Одобровољило се небо тек да нас малко разгали, али душа иште јоште топлине. Дакле, куда? Правац југ! Али не крајњи. У крај где је поникла варош посебног духа. Где се природа размаштала, а прошлост утврђивала зидине и вајала велелепне храмове. И понешто сачувала за будућност. Ходимо у срце средњевековне српске државе.
ЈЕР НОВИ ПАЗАР ОДИШЕ РАЗЛИЧИТОСТИМА
Први пут се спомиње у дубровачким списима 1461. године. У то доба званичним декретом основао га је Иса-бег Исаковић као Јени Базар, Ново Трговиште, или Нови Пазар. Временом је последњи назив преовладао. На раскрсници караванских путева који су повезивали Босну и Дубровник са Цариградом и Солуном брзо се развијао и ширио. Врхунац напретка доживљава у другој половини XВИИ века. Због значајног геостратешког положаја кроз њега су прошли многи велики освајачи. Природни положај је ништа мање вредан. Штавише. Удомљен је на надморској висини од скоро 500 метара, у долини четири реке– Рашке, Јошанице, Људске, и Дежевске, омеђен Голијом, Рогозном и Пештерском висоравни.
Истраживање почињемо на шеталишту код себиља (фонтане/чесме), реплике оног из Сарајева. Вазда живо. Гужвица, али ненаметљива, чак пријатна. Стижемо до Амир-агиног хана из XВИИИ века, који је данас угоститељски објекат. Под заштитом је државе. Враћамо се ка реци Рашки и хотелу Врбаку, јединим у Европи изграђеним над реком. Прелазимо мостић и улазимо у Стару чаршију калдрмисаних уличица и узаних сокачића. Мало цуњамо Стамбол џадом разгледајући занатске радње и дућане. Поједине још красе ћепеници (дрвена крила врата и прозора). Пролазимо кроз златарско сокаче где бљешти жуто одасвуд. Ако се већ нема за комад злата, за фармерице би се могло наћи. Пазарске су одличног квалитета и приступачне цене. Стижемо до Иса-беговог хамама, саграђеног у другој половини XВ века. Уз призренски, највећа је и најлепша грађевина те врсте у Србији.
Ваљало би мало предахнути и нешто грицнути. А шта боље од надалеко чувених мантија и то испод сача. Улазимо у малено здање. На зидовима слике славних боксера, Мухамеда Алија и Мата Парлова. Необична поставка. Газда устаје да нас поздрави и укратко нам открива своју боксерску прошлост. Рукавице је давних дана о клин окачио и посветио се ужитку других. Љубазна домаћица јогуртом прелива тесто пуњено телећим или овчијим месом и износи чинијицу киселог млека. Домаће, савршено. Овакво се ретко где још справља. Мантије су под обавезно, јер ако их не кушате, као да у Пазару нисте ни били.
Истраживање настављамо обиласком градског парка са остацима зидина некадашње тврђаве и кулом мотриљом. Подигао ју је Иса-бег Исаковић приликом оснивања града у XВ веку. Тврђава је само делимично очувана, џамија која се налазила унутар утврђења је срушена као и кула. Уживанција у споју историје и зеленила. У граду је неколико џамија. Најупечатљивија је Алтун-алем џамија из средине XВИ века. Представља ремек-дело исламске архитектуре и под заштитом је државе. Најстарија је Ахмед-бегова џамија која потиче из XВ века. Више пута је рушена, а данашња је подигнута вероватно у првој половини XВИИИ века. Позната је и као Лејлек, јер се верује да је названа по лејлеку (роди) за коју је, наравно, везано предање. Своје место нашла је и православна црква Светог Николе, раскошног иконостаса, саграђена у другој половини XИX века.
Животан град где се ислам и хришћанство сусрећу, старо и ново прожима, а културе допуњују у суживоту. Срдачна, гостопримљива и надасве мераклијска варош. Околина изузетно богата и занимљива – историјски, културно и верски. У близини је и Новопазарска бања за уживање и залечење. Сваком по мери и жељи.
ЈЕР МУЗЕЈ РАС БАШТИНИ НАСЛЕЂЕ ДВЕ КУЛТУРЕ
Удомио се у срцу града, у здању из шездесетих година XИX века, оријенталног стила. Првобитно је било нижа османска гимназија – Рушдија. Више пута је мењало статус, али не и намену. Увек је служило образовању, култури, науци, и стицању знања. Изграђено је на старом хамаму чији се остаци виде у дворишту. А хамам је стар колико и сам град. Поставке су подељене у археолошку, историјску, етнолошку, и примењене уметности. Посебно занимљиви су новчићи из византијског и римског доба, колекција јатагана из периода од XИВ до XX века, богата збирка оријенталних књига, примерци народне радиности и везови, покућство, и накит. Турска и српска соба као и народне ношње приказују разлике две културе, али и многе сличности начина живота и одевања.
Међу највреднијим изложеним предметима су оргинални ручно писани Куран из XВ века, први двојезични документ писан на турском и српском, и глинена фигурина названа Пазарка, која припада винчанској култури. Висока је око 10 центиметара, изражених женских атрибута, старости око седам миленијума. Пронађена је у атару оближњег села Пожежине. Јединствена колекције новчића коришћених у доба Немањића није изложена, јер се налази у Народном музеју у Београду.
Изузетно занимљива поставка која дочарава богато и разноврсно наслеђе краја.
ЈЕР СУ СОПОЋАНИ РИЗНИЦА ВЕЛИЧАНСТВЕНИХ ФРЕСАКА
„Рашки на извору“ краљ Стефан Урош И подигао је манастир. Име му надену по словенској речи „сопот“ што значи извор. У средњем веку, често је зван Сопотски манастир или Дом Свете тројице. Подигнут је највероватније око 1260. године. Допринос манастиру дао је и цар Душан доградњом спољне отворене припрате и звоника. Историјски извори о животу Сопоћана су врло оскудни. Зна се да су значајно страдали у XВИИ веку за време владавине Османлија, током догађаја који су претходили Великој сеоби Срба. Обновљени су у првим деценијама XX века. У њему почивају мошти задужбинара, Уроша И.
Фреске Сопоћана, насликане између 1272. и 1276. године, истинска су ремек-дела.
Најцењенија је грандиозна композиција Успења Пресвете Богородице осликана на 40 квадратних метара. Велелепне, необичних тонова, маштовите, врхунска су сликарска достигнућа тога времена. Управо захваљујући живопису, Сопоћани су први споменик у Србији чију изузетност је препознала организација УНЕСКО. На Листу светске баштине Стари Рас и Сопоћани уписани су као целина 1979. године. Град (тврђава) Стари Рас био је средишња престоница српске средњевековне државе Рашке. Остаци су на археолошком локалитету Градина са подграђем, Старим Трговиштем (Пазариштем), у близини Сопоћана и око 10 километара од Новог Пазара. Заштићена средњевековна целина обухвата и манастир Ђурђеви ступови и Цркву Светих апостола Петра и Павла.
ЈЕР СУ ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ ПРВА ВЛАДАРСКА ЗАДУЖБИНА НЕМАЊИЋА
На високом брду изнад Новог Пазара, погледа ка долини Рашке, опасано четинарима, уздиже се једно од најсветијих места. У време настанка није било шуме, па је било видљиво са свих страна, попут небеског храма. Основао га је велики жупан Стефан Немања, родоначелник лозе Немањића. Током заточеништва у пећини заветовао се да ће изградити храм и посветити га Светом Ђорђу. Тако и учини по преузимању врховне власти у српским земљама. Црква је завршена 1171., а четири године касније је живописана. Због особене архитектуре са две куле звоника/ступа још у средњем веку је понела назив Ђурђеви ступови. Други ктитор манастира је краљ Драгутин, који је доградио цркву и осликао њену припрату. Улазну кулу је претворио у капелу, посветио је Светом Ђорђу и наменио себи као гробну цркву, где и почива. Уживао је велики углед у XИИИ веку и спадао је у краљевске манастире. Под његовим сводом прва духовна искуства стицао је Растко Немањић, Свети Сава, који је по предању рођен у оближњем селу Мишчиће.
Доласком Османлија, почињу тешки дани за манастир. Скрнављен је више пута, а његов камен је уграђиван у околне тврђаве освајача. Захватио га је и пожар и тешко оштетио. Страдали су многи стари српски рукописи. Оснивачка повеља није сачувана. Већ у XИX веку је био рушевина, која је додатно страдала у потоњим ратовима.
Особена је грађевина. Прво је здање рашке школе, византијске визије унутрашњег простора сједињене са облицима романске архитектуре. Од живописа није остало скоро ништа. Делимична обнова почела у другој половини XX века, а изградњом конака 2000. обнавља се манастирски живот после више од 300 година. Куле (ступови) по којима је назван, а за које се верује да су представљале моћ Немањића, нису обновљене. Не постоје поуздани подаци на основу којих би се то учинило, а правила организације УНЕСКО су веома строга. Но, после свих јада које су претрпели и безмало три столећа у рушевинама, Ступови опет стражаре над средњевековном српском земљом.
ЈЕР ЈЕ ПЕТРОВА ЦРКВА НАЈДРЕВНИЈИ СПОМЕНИК САКРАЛНЕ АРХИТЕКТУРЕ
Пун назив је Црква Светих апостола Петра и Павла, али је народ скратио у Петрову цркву. Налази се на брежуљку надомак Новог Пазара, у близини ушћа Дежаве у Рашку. Изграђена је у X, по појединим изворима у другој половини ИX века, над ранохришћанском богомољом из ВИ века, која је подигнута над праисторијским тумулом (хумком) који потиче из В века п.н.е. Немерљивог је историјског и верског значаја. У њој је Стефан Немања још као дете примио православље, устоличен је као велики жупан, предао престо сину Стефану Првовенчаном, и замонашио се. У X веку је постала седиште Рашке епископије и статус задржала током читавог средњег века. По начину градње слична је црквама са простора Приморја, Грузије, Јерменије, и Италије из периода од ВИИ до ИX века, али су је преправке и доградња начиниле јединственом. Најстарија је очувана хришћанска црква на Балкану, пише на сајту организације УНЕСКО.
Замандаљена гвоздена вратанца храма од камена не дозвољавају улазак. Када и да ли се уопште отварају нисмо успели да дознамо. Унутрашњост крије најјединственији живопис у Србији. Малтер и креч га је прикривао све до средине XX века. Тада су почела истраживања и откривено је 114 квадратних метара фресака у четири слоја из различитих епоха. Најмлађе и најочуваније су из XИИ века, а најстарије највероватније из X века.
Испред цркве је православно гробље. Надгробни споменици од камена, нахерени, прошарани маховином, већина у облику крста, понеки трапезасати и правоугани. Потичу из периода од XВИ до краја XИX века. Све је омеђено остацима некада масивних зидина. Има се овде шта обнављати и дотеривати. Но, можда јој управо та несређеност дарује додатну мистичност и загонетност. Испод магистрала, околина насељена, а храм на пропланку чини се изопштен од свега овоземаљског. Нечујан, неупадљив, древно достојанствен.
ЈЕР СУ ЋЕВАПИ КОД БЕКА МЕРАК НАД МЕРАКОМ
Дочекује нас газда срдачно, широког осмеха. Без размишљања, сви углас поручујемо ћевапе. На кајмаку, наравно, уз вруће, лепиње. Стижу хитро, као да знају колико смо их жељни. „Жао ми да прогутам“, после пар залогаја изусти колега, иначе заклети месољубац који се разноразних месних пикантерија напробао свуда по Србији, а и Босни. Климнусмо главом у знак одобрења. Нека нам просте сви остали велемајстори ћевабџије, али Бекови избише на прво место. Док ћутке хедонишемо, домаћин доноси кафе, биће од најближег кафеџије. Замириса црни напитак из џезве. На послужавнику филџан и шећерлук са ратлуком и коцкицама шећера. На жару пржена, пуног укуса, јака, права. Нису Новопазарци тек вешти угоститељи, већ понајпре истински домаћини манира старинских.
ЈЕР НАС DRIVE CAFE ЧЕКА КАО КРУНА НАШЕГ ПУТОВАЊА
Заслужени врхунски предах у Drive Cafe ресторану!
На повратку са овог путовања уз прегршт утисака и сазнања, заслужени предах нас очекује у Drive Cafe ресторанима. Знамо да где год да кренемо, квалитетан предах можемо да направимо лако и успут на једној од 300 локација широм Србије, савршеним за сабирање утисака и уживање у врхунским производима.
