Присећамо се славних предака и њихове дуготрајне, истрајне и јуначке борбе за ослобођење од Османлија. У овој години обележава се 220 лета од почетка Првог српског устанка и скоро 190 година од доношења Сретењског устава. Идемо у походе падинама долине Дичине и Клатичевске реке, у крај стамених устаника и знаменитих храстова.
ЈЕР ЈЕ ТАКОВСКА ЦРКВА-БРВНАРА УСТАНИЧКА
„Све на нашу душу, и врат, и образ…”, одговорише углас окупљени на народном сабору пошто Милош Обреновић обзнани почетак нове буне, Другог српског устанка, на празник Цвети 1815. године. На таковском брдашцету, испред цркве-брвнаре, после јутарњег богослужења. Присутни се потом причестише, заклеше на међусобну верност и упутише ка столетним храстовима у оближњој долини, где их чекаше повелики скуп устаника спремних за бој.
Црква посвећена Светом Ђорђу подигнута је 1795. године на месту грађевине седамдесетак година млађе. На темељу од тесаног камена, од храстових талпи. Типичан примерак брвнаре које су градили Осаћани, неимари из Босне. Двери дрвене, украшене богатим дуборезом. Ониже су. Да се при уласку сагне и да Турци не би коње у њу утеривали. Иконостас, чије делове је даровао Јеремија, Милошев брат, је очуван. Обновљена је 1935. године. У порти је и даље камен са кога је Милош одржао устанички говор, и старо сеоско гробље са надгробници, од којих су поједини украшени необичним шарама и повезаним крстовима, а на некима су уклесане сабља или пушка. Недалеко од брвнаре је и таковска црква Светог Саве на Савинцу, прва задужбина Милоша Обреновића у ослобођеној Србији.
ЈЕР ЈЕ МУЗЕЈ ДРУГОГ УСТАНКА ПРИКАЗ СРПСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Отворен је 1994. године у некадашњој таковској основној школи, задужбини краља Александра Обреновића. Даје приказ борбе против Турака, од Првог српског устанка 1804. до краја прве Милошеве владавине 1839. такозване Српске револуције. Најзначајнији експонати су остаци чувеног старог Таковског грма, и ремек-дело Паје Јовановића Таковски устанак, из 1895. године. То је прва верзија слике и већег је формата од друге, која је власништво Народног музеја у Београду. Од значаја су и Милошева долама, свечано одело, додуше копија, јер је оригинал у Београду, и аша, покривач за његовог коња. Изложена су и многа друга уметничка дела, изворна и копије докумената, објава и преписки, предмети за свакодневну употребу, најранија нововековна одликовања, државна обележја, и наоружање. Шетња кроз малу, али лепо осмишљену поставку даје прилично занимљив приказ устаничке Србије.
Који километар даље је конак кнеза Милоша у Горњој Црњући. Иако је уприличена стална поставка, тешко је у њу завирити. Нама, нажалост, није пошло за руком. Конак се налази на приватном имању, окружен кућама и помоћним зградама и нема сталног домаћина. Обновљен је пре десетак година и културно је добро од изузетног значаја. Иначе, здање се сматра првим двором модерне Србије, место је заседања устаничке скупштине, и престоница Кнежевине до пресељења у Крагујевац 1818. године. У овај конак се после објаве народне буне у цркви-брвнари, Милош упути, обуче најсвечаније одело, разви устанички барјак и пред окупљеним народом узвикну: „Ево мене, а ето вам рата с Турицима”!
ЈЕР “ТАКОВСКИ ГРМ” ГРАНА СЛОБОДУ НАД СРБИЈОМ
Који километар од Музеја је историјски знаменито место, уређено у сећање на Други српски устанак, ослобођење од Турака и стварање модерне српске државе. Простором са падине доминира монументални бронзани споменик Таковски устанак, дело Петра Убавкића, које представља тренутак проглашења устанка. Надгледа широку пољану на пар хектара, коју краси неколико споменика. Камена стазица води до обелиска Под Таковским грмом, који је подигао захвални народ рудничког краја крајем XIX века. Од мермера, са уклесаним устаничким и државаним обележјима, и стиховима Алексе Ненадовића: „Овај грм ће време да осуши и камени стуб ће да поруши, ал’ Србија вечито стајаће и Милоша име спомињаће”. Иза је ливада на којој би требало да се поново изгради летњиковац Александра Обреновића, некада троспратно здање са 36 одаја, споља налик вилама аустријске аристократије, и српске, шумадијске унутрашњости. Таковски дворац је страдао у пожару 1917. године под неразјашњеним околностима. Обележено је и место старог грма, како народ зове храст лужњак, под којим је почела битка за слободу. Био је права грдосија. Висок 23 и стабла обима девет метара. Но, временом је почео да пропада, па је народ судбину храста везао за усуд династије Обреновћа. Наиме, већа грана му се одломила 1860. наговештавајући смрт Милоша, мања осам година касније када је убијен Михаило, а 1901. га је олуја ишчупала најавивши слом Обреновића. Но, кнез Михаило је за живота зановио свето српско дрво. Наследник је засађен 1865. Листао је до деведесетих, и сада је осушена природна скулптура. Столеће касније, преко пута је посађена младица трећег Таковског грма. У част и незаборав речи кнеза Михаила да „док је год српске државе и народа, у Такову листа један храст као симбол слободе и независности”.
