На Западу ништа ново, каже песма. Не бринемо, јер на српском је управо супротно, свашта догодљиво и заводљиво, вазда. Возимо преко Ваљева и живописног Дебелог брда. Одмарамо на успутним видиковцима. Очију упртих иза ниједног мора, ал’ небројених брда, удолина и гора. Не би ли догледали предео где је плаветнило неба устукнуло пред зеленом. Тамо где се тамно шумска, јарко пашњачка и смарагдно речна неспутано разигравају у најчудесније осликаној одаји српске природе.
Зашто посетити Бајину Башту
1. Јер је кућица на Дрини један од симбола Србије
Једном је странца пут нанео овуда. Усликао је кућицу на стени насред Дрине, прича се у крају. А како се добар глас брзо шири, сличица је муњевито обишла свет и тако се малено здање нашло у многим светским часописима. Магазин Национална географија посветио јој је читав број и сврстана је у 16 најчуднијих кућа на свету. Настала је у варљиво лето ‘68. када је група дерана направила себи место за одмор од дасака на стени. Замисао се очигледно допала многима, па је прва кућица никла већ следеће године. А за комадину камена усред реке крив је нико други до Краљевић Марко, каже предање. Јунак је, чини се, свуда стизао јашући свога Шарца, кога је пазио боље од себе. И једном тако хтеде преко набујале Дрине без да му четвороноги сапутник укваси ноге. Тако делија хитну стену на пола реке, на њу Шарац доскочи и Дрину неоквашен прескочи.
Кућицу су више пута плавиле и носиле неукротиве воде, а предане душе је изнова градиле. Тренутно стоји високо, истакнуто, помало дрско насред Зеленике, како своју лепојку због смарагдне боје зове народ. Може јој се, јер је овде река усахнула, оденула браонкасто рухо. Извирило стење, камење, шљунак… Врелине узеше данак. Но, напирлитаће се опет гиздавица Дрина. А тада, кућица ће се из воде тек промаљати, скромно.
2. Јер је манастир Рача сачувао Мирослављево јеванђеље
Од свог настанка крајем XII века, најстарија сачувана српска рукописна књига превалила је далеке путе. Више пута је за длаку избегла уништење. Прешла је и Албанију са српском војском у Великом рату, а у следећем је бежала од бомби, нациста и пљачкаша. У потрази за сигурним скровиштем, поверена је манастиру у недрима Таре. Монаси су књигу прикрили дубоко у земљу, подно камених плоча испод олтара. Тако је преживела бугарско разарање и паљење 1943. Многи су је тражили, претили и застрашивали, али ју је неустрашиви тадашњи игуман бранио животом. И одбранио. И да Рача нема друге историје, очување најдрагоценије српске књиге чини је непроцењивом.
Манастир је удаљен шест километара од Бајине Баште. Издигао га је краљ Драгутин седамдесетих година XIII века. Попут многих других светиња, далеко од света, у бајковитој недођији. Обгрљен шумама падина Таре, на десној обали речице Раче, притоке Дрине.
Пљачкан је и рушен, али и обнављан, последњи пут шездесетих година прошлог века. За време турске владавине био је значајни преписивачки центар, заслужан за највећи део стваралаштва у XVII и првим деценијама XVIII века. Данас је велелепно здање. Беспрекорно сређеним цветним двориштем господари повисока звонара, од камена. У Рачи је похрањен део моштију њеног првог задужбинара, краља Драгутина, а у гробници уз зид храма почива Хаџи Мелентије, један од вођа Првог српског устанка и архимандрит манастира. Црква се дичи једним од најлепших иконостаса у Србији и живописана је неуобичајено оивиченим фрескама. Упокојени патријарх Павле био је монах у Рачи.
Манастирска Ризница баштини фототипско издање Мирослављевог јеванђеља из 1998. године, два Света јеванђеља штампана у Москви, део трпезе за којом су Османлије посекле монахе 1813, устаничку заставу, документа из манастирске архиве, личне предмете Хаџи Мелентија, и многе друге вредности.
Од манастира се успиње стаза до термалног крашког врела Лађевца, у кањону реке Раче. Вода се сматра благотворном за кожу и очи. На истом месту духовно и телесно окрепљење.
3. Јер је језеро Перућац Дринско излетиште
Изградњом бране Бајина Башта код Перућца потопљени су најнижи делови кањона Дрине и образовано је велико, смарагдно језеро. Да, овде је Зеленика препознатљиве боје. Блиста. Иако је прилично дубоко, до 60 метара, и на надморској висини око 300 метара, вода није ледена, тек освежавајућа.
Искористили су мештани подарене благодети. Направљене су понтонска плажа и скакаонице, а дуж обале су начичкани сплавови, кафићи и ресторани са којих се згодно ускаче у воду. Лети се сјати свеколики свет. Многи се шћућуре на уском бетонском кеју под разгранатим крошњама стабала. Изнајмљују се педалине, кајаци, чамци, весла се на дасци, плива, сунча, одмара. Требало би га ситно уредити и дотерати. За потпуни ужитак.
Одавде крећу бродићи који пристају у Вишеграду, па се може прошетати надалеко знаном ћупријом. Препорука је да се за овај излет пријавите неколико дана унапред. А може се и без посете граду Ива Андрића крстарити кањоном Дрине. У масивним, стрмоглавим литицама висине од 70 до 1000 метара усекла је Дрина трећи најдубљи кањон на свету, после Колорада и Таре. По бројкама бронзано одличје, а по красоти… Ех, незахвално је судија бити. Тек да се две мисице не би свадиле и надлепшавале за златну ленту, једном давно заклела се Тара да “сузе” своје исплакује у Дрину.
4. Јер је Врело најкраћа српска река
У народу звана река Година јер тече метара таман онолико колико година има дана, 365. Једна је од најкраћих река Европе. Рађа се у подножју Таре. Извориште је заштићено, не може му се прићи. Али може водопаду, који је, ценимо по хуку, врло близу врела. Шетња, штогод дужа од 365 корака, до раскошног призора је обавезна. А тамо свежина и милина и неизоставно народно веровање. Сваког ко јој обале препешачи чека срећа. А како река од годину дана дужину не мења ни за милиметар, младенцима се саветује да је пре венчања посете и своју љубав учине непроменљивом.
Недалеко од бране стропоштава се у Дрину. Водопадом око десетак метара, преко стамених стена. Жубором моћног водотока. На самом ушћу је ресторан под бујним крошњама. Предивно окружење за предах или обед.
5. Јер су стећци у Перућцу заштићене хумке
Највећи број некропола стећака у Србији налази се управо у околини Бајине Баште. Две су уписане на Листу светске културне баштине организације УНЕСКО 2016. године, заједно са позно средњовековним надгробним споменицима у три суседне државе. Представљају посебан израз сакралне уметности на Балкану. Мраморје у Перућцу спада међу најочуваније овог поднебља и српски је споменик културе од изузетног значаја. Потичу из периода од XIV до XVI века. Првобитно их је било око 200, данас око 93. Натписа скоро да нема, а поједини су украшени кругом, полумесецом и штитом и мачем. Мраморје се налази тик уз пут који спаја Бајину Башту и Перућац те их не можете омашити. Други локалитет је у Растишту, на обронцима Таре.
6. Јер G-Drive гориво употпуњава свако путовање колима
Након дуге вожње на ред стиже и допуна резервоара. На препоруку ведрог точиоца, избор је пао на Г-Дриве, премијум адитивирано гориво за боље перформансе и ефикаснији рад мотора. Кажу нам да ово гориво помера све границе нашег аутомобила и извлачи максимум из нашег возила. Сјајно! Када смо опскрбили наш аутомобил, настављамо даље наше путешествије.
7. Јер ресторан Студенац има јединствен поглед
Да, вратили смо се кућици. Кад већ до ње не могасмо чамцем, бар да нам друштво прави док гозбујемо. У ресторану Студенац са терасом изнад Дрине. Како се пастрмка и смуђ служе само на килограм, месољупци надгласаше поборника рибе. Али сладиће се свакако дринском рибом, ако не на жару, макар из котлића. Чорба богата, укусна, зачињена. Чиста десетка. Месождерци наручују јунећи гулаш и пилетину у сланини. Сјајно је, задовољно климају главом пуних уста. Цене пристојне, особље пријатно и хитро. Сјајан избор за гурмане и поштоваоце Дрине и кућице на њој. Два ужитка на истом месту.
8. Јер је Бајина Башта град ћирилице
Подручје Бајине Баште насељено је непрекидно више хиљада година, а најстарија до сада позната насеобина везује се за период Старчевачке културе. Градско насеље постаје средином XIX века по налогу кнеза Александра Карађорђевића. Не бејаше само кнез, већ и прави баја чим тако одлучи. А да ли је названа по Турчину Баји који је имао велике баште, или пак по бајној лепоти и опојном врту, не зна се, нити је заправо битно. Развила се у пријемчив и живахан градић. Има своја старочаршијска здања, римске рушевине, споменике, и корзо. Изродила је познате песнике, писце и спортисте.
Данас је град ћирилице. У центру је уређен први парк српске азбуке у Србији, са игралиштем за дечицу. Правим вредностима се учи одмалена. На клупама исписане посвете Душка Радовића, Исидоре Секулић и Добрице Ерића “најлепшем писму на планети” и језику који је поезија, од кога “само птице певају лепше”. Словима азбуке представљене су околне природне лепоте, историјске и културне знаменитости. Постављена је и ћирилична тастатура. Као подсетник да не само оловка, већ и рачунар може да пише срцем. Мајушан, али забаван, шарен и надасве поучан кутак. Вапај да се негује “бисерна огрлица која чува све српске аманети”.
Народ насмејан, срдачан и опуштен. И не био такав у загрљају два природна божанства домовине наше.
9. Јер је центар за посетиоце први сусрет са Таром
Центар за посетиоце Националног парка Тара простире се на два нивоа. У сутерену се упознаје са геологијом и културним и историјским наслеђем краја. Ваља штогод сазнати пре посете споменицима. У приземљу је представљен биодиверзитет, биљни и животињски свет. Посебно место припада заштићеним врстама и знаменима Таре – Панчићевој оморици и мрком меди. Поставка је лепо осмишљена и нарочито занимљива малишанима којима се сликовито и духовито обраћају најпознатији и јединствени становници Таре. Насмеше се и одрасли и понешто запамте. Рељефни приказ Таре са обележеним најзначајнијим местима свакако помаже да се време и планиране пустоловине боље осмисле. Центар за посетиоце налази се у срцу града. Упутно је посетити га. Младе, насмејане душе потрудиће се да вам доживљај Таре учине још садржајнијим и узбудљивијим. Нас су опремили корисним упутствима и саветима. Орни и одвише нестрпљиви хитамо на друговање са мезимицом и диком Србије.
