Завладала нека клима чудна. Зима без зиме. Снега ни када му време јесте. Ал’ држи се још добри стари Балкан. Има своје висинске лепотице, које се неколико месеци пркосно беле. Па ако зима неће нама, онда ћемо ми њој. У парк природе на крајњем истоку Србије, у снежне чаролије.
Зашто посетити Стару планину?
1. Јер са “G-Drive” дизелом нема зиме
Срећом, по најразличитијим путевима наше лепе Србије можете пронаћи НИС Петрол или Гаспром бензинске станице, па и најудаљенији предели делују доступнији. Тако је било и са нашом „експедицијом“ на Старој планини – иако доста далеко, преко пар добро позиционираних бензинских станица, лако смо стигли, а успут нахранили себе, али и наш аутомобил врхунским G-Drive дизелом. Ми се, богами, уз пут и јесмо смрзли, али мотор није: ипак није било -30 степени испод нуле колико кажу да може G-Drive да поднесе!
видео
Са нама на путу до Старе планине
2. Јер је манастир Св. Ђорђа мелем за душу
Који километар од пута ка Старој планини, на обали реке Темшице, удомио се манастирски посед, у заборављеној природи атара села Темска. Велелепан. Унутар имања, неколико конака и црквица.
Подигли су је крајем 14. века, верује се, браћа Дејановићи, после распада Душановог царства, на темељима храма из 11. столећа, чији задужбинар није познат. Посвећена је Светом Ђорђу. Живописана је у другој половини 16. века. Фреске поприлично очуване, малко избледеле. Нижих је довратника, те пазите главу. Манастир је познат и као Темска по оближњем старом граду Темцу.
Чувен је по мелемима за кожне болести који се справљају по рецептури руских монахиња које су се ту настаниле двадесетих година прошлог века. И данас је женски манастир.
Посед је дом и многим животињкама. Ту су кокошке, кочоперни паунови, маце, и златни ретривер. Оглашава се пријатељским лавежом, тражећи трунку нежности. Прави домаћин. Дочекује и испраћа добронамернике.
3. Јер ћете се успут омрсити краљицом кобасица
Пегланом. Надалеко знана пиротска ђаконија. Сачињена је од најквалитетнијег козјег, овчјег и јунећег меса из старопланинског краја. Без жила, масти и лоја. Умешају се ту зачини како би се добио јединствени, љуткасти укус. Пре но се изнесе на трпезу, мора да се исуши и редовно “пегла” те тако добије облик потковице. У сеоском домаћинству, тик уз пут, могу се пазарити и димљене роштиљске кобасице, димљени врат и димљена сушеница. Све врви од укуса и калорија, које ће свакако добро доћи за зимске враголије.
4. Јер Бигар је уметничко дело воде
Пут даље кривуда ка селу Кална. Поред заносне природе тешко је не приметити куће. Много их је оронулих, распаднутих, пустих. Тужно. Претужно. Села нам одумиру. Тмурне мисли прекида нам освежавајући призор. Водопад Бигар. Назван је по лаком, рупичастом камену, бигру, преко којег се обрушава кристално чиста вода. Поједини га називају Водени мачак. Можда јер се се слапови Буковског потока попут вештог мацана сливају преко 35 метара високе шупљикаве стене пре но се улију у Стањанску реку. Погодно месташце на око 450 метара надморске висине да се застане, ослухне жубор воде и предахне пред успон ка скијалишту.
5. Јер је Стара Планина породични рај
Други је највећи скијашки центар Србије. Питомији, опуштенији и срдачнији од свог неприкосновеног такмаца. Много приступачнијих цена. Љубитељима снежних спортова нуди око 13 километара уређених стаза и дечји паркић са покретном траком. Док се младунци уче првим вештинама на даскама, под будним оком искусних инструктора, родитељи могу да одмарају у два оближња кафића, а они дубљег џепа, у хотелу Стара планина.
Време нас је издало. Магла, густа. Тесто. Засела и не кани се дићи. Нимало неуобичајени планински дан. Али најупорнији љубитељи стаза се не дају одвратити. Ред се одужио пред гондолом. Првој у Србији. Предухитрила је златиборску. Када планински ветрови немилосрдно хуче и мрзну, злата вреди. Отворена је и за панорамску вожњу.
Малишани још нестасали за спуст се грудвају, клискају, санкају, уживају у снежним благодетима. Румених обрашчића и процурелих носића. Здраво хладно, кажу наши стари.
После вечерње шетње, када снег најлепше шкрипуцка под ногама, одигра се која друштвена игра, прочаврља са пријатељима и породицом и правац кревет. Нема много места банчењу. Треба снагу скупити за нове снежне лудорије.
6. Јер има адреналина и за умешне скијаше
И бордере. Сунчана долина и Коњарник. Црна и црвена стаза које су повезане те чине изазовнији и захтевнији подухват. На њиховом “ушћу” је одмориште ресторан Плажа. Није тек тако назван. Који год зрачак се сунашце умили да пусти, уперен је баш ту, на велику терасу начичкану лежаљкама за зимско сунчање и поглед на највиши врх Миџор. Унутра се да огрејати крај камина и окрепити пасуљем, јагњетином испод сача, или само мезетнути домаћи сир и кобасицу. Поново орни за витлање снежним стрмоглавкама.
7. Јер планинска храна је закон
Нарочито на Старој. Домаћинска. Из краја. Неизоставно се почиње белмужом. Млади бели сир се спаја са белим брашном (бел), а сједињење захтева непрекидно мешање и јаку мушку руку, те га је чешће спремао (муж). Ето, чуда су била могућа и у давна нека времена. И тако се изроди белмуж, некада пастирска храна довољно калорична за цео дан. Данас се сматра специјалитетом. Чак је приграбио место на Листи нематеријалног културног наслеђа Србије. Наручујемо и тањир домаћег сира, супицу и паприкаш од дивљачи. Газда је ловац. Нема грешке. Кафанче Ждрма. Откуд му назив не знамо, али није искључено да су локалци прогутали “пар” слова и на себи својствен начин спојили ждрање и дремкање у једну, само њима знану реч. Дадосмо мало машти на вољу размишљајући о необичном имену. Плућа надахнутих свежим, оштрим ваздухом и задовољних тиба спремни смо за починак. Дубок и спокојан. Планински.
