Тамо негде на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, отргла се природа човеку. Заталасала се преко шумовитих брда и планина, забашурила брзаке и потоке, прикрила многе светиње, притајила историју да је садашњост не мори. А човеку допусти град тек један да свије.
ЈЕР ЈЕ ПРИЈЕПОЉЕ СПОЈ ИСТОРИЈЕ И ПРИРОДЕ
На простору Пријепоља постоје остаци људског становања још из праисторијског доба. Град се први пут у списима помиње 1332. године. Био је саставни део Рашке, једно од средишта ране Немањићке државе и развијао се као тржница оближњег манастира Милешева. Од турака је коначно ослобођен 1912. године у Првом балканском рату.
Данас, на ушћу Милешевке у Лим, на планинској надморској висини, окружен брдима и шумама, прича своју бурну историју, одишући разноликим наслеђем. Један од препознатљивих симбола града је Сахат кула, који потиче с краја XVI века. Међу најстаријим грађевинама је Ибрахим-пашина џамија, коју је 1572. године подигао син херцеговачког субаше. Неколико пута је рушена, а скоро потпуно уништена током Угарско-турског рата. Обновљена је и значајно дограђена око 1880. године. Значајна је и Махмут-бегова џамија с краја XIX века, у центру града поред Музеја у Пријепољу, оријенталног здања у коме се налази и стална поставка посвећена најславнијем становнику, кошаркашу Влади Дивцу. Крајем XIX века гради се црква Светог Василија Острошког, на нешто старијој грађевини, која је осликана у византијском стилу и има несвакидашњи звоник. Отприлике у исто време, на стени на обали Лима уздигла се католичка црквица.
Подигло је Пријепоље и неколико споменика палима за слободу, међу којима и најпознатијем бомбашу Бошку Бухи, који је погинуо током борби у Другом светском рату. Паркић на шеталишту уз Лим краси споменик Светом Сави, висок три метра. Још већа зелена површина за разоноду, спорт и одмор уређена је на обали Милешевке.
Град се најбоље грли са видиковца Соколице, уједно и места за одмор и осаму.
У близини се налазе стећци у Хртима, надгробна средњовековна обележја украшена различитим уклесаним и рељефним мотивима, који су под заштитом Унеска.
ЈЕР СУ СЛАПОВИ СОПОТНИЦЕ БОГОМДАНИ
Са безводног Пештера доселио се народ у село Сопотницу, на западним падинама планине Јадовника. Но, како оближње врело пресуши убрзо, разочаране придошлице канише даље, у потрагу за водом. Али, ноћ пред одлазак јави им се глас подно Јадовника, питајући да ли желе да им дарива воду или срећу. А народ, одвајкада мудар, одабра воду. И тако она потече на све стране, каже предање.
Преко окомите високе стене обрушава се вода. Хуче. Крчећи себи пут кроз густу шуму, жубори преко камења, мијући му маховину и гранајући се у безброј сићушних отокица које нестају у околним шумарцима. Сопоћа Сопотница. Студена и бистра. Непресушна. Лепота животности, рађања и дарежљивости природе.
Дуж целог свог тока, од извора на око 1100 метара до ушћа у Лим на скоро 500 метара надморске висине, Сопотница ромори преко многобројних прегиба са водопадима и слаповима. Споменик је природе. Од излетишта, недовољно уређеног, воде две кружне стазе за љубитеље планинарења и истраживања дивљине. А до њега се стиже путем, на појединим деловима прилично узаним, па ваља бити опрезан. Али радови су у току, те ће у догледно време путовање бити удобније, а ваљда ће се поставити и неопходни путокази.
ЈЕР ЈЕ КАЊОН МИЛЕШЕВКЕ ИСТОРИЈА У ДИВЉИНИ
Ушушкала се међ’ падинама Златара и Јадовника, пробијајући себи пут дуг 24 километра. Достиже Милешевка дубину до 1200 метара, а на појединим местима као да се да прескочити, тек четири метра широке јој воде. Прилично неприступачна и сурова, али живописна клисура станиште је многим биљним врстама (око 317), а међу њима и Панчићевој оморици. Уточиште своје, овде је нашао и моћни владар неба, белоглави суп. У тој неспутаној природи, удомише се и важни историјски и верски споменици.
На стрмој, неприступачној литици пркосе остаци града Милешевца. Претпоставља се да је подигнут кад и истоимени оближњи манастир, управо као заштитар задужбине Немањића. Током османлијске владавине звао се Хисарџик, по турској речи хисар (тврђава). Име је задржало село, у коме је џамија, чувена по Кур’ану старом око 400 година, писаним изузетним стилом. Стене крију и монашке испоснице, од којих је најпознатија Светог Саве, у чијој близини се налази извор Савине воде, лековите, нарочито за слабовиде.
Неприкосновени драгуљ кањона је манастир Милешева, задужбина краља Владислава, унука Стефана Немање. Црква, изграђена 1219. године, има највише осликаних анђела, и једног најпосебнијег, гласника мира, Белог.
