На измаку чудновате зиме без много мраза и пахуља, а пре но се природа расани и замирише, истражујемо градове наше. Пут нас води на североисток Србије, у средиште Браничева. У град омеђен трима рекама – Дунавом, Великом Моравом и Млавом, подно брда Чачалице. У родни крај српске Фриде Кало.
1. Јер су у ергели Љубичеву коњи дружељубиви
Неколико километара пре Пожаревца свраћамо у ергелу Љубичево, једну од најстаријих у Србији. Основао ју је књаз Милош Обреновић 1853. Коју годину касније ергелу са коњима поклонио је српском народу. Име јој је наденуо син Михаило, у част мајке Љубице. Поголемо имање. Штале су подељене на тркачку, где су већ искусна такмичарска грла, и приплодну. Ту су смештене углавном кобиле које носе ждрепце и оне које већ имају младунце. Многа грла су прилично пријатељски расположена. Погледају вас оним својим тамним, дубоким окицама, накратко зањиште и наместе врат да их помазите. У мањежу се тренирају будући шампиони, а на простране ограђене ливаде се четвороноге грације пуштају да се одмарају, брсте траву и трчкарају. Где год се окренете, свуда су ове племените животиње. Међу њима је и један израђен од белог камена на отвореном. То је понос ергеле, Љубичевац, непобеђени галопер.
Осим јахања и дружења са коњима, малишани могу да се забављају у авантура парку, одрасли да шетају уређеним стазама и вежбају на трим стази са теретаном на отвореном и да се освеже у кафићу и ресторану. Уприличена је и Трофејна сала, али није увек отворена за посетиоце. У управној згради чувају се матичне књиге пастува. Најстарија је из 1926. године. Најживље је почетком септембра када се одржавају чувене Љубичевске коњичке игре. Победници добијају звање витеза. Сјајно место да се проведе дан у природи и подружи са расним коњима. Понесите и коју посластицу за лепотане.
2. Јер је Пожаревац град књаза Милоша
На улазу нас дочекује знак Пожаревац 1476. Та година спомиње се први пут, у турском т(д)ефтеру. У свету се прочуо после потписивања Пожаревачког мира 1718. године. Неколико је легенди о пореклу имена града. У најживописнијој, главни јунак је Вук Гргуревић из лозе Бранковића, познат као Змај Огњени Вук. Турчин Алибег му је опљачкао дворе. Како се уплашио двобоја са деспотом, утекао је преко Мораве и прикрио у трсци. Вук никако није успевао да пронађе Турчина, па се разјарио и запалио сву трску. Предање вели да је Алибег изгорео, а место где је у пожару страдао названо је Пожаревац. По другој легенди град је добио име по селу Пожеране код Гњилана, завичаја породица које су прве населиле данашњи простор града.
Пожаревљани су много поносни на књаза Милоша. Ослободио је град од Турака у Другом српском устанку, развио је тргове и изградио конаке за породицу и себе, те га је начинио својом другом престоницом. За време Милоша је доживео процват. У знак захвалности, подигнут му је споменик који заузима средишње место у градском парку испред данашње Скупштине града. Велелепно здање, грађено крајем XИX века. Једно је од најлепших примера ондашњег градитељства. Уистину. Поред парка је пешачка улица, прилично кратка и не много занимљива. Неколико је значајних верских здања. Међу најважнијима је Црква Светих архангела Михаила и Гаврила, знана и као Саборна црква, коју је Милош подигао 1819. Данас је споменик културе. Црква Свете Петке један од највећих храмова у свету посвећен овој светици.
Ни културних здања не мањка. У Легату Миодрага Марковића, који је прикупљао уметничка дела и пред крај живота их подарио родном граду, представљено је српско сликарство XX века. Мален је, али значајан. У Кући Добрњчевих изложени су предмети из времена Првог и Другог српског устанка. Сазидана је крајем XИX века на парцели коју су потомци војводе Петра Добрњца поклонили Пожаревцу. Тренутно се обнавља. Музеј културне историје представља типичну кућу богате трговачке породице, грађанске елите с краја XИX и почетка XX века, опремљену стилским намештајем и уметничким предметима. Ваља прошетати и до хиподрома, једног од најстаријих спортских објеката у Србији. Има у Пожаревцу разнога за видети и подоста за научити. Недалеко од града је археолошко налазиште Виминацијум, римски војни логор и град који је живео од И до почетка ВИИ века. Нађите времена да скокнете до некадашњег главног града римске провинције Горње Мезије.
3. Јер је Миленин дом душа сликарске диве
Ћерка је италијанског композитора Бруна Барилија и образоване Српкиње, Данице Павловић. Рођена је у Пожаревцу, школовала се у Београду и великим градовима Европе, живела је посвуда. Образована, полиглота, изузетно надарена, слободоумна, и неспутана ходила је миљама испред свог времена и окружења. Признање за своје стваралаштво потражила је изван домовине, па јој је замерано да није родољубива. Но писма мајци сведоче управо супротно. “Знаш мамо, на дну моје душе има један пламичак као кандило које се никада не гаси – увек је живо, трепери, а то је српство!” Стигла је и до Америке где је сликала, креирала костиме за балетске представе и насловнице за модне журнале, па и данас најугледнији часопис Вог. Миленину родну кућу је мајка Даница завештала Пожаревцу. Галерија Милене Павловић Барили налази се у срцу града. Изложени су изворни намештај, лични предмети, библиотека, и Миленине слике.
Надреалне, сањиве, поетичне. Топле, сетне, слојевите, свака дубоке поруке. Могу се упијати сатима. Преминула је у Њујорку, у 36-ој години. Почива у Риму. Светска дива. Славу је стекла у туђини, али јој је за родном грудом чезнула душа: “Ниједну варош не волим као што Београд волим рано ујутру, и нигде ми небо није лепо ноћу као из наше авлије!” Писала је мајци Милена.
4. Јер Народни музеј у Пожаревцу баштини неколико униката
Основан је крајем XIX века и други је најстарији музеј у Србији, одмах после садруга у Београду. Покрива територију Браничевског округа и чува више од 50.000 музејских предмета из разних историјских периода.
Главна зграда Музеја је у центру града. Посебно занимљив је лапидаријум где је изложено више од 100 камених споменика од I до IV века. Почасно место припада саркофагу из III века, који је украшен богатим рељефом. Баштини и неколико светских униката, међу којима су перо цаламус, којим се писало по римским воштаним плочама, јединствена нумизматичка збирка, грб Виминацијума израђен од мермера. Изложене су и фреске из Виминацијума, предмети од свих врста метала и занимљиви комади накита. Посебно се поноси Кличевачким идолом, женском фигурином паганског божанства из бронзаног доба, израђеном од црне глине. Пронађена је у оближњем селу Кличевцу. Изложене су копије јер је изворни примерак уништен током аустријског бомбардовања Београда у Првом светском рату, када је разорена зграда Народног музеја где је чуван. Фигурина краси грб града. Због скромног простора, поставка није велика, али је разноврсна. На трему испред улаза постављена је скулптура без главе, па се за успомену може усликати у античком стилу.
5. Јер у етно-парку Тулби станује историја
На узвишењу изнад града налази се мали музеј у природи који приказује традиционалне вредности народне архитектуре Браничевског краја XIX века. Окућница, бунар, кућа брвнара са покућством тог доба, још неколико сеоских кућа, и амбар за складиштење жита. У дворишту је постављен моноксил за који се претпоставља да је из XVIII века. Уједно је и видиковац са којег се пружа леп поглед на околину.
Унутар етно-парка подигнут је црвени шатор у знак сећања на Пожаревачки мир, који је граду завредио место у светској историји. Потписан је у близини Пожаревца, на брду Сопоту 1718. године, између Османлијског царства са једне, и Хабсбуршке монархије и Млетачке републике са друге стране, уз посредовање Енглеске и Холандије. Овим документом део Србије припао је Аустрији. Унутар шатора, који је израђен према сачуваним нацртима, постављен је сто за којим седе воштане фигуре преговарача и стражара – јаничара и аустријског војника. Сви су обучени у духу епохе. Постављене су и заставице земаља учесница, па се може бирати ком се царству приклонити.
6. Јер је Чачалица парк над костурницом
Некада мочварно, непроходно подручје, често звано „ничије брдо“, данас је оаза зеленила и мира и омиљено излетиште Пожаревљана. Листопадне и четинарске шуме, ливаде изроване кртичњацима и дуге пешачке стазе. Прилично чисто и тихо. Чује се тек пој птичица и зујање пчела.
Тишина му и приличи, јер подно тла је костурница. У II светском рату окупатор је посекао шуму и претворио га у брдо смрти. Стрељано је на хиљаде бораца за слободу. После рата је брдо пошумљено и подигнуто је неколико споменика палима за слободу. Споменик стрељаним родољубима 1941-44 израђен је у облику зида са пушчаним удубљењима. Костурница и 441 бреза донета из Русије и засад црвених ружа у сећање на борце Црвене армије. На врху је Споменик слободи, којег је народ због облика прозвао Звезда. Метална конструкција на бетонској плочи уздиже се 32 метра ка небу. Необично меморијално дело. Нажалост, оскрнављено графитима.
7. Јер у Дриве Цафе ресторанима увек правимо окрепљујуће паузе
Најбољу паузу увек направимо у Дриве Цафе ресторанима на некој од НИС Петрол и Газпром бензинских станица. Није их тешко пронаћи – у питању је ланац од око 300 бензинских станица у Србији и региону. Накратко уживамо у квалитетној кафици, а потом настављамо у гастрономском руху. Јер и кроз познавање локалних специјалитета сазнајемо више о историји самог места.
8. Јер су у сигурној кући месољупци безбедни
После шетње Пожаревцем и околином, ваљало би шта презалогајити. По препоруци идемо у ресторан Сигурна кућа, прекопута етно-парка Тулбе. Унутра живо, бучно, прилична гужвица. Биће да је одиста омиљено овдашње место за обедовање. Причљиви конобар одмах прилази и као специјалитет куће препоручује тањир мешаног меса. Ћевапи, димљени врат, кобасице, уштипци, похована пилетина, ребарца… Труди се да се ништа не заборави. Осуђени смо на месо, како већ бива у већини српских кафана, помислисмо. Уто се конобар досети да има и порцију пихтија, таман за “лагано” предјело. Калорије прште на све стране. Прихватамо, тешећи се да нам зима још гостује, календарски бар.
