Прекрајамо стихове најромантичнијег панонског морнара док прелазимо мост код Бешке. Препливавати дакако нећемо, опасна је то работа, али ћемо се упустити у пустоловину речним сокацима, тамо где се водени див разбашкарио и самовољно извајао јединствени крајолик настањен ретким животињским и бујним биљним светом.
Зашто посетити Ковиљски рит и Крчединску аду?
1. Јер Ковиљски рит је дунавски лавиринт
Део је Специјалног резервата природе Ковиљско-петроварадински рит. Полазимо са ковиљског Шлајза. Згодно место за купањац. Наоколо шуме, ливаде, адице, трстици, и шевари. Пловећи тепих од локвања, травки и разноразног растиња. Дрезга је то, подучава нас искусни домаћин. Пој птица и клепет крила. Корњачице које ленчаре на сунцу.
Рибари се увелико. Поједини пецароши се шћућурили у дебелом хладу, понеки не хају за жегу. Не чуди број пецароша. Овде је једно од највећих мрестилишта риба у Европи, открива нам чамџија.
Пажњу привлачи цвет необичне лепоте и величине. Бели локвањ. Од њега се прави гранат, дунавска огрлица. Некада је био главни адут удварача, смешка се водич. Наглашава да га је забрањено брати. Али гранат може да се сачини и од жутих локвања, којих је прегршт. Важна је романтика.
Пролазимо поред места где је Куста снимао филм „Црна мачка, бели мачор”. Ту нас поздравља раздрагана скупина кајакаша која је напустила своја пловила и башкари се у води. Тугаљиво их посматрамо, али времена за брчкање нема, нажалост.
ВИДЕО
Са нама на путу до Ковиљског рита и Крчединске аде
Много је занимљивости везано за плавно подручје уз Дунав. Када је водостај повољан, кајакаши могу да се одваже на 700 километара дугу авантуру, сагласан је о километражи домаћи двојац.
Мора да је занимљиво и узбудљиво. Само храбро!
Удружене чари природе. Умирујуће и освежавајуће. За сва чула и душу.
2. Јер Крчединска ада је дунавски сафари
Полазишта ка Крчединској ади је много. Може се стићи и са сремске стране и из Ковиљског рита, али нама водостај није дозволио, па се морало наоколо, из Гардинаца, са Лимана. Пловимо Дунавцем, усеченим кроз дивљу природу, на појединим местима једва проходним. Успут срећемо неколико мангулица и стижемо на „отворени” Дунав. Убрзо се указује нестварни, чаробни призор. Стотине кравица, телади, козица, безрогих говеда, и подолских говеда који се кочоперно шепуре великим роговима. Сви загазили у Дунав. До „колена” само. Знају животиње докле се сме. Понеко грло на обали стрпљиво чека ред за расхлађивање, а поједини су спас од врелине пронашли под дрвећем. Само коњи јуре. Бесциљно. Вранци, кулаши, шарци, алати, дорати… Безбрижни и неспутани. У славу слободе живљења.
Дружељубивих магараца нема. Претходни чувар је отишао и одвео их, правдају нам се водичи. Нови, очигледно, није пристигао. Део код „званичног” пристаништа на аду је запуштен, неочишћен. Урушава магичност овог животињског раја, где време јесте одавно стало. И не треба да се покрене. Само човек треба да се придржава натписа на табли: „Чувај природу и њено богатство, јер и ти си део природе”.
3. Јер Ковиљ је родно место романтичара Лазе
Костића, наравно. У Ковиљу је завршио неколико разреда основне школе и отишао. Но, радо му се враћао, открива нам домаћин. Препричава многе Лазине враголије и згоде. Волео је да боемише и испија шприцер. Једном тако, у оближњој кафани од набоја упаде му парче земље у чашу. Конобар похита да је замени, али му се песник шеретски захвали: „Еее, да знаш само колико сам Ленкине земље попио”. Ленке од Дунђерских, богатих велепоседника, који газдоваше и пространим виноградом. Беше то љубав голема. Неостварена. Непребољена.
Лазина родна кућа се преуређује у музеј. Мештани веле да је из песниковог доба остала тек каљева пећ. Док будући музеј врата не отвори, од ушораних суседа здање издваја само табла коју су свом романтичару поставили грађани Горњег и Доњег Ковиља.
4. Јер манастир Ковиљ је више од светиње
Разних је предања о оснивању манастира, али тачних података нема. Спомиње се у документу из XIV века, а поуздано се може рећи да је постојао крајем XVI или почетком XVII века. Данашња манастирска црква изграђена је у првој половини XVIII века. Подсећа на средњевековне српске светиње, понајвише на манастир Манасију. Црква је посвећена Светим арханђелима Михаилу и Гаврилу. Поред позлаћеног иконостаса, чувају се вредне иконе, књиге и рукописи, и сликарска дела Уроша Предића.
Манастирски посед је повелики, уређен, задивљујући. Чувен је и по производима – природним мелемима од лековитог биља, тоницима, меду, воћним ракијама, и ликеру од зелених ораха. Игуман је својевремено био патријарх српски Порфирије, који је покренуо манастирску заједницу Земља живих за лечење болести зависности.
5. Јер у Ковиљу је гнездо роде старије од Америке
И није то баш неки подвиг, шегачимо се са домаћином, док нас поносно води до сасушеног храста старог, како тврди, више од 500 година. Израстао је прекопута манастира Ковиљ, уз времешну капелицу. На врху шупљег стабла осигураног сајлама удомиле се роде. Госпођа мама стражари над своја два тића, а тата се дао у потрагу за храном. Да ли су се роде гнездиле од када је храста, не зна се поуздано. Историја проткана народним предањем и мало шале на рачун прекоокеанске силе, и ето сјајне рекламе. А ко би им замерио? Поготово што у Ковиљу живи највећа заједница птица које доносе децу у Србији. Дочекују вас и испраћају. И маме осмехе. Драга, мила створења.
6. Јер Газпром БС Нови Сад 16 спрема сочне бургере
Дуго смо крстарили дивљинама силовите реке. Иште душа окрепљење. И то брзинско. Хитамо ка најближој пумпи. У понуди су пецива, сендвичи разних укуса и бургери – са сиром, сланином, пилетином, краљевски…Бирамо дупли и екстра бургер и кајгану у земички са пршутом. Свеже, богато, сочно. Смазасмо све у даху. Уто нам стиже и сладолед са преливом од шумског воћа. Савршени слаткиш за вреле летње дане. Нахрањени, заслађени и расхлађени орни смо за нови поход водама тајновитог и увек непредвидивог Дунава.
