Шумадија зове. Уистину, дуго је походили нисмо. Иако су се хајдуци већ притајили, ал’ тек до Ђурђев данка, хрлимо у устанички крај. Да се поносимо подвизима, откривамо културне и историјске знаменитости и бегујемо у природу. И до града којег је географ и научник Јован Цвијић при првом сусрету бајковито описао као „Белог лабуда на зеленом језеру”.
Зашто посетити Рудник и Горњи Милановац
1. Јер је Рудник природно и културно благо
Највиша је планина Шумадије. Огрнут густом, претежно буковом шумом прошараном бистрим потоцима и зеленим пропланцима, стражари над срцем Србије преко својих осам врхова изнад 1.000 метара надморске висине. Чвориште је између сливова Западне и Велике Мораве и Колубаре. Име му је наденуто по богатству руда олова и цинка које се и данас ваде. Захваљујући свом положају и рудном богатству насељен је одавнина.
Држао је значајно место кроз историју. О њега су се отимали не само завојевачи, већ и српска властела. Тако је управо на Руднику искован први српски динар ћириличким писмом, динар краља Драгутина. На њему брије чудна ружа ветрова, која га уз велику осунчаност и високу јонизацију ваздуха званично начини ваздушном бањом 1922. године, дично нам казује наш домаћин, добри зналац рудничког краја. И одмах постаде монденско место, похрли градска господа да у његовим благодетима ужива, шеретски додаје. Тумарање шумским и стазама здравља прави је ужитак јер многе природне лепоте и трагове бурне прошлости Рудник крије. Природно добро Велики Штурац, који се на осам хектара простире између врха Јавора и Цвијићевог врха, под строгом је заштитом.
Шетњом до Градова открићете остатке турске вароши и тврђаве, а шетњом до Мисе, остатке исламске богомоље из XИВ века. Посетом споменику Арсенију Ломи, одаје се почаст јунацима Другог српског устанка. Ваља видети и Шумску кућу, познату и као Вила Даница и Херманова вила. Камену лепотицу скривену међу четинарима изградио је тридесетих година XX века предузимач Фон Херман, Аустријанац рођен у Београд, који је као један од 1300 каплара преживео повлачење преко Албаније.
Међу врховима који се не сме заобићи је Острвица, редак рељефни феномен, стрмих литица. Услед неприступачног терена, изазов је и искусним планинарима. Вреди се успети на 758 метара јер се ту налазе остаци утврђеног града за који се претпоставља да потиче још из античког доба. Обновио га је Ђурађ Бранковић у XИВ веку за одбрану од Османлија. Верује се да је у њему умрла његова жена, па је по њој назван Јеринин град. Многа предања круже о проклетој Јерини, а за њу се везују и имена села Трудеља и Заграђа. Приупитајте мештане, радо ће о Јерини зборити.
Где год да вас ноге понесу или точкови одвезу бићете захвални.
2. Јер је Прљуша окно праисторијског рудника
Налази се на врху Малом Штурцу, на скоро 1.000 метара надморске висине. До сада најбоље истражено окно праисторијског рудника показало је да су рудари некада користили камене батове различитих величина. На стрмој литици копала се руда бакра – малахит. Пронађено је и неколико керамичких посуда, а судећи по налазима окно потиче из четвртог и трећег миленијума пре нове ере.
Остаци некадашњег рудника видљиви су и данас, а трагови минерализације на стенама као и разнобојно камење дају налазишту посебну чар. Уједно је и видиковац. Поглед пуца на Шумадију, брдовиту, зелену, заносну. Досеже све до Гружанског језера. Корачајте и осматрајте пажљиво. Ако вам се срећа осмехне, можда пронађете комадић горског кристала.
3. Јер на БС Горњи Милановац уживамо у врхунској кафи
Истраживање природних и културних блага тражи доста енергије. Зато свраћамо на БС Горњи Милановац где се у једном од многих Drive Cafe ресторана широм Србије крепимо кафом по рецепту старих италијанских мајстора.
Настављамо даље, чула изоштрених и спремних за све оно што нас чека у Горњем Милановцу.
4. Јер је Горњи Милановац најмлађи град Србије
Или је међу најмлађанијима. А управо њима за руком често пође оно што старијима не би. Тако је и градић у југозападној Шумадији успео да повеже две сукобљене српске владарске лозе. Иако му је историја прилично дужа, званично је основан 1853. године. Тада кнез Александар Карађорђевић издаје указ по коме се варош Брусница премешта уз реку Деспотовицу по којој добија име. Но, по повратку на власт, кнез Милош Обреновић 1859. одлучује да га преименује у част свог полубрата Милана. Како је Милановац већ постојао на Дунаву, овом подно Рудника додаде горњи, јер је факат на вишој надморској висини. Млада варош се брзо развијала, посебно занатство и трговина, Убрзо је постала угледна средина. Нажалост, у Другом светском рату је бомбардован и спаљен 1941. Успео је попут многих својих сродника да се над страдањима издигне и поново изгради. Данас је симпатичан градић занимљивог и разноврсног садржаја.
Градским тргом доминира зграда бившег Окружног начелства, позната као Стари суд. Најстарије је судско зданије у Србији, чија градња је почела средином XИX века. Чувенија је као место где је непокорни војвода Живојин Мишић, тада командант Прве армије, у новембру 1914. издао наређење за Рудничку офанзиву и повео јунаке у Колубарску битку. После Другог светског рата била је затвор, а данас је дом Културном центру и библиотеци. Испред улаза почасно место заузима биста Живојина, а са страна на травњаку друштво му праве мермерне статуе Александра Карађорђевића и Милана Обреновића.
Прекопута је лепо сређен градски парк и црква Свете Тројице, последња задужбина кнеза Милоша, чију градњу је почео, а довршио је син Михаило. Црква баштини старе иконостасе и делове знаменитог Таковског грма под којим је обзнањен почетак Другог српског устанка. У близини је Спомен-парк Брдо мира са разноврсним стаблима и великим бројем споменика. Сећају се Горњомилановчани свих страдалника.
5. Јер је Брковића кућа легат и музеј
Кућа имућног трговца Ивана Брковића удомила је Легат Настасијевића и сталну поставку Музеја рудничко-таковског краја. Изграђена касних тридесетих година прошлог века представља редак сачувани примерак међуратне архитектуре. Легат знамените породице која је оставила упечатљив траг у српској култури налик је отменом грађанском дому са почетка XИX века. Сви чланови породице били су образовани и уметнички надарени, те и њихов кутак одише културом.
О животу и делима Настасијевића сведоче слике и породични портрети, лични предмети, књиге, рукописи, писаћа машина, клавир, виолончело, фрула, флаута са нотним сталком, господствени намештај. Драгоцену заоставштину Горњем Милановцу, где је породица живела до 1920. године, даровао је књижевник Славомир Настасијевић 1983. И тако рудничком крају и посетиоцима уприличио несвакидашње културно и историјско искуство.
У поткровљу је стална поставка, археолошка и етнолошка збирка, која обухвата период владавине Обреновића и историју града. Збирку чине предмети са Старог двора у Београду и Таковског дворца који је изгорео у пожару. Међу најважнијим експонатима је печатник кнеза Лазара, пронађен у околини. Јединствена метална плочица приказује шлем украшен бивољим роговима, заштитни знак митског владара, и тако доказује да је Лазар не само овде боравио, већ је и повеље издавао. Додуше изложена је копија, јер је оригинал морао пут Београда, у Народни музеј. Најинтригантнији предмет је свакако комад завесе са Старог двора у коју су била умотана тела краља Александра Обреновића и Драге Машин по погубљењу током Мајског преврата 1903. Сјајни водич нам надахнуто открива многе непознанице о краљици Драги, иначе рођеној у Горњем Милановцу, али и о доброчинствима и помоћи Србији краљице Наталије Обреновић. Поједина историјска знања смо обновили, али и стекли нова сазнања која су у школским књигама изостављена.
6. Јер је Норвешка кућа спомен “Крвавом путу”
Званични назив је Кућа српско-норвешког пријатељства. Здање представља спој дрвеног викиншког брода дракара и српске брвнаре. Многима је позната тек као угоститељски објекат. Но, на спрату је поставка у сећање на затворенике 13 нацистичких логора у Норвешкој током Друго светског рата. Отпремљено је око 4.000 људи, скоро све Срби, међу којим је било и око 40 мештана Горњег Милановца и околине. У оквиру принудног рада, градили су пут који је касније назван крвави пут, а и данас се користи, открива нам кустос. Преживело их је 1.660, највише захваљујући помоћи домаћег становништва које их је снабдевало храном, лековима и топлом одећом, а поједини су им чак припомагали при бекству. Тако су после рата преживели логораши и њихови храбри спасиоци Норвежани одлучили да своје пријатељство овековече. Сав материјал за кућу, која је отворена 1987. године, донет је из Норвешке. Изложени су лични предмети заробљеника, представљен је историјат на српском и норвешком и постављени су екрани на којима се може унети име логораша и сазнати о њиховом животу и судбини, уколико је позната. Зла времена стварају пријатељства, па је тако и крвави пут зближио два народа. О кући се стара Музеј рудничко-таковског краја коме је потребно најавити посету.
7. Јер је Кота 555 гурманлук на висини
На путу Горњи Милановац-Топола свраћамо да нешто презалогајимо. Претпостављамо да бројке у називу ресторана представљају надморску висину. Биће да смо у праву, јер је уједно и видик који се пружа преко оближњих долина до неколико врхова. Истраживање рудничких кутака и планински ваздух нас изгладнеше, те радо прихватамо газдаричину “месну” препоруку. Како су порције обилате, наручујемо половине. Стижу ћевапи, врат и јунетина испод сача, све у или на кајмаку. Приде доноси кисели купус, паприку у павлаци и лепиње, домаће. Прионусмо на посао, били смо вредни, али се не изборисмо ни са уполовљеним порцијама. Једногласно дајемо оцену: три школске петице за исхрану. И студентска десетка за услугу и љубазност.
