„Нигде нема такве зоре, као изнад Мокре Горе,“ тврди заљубљеник у крајолик. Основа доброг има, јер је предео Шарган-Мокра Гора парком природе проглашен 2004. године. У загрљају Таре и Златибора, напојен токовима Белог и Црног Рзава, брзацима и водопадима, обдарен благотворним водама, распеваног рељефа, обраслог лековитим биљем и густом шумом. Речи стихотворца Михаила Ћуповића Ћупе побуђују знатижељу и чикају нас да истражимо. Једно је унапред сигурно, западна Србија никад изневерила није.
Зашто посетити Мокру Гору и Вишеград
1. Јер је Мећавник уметност живљења
Замислио га је прослављени редитељ Емир Кустурица током снимања филма “Живот је чудо”. “Као утврђење које се брани од свих тровања друштва. Као потврду да се дом може поново пронаћи”. Сан је преточио у збиљу и тако настаде Дрвенград на брду Мећавнику, међ’ Таром и Златибором. Од борових талпи и брвнара динарског типа, изворних, пренетих из околине и Републике Српске, које су преуређене за удобни боравак. Има све одлике и садржаје урбаног насеља – главни трг, угоститељске објекте, хотел, цркву брвнару посвећену Светом Сави, галерију, књижару, биоскоп, и продавницу народне радиности.
Удомио је и затвор. Симболично. У Кустином маниру. Иза решетака нас посматрају двојица. Препознаћете их. Да ли им друштво прави још понеки злочести не сазнасмо, јер у тамницу не крочисмо. Својеврсни је омаж личностима које домаћин сматра великанима и пријатељима. Главна улица названа је по Иви Андрићу, а ходи се и сокацима који носе имена Николе Тесле, Дијега Марадоне, Новака Ђоковића, и великих филмских и књижевних стваралаца. Имена познатих Срба и странаца, називи и ликови чувених писаних и филмских остварења истакнута су свуда.
Живи се у складу са природом. Попут малог газдинства, узгаја се и производи све за живот потребно. Плодови са поља, из воћњака, пластеника и штала износе се на трпезу, домаћински названу српски сто, налик изобиљу шведског, само што се за овим српским седи људски и једе органски. Од савремених друштвених пошасти брани се културом. Домаћин је чувеног филмског фестивала Кустендорф, музичког фестивала Бољшој, јесењег Фестивала позоришта, мајског Фестивала писаца, и разних културних дешавања.
Народно градитељство и природно окружење пригрлили су поједина достигнућа савременог света, тек зарад угодности и потреба посетилаца. Онима дубљег џепа на располагању је и хелидром. За брзи долазак и још хитрији одлазак, злу не требало. У духу здравог живота, у понуди су трим стазе, кошаркашка дворана, тениски терени, и базен.
А када снегови прекрију гору, свега осам километара од Дрвенграда, уским асфалтираним путем узбрдо, стиже се до скијалишта Ивер на истоименом врху лепојке Таре. У близини је и црква Светог Јована Крститеља. Новије здање у цвећу, обгрљено шумом, на левој обали реке Камешине. Ту је и лековити извор Беле воде. Мештани кажу да је јединствена у Србији и врло ретка у свету. Природе и здравља у изобиљу око”града који изгледа као да се у њему увек живело, а није никада“. Тако га описује, а ко би боље од самог његовог ствараоца коме је данас управо овде дом.
2. Јер Шарганском осмицом језди последњи европски Ћира
Преко сијасет мостова и кроз небројено тунела и планинских усека возио је чувени Ћира од Београда до Дубровника преко Сарајева. Од 1925. до 1974. када је отеран у пензију. На предлог групе ентузијаста тадашњи ЖТП Београд оживео је део јединствене пруге 2003., у туристичке сврхе. Шарганском осмицом, једином пругом уског колосека у Европи, ширине 760 милиметара, данас опет пишти парњача, романтично названа Носталгија. Клапара дуж више од 15 километара од Мокре Горе до станице Шарган Витаси и натраг, пролазећи кроз 22 тунела и преко пет мостова и савладавајући висинске разлике од 300 метара.
Света разноликог и шароликог. Тражи се карта више, али тапкароша нема. Само по начелу ко је бржи, њему карта. Они најхитрији се нестрпљиво укрцавају у вагоне, сваки различитог размештаја дрвених клупа и седишта. Старинско, а као ново. Чисто и уредно. Носталгија је запиштала и романтика почиње. Пријатни глас се обраћа на српском и енглеском, откривајући путницима најбитније податке, а онда креће музика, домаћа, препознатљива. Звуци трубе, хармонике и фруле. Током око 150 минута вожње одмара се на неколико стајалишта. Свако има своје дражи. Са видиковца званог Крст можда и успете да видите чувени облик осмице, на другом је луди камен где се одиграла прва просидба, на станици Јатаре ниједна карта никада није продата, али зато има водопад за освежење, а станица Голубићи направљена је за снимање филма „Живот је чудо“. Ту се да свашта необичног видети, у стилу професора Емира. Успутни пејзажи су нестварни, природа заносна и подивљала. Дуж пруге постављени су стари вагони и локомотиве као музејско-историјски простор на отвореном. Узбудљиво, романтично и свакако носталгично. Мало старији путници враћају се у безбрижно детињство, присећајући се чувене песмице о задиханом Иви и захукталој, ћиху-ху локомотиви. Остварили су дечји сан да се једном таквом и провозају. Странаца, чини се, има више од домаћих. Добар глас далеко се чује. Посебно су упадљиви и симпатични Јапанци, група младих, видно узбуђени и знатижељни, фоткају немилице и ужурбано се шеткају да случајно нешто не пропусте. Није им замерити. Пристигли из својих брзих, “метак“ возова, за њих је ово чиста егзотика. Вероватно и за многе са Запада. И они, занесени крајоликом, смешкају се у изворном амбијенту Ћире који их труцка и дрмуса по стрминама и кривинама. Ми, иако свикнути на свакојаке околности, делимо утиске. Јоште смо и дубоко поносни на своје уређено гвоздено вијугаво чудо.
Шарганска осмица сјајан је пример како старина може да се отргне од заборава и преточи у историју која живи и којој се диве. Некада градитељски подвиг, и данас ремек-дело која пружа незаборавни и јединствени доживљај.
3. Јер се у осмици крепи претоп лепињом
Одолели смо познатом српском обичају обедовања у возу, најслађим залогајима, и сачекали искрцавање на последњој станици Мокрој Гори. Право из Носталгије утрчасмо у још једну Осмицу, сада ресторанску. У хладовину баште, смештену скоро на самом перону. Прича се да се управо овде справља најбоља претоп лепиња. Дика је краја. Стиже и телећа чорба и свињски медаљони на кајмаку. Све је савршено, за препоруку. Али претоп лепиња! Сочна, пуних, јаких укуса. Оздравља и опоравља у свако доба дана. Можда би требало мало одморити, али времена нема. Призива нас “лијепи стари град Вишеград“. Наоружани мокрогорским здравим калоријама хитамо ка граници, удаљеној свега тридесетак километара.
4. Јер се у Вишеграду сливају историја и природа
Географски је на ушћу Рзава у Дрину. Делила је плаховита и силовита Зеленика народе и краљевства. О њу се отимаше сви одвајкада. А Вишеград се неким чудом успео разбашкарити преко обе њене обале. Ретка привилегија. Најстарији трагови живота на овом простору потичу из доба Илира, око 1500 година п.н.е. У историјским изворима први пут се спомиње почетком XV века када је припадао српској властелинској породици Павловића, па се претпоставља да је по њој и стари град, изнад данашњег, добио име Павловац или Павловине. Због свог стратешког положаја био је често на удару многих, засигурно Турака и Аустроугара.
Данас је живахна, весела и надасве гостопримљива варошица којом снажно провејава дух старих времена. Нераскидиво је везана за Ива Андрића, јединог нам нобеловца, за сада. Иако је рођен надомак Травника, у Вишеграду је детињио и изучио основну школу. Сећања на великана пера су посвуда. Пре уласка на најчувенију ћуприју на свету, издигнут је споменик Иви. Скроман, али у цвећу. Уприличена је Спомен-учионица Ива Андрића где се сазнаје какав је ђак био, и кућа у којој је провео дечачке дане, на левој обали Дрине, која се може видети само споља. Шетњом кроз вишеградске сокаке упознаћете Цареву и Газанфер-бегову џамију, Храм успења пресвете Богородице, и споменике Мехмед-паши Соколовићу и борцима из последњег рата. Околина је подједнако богата, природно и историјски. У близини су Вишеградска Бања, манастир Добрун, у клисури Рзава из прве половине XIV века, и Спомен-комплекс Стари Брод на Дрини. Потресна поставка у сећање на више од 6000 Срба погубљених 1942. године.
Тумарајте каменим сокацима и ослушкујте чаршијске приче, почастите се ћевапима и којим слаткишем, провозајте се возићем Ћирком, бродићем запловите Дрином, успните се на околна брда и истражујте. Препустите се вишеградском духу. И обавезно оставите штогод за следећи пут, јер Вишеграду се мора вратити.
5. Јер је на Дрини ћуприја овенчана Нобелом
Дан се лагано порађа над Дрином. Расањује се и знаменита ћуприја, по ко зна који пут се умивајући студеном водом и огледајући се у светлуцавој бистрини разиграних зелених прелива. Колико ли је пута Андрић сведочио овом љубавном плесу сунца, Зеленике и градитељског достигнућа у свануће. Где ли је седео, колико ли је корака начинио белим каменом над његових девет моћних стубова, да ли је икада Дрином запливао и прошао подно једног од 11 лучних отвора? Питања се неумољиво роје док на обали пијуцкамо јутарњу кафу и гутамо домаће уштипке, ненадмашне. Призор који никога не оставља равнодушним. Но, само му је Андрић вечност подарио. За роман “На Дрини ћуприја“, али и своје свеукупно књижевно стваралаштво, добио је Нобелову награду 1961. године. Ћуприја, уједно и главни лик епске приче, приповеда о скоро четири столећа историје поднебља и важним догађајима. А како је не би ни било да Дрине није, Андрић је на доделу најцењеније награде понео и плочу са композицијом “Марш на Дрину”. Тако су се ћуприја и Дрина не само читале, већ и свирале у Шведској, а и даље.
Званично је мост Мехмед-паше Соколовића. Рођени Србин, Бајица, је у младалачким данима као данак у крви одведен у Османско царство. Догурао је далеко. До положаја великог везира, првог до султана. Кажу да завичај никада није заборавио. Тако је око 1570. задужио најбољег неимара тога времена, дворског архитекту и врховног градитеља Цариграда, Мимара Синана, да Дрину премости. И неколико лета касније Вишеград је добио велелепно здање које је 2007. уписано на Листу светске културне баштине организације УНЕСКО.
На средини моста је капија од белог мермера на којој је уклесан натпис арапским писмом. Начусмо да су стихови који зборе о градитељу и години зидања. Шта год да казују не могу надмашити Ивине мисли: „Живот је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као мост на Дрини“.
6. Јер је Андрићград ода историји и српским великанима
Осмислио га је Кустурица надахнут делима Ива Андрића. На полуострву између Дрине и Рзава, у близини ћуприје. За посетиоце је отворен у јулу 2012., а званична свечаност одржана је две године касније, на Видовдан. Зван и Каменград, представља туристички, културни и административни центар мешовитих архитектонских стилова – византијског, отоманског, ренесансног и класицизма. На улазу добродошлицу желе браћа Соколовић, Мехмед-паша и Макарије. Поред нобеловца, тргове и споменике имају и два великана Никола Тесла и Петар ИИ Петровић Његош, а недавно је откривен спомен Меши Селимовићу. Унутар зидина су угоститељски објекти, галерије, књижара, сувенирница, продавничице, црква посвећена Светом цару Лазару и косовским мученицима, и наравно биоскоп Доли Бел, који поново ради. Сместио се и Андрићев институт, Градска управа и још неколико институција. Од отварања се стално дограђује, а садржаји допуњују.
Несвакидашње место пригодно за породично или романтично дружење, вечерњи излазак или тек туристички обилазак. Пажљиви посматрач доживеће га и као час историје и културе. А нова сазнања побуђују машту и нове промисли. Недвосмислено је то знао идејни творац града посвећеног Иви када га је осмислио да „на једном месту представља све недосањане Андрићеве снове“.
7. Јер БС Златибор нуди освежење и за путнике и за аутомобиле
Саставни део пута до куће је освежење, које је и нама и нашем аутомобилу добродошло. Drive cafe на Газпром бензинској станици на Златибору нуди „предах у 1000 укуса“ и сијасет кафа које ће вас окрепити за пут натраг одакле год да долазите. А док се ви окрепљујете уз укусни еспресо, лате или капучино, ту је аутоматска перионица за ваш аутомобил.
Запамтите, важно је правити редовне паузе и освежити се на путу натраг, посебно у сезони путовања, јер чувајући себе и наше аутомобиле – чувамо друге.
