Кад се душа пожели истинске природе, срце углавном покаже ка западу домовине. Овога пута ка крају надалеко знаном по кромпиру, малини и дрвету. Ка планинским венцима Јавора, Мучња, Чемерна, Голије, и Радочела. Возимо ауто-путем Милош Велики, преко Гуче.
ЈЕР ЈЕ ЈАВОР ЛЕКОВИТА ПЛАНИНА
Са Голијом другује на истоку, а масиву Муртеници пружа руке на западу. На Василином врху се протегао 1.519 метара увис. Сматра се једном од најлековитијих планина Србије. Легенда каже да се рањени Бошко Југовић са Косова поља упутио на Јавор да ране вида. Дуго су га лечили травкама и мелемима, али му не беше спаса, нажалост. Богат је разноврсним биљем, шумама јавора, букве, врбе, и тополе, пашњацима, врелима и бистрим потоцима, дивљим плодовима. Дом је разним животињама – зеки, срни, вуку, сови, фазану. И орловима. Нама је десетак небеских горостаса приредило несвакидашњу представу. Додуше, у високом лету. Поред благодатне и нетакнуте природе, поноси се и херојском историјом. Све до 1912. на Јавору је била српско-турска граница. На њеном месту је народ подигао споменик мајору Михаилу Илићу, јунаку Првог српско-турског рата, у народу познатијем као Јаворски рат. Около су хумке ратника погинулих од 1876. до 1878. За смештај је најпознатије село Кушићи. Одатле се креће у истраживање, уживање и откривање лепота и тајни Јавор планине.
ЈЕР КРАЈПУТАШИ ЧУВАЈУ ДУШЕ СРПСКИХ РАТНИКА БЕЗ ГРОБА
Зову их и живе камене душе или камене књиге. Подизани су у спомен војницима погинулим у Првом и Другом српском устанку и Великом рату које не могаше достојно сахранити, јер им кости осташе расуте по бојиштима. У ивањичком крају сачувано је око 540 крајпуташа. Скупина 32 хумке налази се у близини Палибрчког гробља, на путу ка Ивањици. Постоји путоказ за скретање. Израђени су од меког камена пешчара, правоугаоног облика, висине метар до метар и по. На предњој страни су углавном уклесани ликови војника са пушком или сабљом, а на задњој и бочним странама су подаци о страдалом и речи захвалности. На појединима су само натписи са украсним шарама у више боја, а неки су посвећени двојици или тројици палих за слободу. Подизали су их родитељи, браћа и сестре и захвални мештани да вољене сачувају од заборава. Застани, путниче и поклони се душама јунака који живот оставише на бранику отаџбине.
Пут ка Ивањици води и поред цркве Лазарице и Палибрчког гробља, где је према предању сахрањен Бошко Југовић. Почетком XX века саграђена је црквица и засађено је девет храстова у спомен деветорици браће Југовића.
ЈЕР ЈЕ ИВАЊИЦА ВАЗДУШНА БАЊА
Ивањички крај насељен је од давнина. Ивањица се први пут помиње у књизи задужења 1505. године у Дубровачком архиву, а варош почиње да се гради указом кнеза Милоша 1833. када је читава област припојена Србији. Угнездила се на обали Моравице, у живописној котлини омеђена шумама планинских венаца Голије, Јавора, Мучња, Чемерна, и Радочела. На скоро планинској висини. Овде се дише чисто и зимује хладно, уз велике снегове. Тада зна бити одсечена од света, како се иначе чини када се проматра из птичје перспективе или са неког од оближњих видиковаца.
Данас је Ивањица малена, али прилично занимљива варош. Пешачка улица жива, са мноштвом продавничица и угоститељских објеката. У средишту је велика карта ивањичког краја са обележеним знаменитостима, а поред сваке у граду постављена је обавештајна табла. За похвалу и пример другима. Корзоом се стиже и до срца града и цркве Светог цара Константина и царице Јелене. Грађена је пар година после оснивања града. Уз свега још неколико здања преживела је два велика пожара. У близини је камени мост преко Моравице. Зидан је почетком XX века системом клинова од клесаног камена, без везивног материјала. Али, по предању, у њега је уткано 30.000 јаја. Даје вароши старински шмек. Можда и највећи куриозитет су два спомен-обележја посвећена супротстављеним странама у Другом рату. Раздваја их тек улица преко које се меркају, даноноћно. С једне стране је споменик ђенералу Дражи Михаиловићу, подигнут 2003., и Чичина колиба, дрвени кућерак на каменом темељу. А са друге је споменик Револуцији, дело Ђорђа Андрејевића Куна.
Монументални мозаик на постаменту од белог мермера представља устанак, борбу и победу против окупатора. До њега је и споменик палим борцима у ратовима од 1991. до 2000. Ту почиње градски парк, који се протеже уз Моравицу. Лепо је сређен, са терасом уз реку и великим дечјим игралиштем. На скоро сваком дрвету постављена је табла са поруком, поучном или духовитом. Мало ће вас насмејати, мало замислити. Стижемо и до хидроцентрале, која је пуштена у рад на Светог Николу 1911. године. Једна је од најстаријих у Србији и још увек је у функцији. Преко бране високе око девет метара, Моравица прави прелепи водопада, којим се мештани посебно диче.
Дом је фестивалу културе, хумора и забаве Нушићијади. Тако Ивањичани, уз традиционалну гостољубивост, негују и свој шеретски дух.
ЈЕР ЈЕ ХАЏИ ПРОДАНОВА ПЕЋИНА БИЛА ЗБЕГ
Неколико километара од Ивањице, у долини Рашћанске реке, у стрмој литица, удомила се пећина. Названа је по Хаџи Продану, Карађорђевом војсковођи који је у њој склањао народ од турских зулума.
Улазимо у прилично тесан ходник. Добродошлицу нам желе слепи мишеви. Неколико их се разлетело. Први јутарњи посетиоци имају част да их баш они поздраве, открива нам срдачна дама водич. Однекуд се чује цијукање. „То су бебе. Шћућурене су високо, па се не дају видети у мраку”, објашњава. Овде живи шест врста слепих мишева и све су заштићене. Друштво им праве и пећински паук, неколико врста стонога, пећински зрикавац… Око 25 врста животињица које су ретке, а поједине чак и свету непознате.
Најстарији слојеви су стари више од 44.000 година. Пећинског накита је прегршт, разних и занимљивих облика. Многи су попримили препознатљиве обрисе, па су названи Окамањени водопад, Рашћански мали стражари, Мајка са дететом. Уређено је и испитано 400 метара, за сада. Јер старији мештани казују да су у несташној младости залазили прилично дубље, а по појединим сведочењима, постоји излаз и са друге стране литице.
Испред улаза је црква посвећена архангелу Михаилу. Изграђена је на месту црквице брвнаре коју је Хаџи Продан подигао 1809. Буљубаша овде почива.
