6 разлога да посетите Параћин и околину

У скоро самом срцу Србије, у плодном средњем Поморављу, у сенци обронака Кучајских планина, ушушкао се градић. Напојен водама Грзе и Црнице, надохват Велике Мораве и надомак бајковите природе проткане историјом и духовношћу. Позив на дружење који се не одбија.

ЈЕР ЈЕ ПАРАЋИН РАСКРСНИЦА ПУТЕВА

Подручје је насељено још од ране праисторије, у римско доба био је трговачко место са постајом за промену коња под називом Сарматес, а данашње име води порекло од насеља, трга Паракиновог брода (прелаз), које се спомиње у повељи кнеза Лазара из XIV века. Средином XIX века добија статус вароши, а данас, на обалама Црнице, живи мирно, складно, некако притајно, мoжда баш у складу са оближњим природним реткостима.

Најлепши део простире се уз Црницу, која се недалеко од града улива у Велику Мораву. Како су јој на изворишту воде беле због кречњачких стена, некада се звала Белица. Но, после једног од турских зулума, када су за верски празник побили окупљене и њихова тела бацилли у реку, воде су поцрвенеле, а народ је реку „оцрнио“. Обале, које спаја неколико белих, необичних пешачких мостића, красе уређене зелене површин са клупама за одмор. Посебно се истиче хотел Петрус на самој реци, споља прилично оронуо. Изнад њега на брдашцету, уздиже се црква Свете Тројице, данашњег изгледа с краја XIX века. Грађена је у српско-византијском стилу, барокне унутрашњости, а иконе на дрвеном иконостасу су из Русије.

Центром доминира Споменик ратницима палим у Првом светском рату, а дуж променаде је мноштво бутика, кафића са баштама и посластичарница, али нигде се не да засладити чувеном Васином тортом. Изворни рецепт потиче баш одавде, и симбол је породичне љубави. Наиме, из захвалности према зету, ташта је замесила најукуснију торту од бадема, ораха и наранџе и из поштовања је по њему назвала Васина, вели предање. Но, чини се да је традиција замрла. Штета, могла би бити јак сласни и туристички адут града. А Параћинци би се тада могли од милоште звати Васинци а не Џигерани. Надимак су добили за време посете књаза Милоша Обреновића. Како нису знали чиме да га почасте, затражише савет од Јагодинаца. А они врцави повазда, одлучише да са комшијама пошегаче предложившви џигерицу. Уместо задовољства гозбом, књаз у бесу изусти: „Џигерице, и ти ли си месо, Параћинци, и ви сте ми људи”. Да ли је џигерица протерана заувек из кулинарске понуде Параћина, нисмо се распитивали, али Васина торта јесте нажалост.

ЈЕР У ЗАВИЧАЈНОМ МУЗЕЈУ СТАНУЈЕ САВРЕМЕНИК ДИНОСАУРУСА

Смештен је у једној од првих двоспратних зграда и вероватно најупечатљивијем здању у граду. Кући судије Петра Ружића саграђеној 70-их година XIX века. Поставка скромна, простор иште мало дотеривања, али има се шта занимљиво видети. Поред праисторијске, античке, нумизматичке, и етнолошке збирке, посебно занимљива је природњачка. Изложене су лобање и рогови јелена оријаша, козорога, пећинског медведа, и фосил главе крокодила из језерског периода Панонског мора. Старост му се процењује на између 20 и 50 милиона година. Значи, објашњава кустос, да је савременик диносауруса. Ето, сазнасмо да мамутице Кика и Вика ипак нису најстарији становници ових простора, већ да титулу носи нико други до господин крокодил. На спрату је представљен преглед привредног развоја Параћина од турске касабе до европске вароши, а део је наравно посвећен, чувеном параћинском стаклу.

ЈЕР DRIVE GO АПЛИКАЦИЈА ШТЕДИ ВРЕМЕ

Време је новац, често кажу пословни људи, а ни већина осталих не воли баш да га траћи, још мање да чека у реду. Ту су у помоћ притрчале и савремене технологије. Drive.Go мобилна апликација омогућава возачима плаћање на самом точионом месту, без напуштања возила. Без гужве и гуркања, брзо и једноставно. А како се лето ближи, и без знојења. Преузмите апликацију и предухитрите врућине. А уштеђено време посветити себи, како вам већ воља.

ЈЕР ЈЕ ПЕТРУШКА ОБЛАСТ МАЛА СВЕТА ГОРА

Споменичка целина средњевековних здања из друге половине XIV и прве половине XV века обухвата предео око Црнице и Грзе. На том простору је била погранична, крајишка жупа коју је цар Душан на управу доделио жупану Вукосаву и двојици му синова. Названа је по тврђави Петрусу, изграђеној у XII веку, на узвишењу изнад Црнице код села Забреге.

До села се стиже путем ка манастиру Раваници. Путокази постоје. Занимљиво је да се пролази кроз приватно имање. Власници не наплаћују пролаз, за сада. Прелази се и преко два дрвена мостића, те ако возите потешку грдосију, можде је боље да је оставите успут и прошетате уз обалу реке. Призори су уистину бајковити. Стижемо до Манастира Светог Јована Главосека, чији спољни зидови су делимично обновљени, а у нишама је народ поставио иконе. На другој обали је уређено излетиште са озиданим делом за прављење разноразхних ђаконија. Двојица излетника већ увелико спремају рибљу чорбу за друштванце које долази мало касније. Зову да им се придружимо, и за добродошлицу кувају кафицу. Наоколо све чисто. Беспрекорно. Мештани и локална удружења много воде рачуна о свом рају и често га сами чисте. Домаћински се односе и према природи, а и гостима. Свака част.

Земљани путељак до остатака утврђења води кроз шуму. Чаробну. Горостасна листопадна стабла својим разгранатим крошњама праве повисоке природне ходнике. Потпуни мир и спокој. Дивља питомина. Неки други свет. На врху, остаци некадашње тврђаве – понеки зид и крстаста стена. Седите на расцветалу траву или камену старину и уживајте у погледу.

У околини је подигнут велики број цркава и манастира у моравском стилу, па се област назива Мала Света Гора. Данас се могу видети остаци манстира Намасије или Манасињца и Благе Марије Петрушке, цркава Светог Ђорђа, Свете Недеље и Светих Архангела. Невероватан спој историје, духовности и очаравајуће природе.

ЈЕР ЈЕ ВРЕЛО ГРЗЕ БАЈКОВИТО

На око двадесетак километара од Параћина, налази се Споменик природе „Врело Грзе”. Једно од најчудесниих природних кутака домовине. У подножју планине Јужног Кучаја, на скоро 500 метара надморске висине извире Грза. Из неколико врела истиче вода. Чиста, кристална, хладна. Плеше са каскадама од камена, одевених баршунастом маховином. Пени и жубори непрестано. Као да се умилно дошаптава се шумом, другом и заштитницом, језиком који може разазнати само душа. Може се одморити на дрвеним клупицама или сести на повећи камен уз воду – што ближе, то је доживљај живописнији, стварнији. Угођај се може продужити истраживањем околине шетњом пешачким стазама, кроз шуму, које воде до видиковаца. Низводно су два језерцета, плаво-смарагдне боје.

Но, гдегод човек ходи, мора се водити рачуна. Ваљало би попунити рупе даскама на иначе љупким дрвеним мостићима преко Грзе, редовно односити смеће и поставити канте, којих је тек неколико, па ни они најобзирнији немају где да га одложе. Није баш увек само до немарног народа.

На излетишту постоје смештајни објекти, спортски терени, ресторани и кафићи, те се може лепо окрепити, али и провести неколико дана у овом истинском драгуљу природе. У близини, у Лешју, је Манастир Пресвете Богородице из средине XIV века.

ЈЕР ЈЕ ПАСТРМКА У ОГЊИШТУ НЕЗАБОРАВНА

Од неколико ресторана на излетишту, одабрасмо онај од камена и дрвета, прикладног назива Огњиште. Јер, природа јесте дом свима. Разговорљива и насмејана газдарица препоручује пљескавицу на кајмаку и врат. Топе се. И пастрмку, са Ртња, поносно се смешка. А има ли ишта са мистичне планинске пирамиде да није магично? Приде је вешто и искусно прављена. Савршено је место за породице, јер има пространо двориште где малишани могу безбрижно да трчкарају, док одрасли натенане мераче у савршенству укуса. Одличан избор да се залогајем зачини дружба са нестварном лепотом Грзе.