Таман што извирне подно планине Повлен, стидљиво нестане под земљом и тако неколико километара тече пре но поново изрони на главном врелу Зеленцу. Недалеко одатле почиње Градац да ваја клисуркасти кањон необичне лепоте. И тако скоро све до Ваљева где се уморан од обрушавања низ падине и битке са речним хридима питомо слива у Колубару. Обале обрасле густом шумом скриле су око 70 пећина. Најпознатија је Дегурићка, још из леденог доба, дугих ходника и богатих украса. Верује се да су од прадавнина овде живели људи. Трагови воде до палеолита. Сведоче томе и бројне ископине и налазишта. У кањону, на стрмим литицама у селу Бранговић, налазе се остаци средњовековног утврђења, које је према налазима истраживања постојало још у IV веку. Јеринин град. Народ га је назвао по вили, проклетој Јерини, осуђеној да вечно њиме тумара. Познат је и као Бежане. Иза неприступачних зидина народ се знао крити од немилосрдника. До „уклетих“ остатака утврђења стиже се пешице, захтевним успоном.
Целим током Градац несебично дарује живот својим бујно зеленим обалама, које су изрониле разноврсни биљни и животињски свет. Нађе се и понека насеобина. Кањон реке Градца званично је предео изузетних одлика. Преизузетних, рекла би данашња младеж.
2. Јер до етно кафанице стиже се скок по скок
Управо се тако и зове. На десној обали Градца, недалеко од манастира Ћелије. Убеђења смо да је назив везан за ход по мостићу, не баш удобно широком, приде нихајућем, који се мора савладати до етно-еколошког домаћинства. Сличи маленом музеју на отвореном – воденица поточара, брвнаре и дашчаре, старинске алатке и оруђа, свашта нешто из сада већ давних времена. Има и сопствени рибњачич. Поред свеже пастрмке може се презалогајити јунетина и јаретина испод сача и гулаш, или мезетнути козји сир, пршута и кајмак. Све је, наравно домаће, а цене ванградске, врло приступачне.
Док седите за столом на обали Градца, могу вас, ако вас срећа погледа, обрадовати необични гости. Дружбина коза и јарчева указује се на мостићу. Предњачи јарац Шапа, који неустрашиво, а тако грациозно скакуће преко брвна и још смелије дотрчава до стола да уграби који залогајчић. Узалуд га мештани јуре и терају натраг стаду, тврдоглава је то глава, тера по своме. Симпатично рогато створење, чак се да и помазити.
Мобилни телефони овде одмарају, сигнала нема, те уз пасторалне призоре и жубор Градца одмарају се и очи и душа.
3. Јер манастир Ћелије се увек дизао из пепела
И сваки пут постајао значајнија светиња. Удомио се у живописном крајолику међу обронцима ваљевских планина, далеко од вреве и света, у нетакнутој природи. Назив је вероватно добио по манастирској цркви која је првобитно била малена попут ћелије, или по келијама у пећинама по околним стенама. Црквица је посвећена Светом архангелу Михаилу. Историјски подаци о времену настанка су оскудни. Према једном казивању, манастир је ктиторство краља Драгутина (1276-1282), а према другом, подигнут је крајем XIV или почетком XV века за време владавине деспота Стефана Лазаревића. Но, подаци о слободољубивој прошлости манастира су и те како знани. Током ропства под Турцима често је рушен и спаљиван, а његови духовници учествовали су у припремама неколико устанака и буна. Томе сведочи и гроб војводе Илије Бирчанина, који је сахрањен у порти манастира. У време Карађорђа служио је као војна болница. Касније, у ослобођеној Србији под Милошем Обреновићем, у манастиру је радила једна од првих школа ваљевског краја, у којој је учио и каснији епископ Николај Велимировић. Црквица никада није живописана, али се дичи деветостраним звоником, јединственим у Србији, поносито нам казује игуманија. Додаје и да је од 1946. године манастир женски.
Стигли смо у време недељне јутарње литургије. Народа мноштво. Многи прилазе милостивој игуманији, разговарају, искају савет. Све их помно слуша, коју благородну реч упути и домаћински зове на освежење у трпезарију.
На улазу у манастирски посед издигнута је нова троцрква са три олтара, заветни храм Светог Јустина Ћелијског, једног од највећих богослова XX века, својевремено архимандрита манастира Ћелије. Споља старинског изгледа, моравско-рашког стила, изнутра свеже осликана фрескама.
Свега неколико километара даље је манастир Лелић, где су мошти Светог Николаја Велимировића, а у близини су и манастири Јовања и Пустиња.
4. Јер Ваљево је јуначко-песнички град
Изнедрио је ваљевски крај многе великане. Од кога почети да нико не замери? Можда ипак од неустрашивог ратника и једног од највећих српских војсковођа, војводе Живојина Мишића. Споменик његов краси главни градски трг. Па највољеније српске песникиње, Десанке Максимовић, у чијем лику је приказан споменик песништву, на другом градском тргићу. Преко књижевника Милована Глишића до чланова породице Ненадовић – Алексе, проте Матије, Јакова, и Љубомира. Сви нас задужише, поприлично.
Овде почиње да хучи Колубара, тренутно усахла, али зна бити плавна. Обале живе, понуда разноврсна. Ниже моста преко Колубаре је споменик губилишту. Ту су 4. фебруара 1804. дахијским јатаганима погубљени српски главари Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. Необично, црвенкасто обележје у сећање на злогласну сечу кнезова. Иза је Народни музеј, лепо старинско здање. Недалеко је најстарија сачувана зграда, Муселимов конак, с краја XVIII века. Грађен је за потребе тадашњег турског управника Ваљевске нахије, Муселима. На крову су биле изложене одрубљене главе ваљевских кнезова. Попут Ћеле-куле у Нишу, не да нису народ застрашиле, већ су бес распламсале и устанак убрзале. Здање је служило као школа, а касније је претворено у издвојено одељење Народног музеја Ваљева.
Град ратничке историје, богатог културног наслеђа, зеленила, паркова, и спорта. Прилично животан, гостољубив, пријемчив. Ваљало би га малко умити, обновити прелепа здања полупаних прозора и окрњених фасада, а понајвише очистити. Био би тада потпуно блистав, како му и приличи.
5. Јер Тешњар је ваљевска Скадарлија
Могао би бити, тачније. Чини се дужи од престоничке, али запуштен. Нажалост. Некада занатско-трговачка четврт, оријенталних обележја. Од радионица, дућана и кафана врвело је све. Живела је даноноћно. Дању би се мајсторисало, колачарило, сластичарило и наравно, кафенисало. У сутон би се шетало и ашиковало, а ноћу боемисало. Но, замрла је чаршија. Данас је трошна и рушевна. Већина кућа изграђена је у XIX веку. Тако изгледају и данас, уз свега неколико обновљених изузетака, које дају наду да се Тешњар ипак предати неће. Од занатлија једва трага. Понека радионица, свега неколико оних правих кафана и пар столица изнетих на улицу за недељни диван. Макар да провејава дух старе чаршије. Оку туга, души јед. Остала је калдрма, за утеху тек.
6. Јер успут можете да платите и рачуне на бензинској станици
Наша следећа станица је БС Ваљево 2. Док точимо гориво, схватамо да на свим НИС Петрол и Гаспром станицама од сада можемо плаћати и месечне рачуне, брзо, лако, па чак и недељом. Идеално! На каси завршавамо све и брзо се враћамо у аутомобил да што пре кренемо до места где је Десанка одрасла.
7. Јер у Бранковини је детињство провела Десанка
У Срба, вољени се ословљавају именом само. Зна се, једна је Десанка. Путоказа ка њеној Бранковини нема, позната српска бољка. Прати се пут ка Шапцу, па се у неком тренутку уочи знак, срамежљиво постављен на самом скретању, неким чудом, на левој страни пута.
Одмах по њеном рођењу, Десанкина породица се из села Рабровице преселила у Бранковину, десетак километар од Ваљева. Ту се још као девојчурак заљубила у природу. Неизлечиво. У шумарке, брегове, долине, реку, маслачке, кукце, птице. Са њима је разговарала, дружбовала, издушила своје бесмртне стихове. „Имала сам срећу да детињство проведем онде где се живот најбоље и најлепше сазнаје, где нема ничега лажног и изузетног све као и у других. На изворишту природе.“ причала је Десанка. У постојбини својој је сахрањена. Данас је Бранковина културно-историјски комплекс на отвореном. Могу се видети Црква Светих архангела, задужбина проте Матије Ненадовића, стара и нова школа – Протина и Десанкина, школски бунар и писарница, пет собрашица, дрвених кућерака које су служиле да се породице окупљају и обедују, реплика куће и вајат чувене породице Ненадовић, као и њихови гробови. Ту почива и Алекса, чију главу су храбри Ваљевци успели да украду и сахране је како доликује, у завичају.
8. Јер под платанима се здравије обедује
И пријатније. Нарочито у вреле и безветрене дане. Поголема башта под разгранатом крошњом горостасних платана са дрвеним столовима и клупама. Ресторан Платани први је комшија Ваљевске пиваре. Србијански наручујемо мешани роштиљ, разне салате и лепињице. Могле су бити свежије. Месо ситно сланије, добро, али ништа посебно. За утолити глад. Све похвале за хитру и пријатну услугу. Но, сигурни смо да у Ваљеву има и боље исхране. Испитаћемо следећом приликом.
