Срем је надалеко знан као раван и питом. Истина, али је приде шаролик, помало враголаст и вазда изненађујући. Притајио је разноразне красоте, али се нарочито дичи драгуљем изузетних природних вредности, настањеним необичним животињкама. На путу ка главном одредишту преко приградских насеља Београда, истражујемо и успутна занимљива места погодна за бег од градске вреве, али и дужи одмор.
Зашто посетити Обедску бару
1. Јер наутичко село „Бисер“ је драгуљ на сави
Тридесетак километара од престонице, у месту Бољевци, удомило се прво наутичко село у Србији, Бисер. Дуж леве обале Саве, поређано је 16 сплав-кућица које подсећају на обалску ниску бисера. Опремљене су климом, купатилом са туш-кабинама са масажерима, доњом и горњом терасом са које се пружа прелеп поглед док се ужива у зрацима сунца. У близини је и брод-ресторан који поред сремских ђаконија нуди и свежу рибу. Посетиоци могу да се надмећу у одбојци и фудбалу на песку, шетају оближњом густом шумом, и возе бицикл уређеном стазом, а за најмлађе је направљено и мало игралиште. До наутичког села стиже се градским или сопственим превозом, а може се и допловити и усидрити у марини.
Недалеко, у селу Прогар, налази се чувена плажа Тарзан. Прозвана је по подугачком канапу, лијани која виси са дрвета и чика смеле да авантуристички скоче у воду. Због тога се немојте престрашити ако чујете крик налик познатом оглашавању краља џунгле. И околина подсећа на „џунглу“ бујним зеленилом и цвећем.
Иначе, купалиште је сређено, избетониране су обале са понтоном, рестораном, љуљашкама и клацкалицама за малишане, и мрежама разапетим између стабала за истинску опуштенцију у стилу цртаног јунака Шиље. Сава је овде поширока и снажна, па стога захтева и опрез.
2. Јер Бојчинска шума је споменик природе
Са реке хитамо у зелену оазу, излетиште разноврсног садржаја. Бојчинска шума сместила се између Саве и канала Јарчине. Због својих посебности проглашена је заштићеним спомеником природе 1965. године. Има и историјски значај јер је за време два светска рата пружала уточиште мештанима и војницима. Поједине земунице и катакомбе сачуване су до данас.
Шумом, која се протеже на око 630 хектара, господари храст лужњак, а друштво му праве граб, липа и топола. Богата је разноврсним биљним врстама и гљивама, може се натрчати на сремуш, а на пролеће се сладити шумским јагодама. И животиња је поприличан број, а ако вас срећа послужи можете се сусрести са зеком или срндаћем. Осим скитања шумом, озбиљни рекреативци своје вештине могу да опробају на 16 препрека и справа постављених дуж два километра дуге трим стазе.
На улазу је велики мањеж Коњичког клуба Бојчин где се шепуре вешти јахачи, а мало даље је и мали мањеж за почетнике. Ту се новајлије упознавају са коњима и уче јахању. Около је постављено неколико брвнара са одговарајућим пратећим садржајем за оне који желе да неколико дана проведу у тихој и мирној природи. После узбудљивих шетњи и дружења са коњима, ваља се окрепити у ресторану Бојчинска колеба, која успешно чува дух старога Срема. Када кушате њихова јела, нарочито она од мангулице, кажу домаћини, време стаје.
3. Јер Обедска бара је најстарије заштићено добро Европе
Заштићеним подручјем проглашена је далеке 1874. а само две године после Националног парка Јелоустон у САД. Европи је позната још од средине XIX века. Аустроугарска властела би овде ловила и својим дамама даровала необичне, разнобојне перушке, које су тада биле обавезни модни детаљ.
Названа је по оближњем манастиру Обед, у народу познат као Црква мајке Ангелине (Бранковић). Изворно је била саграђена од грађе брода којим је срећно допловила, каже легенда. Данас је специјални резерват природе, који се простире на више од 9.800 хектара. Једно је од најбогатијих и најочуванијих станишта живог света у Панонском басену. Удомљава 226 врста птица, 50 врста сисара, 13 врста водоземаца, 12 врста гмизаваца, и једино је станиште црног ибиса у Србији. У води се брчкају шаран, штука и караш, шеткају се дивље свиње, јелени, јежоње, а црна рода се гнезди у непроходним храстовим шумама.
Парк за одмор је пригодно сређен, са дрвеним столовима, клупама и ложиштима, где се спремају котлићи и роштиља. Потребна дрва су спремљена – исечена и уредно сложена. Овде се долази на целодневно дружење, опуштање. Ако сте ипак за неку акцију, можете изнајмити бицикл или чамац на весла да сами крстарите и рибарите, шетати обележеним стазама, или посматрати птичице. Обавезно се попните на видиковац да уживате у погледу.
Посета Обедској бари је непотпуна без вожње катамараном. Капетан је дружељубив и нестрпљив да нам открије поједине тајне мочварно-шумског пространства.
Причу симпатично почиње о ланцу исхране, на чијем врху је главни овдашњи предатор, орао белорепан, тачније женка. Спомиње и жуту чапљу, коју народ зове дангуба, јер сатима може непомично да стоји на истом месту. Представља нам биљчице и растиње, кудећи алге које су се запатиле последњих година услед ниског водостаја. У позадини се непрекидно чује крекетање. То је трстењак, мала наранџаста птичица. Тако се, каже, дозивају, прозивају, препуцавају, чаврљају. Нисмо их видели, али зато јесмо неколико корњачица. Не успевају све да се добро забашуре. Капетан нам успут открива опасности оближње шуме која крије живо блато. Наглашава да се њоме ходи искључиво обележеним стазама. Присећа се како је ово страшно блато притекло у помоћ српској војсци у Великом рату.
Наиме, после битке на Церу, добри познаваоци овог краја су Аустроугаре успели да наведу на живо блато које је прогутало целу непријатељску коњицу. Мало јуначке и мудре историје никад није наодмет. Док крстарите овим необичним царством, будите тихи. Пажљиво посматрајте и ослушкујте. Овде све пева.
