Могла је мало окаснити, али авај. Пристигла тачно, скоро календарски. Варљива и прохладна. Тврдица на топле сунчеве зраке. Лагано природи одева златасто, румено рухо. У јесен, паметне птице лете на југ. Немамо крила, али послужиће точкови. Хитамо. Тамо где је, кажу, сунчаније и засигурно топлије.
Зашто посетити Власинско језеро и Царичин град?
1. Јер се на БС Власотинце можеш допунити сировом енергијом
Знали смо да нас очекује дан препун доживљаја па смо одмах на почетку застали на БС Власотинце, не само да бисмо сипали добро гориво, већ и да бисмо нама обезбедили чисту енергију за наставак путовања. Избор је пао на Drive Cafe raw барове, који комбинују егзотичне укусе и снагу житарица за максималан ефекат доброг залогаја. Неки од нас су зграбили комбинацију маракују&кокос, односно јабука&цимет укус, а ја, као радознало женско, сам одбрала преостала два чоколадна укуса: са какао зрнима и кокосом.
Доста је невероватно да нешто што нема глутена, а ни шећера и потпуно је вегански производ, даје толико укуса, снаге и енергије.
2. Јер је манастир Паљи последње коначиште Св. Саве на српском тлу
Ушушкао се далеко од света, у бујној природи, надомак Бугарске. По предању, основан је у трећем или четвртом веку. Народ зна, памти боље од папира, а томе сведоче и темељи катакомби, открива нам тренутно једини монах у Паљи. Зове да се попричамо на веранди новоизграђеног конака, уз ракијицу и домаће колаче. Као што некада бејаше обичај. Прича нам о мало познатој светињи.
Званично, манастир Ваведење Пресвете Богородице потиче из прве половине деветог века. Обновио га је Свети Сава у 13. веку, који је за живота често у њему боравио. Био је последње коначиште првом српском архиепископу пред одлазак у Трново, у Бугарској, и место где су његове мошти преноћиле на повратку за домовину. Изнад манастира је некада пролазио Царски друм. Данас многи мештани славе Савидан као своју крсну славу.
Фресака није много остало, а и време њиховог осликавања је непознато. Но, првобитне, старије фреске почеле су да избијају испод новијих. Несвакидашњи призор. На делу изнад улаза у стару црквицу, појављује се лик, није фреска. Верници тврде да личи на Светог Саву. Чува многе реликвије – икону Светог Саве са Хиландара, Пресвету Богородицу Утешитељку из Русије, Пресвету Богородицу Тројеручицу, и крст из Јерусалима.
Монаштво је, после 100 година, обновљено 2016. године. Самотном монаху једини стални другар је женка кавкаског овчара. Наоко дружељубива, дању у кавезу због посетилаца, а ноћу на слободи, чува светињу.
Околина, потпуно дивља. Лежи на левој обали реке Меденице, по меду и назване. Некада давно монаси су имали толико кошница да се мед сливао у реку, чинивши је слатком читавим током. На другој обали су два извора лековите воде – за слабовиде и стерилитет. Оба посвећена Пресветој Богородици.
Иза манастира се налази старо мушко сеоско гробље из времена када су се сахрањивали одвојено од жена. У близини су Савина махала и Савин извор.
3. Јер Власина је рај за „природњаке”
Од некада највеће мочваре на Балкану до предела изузетних одлика. Омеђено планинама Варденик, Чемерник и Грамада, бистрих потока и речица. Боја вода се прелива од сивкасто плаве до мрко тегет, као велико модро око у којем се огледају околне висоравни прошаране ливадама, пашњацима и шумама разноврсног биљног и животињског света.
Власина је највише и друго највеће језеро у Србији. Иако кристално чиста, температура планинске воде на око 1.200 метара надморске висине није пријатна ни најтоплијим летњим данима. Изазов и за храбрише и зајамчено освежење.
Посебна драж су два стална, непокретна острва – Страторија, острво и у време власинског блата, и Дуги дел, полуострво пре изградње бране.
Дуга историја изродила је митове. Најчувенија је о воденом бику, који је давних дана ту обитавао, ширио страх и много јада задавао сељанима убијавши им говеда на испаши. Доскочио му је маштовити ковач, који је свом волу оковао рогове гвожђем, које прободоше водењака. Рањена звер се врати у језеро и више се не појави. Само једном, пред српско-турски рат, пре око 150 година, из воде су избијали велики мехури и чула се рика од које се тресла цела околина. Да ли је занавек нестао, или се прикрива …приповедаће нека нова легенда.
Власини мањка уређених туристичких садржаја и објеката, али се природа постарала да све надомести. Шетајте шумама и ливадама, берите дивље малине, боровнице и шумске јагоде, посматрајте птице, возите бицикл, пецајте, прокрстарите језером, успните се на оближњи Чемерник, дишите кисеоник, обновите крвна зрнца, обиђите околне црквице, и напијте се изворске воде. Препустите се природи.
4. Јер су Плутајућа Острва чудо природе
Природи је било потребно око 5.000 година да их сачини. Изронила су средином прошлог века током градње бране, када су се велика парчад подводног биљног света на тресету, власинском блату, отргла од дна. Када се ветрови разгоропаде, усталасају и подигну воду, острвца се Власином расплове, а бујна вегетација послужи као једро. Данас их је десетак. Највеће је Моби Дик, око 2.5 хектара. Станиште је маљаве брезе, горке детелине и месождерке или росуље, сићушне, али убојите биљчице која своје жртве најпре опије, а затим гута.
За плутајуће галије боље је када су ненасукане и слободно плове, далеко од утицаја човека. Штету им је већ начинио.
На око сат и по вожње од плутајућих острваца и власинске оазе, налази се једно од најзначајнијих археолошких налазишта у Србији.
5. Јер ћете ходити српским акропољем
У долини Пусте реке, подно Радан планине, на ружи ветрова, постојаше град. У нека давна времена, омеђен моћним бедемима, бејаше голем и раскошан. Уздигаше га цар Јустинијан И. Намерио да га учини престоницом и архиепископским седиштем Илирика. Као знак захвланости крају у којем је рођен. Према предању, наменише га својој забрањеној љубави, плесачици Теодори, далеко од породичног дома. Отуд му назив Царичин град.
Прва половина шестог века. Јустинијана Прима. Утврђење на 10 хектара, опасано бедемима са кулама и воденим ровом. Изван њих, терме са подним грејањем по узору на античке, црква, аквадукт, брана, и остаци насеља. Шетња поплочаним градским улицама Доњег града са базиликом, највећим објектом – цистерном и стамбеним делом, преко Горњег града са воденом кулом и базиликом са криптом, до Акропоља. Посебно је утврђен, са епископском палатом, крстионицом и катедралном (саборном) црквом и кружним тргом за јавни живот. Препун сачуваних мозаика који се нажалост, не могу видети, осим на пропратним паноима. Ископине указују на разнолику архитектуру и луксузну унутрашњост грађевина. На час одлутасмо у доба Источног римског царства и скокнусмо до Атине, на Акропољ. Истина, није тако висок и надалеко чувен, али је наш и ваљало би га прославити.
Јединствено налазиште на простору Балкана. Град цара који је подигао Аја Софију у Константинопољу. Упис на листу Светске баштине организације УНЕСКО чека безмало 10 година. И почекаће још. Нема конзервације, пратеће инфраструктуре, представљања. Нема чак ни своју интернет страницу. Чувар је једина душа да пожели добродошлицу у некадашњи велеград. Занесењак и заљубљеник у Јустинијанову задужбину. Прича историју, народна предања, тајне и чудеса Радан планине и околине, несвакидашњим речником, својим јужњачким говором. Чини се познаје сваки кутак, сваки камен овог некада величанственог града. Данас, запуштеног. Напуштеног. Као пре 14 векова. Напуштамо га и ми. Задивљени византијским наслеђем, растужени српским немаром.
6. Јер што јужније то укусније
Тако бар јужњаци тврде. У сласт да проверимо. Успут и да искусимо то чувено јужњачко гостопримство. За починак одабрасмо кућицу у забаченом засеоку. Уснуло све у селу, али домаћини нестрпљиво ишчекују госте. Брину за нас, а и за храну, да се не охлади. Вечерња трпеза, разноврсна и обилата, одавно спремна. Нуде пун пансион. Без договора, појединачно, а уиграно климнусмо главом, нимало не хајући за ресторанску традицију. Само луда глава би одбила српског домаћина. Њима се оке зацаклише као сватове да ће гостити. Домаћица се већ распитује шта бисмо за дорућак, али се одмах досети, пожели нам миран сан, и отрча да спи како би уранила.
Јутро, хладњикаво, мирисно, нечујно. Стиже слатко од шљива пуњеним орасима, а потом и кафа. Зна се ред. Дотрчавају куце и маце по јутарњу дозу нежности, обрадовасмо се, кад они нањушили нешто сласно. Износи тета Горица питу са сиром из црепуље. Мекана и сочна, а хрскава. Веште руке развиле коре, наденуле сир и сместиле питу у земљани суд, са свих страна “ожарен”. Да се гриз ни најмилијем не понуди.
За ручак, роштиљ, домаћински. Саградио га чика Влада сопственим рукама. Очас се окупи света. Спремило се навелико, ваља поделити са комшијама, пријатељима. Пљескавице, ћевапи, батачићи, кобасице, медаљони… До југа ли је или до домаћина? Биће да су заједничким снагама справили ванредно укусно месо. Разних салата, ал’ парадајз! Баштенски. Мирише на детињство. Једе се као јабука. Ићу и причи никада краја. И тако се обични недељни ручак претвори у ранојесење посело.
Село нас је отхранило и одржало. Његова широкогрудост и људскост. Добродушни, животно мудри људи, данас нажалост, невидљиви. Но, добро је све док се има на кога угледати.
Ако се пак одлучите за ресторанску прехрану, не пропустите рибљи котлић и власинску пастрмку и питу зељаницу са овчијим млеком. Укуси српског југа су уистину боговски.
