Природа се увелико разбујава и разиграва. Сунашце мами широке осмехе и огрејава тело. А где хитро и душу разгалити и срце распевати, до на југу. Хитамо у град севдаха и мерака. Где се старина још одупире модерном. Где су моме убаве, а делије вичне песми и игри. Ауто-путем ка Северној Македонији угодно стижемо у родно место Боре Станковића, на крајњем југу домовине.
Зашто посетити Врање
1. Јер је Врање град Боре Станковића
Удомио се у долини Јужне Мораве, у котлини међ’ три планине. Нема поузданих података када је настала прва насеобина, али с обзиром на важан географски положај, биће да је било поприлично давно. Први писани траг о Врању потиче из XI века, а у састав српске државе улази под Стефаном Првовенчаним два столећа касније. Током бурне историје морили су га Бугари и Немци све до коначног ослобођења крајем II Светског рата.
Шетња Врањем је изузетно занимљива, разноврсна и узбудљива. На почетку главног шеталишта је мапа града израђена као подни мозаик. Ту је и фонтана која се тренутно обнавља. Сунчан и топао пролећни дан измамио је свеколиког света. Их, колико човека, симпатично би рекли Врањанци. Чувају свој посебни говор љубоморно. И треба. Пешачка џада је подугачка, живахна, са мноштвом угоститељских објеката и разних продавничица. Паралелно се њом делом се протеже и такозвана улица провода. Ех, ту се мора сркнути кафица. Начичкани кафићи и ресторани, младеж весело чаврља, атмосфера домаћинска, скоро интимна. Уска уличица излази на познату Барбери зграду. Обични стамбени објекат необичне фасаде у шарама и бојама луксузне модне куће. Иако је непознат мотив власника или градитеља да је таквом начини, свакако је занимљивост о којој се прича. Много још допадљивих здања крије Врање, шетајте и открићете их, а сигурно ћете доспети и до старог хамама.
Предах од вреве нуди повелики и лепо уређени градски парк. Обавезна је посета Белом мосту преко Врањске реке, на рубу града. Свеже обновљен, чини се, ненагрђен словима и цртежима. Зову га и Мост љубави, према трагичном ашиковању двоје младих. Богата Туркињица се загледала у српског пастира, те је страдала од сопственог оца штитећи свога драгана. Потом је и он одузео себи живот. И тако настаде мост, каже легенда. На њему је табла са исписом на арапском и турском језику. Ниједан не говоримо, нажалост. Шта год да казује, мост је одвајкада симбол спајања, те се порука да наслутити. Једно је дакако сигурно – у љубав се не сме мешати. На самој обали је малена дрвена црква Свете Петке, позната и као Крстата џамија, дуге и необичне историје, а недалеко, на другој обали, уздиже се манастир Светог оца Николаја.
Прилично чист, темпераментан и срдачан град у којем провејава старински дух из сваког кутка. Јасно је зашто је надахњивао стваралаштво Боре Станковића и украо и душу и срце српском Паваротију, Станиши Стошићу који је надалеко прославио врањски мелос. Не чусмо уживо Лелу, Јелену, али нас трубачи обрадоваше још у преподневним сатима. Врело и весело на српском југу одувек било. Да тако и остане.
Град који има душу, крилатица је која нам је пожелела добродошлицу на улазу у Врање. Има је и те како. Украо је делић наше, али нам је много више подарио своје.
2. Јер Народни музеј Врање је ужитак за љубитеље историје
Смештен је у Пашином конаку, изграђеном средином XVIII века, на самом шеталишту. Платоом испред некадашњег селамлука у којем су боравили само мушкарци господаре малишани. Безбрижно трчкарају, возе бицикле и скејтове, смеју се и раздрагано галаме. Испред улаза је споменик Станиши Стошићу. Музеј баштини етнолошку збирку. По одајама у приземљу изложени су комади накита и градска и сеоска ношња овога краја. Нашао би се и понеки комад гардеробе који би се и данас могао оденути поносито. А накит, разноврстан и необичан, вечно актуелан. Даме ће засигурно уживати. На спрату су трпезарија, салон, спаваћа и девојачка соба. Прилично верно дочаравају старо Врање. Оближњи харемлук, некада настањен само женама, се обнавља и удомиће археолошку збирку. Чекамо отварање нестрпљиво.
3. Јер у Бориној кући станују Коштана и Софка
Врање је нераскидиво везано за свог Бору Станковића, једног од највећих писаца српског реализма, који је цело своје књижевно дело посветио свом завичају. Писао их је врањским говором упркос бројним осудама. Тако га је и овековечио у својој Нечистој крви, Коштани, Ташани… Данас се ова дела баштине у Бориној родној кући у Баба Златиној улици, уском калдрмисаном сокачету. Названо је по Бориној баки Злати, која га одгајила пошто је рано остао без родитеља. Пролазимо кроз велику стару капију и улазимо у пространо двориште. Цветно и питомо. Под дебелим хладом столетног дуда који је, како су обичаји налагали, засадила баба Злата пре но што је дом почела градити. У дворишту је и винова лоза, бунар и низак сточић са три троношца, преко ограде веранде пребачен ћилим. Све као некада када је Бора овде одрастао. И унутрашњост је намештена изворно. Гостинска соба уређена махом оријентално и баба Златина соба са гвозденим креветом и дрвеним разбојем на којем је ткала. Преко пута је Борина соба. Изложена су његова књижевна издања, рукописи, фотографије из позоришних представа и снимљених филмова, и лични предмети. Овде се може остати сатима.
Из дворишта се види Прибојчићева кућа, још једно здање оријентално-балканског стила. У близини је и родна кућа духовника Св. Јустина Поповића.
4. Јер је овим крајевима некада господарио краљевић Марко
Неколико километара од града, на путу који спаја Врањску са Лесковачком котлином, налазе се остаци средњевековног утврђења, на истуреном гребену између планина Пљачковице и Крстиловице. Претпоставља се да је град подигао цар Јустинијан I у VI веку, а да данашњи остаци утврђења потичу из XIII века. По народном предању, утврђеним градом је некада господарио Марко Краљевић, па је по јунаку и назван.
Уређеног паркинга нема. Постоји једино проширење на путу где може да се спакује тек неколико возила. Дочекује нас депонија смећа, разбацаног посвуда. Призор који би и најодлучнијег туристу одвратио. Но, ипак настављамо земљаном стазом неколико стотина метара у таквом оркужењу. Даље је чисто. Биће да неколицина која смогне снаге да зажмури и стигне до утврђења успут научи лекцију, те за собом не оставља ни пикавац. На успону ка гребену се разазнаје стазица од камена. Свакако ходите опрезно узбрдо, а поготово низбрдо. Очекивано, и тврђава је запуштена. У шибљу и растињу. Без икаквих ознака, те се само може нагађати шта су неимари градили. Између падина брда поглед се пружа ка граду, док подно стрме литице жубори вода. Природа је понудила сјајни доживљај, још да јој човек малко припомогне. Маркова тврђава један је од најстаријих културних наслеђа врањског краја и културно добро од великог значаја. Како ли би тек изгледала да је од штогод мањег значаја. Туга и срамота.
У повратку ка Врању је одвајање за брдо Пржар. Скрећемо у нади да ће нам поправити утисак. И јесте. Шумовито, сређено излетиште где се угодно може освежити и прошетати. Одатле се пружа још један леп поглед на Врање.
5. Јер Врањска бања има најтоплију воду у Европи
Лековита вода користила се још у античко доба. Лечили су се и чланови обе српске краљевске лозе. Један од краљева и данас је присутан на муралу на стени над речицом Бањштицом. Удаљена је 12 километара од Врања, на надморској висини од око 400 метара. Дичи се најтоплијом, тачније најврелијом минералном водом на тлу Старе даме. Температуре је 96 степени. Крајње је необично видети воду која у центру лечилишта тече из славине, а пуши се. Бојлера наравно, нема. Благодетна је првенствено за костобољу. Слатко месташце за лечење и опоравак, али и за пријатне тренутке одмора. Стара здања је потребно обновити и дотерати. Гради се нови луксузни хотел у стени, те би бања ускоро могла постати примамљива и за господу дубљег џепа.
6. Јер зоо врт Мишић удомљава опасне зверке
Дечица више не морају до престонице да уживо виде дивље зверчице. А има их поприлично – тигрићи, кенгури, мајмуни, лемури, зебра, камила, фламингоси, ибиси, ждралови, алпаке, ламе… Укупно је око 2.000 представника 250 врста. Власник непрестано повећава дружину – пар лавића је већ пристигао, а фокице се очекују ускоро. Домови становника пореклом из егзотичних крајева имају климе и подно грејање, те за њих зиме нема. Малишани могу да се друже и са куцама и коњима и да похађају школу јахања. Зоолошки врт Мишић, простире се на око осам хектара приватног имања, у селу Дулану, десетак километара од Врања. Може се доћи на целодневни породични излет, али и провести неколико дана у новоизграђеном хотелу унутар комплекса. Хедонисање је зајамчено на унутрашњем базену са сауном и сланом собом. За клинце голема радост, за врањски крај сјајна туристичка понуда.
7. Јер ресторан Мишић крије специјалитете јужне Србије
После узбудљиве дружбе са драгим створењима, време је за обедовање у пријатном ресторану Мишић. Увек ради да кушамо специјалитете краја, наручујемо телећи реп испод сача. Пун погодак. Месо ситно сецкано, сочно и зачињено онако врањски, ватрено. Стиже и пасуљ на тавче – Македонци да се постиде, пљескавица – Нишлије да позавиде, и врућа погача коју мора да је умесила вешта домаћица. И наравно, незаобилазна моравска салата, чинијица за сваког да се не отимамо. Понуда је богата – од печења, преко разноврсног роштиљског меса, паста и пица, до речне и морске рибе. Верујмо да је све укусно, али је репић врхунски. Топла препорука. Уф, какав јужњачки завршетак врањске пустоловине. Још да смо стигли током дана да мерачимо на сунцу на тераси ресторана. Биће прилике, јер вратићемо се сигурно када се у зоо врт уселе лавићи и фоке.
8. Јер и на НИС Петролу можете платити гориво из аутомобила
После „врањског сафарија“ дође доба и за растанак. На БС Врање-град смо сипали гориво уз помоћ Drive.Go апликације. Дођосмо, гостопримљиви Врањанац нам наточи гориво, а ми скенирасмо QR код платисмо преко апликације. Без чекања, са свог седишта, брзо и лако. Искористили смо и могућност самоуслужног прања аутомобила – заслужио је и он мало одмора после ове пустоловине. Освежени и пуни утисака, крећемо назад кући – да се утисци и телећи реп испод сача слегну и у нашим доживљајима, али и стомацима.
