Бије га глас да је најзеленији град у Србији. Дичи се разноликом и умешном архитектуром и богатом културом. Био је непресушно надахнуће сликарском великану, а његов миран дух узбуркао је необуздани песник романтичар. Један је од најопеванијих српских градова, на северозападу мирне Бачке, где „фијакер стари улицама лута”.
ЈЕР „У ТОМ СОМБОРУ СВЕГА НА ВОЉУ”
Први пут је уписан крајем XIV века као Свети Михаило или Сент-Михаљ када се посед налазио у власништву угарске властелинске породице Цобор. Касније је и њихово презиме додато називу, па је постао Цобор-Сент-Михаљ. Насеобина је средином XVI века припојена Османском царству. Тада се у турским дефтерима варош помиње као Сомбор 1543. године, јер га је српски православни живаљ прилагодио свом језику, а Турци се нису бунили. Крајем XVII века улази у састав Аустријске царевине, а шездесетак година касније од царице Марије Терезије добија статус слободног и краљевског града. Од тада почиње велики грађевински и културни развој Сомбора. После Првог светског рата улази у састав Краљевине Србије.
И данас краси северозапад наше домовине, близу обале Дунава. Гостопримљив и миран, али жив град. И као што познати стихови кажу у њему „свега на вољу”. На сваком кораку, поред уређених тргова и паркова, велелепних је здања која одишу минулим временима. Најупечатљивије су Жупанија, данас Скупштина града, Градска кућа – Магистрат, Плебанија – Жупни двор, некадашњи фрањевачки самостан, Препарандија – Учитељска школа, Сомборско позориште, Грашалковићева и Кронић палата, а од верских здања истичу се православна црква Светог Ђорђа и католичка црква Пресветог Тројства. Погледима дивљења нема краја.
Није Сомбор заборавио ни своја два великана. Статуа књижевника и академика Вељка Петровића, који је свој родни град прославио као Раванград, постављена је испред Градске биоблиотеке. А Лаза Костић, песник и књижевник и надасве романтичар и необуздани дух, седи на клупи, препознатљиве разбарушене косе са књигом у руци, испред куће у којој је живео са Јулијаном Паланачки. Ту је завршио своју најлепшу песму Santa Maria della Salute, пред смрт. Почива на сомборском православном гробљу.
Дише својим стаблима липе, кестена, платана, тисе, и чувеног бођоша, како Сомборци називају амерички копривић, високо листопадно дрво Северне Америке. А кад радознали посетилац постане уморни шетач, обавезно, ако време дозвољава, треба сести у мале кочије, и уз бат копита још једном одмеркати све сомборске лепоте, онако старински, господски.
ЈЕР ЖУПАНИЈУ КРАСИ НАЈВЕЋЕ ПЛАТНО У СРБИЈИ
Укрстише копља велике војске Аустрије у Турске, на Тиси, код Сенте 11. септембра 1697. године. Током Великог турског рата. Турци доживеше страховит пораз. Може бити јер за противника имаше и око 500 Срба и Буњеваца. Два столећа касније, за прославу миленијума од доласка Мађара у ове крајеве, у Пешти 1896. године, Сомборци наручише приказ овог значајног боја који им је свакако утицао на судбину. Рад је поверен Ференцу Ајзенхуту, Мађару немачког порекла и једном од водећих сликара оријенталних тема свога времена. Осликао је монументално реалистично дело, димензија седам пута четири метра. Средишна фигура је чувени војсковођа Еуген Савојски на белом коњу, а у позадини се назире силовитост битке. Дело је завршено у Минхену, где је израђен и рам, такође својеврсно уметнички рад, од дрвета са позлатом. Површина слике је сада износила 40 квадратних метара. Хтели су Сомборци нешто грандиозно, али биће да нису много размишљали како ће га унети тамо где су намерили, у зграду Жупаније. А кад не могаше милом, применише силу. Пробијен је зид изнад балконских врата све до таванице. Слика је постављена 1898. године у свечану салу. А она данас изгледа попут маленог музеја. Таваницу красе грбови који представљају историјску прошлост земаља које су биле под управом Угарске монархије, а постављене су и у дрвету израђени кипови богиња мудрости Атине и правде Јустиције.
Данас је Битка код Сенте уметничка дика не само Сомбора, већ целе Србије. Како се налази у скупштинској сали, потребно је најавити се, или пак љубазно замолити господина чувара да се завири у ову малу ризницу, а он ће вам уједно, уместо кустоса, представити велелепно дело.
Овде се чак и политика чини подношљивом. Јер када се заподене жучна расправа, није тешко изместити се који век у прошлост и смиреност потражити у уметности највећег уља на платну у Србији.
ЈЕР ГАЛЕРИЈА МИЛАН КОЊОВИЋ ДОСТОЈНО ЧУВА УСПОМЕНУ НА ВЕЛИКАНА
Волео је да носи морнарску мајицу. Била му је симбол авантуре на његовом мору, сликарству, где се увек дешава нешто ново, непредвидљиво. А ту бескрајну пловидбу ка пучини нису обојиле само бела и плава. Своје богато стваралаштво почео је такозваном раном фазом за време школовања по средњој Европи. Одласком у Париз раних 1930-их настају ремек-дела плаве фазе, коју повратком у домовину смењује страствена црвена фаза обојена пределима и људима Војводине. Рат и заробљеништво узимају данак боји током сиве фазе, која опет постаје чиста и озарена на сликама колористичке фазе. Силовита и драматична дела настају током најзрелије, асоцијативне фазе. У позним година био је надахнут византијским иконама и фрескама. Плодним опусом од више од 6.000 радова, Милан Коњовић припада самом врху српске ликовне уметности. Препознатљив је по особеном стилу експресионистичког темперамента.
Своје слике „миљенице” с љубављу је даровао родноме граду, јер оне „једино њему и припадају”. Збирку од 500 уља на платну, акварела, цртежа, и таписерија. Галерија Милан Коњовић основана је 1966. године у репрезентативној једноспратници из XIX века у самом срцу града. Почетком XXI века ћерка Вера даровала је 17 татиних дела из породичне збирке, уз молбу да буду део сталне поставке, у приземљу. Ту су изложени и архивска грађа, фотографије, лична документа, прибор за сликање, аутопортрет – уље на лесониту из 1978, и последњи цртеж великог уметника из 1993. године, када је и преминуо у свом Сомбору. На спрату су тематске изложбе или поставке по фазама стваралачког рада.
Данас збирку чини скоро 1.100 Коњовићевих радова који могу да се погледају на рачунару, опис дела је омогућен и за слабовиде и слепе, а уприличена је и сувенирница. Савремен и лепо осмишљен простор у здању које одише старином достојно представља живот и стваралаштво сликарског великана. Целокупни доживљај употпуњује вођење кустоса, врсног зналца и умешног приповедача. Галерија Милан Коњовић засигурно је једно од најуређенијих и најгостопримљивијих културних здања које смо посетили.
