Кад зазими и забрије северац, ваља се држати југа. Мисле тако они који не знају за сеоце које се домишљато изборило са равничарским ветровима и великим снеговима. Где је најживахније у зиму баш. Осмелили смо се да га посетимо. Успут канимо да истражимо околину у сврнемо у месташце познатих велепоседника и кочоперног имена. Са ауто-пута за Суботицу скрећемо за Србобран.
Зашто посетити Србобран и Турију
1. Јер Србобран је љупка варошица богате историје
Дуго је носио назив Сентомаш, или сличну верзију имена Свети Тома. Према мађарским писаним изворима, средином XVIII века додато му је Србоградски или Србоград. После Великог рата и присаједињења Војводине Србији добија име Србобран по утврђењу-шанцу који је током Револуције 1848. изграђен код данашње Србобранске улице. Како су њему били ушанчени Србијанци, симболично је прозван србијански, а штогод касније Србобран. Данас, нити обележја, нит спомена чувеном рову.
Србобран грле многе воде – речица Криваја, Велики бачки канал и неколико бара, те су земљи подариле изузетну плодност. Богат је термалним водама, које се не користе у лековите сврхе, али ипак има свој извор здравља, Жути бунар. У центру, подно слатке стрехе непрекидно тече вода. Жута, богата јодом. Не дајте да вас одврати боја, а ни мирис, није баш мио, али се свикне после пар гутљаја. За здравље ваља зубе стиснути.
Плодна земља је својевремено изнедрила и велепоседнике. Најчувенија је породица Дунђерски, коју мештани памте и по доброчинству. И данас се могу видети велелепна здања некада најбогатије пречанске породице. На овдашњем православном гробљу је капела Дунђерски, коју је сазидао Лазар, отац Ленке, вероватно најпознатијег члана породице захваљујући перу великог романтичара Лазе Костића. На улазу у гробље је Маузолеј Стевана Дунђерског. Подсећа на куполе средњевековних српских манастира. Градња је коштала 200 вагона пшенице. Златно класје и данас је злата вредно. Унутра нисмо крочили. Обнавља се. Гробље је необично и због већег броја костурница, породичних гробница, које сличе мањим маузолејима. Није да се гробље може сматрати пригодним туристичким одредиштем, али некада зна да исприча много о мештанима и њиховом животу.
Србобранским шоровима провејава и краљевски дух, јер једном њима ходише краљ. Додуше, тада званично престолонаследник, Александар I Карађорђевић. Угостио га је у свом раскошном салону Стеван Дунђерски 1919. До њега се довезао прелепим каруцама. Наш домаћин нажалост није имао кочије и два вранца да нам узајми да прокасамо сокацима и краљевски доживимо китњасте куће живих боја. Морали смо пешака, али смо подједнако уживали.
Плодном земљом, марљивим домаћинима и борбеном прошлошћу диче се мештани, поносито нам прича наш домаћин. Милина га је слушати. Колико је само љубави уткано у описе сваког кутка дома свог. За њега је свакако посебан и најлепши. Искрено, вреди га обићи. Те уместо у кафану покрај пута, свратите у Србобран и одвојите који сатић за истраживање узбудљиве околине. Изненађења лепих мањкати неће.
2. Јер у Србобрану заједно живе две хришћанске цркве
Историја, нарочито у мешовитим и мањим местима, често се огледа и кроз верска здања. Док различите цркве и вероисповести опстају, има и поштовања и суживота. Србобран се чини управо таквом средином.
Већ на прилазу месташцету уочавају се два горостасна торња. Симболично представљају српски народ с обе стране Саве и Дунава, а монументална лађа цркве њихово уједињење и снагу. Звона се, кажу, чују и до 25 километара у круг. Православна црква Богојављења Господњег основана је 1787. и градила се двадесетак година. Страдала би у сваком оружаном сукобу, а било их је на овим просторима. Звона би тада заћутала и бивала претапана у топове. Но, мештани су били упорнији од ђулади, па би је увек обнављали.
Сматра се једним од најлепших православних богомоља панонског поднебља и заштићени је споменик културе. Али, врата су јој затворена. Веома неуобичајено за православни храм у Србији. Испред цркве је уређени парк, омиљено састајалиште младих, и Споменик палим борцима и жртвама фашистичког терора.
На другом крају вароши је римокатоличка црква Узвишења Светог Крижа. Прва богомоља на данашњем месту сазидана је 1783. без торња и крста. Како је број становника, а тиме и верника растао, 1815. је изграђена права богомоља са високим торњем и крстом. И она је попут православне страдала током Револуције 1848. Обновљена је двадесетак година касније, а данашњи изглед поприма почетком прошлог века. Повелико здање које доминира, претпостављамо мађарским делом Србобрана. У њу смо ушли. Сјајно осликани свод, разнобојни витражи и разне фигурине. Кривудавим уским степеницама пењемо се на балкон одакле унутрашњост блиста пуним сјајем. Одатле се пролама звук оргуља.
3. Јер Туријска кобасица држи Гинисов рекорд
Зачело се све зиме 1985. Снежна беше, веле мештани. Кад послова у пољу нема, народ се у кућу шћућури, ложи дрва, пије врућу, и чаврља. А о чему другом би ловци и домаћини диванили до ко је бољи мајстор за кобасице. И тако започе чикање. Добровољци за оцењивање се очас окупише и надметање крену, у мањем кружоку. Но, већ следеће године пријавише се угледни домаћини, вест се прочула по околини, скупи се публика, а такмичење постаде озбиљно. На крају кад се сабраше, у касици је претекло и штогод новца, па Кобасицијада доби и хуманитарно обележје. И тако се из зимске доколице и лалошког задиркивања изроди један од најпознатијих и најзначајнијих догађаја у Србији.
Последњег викенда у фебруару, малена Турија постаје средиште Србије. Свет навире одасвуд, а нађе се и понеки странац. Сви се сјатили да уживо виде гинисово чудо. У књигу рекорда уписана је 2013. године, и од тада сваке године Туријци постављају нови. Одавно такмаца немају. Главним шором се не да проћи. Народ се стиска међу тезгама на којима се нуди свашта, баш као на сваком вашару. Најзанимљивије су свакако месне кућице са чудесним ђаконијама. Бина је постављена у центру села. Културно-уметнички програм траје од петка. Смењују се фолклорни ансамбли, заиграју колце и дечица у народним ношњама, а водитељи препричавају згоде са претходних Кобасицијада. У суботу у подне стиже њено величанство. Довози је трактор, који неуморно труби покушавајући да растера знатижељни свет. Када коначно успе да се пробије до бине, кобасица се попут црвене врпце пресеца и весеље може да почне, званично. Кобасицијаду треба доживети, бар једном за живота. Узбудљиво и несвакидашње дешавање, нарочито за градску чељад.
4. Јер Бељанска бара је парк природе
Сместила се између Србобрана и Турије. Бељанска бара представља значајно очувано влажно подручје. Станиште је бројним ретким врстама биљака и животиња, и мрестилиште неколико аутохтоних врста риба. Удомила је око 130 врста птица, а нађе се и по који водоземац и гмизавац. Инсеката је, разумљиво у изобиљу. Идеално је место за страствене заљубљенике у природу и љубитеље фотографије и рај за риболовце. Уређена стаза здравља, дуга четири километра, прилика је да се ноге протегну. А кад се изморите и огладните, у близини је уређени простор за роштиљање.
5. Јер Салаш Татић је породична оаза
Недалеко од Бељанске баре, налази се Салаш Татић. Протегао се преко воћњака и винограда, све до обале Великог бачког канала. Ту је сачињен понтон за сунчање и летњи купањац. Клинци могу безбрижно да трчкарају пространим травњаком, опробају вештине по справама на игралишту на отвореном и другују са овчицама, јагањцима и понијем. Риболовац се овде олако постаје, само треба забацити удицу, а за романтичне душе обезбеђена је пловидба чамцем. За свако чуло понешто. Наравно, када снегови окопне и сунце огреје ову бачку питомину.
6. Јер Татићев гулаш је зачињен бећарцем
Салашарска прича није потпуна без домаћинског залогаја. Ресторан од цигле и дрвета, окићен етно детаљима и понеким комадом старинског покућства савршено се уклапа у окружење. Иако се још смркло није, атмосфера унутра је већ узаврела. Весеље средовечне групице увелико траје. Свашта бисмо кушали, али је викендом избор сужен. Кућа нуди кобасице. Иако нам је пртљажник крцат оним туријским, не бунимо се. Други избор је јунећи гулаш са резанцима. Вешто су прикриврени на дну чинијице што им даје посебну сочност. Све је савршено. Ништа мање нисмо ни очекивали. Ускраћеност за још понеки салашарски гурманлук надоместила је свеопшта раздраганост. Оркестар неуморан, свашта знаде свирати. А онда креће права посластица – бећарац. Неколико сјајних дама се натпевава и надмудрује са искусним музичарима. И нико да посустане, а камоли одустане. Пошалицама нас отпратише. Док је домаћинске хране и песме, зиме нема.
7. Јер је #такомоћно посетити БС Нови Сад 16
После бећарца, у повратку потражисмо окрепљење на Гаспром станици на излазу из Новог Сада. Сочне и свеже крофне су нам додатно подигле расположење, а широк асортиман вода, сокова и енергетских пића нам је пружио преко потребно освежење за пут назад. Док сабирамо утиске и одузимамо калорије на путу ка Београду, мислимо о свему што смо доживели у Србобрану, месту које је било историјска „брана“ од велике империје. И размишљамо како би изгледала Србија данас да није било храбрих Србобранаца.
