраћамо на БС Нова Варош за који срк црног напитка или освежење леденом Drive Cafe Ice coffee – одлично ће лећи на овај врели дан. Укуса има два, оба јединствена.
Вечне кафопије, наравно посежу за Drive Cafe кафом. Чаше, у три различите величине, све “родољубиве”, славе природне лепоте Србије. Нехотично бирамо средњу величину, разумљиво – дочарава меандар реке Увац. Укус, оригинални, италијански, а амабалажа, домаћа, пуна сјајних успомена. Савршен спој за повратак.

11. Јер ћете на повратку златарити

А када сте се већ обрели у Новој Вароши, грех је не свратити до Златара и омрсити се кајмаком, пршутом и врућом јагњетином и потом калорије спржити шетњом кроз густе златарске шуме. Успут је и Златарско језеро, зеленкасто-плаве боје, чисто, неодољиво. Могли бисте се и освежити. А како истинско златарење изискује вишедневни боравак, његову бајковитост, али и величанственост једне од најначајнијих православних светиња истражујемо у наредној “вожњи” Са нама на путу.