После неколико брдских пустоловина, време је да мало равничаримо. Идемо у срце мирне, гостољубиве Бачке да упознамо њене чувене канале, дружимо се са њеним разноликим становницима и све то зачињено звуком мотора и мирисом бензина.
ЈЕР ЈЕ КУЛА ЛЕПА ВАРОШ
Једно је од најстаријих средњовековних насеља у Бачкој. Названо је, претпоставља се, по мањем земљаном утврђењу, кули, где је почетком XVI века била турска војна посада и мањи број уоколо насељених Срба и Буњеваца. Најранији писани помен Куле је у попису поседа грофа Ференца Велешнија из 1652. године. По припајању Хабзбуршкој монархији средином XVIII века, варош насељавају Мађари, а касније и Немци. Данас је изразита мултиетничка средина, а посебност кулске општине је највећа заједница Русина у Србији. Лежи на Великом бачком каналу. Уз воду је увек најпријатније, а и најмирније. У неколико кафића пијуцка се јутарња кафица, лабудови и паткице се већ распловили, пецароши стрпљиво чекају улов, а бициклисти иду некуд већ, али лагано, јер овде журбе нема, никада. У центру је прилично велика зелена површина, вазда жива, стециште свих генерација. Наоколо су кафићи, ресторани, бутици и разноразне продавнице. Разноликост становништва огледа се у верским здањима па у Кули постоје православна црква Светог Марка из средине XIX века, римокатоличка црква Светог Ђорђа изграђена 1770. године у доба владавине Марије Терезије, и хришћанска адвентистичка црква. Одшетајте и до ушорених уличица преко мостића које красе нове, разнобојне фасаде.
У близини су винарија Милисављевић, на улазу у село Липар, и стари напуштени вински подруми у Црвенки. Основали су их крајем XVIII века подунавске Швабе. Од 650 подрума укопаних у Телечку зараван остало је 34, али су запуштени. Када би се обновили, били би несумњиво јединствена туристичка атракција краја.
ЈЕР У КУЛИ ЗУЈЕ КАРТИНЗИ УЗ ПОДРШКУ G-DRIVE ГОРИВА
Цвиле гуме, шкрипе кочнице, мотори брује, продорно и непрестано. Вози се гас до даске ─ права јурњава за временом. Борба за сваки педаљ кривудаве стазе дуге 622 метра, пресвучене посебним асфалтом за пун ужитак у спортској вожњи, уз наравно, примењене све стандарде безбедносне. На великом екрану су исписана времена појединачних кругова и укупна сваког возача. Групица навијача бодри своје другаре да потерају јаче мале болиде и скину још коју секунду. Неколико моторџија пажљиво припрема мини верзије угланцаних двоточкаша. Убрзо излазе на стазу. Језде елегантно, обарају своје љубимце на колено, и за крај мало егзибиција као поздрав одушевљеним посматрачима. Иште то много умећа, али и храбрости. Браво, момци!
Овако је на Мотодрому Кули у раним поподневним сатима радног дана. Викендом је, кажу, гужвица и још узбудљивије. Најврелија атмосфера очекује се 12. маја, као и прве недеље септембра, када је Кула домаћин трка Отвореног првенства Српског спортског картинг савеза уз подршку G-Drivе горива. Одмериће се не само најбољи српски картингаши, већ и такмичари из неколико земаља региона. Како победника некада зна да одлучи тек стотинка, све мора да буде савршено па и гориво. Картинг јесте машина, али и на њу се да применити она стара народна: „Снага на уста улази”. Како би била врхунска, мотори се поје премијум горивом G-Drive ─ чиста, моћна енергија за убрзање до нових рекорда.
Коначни мегдан заказан је за последњи викенд септембра у Јагодини, где ће се прогласити победници у генералном пласману и појединачним категоријама, које очекују вредне G-Drivе награде и признања. Не заборавите да је и највећим шампионима подршка потребна па посета некој од планираних трка, уз обавезно истраживање околине, може да буде сјајна викенд забава. Узбуђење је свакако зајамчено.
КАЛЕНДАР ТРКА
- 12. мај 2024. ─Мотодром Кула
- 2. јун 2024. ─Аутокомерц Београд
- 30. јун 2024. ─Картинг центар Јагодина (десни круг)
- 1. септембар 2024. ─Мотодром Кула
- 29. септембар 2024. ─Картинг центар Јагодина (леви круг)
ВИДЕО
5 разлога да посетите Кулу и околину
ЈЕР ЈЕ РУСКИ КРСТУР ПРЕСТОНИЦА РУСИНА У СРБИЈИ
Организовано насељавање Русина у Бачкој почело је средином XVIII века, а око 200 русинских породица је 1751. стигло у тадашњи Велики или Бачки Крстур. После уласка у састав Краљевине СХС 1918. године, променио је име у Руски Крстур да се истакне његов значај за већински народ у месташцету, десетак километара од Куле.
Најупечатљивије здање је Замак, зграда школе из 1913.године. Одступа од околне архитектуре јер није тако замишљен. Наиме, Аустроугарска је истовремено наложила градњу два објекта – једног у равничарском, а другог у планинском крају. Међутим, игром судбине планови су се негде успут помешали па је у Крстур стигао брдски. Тако га данас краси лепа двоспратна зграда изузетно косих кровова. Како равничарски пројекат одолева планинским условима, нисмо сазнали.
Замак је данас седиште Националног савета Русина, али и мали музеј. На зидовима су слике матураната русинских и српских одељења, а у потрковљу је уприличена етнографска збирка. Изложене су фотографије и документа, алати за старе занате, тапетарију, узгајање паприке и прераду конопље, која се користила за израду разних тканина. Ту је и одаја са покућством, прелепо осликаним гардероберима, традиционалним одевним предметима и девојачком спремом за удају. Ако дођете, сазнаћете какве све врсте трака и капа су носиле жене и по чему су се препознавале удате.
Испред је игралиште за малишане, а који корак даље и русинска гркокатоличка црква Светог Николаја. Русини пишу ћирилицом, али нису православци. Наиме, услов Аустроугарске за досељавање Русина на ово подручје било је да признају папу. Здање је подигнуто 1784. године, а данашњи изглед добила је обновом педесетак година касније. Недавно је постала катедрална (саборна) црква јер је Руски Крстур уздигнут на степен Крстурске епархије. Месташце је културни и просветни центар Русина у Србији. Имају вртић, основну школу и једину гимназију у којој је русински наставни језик.
Неколико километара даље је светилиште Водица, где се, према предању, двема девојчицама из Руског Крстура 1817. године указала Богородица. Црква је изграђена 1859. на месту три године млађе дрвене капелице. Темељно је обновљена почетком XXI века. У лепо уређеном дворишту је бунар са водом која се сматра лековитом, наткривен простор за окупљање верника и гостију, као и коначиште јер долазе многи ходочасници.
Ова занимљива посета пуна је сазнања о култури, вери и обичајима Русина. Етничка разноликост је велико богатство Србије, а подробније упознавање народа са којима делимо небеску капу свакако подразумева и боље међусбно разумевање.
ЈЕР МАЛИ СТАПАР КРАСИ ПРЕВОДНИЦА СТАРА ДВА ВЕКА
Петнаестак километара од Куле је Мали Стапар, насеље села Сивца, дом необичном индустријском наслеђу. Устава и преводница на Великом бачком каналу саграђене су 1802. године. Од свих грађених у то време, једина је која и данас ради. Дугачка је 62,4 метра, а широка 8,4 метара, са двокрилном гвозденом капијом. Последња значајнија обнова урађена је крајем 70-их прошлог века. Млин на устави подигнут је 1795, а зграда Техничке дирекције 1898. године. Лепо је здање у које се, нажалост, не може ући. Мало историје, више технике, а понајвише је природе. Около је сређен парк, али ограђен па се све посматра издалека. Уз канал се протеже шеталиште међу високим, густим стаблима и паркић, непокошен. Пусто, нигде нема живе душе. Те, за тренутке осаме у задивљалој природи, у друштву жабица крекетушица и цвркутавих птичица, Мали Стапар је прави избор.
JЕР ПИЦЕРИЈА UMBRELLA БРАНИ ОД ГЛАДИ
Желели смо да презалогајимо уз воду, али ресторан на каналу, попут неких музеја, не ради понедељком. Упутише нас у ресторан Umbrellа. Додуше, на улазу је почетно слово А, а не У, али не дајте се збунити, на правом сте месту. Унутрашњост је лепо сређена, али седамо у башту, пространу и пријатну, са травнатим делом где су постављени павиљони да бране од сунца или кише. Мора да је отуд и назив. Јеловник је подужи, има штогод и домаћег, па бирамо мало нашег, мало страног ─ јунећи гулаш са пиреом, шпагете болоњезе и паста са туном. И храна и услуга су одлични, без замерки. Одиста је укусно искуство „под кишо(сунцо)браном”.
