11 разлога да посетите Златар и Милешеву

Зашто посетити Милешеву и Златар?

1. Јер се мотор окрепљује на БС Гаспром Златибор

Колико су брдски предели захтевни за човека, ништа мање нису за возило. Увек траже корак више, додатни гас. Свраћамо на Гаспром Златибор да нашег четвороточкаша напојимо G-Drive дизелом, да га частимо додатном снагом и бољим убрзањем. Вратиће нам вишеструко на стрмим планинским успонима. Ово премијум гориво се чак успешно бори против корозије мотора. Брига мање, а и дуже ће вас служити. За бензинце, G-Drivе 100, ништа мање учинковито. Јамчи удобнију и сигурнију вожњу.

2. Јер је Златар уистину злата вредан

Да ли се у давна времена овде копало злато, нема потврде. Али је сваки педаљ дуката вредан, проверено. Мирисне ливаде, издашни пашњаци, бистре воде, густе четинарске шуме, прекрасни видиковци. Благотворни ваздух услед споја планинске и медитеранске климе.

Пешаци истраживачи могу да пусте корак дуг око 30 километара по уређеним стазама које воде до прикривених кутака – Вилова, Комарана и Водене пољане. Ту се мора застати код манастира Светих Козме и Дамјана. Цркву брвнару изградили су најбољи овдашњи неимари, од дрвета, у рашком стилу. Даље се може продужити до највишег врха Златара, Голог брда. Мало повлашћенији су бициклисти које чека скоро 100 километара шумских изазова. Ако сте авантуристичког духа, правац адреналин парк на Бабића брду. Разгибавање, вежбице, тест издржљивости и спретности или другарско надметање. Златарити се може довека. Ко једном дође, не жели да оде.

3. Јер Златарске су ноћи звездане, а јутра чудесна

Стигосмо касно, уморни и изгладнели. Домаћини бдију над већ постављеном трпезом. Изнели тек што се у кући затекло – сир, кајмак, пршуту, и домаћи хлеб. И ситом гозба. Добродошлицу нам жели и чаробно небо. Јарко тамно, у руху пламтећих звездица. Све најсјајније, све Данице. Чине се тако близу, на дохват руке. Заводљиво чикају да их дотакнемо, украдемо. У мислима о бар једној на длану, утонусмо у мирни, дубоки сан.

Јутро, пођеднако бајковито. Босоноги ходамо по росној, баршунастој трави. Кафица и чај већ справљени, чекају на баштенској гарнитури од пањева. “Нешто су јутрос окаснили”, каже тета Љубинка, помало забринуто. “По њима се дан познаје. Не лете по лошем времену”. Ту, у окућници, над Златарским језером узвисила се литица на којој се изјутра, пре но се раскриле и узвину, окупљају орлови, како белоглаве супове мештани из милоште зову. “Успавали се”, шеретски придодаје крепки чика Мића, а већ је искусним оком уочио једног у даљини. Убрзо су свод потамнили својим горостасним крилима. Необично друштванце за јутарњу кафу. Још да су слетели да се мало подружимо.

Зором је умесила лепиње, опремила их златарским “комплетом” и пажљиво запаковала. “Да ми не будете гладни, децо моја”, брижно нас испрати наша тета Љубинка. У те лепиње стадоше све мајке и очеви Србије, сва њихова голгота и доброта. И срце једне Златарке, златније од њене постојбине.

4. Јер Штитково је музеј у којем се живи

Ушушкало се у уској долини, међу брдима, не зна се тачно у ком веку. По предању, названо је по штитовима који су се ту ковали. У њему су живела и столовала властела, кнезови Рашковићи. Данас Штитково броји двадесетак планинских кућа старовлашког типа, са пушкарницама, без ограда, цветних дворишта окренутих према цркви. Најстарија је из 1882. године. Времешне, но скоро све још добродржеће. Живи, насељени музеј.

“Данас нас је осморо чељади, а некада нас је било на стотине”, прича један од преосталих сељана сусретљиво, али тескобно. Дубока је туга што село напустише млади. Године не броји. “Мени је, децо, 89 љета”, поносито открива. Урезала су се та лета дубоко на горштачком челу. Свачега се нагледао и преко својих плећа превалио, а и свакојаке војске испратио. “Сви тражише храну, осим Немаца…ко ће га знати шта су они јели”.

У центру, већ по традицији, црква, сазидана на рушевинама претходне, крајем 19. века, а на улазу чесма питке, студене воде. Поред је новоизграђена, малена школа, но пуста, нема школараца. Принову Штитково не слави одавно. Посебну живост овом сеоцету замрзнутом у времену даје кафић, у етно стилу. Домаћи сок од малине, под обавезно.

5. Јер Милешева је светионик српске културе

У Срба, светиња је немало, али једна, недалеко од Пријепоља, издваја се као место ходочашћа, где је за живота Свети Сава волео боравити, својевремено по светитељу и звана манастир Светог Саве. Свеколиког народа и раздраганих малишана. Чаврљаво, неустрашено, ближње, животворно. Призор и осећај неког упоредног света. Готово савршеног.

Манастир Милешева омеђен је белим зидовима – конацима и Ризницом. У углу, највеће звоно у Србији, дар руског народа из Јекатеринбурга. На оближње брдо поставља се повисоки крст, уз помоћ планинара и хеликоптерске јединице полиције. Да из далека укаже пут свим добронамернима.

Zadužbina je kralja Vladislava, unuka Stefana Nemanje, koji ju je podigao kao svoju grobnu crkvu 1219. godine. Veliki ugled u narodu stekla je donošenjem tela Svetog Save iz Trnova 1236. godine. Više od tri i po veka štitila je Mileševa mošti najznačajnijeg srpskog svetitelja dok ih Turci 1594. ne odnesoše za Beograd na spaljenje. Među svojim zidinama čuva levu ruku prvog srpskog arhiepiskopa. Današnji izgled potiče od obnove sredinom 19. veka. Manastir je sa najviše oslikanih anđela. Jedan, najposebniji, pobuđuje divljenje.

6. Јер бели анђео је вековечни знамен мира и наде

Лепота, ванвременска. Уметност, врхунска. Порука, безгласна и бесловна. Утканих осам столећа. Сведок разарања и харања, гласник васкрсења. Бели анђео. Милешевски. Представља архангела Гаврила, одевеног у бели хитон, који седи на празном гробу, јер Господ је васкрсао. Божанска лепота је управо у чину васкрсења, најрадоснијем догађају после рођења Исуса Христа, сматра монахиња Милешеве, покушавајући да нам докучи величанственост фреске непознатог творца из раног 13. века.

Вечито на путу моћних војски и удару мача нечастивих, Милешева је сачувала свог најдрагоценијег анђела. Мука, столетна, преголема, заживела је у народу домишљатост, довитљивост, непресушну. Под најездом Турака, Бели анђео је прекривен слојем малтера и пресликан другом, не посебно вредном фреском, која је немилосрднике успела заварати. Притајен је чекао све до 1863. да поново озари и оплемени свет. Мона Лиза, кажу, своје поклонике прати очима. Бели анђео просветљава душе. Молитва, исцељење, исповед, надахнуће… осећај је само лични. Многи га сматрају најлепшим уметничким остварењем средњег века, а Србију земљом под окриљем Белог анђела. Чувар наслеђа. Спомен на то ко смо и опомена шта не смемо постати.

7. Јер штап светог Саве сведочи аутокефалности

Hod kroz istoriju, hodnike vekovne pismenosti, stvaralaštva i duhovnosti. Žezlo Svetog Save koji mu je darovao patrijarh Manojlo u Nikeji 1219. godine, kada je Srpska pravoslavna crkva dobila samostalnost. Oktroih cetinjski, štampan na Obodu 1493. godine. Riznica baštini brojne crkvene i umetničke starine, ikone, rukopisne knjige, povelje, rukotvorine, arheološke iskopine, i novac. Mnoga blaga su uništena i pokradena, mnoga još uvek rasuta po svetu.

Izgrađena je na temelju stare, opljačkane i porušene Mileševske riznice, kao i nova biblioteka koja podseća na štampariju koja je radila samo nepun vek nakon Gutenbergove.

8. Јер кањон Милешевке скрива испосницу светог Саве

Недалеко од манастира, на стрмој стени над жуборном Милешевком налазе се остаци града Милешевца, за који се претпоставља да је подигнут кад и истоимени манастир, као утврђење управо да би задужбину Немањића штитио. Током османлијске владавине звао се Хисарџик, по турској речи хисар (тврђава). Име је задржало село подно тврђаве, у којем је џамија стара четири века.

Сурови, али живописни кањон Милешевке крије монашке испоснице у окомитим литицама. Најчувенија је Светог Саве, који ју је, према предању, уредио по угледу на светогорске. Ту је и извор Савине вода, лековите, нарочито за слабовиде.

9. Јер се Златарска јагњетина за прсте лепи

Не може се истински златарити без обедовања. Етно кућа вила Јелена учини нам се као добар избор. Традиционална јела краја и домаћа производња. За почетак, златарска закуска – чувени млечни и месни гурманлуци и пита од хељде. За пређело се може наручити и качамак или палачинке са кајмаком. Главно јело – наравно јагњетина. Врућа, немасна, хрскавих корица. Спрема се и кувана, са кајмаком. Ако нисте баш љубитељ ове врсте меса, мада је ова брдска миришљава, у понуди је и телеће печење на кајмаку. У златарском крају кајмак се, изгледа, меша у све.
Када се окуси, јасно је зашто!

10. Јер Златарско језеро је смарагд тајновитог дна

Ако се језера Србије вреднују према драгоцености племенитих метала, онда је Златарско оно највредније. Сасвим оправдано. Заправо је зеленкасте, смарагдне боје, но под одсјајем неба, блиста плавом. У години без мора, лако би нас могло преварити. Вода, кристално чиста, подношљиве температуре. Прилично захвално за око 900 метара надморске висине и не баш занемарљиву дубину, до 75 метара. Мноштво купача и малишана који уживају у надуваним помагалима за пливање. Сијасет бродића, чамаца и кајака и по који риболовац. Осим уређеног купалишта и понтона поред крцатог ресторана, природних плажица је посвуда уоколо, окружених четинарима.

Можете одиграти који сет одбојке на песку и прокрстарити над Атлантидом западне Србије. Наиме, када се шездесетих година прошлог века градила брана да устави необузудани планински Увац, потопљено је читаво насеље, Кокин Брод.

Ех, та лепота, често зна да забашури своје тајне.

11. Јер и повратак може бити уживање

Пут кући води право, али скренусмо десно, преко бране Кокин Брод. Истраживачки дух вуче нас мање познатом путу ка Ивањици. Солидан, нема гужве. Лагано, уживајте у природи – раскошна је и заносна. Препуштена сама себи. Тако је, заправо, најбоље.