„Добри људи, мирна река, и банатска житна поља, лепа снаша и дивна песма тамбураша”, каже песма о граду на Бегеју. Приче о његовим мостовима, раскошној архитектури, мултикултуралности, пиву, и спортским велемајсторима буде знатижељу. Па, хајде да је утолимо.
ЈЕР ЈЕ ЗРЕЊАНИН СРЦЕ БАНАТСКЕ РАВНИЦЕ
Спомиње се 1326. године као село подигнуто на три острва реке Бегеја. Насељавали су га многи, па чак и Шпанци, те умало не постаде Нова Барселона. Иначе је често мењао имена – Бечкерек, Велики Бечкерек, Петровград, а Зрењанин је назван 1946. године по народном хероју Жарку Зрењанину. Могао би понети и неколико надимака, свакако српска Будимпешта, због броја мостова. Признајемо, није Бегеј Дунав, али ни плави европски див није баш силан у мађарској престоници какав постане тек што утекне у Србију. Ток реке кроз град непрестано је мењан, мало је то чинила природа, више човек. Па тако преко воде сагради чак 10 мостова. Најстарији је Мали мост, подигнут 1904., а најмлађи је Магистрални из 1992. године. Има и три пешачка, висећи и два лучна.
Главни Трг слободе красе Жупанијски двор, данас Градска кућа, споменик краљу Петру I Карађорђевићу и римокатоличка катедрала из средине XIX века посвећена Светом Ивану Непомуку, који се сматра заштитником мостова и река. Велелепних здања је посвуда. Лепотом се истичу Народни музеј, Палата правосуђа, Палата Дунђерски, и Дом борилачких спортова, дело Драгише Брашована. Красе га и зелене оазе у неколико пространих и уређених паркова. Дом је више од 20 националних мањина, па се разни језици могу чути, а и видети разнолики верски објекти. Црква Успења Пресвете Богородице из 1746. године је најстарија сачувана грађевина и једна од само неколико које су преживеле велики пожар почетком XIX века. Словачка евангелистичка црква потиче из прве половине XIX, а реформаторска црква са краја истог столећа. Некада је постојала и синагога, али су је почетком II светског рата порушили немачки окупатори.
Лети се хита ка ободу града, на уређено купалиште, Пескару, које лежи на три језера настала услед дугогодишње експлоатације песка. Да ли је овде пропливао Иван Ленђер, не знамо, али је Зрењанин осведочено расадник шампиона, а можда и најспортскији град у Србији. Тешко је пребројати медаље којима су га окитили атлетичарка Ивана Шпановић, одбојкашице Маја Огњеновић и Јована Бракочевић, каратисткиња Снежана Перић, браћа Грбићи, Дејан Бодирога…Вероватно смо успут и срели неког будућег спортског велемајстора, јер овде поред Бегеја тече и победничка крв.
ЈЕР ЈЕ ШЕТЊА КОРЗООМ АРХИТЕКТОНСКИ УЖИТАК
Кроз историју је улица мењала називе у зависности ко је Зрењанином газдовао, а данас носи име краља Александра I Карађорђеића. Тек да се подсетимо ко је све овде газдовао. Здања у засебној целини сачуваног старог градског језгра грађена су у другој половини XIX века и почетком XX века, у духу сецесије или историцизма са елементима необарока. Посебно се истичу зграда Торонталске банке (Хрватске штедионице), палата Јована Пањија и кућа Живка Вукова с краја XVIII века, једина стамбена зграда из периода барока. Нарочито занимљива је кућа каменоресца Тунера Теодосија из 1900. године, знана као Шехерезада, која је дошетала из 1001 ноћи да Зрењанину подари и маварски шарм. Много је здања вредних пажње, те разгледање може да потраје. Предах и окрепљење нуде многобројни угоститељски објекти у зрењаниској пешачкој улици, живој, чистој и складно уређеној.
ЈЕР МУЗЕЈ ПИВА БАШТИНИ ИСТОРИЈУ ПРАВЉЕЊА ТЕЧНОГ ХЛЕБА
Млад је, али прилично занимљив, поготово пивопијама. Удомио се у обновљени стари погон, вариону, то јест, кухињу пива. Зидови и под најважније јединице у производњи пива обложени су брачким каменом у осам боја, а улазни део, који гледа на реку, израђен је од италијанског стакла. Необично раскошно за пивару.
Изложени су парна машина с краја XIX века, филтер машина, стари млин за јечам, кишар, произведен у Немачкој, бачварска клупа за израду пивских буради, бакарни казани, и старо буре са натписом Дунгyерскy. Могу се видети и старе фотографије, пивске боце, кригле, етикете, старе алатке, и још много занимљивих предмета.
Једно од најстаријих пића справља се од квасца, хмеља, јечма, и воде. Често га зову и течни хлеб због велике нутритивне и енергетске вредности. У Зрењанин га је донео Немац Себастијан Крајцајзен 1745. године. Процват пиваре везан је за породицу Дунђерски. Преузели су је крајем XIX века, проширили и пиво правили по најбољој, плзенској технологији, по којој је настављена производња Зрењанинског пива. После II светског рата је национализована и радила је до 2007. године.
У складу са својом подугом пивском традицијом, Зрењанин је од 1986. године домаћин Дана пива. Да ли у рају тече из славина, нећемо сазнати на овоме свету, али засигурно знамо да га последње недеље августа има у изобиљу у банатском пивском рају. Само без претеривања, јер чувени пивски стомачић вреба из прикрајка.
