6 разлога да посетите Врњачку Бању и Љубостињу

Одавно и надалеко је Србија чувена по својим благотворним изворима и бањским лечилиштима. Лети их већ многи походе уместо мора, а како поједини метеoролози предвиђају, у догледно време могла би да замене и многе ски центре, јер снега ће бити све мање. Од мрачне прогнозе Србија би могла да има користи. А да ли је неприкосновена краљица бањског туризма већ спремна да понуди целогодишњи садржајни боравак? Истражили смо Врњачку Бању у касну јесен.

ЈЕР ЈЕ ВРЊАЧКА БАЊА ПРАВИ ИЗБОР ЗА СВА ГОДИШЊА ДОБА

На око 220 метара надморске висине, од мразних ветрова заштићена Гочом и Гледићким планинама, шумовита, одувек је била благотворна. Ко је и када први открио и употребио врњачке минералне воде не зна се поуздано. Но, Римљани сигурно јесу. О томе сведочи римски извор у којем је пронађено мноштво новчића са ликовима римских царева. За време владавине Османлија, народ је затрпавао лековита изворишта да се окупатор не би много бањао. Ослобођењем од Турака почиње развој модерног лечилишта.

Данас је Врњачка Бања најпознатија и најпосећенија у Србији. Осим седам познатих извора минералних вода, добро распоређених тако да се током шетње и истраживања може освежити и окрепити, краси је и приличан број господских старинских вила, раскошне архитектуре. Посебно се истиче Замак Белимарковић, данас дом Завичајном музеју. Нарочито се дичи својим мостићима преко Врњачке реке. Најчувенији је Мост љубави. Крцат катанцима којима заљубљени закључавају своја срца у једно. Чува сећање на двоје младих које је вихор Великог рата раздвојио. Српски војник се са ратишта у Грчкој није вратио због нове љубави, а драга му је од туге увенула.

Поетски дух бање изражен је на Мосту споменару где су постављене табле са стиховима познатих српских песника, док Мост даљинар означава удаљеност до појединих светских метропола. Златни мост је у част математике, можда и једини у свету посвећен овој баук науци, који чува сећање на велемајстора Светозара Глигорића који је одиграо симултанку на неколико десетина шаховских табли поред реке. А мостић назван Ко то тамо пева је својеврсни омаж филмским уметницима који су били радо виђени гости бање, посебно Данилу Бати Стојковићу и његовој незаборавној реплици: „Ја бих аутобус протерао овуда“. Тешко да би и неуништиви господин Брка то успео преко сићушне грађевине, али све похвале за идеју. Сваки мост има своју причу и да се свашта сазнати.

Забавних и спортских садржаја је прегршт за све узрасте. Уређена игралишта за малишане, вештачка стена за пењање, зоо врт, вожња возићем, биоскоп… Међу најновијим атракцијама је панорамски точак, који омогућава проматрање околиша са 50 метара висине, и повелики водени парк Рај. Сталним обогаћивањем садржаја, успели су Врњчани да од своје лековите бање начине туристичко место које живи здраво и забавно током целе године.

ЈЕР У ЈАПАНСКОМ ВРТУ ПРОВЕЈАВА ДУХ ДАЛЕКОГ ИСТОКА

Како најбоље спојити две различите културе и два далека народа, до природом. Врт унутар главног бањског парка уређен је по јапанском концепту – вештачко језерце, каскадни водопад, дрвени мостић, уске поплочане стазе, чајна дрвена кућица, и необичне светиљке које га ноћу обасјавају. Уметност једноставних, асиметричних линија које одражавају склад природе. Одише мирисима и бојама далеке острвске земље. И наравно, све је под конац, онако већ јапански. Ето, не знају Јапанци само да раде, већ и да сачине савршену природну оазу за одмор и опуштање. Уз беградски, једини је јапански врт у Србији.

Одмах до њега је Врњачки лавиринт. Стазицом дугом километар, лута се зеленим ходником сачињеним од 440 четинара у потрази за излазом. Слободно уђите, нема ала нити замки. Врло симпатичан додатак целокупном природном угођају.

ЈЕР ЈЕ ВРЊАЧКА ПРОМЕНАДА НЕЗАБОРАВНО ИСКУСТВО

Шеталиште се протеже дуж обала Врњачке реке. Плитка током већег дела године, мирна и тиха, зажубори понекад тек подно густих крошњи липа чије гране се над њом грле. А кад на пролеће замиришу! Морамо се вратити у време када липе цвату. Бројним мостићима је лако прекорачити речицу. С једне стране је парк са столетним стаблима, разноликим бујним растињем и шароликим цветним аранжманима. Уметнички шмек дају вајарска дела постављена посвуда. Несумњиво је један од најлепших и најуређенијих паркова које посетисмо. На другој обали су дрвене тезге са разноразним џиџабиџама, сликама и сувенирима, мноштво кафића, ресторана и хотела, поједини смештени у старим, раскошним здањима. У средишњем делу су фонтана и Гочак, врабац одевен у народну ношњу централне Србије, симбол бање. Са друге обале уздиже се црква посвећена Пресветој Богородици, новије здање необичне боје фасаде наранџастог тона. Живо, пријемчиво, раздрагано, и опуштено. Чисто и сређено. Браво за мештане, али и посетиоце.

ЈЕР ЈЕ ЦРКВЕНО БРДО СПОЈ ПРИРОДЕ И КУЛТУРЕ

На Тргу културе, где се налази Музеј бањског туризма, изнад вештачког водопада, уздиже се Црквено, знано и као Чајкино брдо. Некада се звало Александрово брдо и Крш романтичке лепоте, с разлогом. Културно-историјска је целина заштићена законом. Негује више од 150 врста биљака и десетине објеката, махом прелепих вила, од којих су поједине споменици културе. Степенице воде до амфитеатра који носи име Бате Стојковића. На летњој позорници уприличена је и спомен-соба великана српског глумишта, пуна књига и његових личних ствари. На врху су чесма краља Петра II, парохијски дом и Храм рођења Пресвете Богородице, грађене тридесетих година XIX века. У близини почиње и три километара дуга пешачка стаза патријарха Павла. На највишој тачки је видиковац са статуом девојке са птицом одакле се пружа можда и најлепши поглед на Врњачку Бању и околину.

ЈЕР ЈЕ ЉУБОСТИЊА МЕСТО ВЕЧНЕ ЉУБАВИ

Који километар од Трстеника, у бујној природи, подно Гледићких планина, удомио се први женски манастир у Србији. Градила га је царица Милица у освит Косовског боја, крајем 1388. године. О називу, уистину необичајеном за православну светињу, тумачења је више. Према најстаријем, потиче од речи љубвестин/љубвостин/љубостиња – место љубави. Наиме, некада је овде постојала црквица у којој се почетком августа одржавао сабор. Једне године на њему се појавише Милица, кћер Вратка Немањића, познатог као Југ Богдан, и кнез Лазар. Ту се први пут угледаше и заволеше. Желећи да овековечи први сусрет са будућим супругом, Милица је на месту мале цркве сазидала велелепни храм посвећен Успењу Пресвете Богородице. Према другом тумачењу, назив потиче од речи љубо-пустиња, љубав према пустињачком, подвижничком животу, јер је у раном средњем веку необично велики број пустињака живео у оближњим увалама и скитима. А треће казивање вели да је црква названа по топониму љупка стена, будући да се налази подно Самара, највишег врха Гледићких планина. Које је истинито, тешко је утврдити, али предност има љубав, одувек и заувек.

Величанствено камено здање, у моравском стилу, дело су руку Радета Боровића, у народу знаном као Раде неимар. Посебно су упечатљиви камени преплети који уоквирују врата, прозоре и аркадице и розете неједнаких величина са геометријским и цветним украсима испуњене чипкастим шарама. Необичну лепоту Љубостиње, која се сматра савршенством моравске школе, можда је најбоље дочарао владика Николај Велимировић у поеми Зидање Љубостиње.

„Зида Раде цркву Љубостињу,

Мушки зида, женски украшује,

Ђевојачки по мермеру везе,

По мермеру кано по ђерђефу”.

Живопис манастира рађен је у два наврата, после Косовске битке и почетком XV века. Како су га Турци спалили, већи део живописа је уништен. Видљиве фреске су новијег датума. Унутрашњошћу доминира прелеп иконостас из прве половине XIX века.

После Косовског боја, кнегиња се замонашила и остатак живота провела у Љубостињи са бројним сестринством и монахињом Јефимијом, женом Угљеше Мрњавчевића и првом српском песникињом. Управо овде је извезла чувену Похвалу кнезу Лазару, ремек-дело везиљске уметности и једно од најзначјнијих песничких творевина српске средњевековне књижевности. Обема, као и многим удовицама косовских јунака, Љубостиња је вечни дом. Достојанствен, велелепан, притајен. Помало скрајнут, чини се, нажалост. Ако вас пут нанесе у околину, обавезно посетите Миличину красотицу.

ЈЕР СЕ У СТОПАЊИ ПЕЧЕЊЕ ТОПИ

Између Трстеника и Крушевца уденуло се насеље познато по Печењијади. Не чуди што се манифестација баш овде удомила. Наиме, Стопања има највише печењара по глави становника у Србији. Овде се ражањ врти скоро на сваком кораку.

Пут нас одведе у печењару, имењакињу села, Стопању. Скромно, али чисто, гостољубиво и услужно. Обично је у понуди и јагњеће печење, али смо овај пут окаснили, те се на трпези нашло само печено прасенце. Свеже, немасно, вруће, хрскавих корица. Једе се без хлеба и салате. Толико је сласно. Коју год печењару у Стопањи да одаберете, нећете погрешити. Омастићете брке, зајамчено.

Емисија је снимљена пре почетка Божићног поста. Свима који посте, желимо да истрајношћу победе сва искушења.

И не заборавите, на свако одредиште брже се стиже уз Drive.Go апликацију, уз помоћ које плаћате гориво на точионом месту, без напуштања возила и одласка до касе.