На сам помен имена њеног, осмеси се рађају. Очи зацакле онима који је походише, уз дубоки чежњиви уздах сећања који збори хиљаду речи. Они који не имадоше прилику да је доживе, љубопитљиво погледују, покушавајући невешто да прикрију трачак љубоморе што за дружбу час још не дође. Нама јесте, најзад. Из Бајине Баште вијугавим путем кроз разбујале зелене ходнике журимо ка ризници природног блага која поодавно слови за јединствену у Србији.
Зашто посетити Тару
1. Јер је Тара горска вила
Једном бејаше принцеза. Као сваку, пробаше је удомити, удати. Очијукала је, песма каже, са Златибором, али накратко тек. Остали просци попадаше ничице. Невести не беше равног, ни до чланака. Ни у близини, нити надалеко. Стрепња се јави да красотица може уседелица остати. Но, тад се небеса умешаше и вилом је начинише. Вечно младом, блиставила ненадмашног. Родише је изнова из росе пољског цвећа у доба када сунце кишу растерује, а на плавом своду се дуга показује. ’Место на облацима, своје раскошне дворе подиже у гори. У њима удоми око 1.200 врста биљчица, шездесетак врста сисара и близу 150 врста птица. Белу лепршаву хаљину замени тамно зеленом сомотном, и протка је јелама, белим и црним боровима, смречама, и буквама. Косу распусти по златастим пашњацима и зеленкастим пропланцима. Окице обоји модро плавом и заносним преливима зелене својих бистрих вода. У венчић на глави устоличи своја два највећа драгуља – Панчићеву оморику и мрког меду. Својим биљем поче ране да вида. Свима који јој се под скуте свију лепоту и здравље да подаје.
Названа је, према једном предању, по добром богу Тар(х)у који ју је због непоновљивих природних лепота изабрао да проживи свој божански живот. По другом, име понесе по богињи Тари, сестри Тар(х)а и кћери Перуна. Заштитници природе, нарочито шума и планина, исцелитељки. Знана и као Дара, јер дариваше топлину, љубав и радост. Баш попут наше Таре. Мора да постоји и званично објашњење о пореклу имена, ал’ се нама баш ово учини најдоличнијим. Јер за вољу истине, само су је здружене божанске и вилинске силе могле саздати оваквом. Непроцењивом. Особитом. Јединицом у Србије.
Дом свој нашла је у западном делу наше отаџбине, између дубоког кањона Дрине и долине реке Ђетиње, где се ослања на обронке Златибора. Просечна надморска висина је око 1200 метара, а највиши врх је Козји рид, који се уздиже до 1591 метра. Националним парком проглашена је 1981. године. Простире се на скоро 25.000 хектара, од чега је 80 одсто обрасло густом четинарском и листопадном шумом. Станиште је више од трећине флоре Србије.
Најпознатија су два туристичка центра – Калуђерске Баре и Митровац где се налази још један Центар за посетиоце и добијају потребна обавештења, проспекти и мапе, а може се пазарити и сувенир. За истраживање Таре на располагању је 290 километара уређених пешачких и више од 75 километара бициклистичких стаза. Успут су постављене табле те се свашта да научити о биљном и животињском свету. За додатну разоноду могу се изнајмити квадови, рекреативно рибарити, и јахати коњи. Неколико је пространих пропланака где је омогућено дружење са четвороногим грацијама. Вероватно најузбудљивија пустоловина, која иште и храбрости, је посматрање медведа из чека на хранилиштима. Они су господари Таре, заштићени и повлашћени. Број забележених јединки је око шездесетак. Тачан број је тешко утврдити, пошто господа воле да се шеткају кад им се прохте, па тако често и Дрину препливавају. Када мало света обиђу и дома се ужеле, враћају се.
На посматрање највеће зверке Европе у њеном природном окружењу иде се, наравно, са водичем. Вероватноћа да се и дочекају је велика, но није зајамчено. Ако се кад сретнете очи у очи са мрком грдосијом, не бежите, останите сталожени, без наглих покрета и брундања. Не дирајте га и повући ће се, по правилу су срамежљиви. Тако веле добри познаваоци.
Тара има своје будне „невидљиве“ чуваре. Са табли нас проматрају вук и меда и подсећају на лепо понашање. Како ове зверке не треба чикати да изађу на видело, послушајте их. Не остављајте смеће за собом, не ломите грање, не кидајте биљке, не залазите у забрањена подручја, понашајте се у складу са природом и поштујте све њене житеље. Примерним гостима домаћин причињава незаборавни боравак.
Причи о питомој дивљини Таре краја нема. Свако би увек имао шта своје придодати. Народ који сретасмо нам разбистри једну од тајни свеприсутне лепоте и њених моћи. Скоро свака душа нас поздрави, осмех подари, нешто приупита, или утиске подели. Насмејани, опуштени, ближњи. Вила чаробница буди оно исконски нам намењено, људскост.
2. Јер у Шумској учионици предаје тета Сова
Образовна стаза Совина шумска учионица, дужине око 400 метара, налази се на Митровцу и прилагођена је особама са посебним потребама. Замишљена је као место одмора, међу смрчама и јелама, где се преко тактилних табли сазнаје о природним вредностима Таре. Табле су урађене у дуборезу, а називи и описи представљених врста исписани су на месинганим плочицама Брајевом азбуком. Сова, позната паметница, на крају часа пропитује. Постаните прави зналци и задивите строгу учитељицу.
3. Јер је Црвени поток чудесна шума
Природни је резерват на висоравни Митровцу. Назван је по потоку који га пресеца и који се у свом горњем току разлива преко земљишта од црвене иловаче који га боји румено у време јаких падавина. Овде су очувана стабла прашумског типа. Једино је налазиште Панчићеве оморике на тресетишту, које је почело да се ствара после ледених доба и даље расте око милиметар годишње.
Усред дана, полутама. Свеже, чак хладњикаво. Тло влажно. Горостасна стабла збијених крошњи не дозвољавају сунцу да га огреје. Ходимо меком подлогом уређене стазе. На појединим местима тло се угиба подно ногу. Они тежином лакши, лелујају више. Буцкастији жале што се вишка не отарасише на време. Наоколо поједина стабла пустила своје џиновско корење над земљом. Стижемо до средишњег дела знаног као Тепих ливада. Није још у потпуности обрасла тресавском шумом. Ту се, кажу, лебди као на чаробном сагу. Не загазисмо. Строго је забрањено. Ливаду походе само научници и истраживачи. Од изузетног је значаја јер чува тајне о историји биљног света, климатским променама, и условима станишта Таре и читаве Србије.
4. Јер је Бањска стена један од најлепших видиковаца Европе
Да, то је један од најпрепознатљивијих пејзажа и природних симбола Србије. Један од најлепших и свакако најпознатији видиковац. Назив потиче од Бањског врела које је извирало у подножју. Нажалост, потопљено је изградњом бране и настанком језера Перућца. Налази се око шест километара од Митровца и може се пешака или превозом до паркиралишта, а одатле опет на две ноге стазом. Не изискује козју спретност јер није много захтевна. Већим делом је у дебелом хладу те се да олако савладати и по најврелијем летњем дану. А када се успне на 1065 метара, може се остати заувек. Јединствени поглед на кањон Дрине, Перућац и Босну. Који корак даље је још један вис на којем је табла у којој је изрезана силуета медведа. Симпатична замисао. Ето прилике да понесете свог личног меду са Таре осликаног несвакидашњим крајоликом.
Много је још видиковаца, већина је неприступачна, али је пут до још четири сређен и обезбеђен, те вама на вољу. Који год да одаберете, грешке нема. Гледаћете задивљени дуго, дуго у даљину.
5. Јер је Заовинско језеро чиста чаролија
Названо је по селу Заовине, најпространијем у општини. Славу је стекло 1875. године када је српски ботаничар Јосиф Панчић баш ту открио посебну ендемску врсту оморике, у његову част названу Панчићева оморика. Ова реликтна врста смрче је витка, висине око 50 метара, необичне пирамидалне крошње. Сматра се живим фосилом јер је успела да преживи последње ледено доба у клисурама средњег тока Дрине, те јој је Панчић тепао ледена лепотица. Због исказаних слабости у окружењу других биљних врста свако појединачно стабло је заштићено, а природна станишта су строги резервати природе. На подручју Заовинског језера може се пронаћи још 15 других биљних врста које су заштићене као природне реткости попут рунолиста и Панчићеве пољске млечике.
Само језеро настало је касних седамдесетих, преградњом кањона Белог Рзава. На скоро 900 метара надморске висине крије озбиљне дубине, и до 110 метара. Но, нисмо уронили. Није било могуће стићи до воде. Испуштена је. Ниво код бране Лазићи је драматично снижен. Извирују спрудови. Но, и тако пресахло, не да своје боје, нестварне, егзотичне. Међу својим стрмим, опустелим и осушеним обалама и даље очарава преливима од светло и тиркизно плаве до опал зелене. Своје воде посудило је човеку да струју прави. Надамо се да ће их вратити што пре и опет га учинити једним од језерских драгуља. Иза бране, још планинских вода – језеро Спајићи. Чини се нетакнуто. Обгрљено густом шумом. Тренутно надлепшава свог далеко познатијег сабрата. Модро плаво попут морских дубина тамо негде на пучини.
6. Јер су у Кремнима живели српски нострадамуси
Одавде потиче најчувеније српско пророчанство, Креманско. Многи га приписују браћи Тарабићима, Митру и Милошу, а други пак веле да је више сељана било видовито, па је тако и зборник наводних пророчанстава назван по засеоку. Видовњаштва Тарабића је према предању записивао њихов кум, писмени прота Захарије Захарић. Каснија истраживања показала су да постоји 12 различитих издања, а изворно, ако је икада сачињено, пронађено није до данас. Лажа, паралажа или можда и збиља, тек пророчанства заживеше у народу.
Кремна се сматра најмистичнијим селом Србије. Скућена међу боровом шумом, на бањској надморској висини од 800 метара, одувек је, диче се мештани, недрила бистре и обдарене људе. Лежи на тајанственом камену, кремену, који га вешто крије и од најмодернијих сателита. Не може се снимити, почиње причу о чудесима овог простора млади, срдачни домаћин Спомен-дома креманских пророка. Урађен је у етно стилу, очекивано. Главно здање, брвнара, излепљена је новинским чланцима и фотографијама, начичкана сувенирима и домаћим производима. У двориштанцету још којечега и краљ Петар у бурету. Занимљива причица. Најчудеснија је “космичка кугла”. По причи сељана, пронашла је војска осамдесетих година прошлог века на дубини од 3,5 метра. Глатка камена лопта пречника око метар значајно је оштећена у пожару 2007. године. Околности ватре никада нису разјашњене, нити како је пламен успео да штету начини чудотворној кугли. Данас је изложен њен комад за који се верује да има благотворно зрачење, али и жеље испуњава. Рука се стави на остатак кугле, замисли жеља, и испише на папирићу који се остави у њеној близини. Наравно, сваки прилог је добродошао.
Спомен-дом није у потпуности довршен. Планирају се нови садржаји, а постојећи би могли бити мало маштовитији. Но, разбибриге никад наодмет, како за поклонике тако и за неверујуће. Свакојака видовњаштва се приписују овдашњим пророцима, па и да ће Дрина уз (планину) Тару потећи. И би тако.
7. Јер се обед код Шукила памти
Познато је да се у кафанама крај пута одвајкада добро и обилато јело. У онима близу српских планина, још боље и обилатије. На свега десетак километара од Кремне свраћамо у ресторан Шукило. Лепо сређен, чист, са цветном баштом и жубором воде из фонтане која надгласава брујање аутомобила. Искусни наручују телетину испод сача, сигуран залогај, поготово у овом крају. За слабије јешног члана екипе стиже јунећи гулаш са макаронама, који оправдава очекивања иако тестенина није домаћа. Додуше, ретко где јесте. Највећа гладница не пропушта прилику да истражи састојке опанка. Пристиже повелики комад налик “сеоској ципели“ – пилетина пуњена пршутом и качкаваљем са “обојком“ од пљескавице. Ко би се досетио да све те калорије удружи, до српски горштаци. Али ко се са планином дружи, мора снаге имати. У том духу победисмо тањире. Кад су се угоститељи добрано потрудили, ваља им част узвратити.
8. Јер нам је у природи потребно природно добро освежење – Јазак вода
Posle dobrog jela, utisci nas sustižu, a potrebno nam je okrepljenje.
U redovnom točenju goriva na putu nazad, uzesmo vodu iz prirode – Jazak, da upotpunimo put svih čula kroz gore i pejzaže.
Idemo natrag kući, u nešto drugačiju prirodu, rešeni da čuvamo ono što je naše i da uvek istaknemo ono što je prirodno dobro.
