Једна гора, не висока, али света. Кроз свој разнолики, живописни крајолик посула је 22 бисера. Духовна, културна, уметничка. Разнолике грађе, лепоте и богатства, али судбе једнаке, углавном страдалне. Цркве су рушене, ризнице пљачкане, а архиве паљене. Већини се поуздано не зна ни рођење, ни крштење, нити задужбинар. А где историја немаше одговора, придода народ коју своју легенду, веровање, каткада и маштарију, можда. Но, ко ће боље сведочити од оних који су под столетном силом и присилом што Истока што Запада увек, скоро, знали како да се крсте.
МАНАСТИР ЈАЗАК
Вечни је дом последњег владара лозе Немањића, цара Уроша, прозваног Нејаки. Када су мошти донесене током Велике сеобе Срба 1705. године, стара црква с краја XV века поста одвише тескобна за сав народ који се поче окупљати, па се поче дизати ново здање, посвећено Светој Тројици, у барокном стилу, Нови Јазак. Данас га походе унесрећени разних вероисповести тражећи спас у исцелитељским моћима молитве крај Урошевог кивота.
А надомак мирисног врта, разнобојног, пажљиво негованог цвећа и повисоких стабала, је извориште истоимене воде. У заштићеном екосистему Националног парка Фрушка гора. Кроз непресушни ледник, бистри се Јазак вода кроз стене у средишту земље милионима година, тек. И богати читавом армијом минерала и витамина. Исконска и крепка. Дар природе непроцењив, снага Божјег храма и дах Немањића. Све то стане у кап воде Јазак.
МАНАСТИР ВРДНИК – СРЕМСКА РАВАНИЦА
Године 1697. мошти цара Лазара из Сентандреје раванички монаси донесоше у храм на брдашцету надомак Врдника. Ту осташе све до 1942. године. Тако богомоља понесе име Сремска Раваница. Раванички монаси су и обновили цркву и посветили је Вазнесењу Господњем. Данашње једнобродно здање, украшено раскошним иконостасом и зидним композицијама, и високи барокни звоник потичу из прве деценије XIX века. Мошти су враћене у Лазареву Раваницу, али његов сремски дом и данас чува део његове кључне кости положен у кивоту испред иконостаса. У порти почива песникиња Милица Стојадиновић Српкиња, знана и као Врдничка вила.
МАНАСТИР БЕШЕНОВО
Издигао се из пепела у коме га оставише усташе и нацисти. По угледу на храмове Немањића. На богомољу коју крајем XIII века подиже краљ Драгутин, и посвети је Светим архангелима Михаилу и Гаврилу. Васкрсло здање, у разнобојном, бајковитом врту, није осликано, има још посла, али већ блиста красотом, пркосном. А дух светородне лозе опет провејава Фрушкогорјем.
МАНАСТИР МАЛА РЕМЕТА
Краљ Драгутин сматра се и задужбинаром оближње Мале Ремете, знане и као Реметско или Реметица, обгрљене шумом багрема. Посвећен је празнику Богородичином покрову. Данашња црква, од тесаног камена, у српско-византијском стилу, изграђена је 1739. године. Једна је од најскладнијих сакралних здања Фрушке горе.
МАНАСТИР ПЕТКОВИЦА
Осамљену црквицу у долини уз поток Ремету, подно равнице и пространих поља јарко жутих сунцокрета, у првој половини XVI века уздигну Јелена, удовица последњег српског деспота Стефана Штиљановића. Посвећена је Светој Петки, која ју је, верује се, сачувала од већих зала и пустошења. Тако опсташе фреске на каменим зидовима, дело жичких монаха 80-тих година XVI века, као ретки сведоци српске касне средњовековне црквене уметности на Фрушкој гори. Скромно, мајушно, а тако драгоцено здање. Околно имање, повелико, али све блиста. Монахиње, неуморне, насмејане и срдачне. А у поглед на крајолик стају све лепоте фрушкогорског пејзажа.
МАНАСТИР ШИШАТОВАЦ
Оснивање данас импозантног каменог здања на брду, шћућуреног међу високим стаблима четинара, везује се за долазак жичких монаха 1520. године, који на месту старе црквице изградише манастир посвећен рођењу Пресвете Богородице.
Данашњи изглед добија у другој половини XVIII века. Црква је обновљена, али унутрашњост је и даље прилично пуста. Бели зидови и тек покоја икона. У зеленом дворишту расте и посебан бор чија шиширка „мастиља”, па се некада користила као писаљка. Подно манастира је извор Свете Анастасије, чија чудотворна вода је оздравила и Николу Теслу кад га једном млађаног доведоше у посету родбини.
МАНАСТИР КУВЕЖДИН
Светосавска химна „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави”, верује се, настала је 1735. године у манастиру скућеном у долини Јарошког потока. А цркву посвећену Светом Сави је, према легенди, више од столећа раније основао деспот Стефан Штиљановић. Нова барокна са фасадном декорацијом у духу класицизма изграђена је у првој половини XIX века. Данас је потпуно обновљена. Зидови су осликани на основу 20 сачуваних икона, мермерни под и раскошни иконостас у позлаћеном дуборезу, израђен је према сачуваним фотографијама.
МАНАСТИР ЂИПША
Још једно осамљено здање у удолини, где осим природе, царују цвркут птица и византијско појање. Према предању, деспот Јован Бранковић је крајем XV века подигао манастир Ђипшу, а црква, посвећена Светом Николи, највероватније је уздигнута у XVI веку. Унутрашњост је свеже осликана и израђен је нови иконостас. Данас живи мирно, у истинској питомини и цветној оази.
МАНАСТИР БЕОЧИН
Један је од најпосећенијих манастира. Пред чудотворном иконом Мајке Божје Беочинске, за коју се верује да је стара 500 година, моле се и неверујући. Црква је посвећена Вазнесењу Христовом. Позамашно двориште цветно и сређено, монахиње, многе млађане, срдачне и гостопримљиве. Иза је пространи парк који су француски баштовани засадили пре 150 година, по угледу на Версајски. Посетиоцима приступ није омогућен, нажалост.
МАНАСТИР СВЕТИХ АРХАНГЕЛА У ГРАБОВУ
Вршњак је Новог Сада, поносито наглашавају мештани села Грабова. Црква сазидана средином XVIII века, првобитно је била посвећена архангелу Михаилу, али како је село скоро читаво столеће славило летњег архангела Гаврила, данас носи имена обојице. Потпуно је обновљена и осликана од када је проглашена манастиром пре осам година. Данас је дика села у коме је отворена прва српска школа на данашњем простору Војводине пре скоро 400 година.
МАНАСТИР РАКОВАЦ
Нису само властела градила богомоље на Фрушкој гори, већ и „благоверни хришћанин”. Беше то крајем XV века на месту где Рака Милошевић уби јелена.
Манастир посвећен Светом Козми и Дамјану био је важан преписивачки и књижевни центар и у њему је урађен препис Душановог законика. Зидно сликарство цркве је сачувано само у фрагментима. Данас је потпуно обновљен. Посебно значајна је капела Светог Василија у којој се налазе рестаурирани иконостас старе гробљанске цркве из XVII века и честице моштију Свете Петке.
МАНАСТИР САВИНАЦ
Међу кућама и двориштима села Старих Лединаца прикрила се једина, за сада, необновљена фрушкогорска светиња. Остаци храма посвећеног Преносу мошти Светог Саве, који се обележава 19. маја, прилично су времешни – с краја XII или почетка XIII века. Но, доласком мати Теодоре, старина је оживела. Посед је омеђен и сређен, у храм без крова и зидова стављени су крстови и иконе, а подигнути су црква брвнара и дрвени звоник. Посебно место, несвакидашње гостопримство и умне речи мати које се не дају заборавити.
МАНАСТИР КРУШЕДОЛ
Овде почива краљ Милан Обреновић. И кнегиња Љубица Обреновић. Патријарх Арсеније III Чарнојевић и Бранковићи. Један од њих, Ђорђе, са мајком Ангелином, подигао је недалеко од Ирига храм посвећен Благовештењу Пресвете Богородице, у раном XVI веку. Архитектура следи традицију моравске школе, али је у обновама попримила елементе барокног стила који се огледа на звонику, каменом порталу и каменим украсима око прозора. Унутрашњост богата и уметничка. Од мермерног пода, разних реликвија, икона и портрета, фресака и чувеног иконостаса. Сматра се једним од најзначајнијих фрушкогорских манастира.
МАНАСТИР ВЕЛИКА РЕМЕТА
Велики задужбинар био је сремски краљ Драгутин. А на месту где је током лова пао са коња и остао хром уздигну Велику Ремету. Црква посвећена Светом Димитрију изворно је сазидана у рашком стилу, али је током обнове у XVIII веку претворена у барокно здање. Тада је призидан и импозантни барокни звоник, „торањ” Срема, са бројним декоративним елементима и капелом Светог Јована Претече. После разних разарања, претрпела је и недела комуниста, али је потпуно обновљена 80-их година прошлог века. Данас је безбрижна на свом бајковитом поседу, препуном цвећа и кошница. Справљају монаси мед, а и ракију.
МАНАСТИР ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
Лепоти романтичних Сремских Карловаца придодаје и манастир у Горњем граду – Ваведење Пресвете Богородице. Потиче, указују археолошка истраживања, из првих деценија XVI века, а данашње здање је из средине XVII столећа. Краси је иконостасна преграда коју је осликао познати карловачки иконописац Димитрије Бачевић, а у ризници баштини службенике штампане у време кнеза Милоша Обреновића и честице моштију Светог Нектарија Егинског. Манастиром је проглашена 2016. године.
МАНАСТИР ПРИВИНА ГЛАВА
Црква посвећена Светим архангелима Михаилу и Гаврилу, основана највероватније у XII веку, најчувенија је по једној од најзначајнијих и најраскошнијих српских средњовековних књига, коју је дуго баштинила. Све до Великог турског (бечког) рата у другој половини XVII века, када је драгоцени српски псалтир однео баварски официр. Књига на више од 200 страница са мноштвом илустрација и минијатура, рађена је крајем XIV века, или за цара Лазара или сина му деспота Стефана Лазаревића. Како се налази у Баварској државној библиотеци у Минхену, постала је позната као „минхенски” псалтир. Данас Привина глава предано чува своје преостале драгоцености – резбарију иконостаса у стилу рококоа и копију иконе Богородице Тројеручице. И живи спокојно у свом цветном врту, делећи благост и мир сваком добронамерном.
МАНАСТИР БЕРКАСОВО
Најпоштованија српска заштитница Света Петка још једном је учинила чудо. У доба велике суше, младој глувонемој чобаници подари воду да јој стадо мило преживи, а њој даде и вид и слух. Тако настаде црква брвнара. А данашње здање изграђено је на месту храма из 1867. године, изнад лековитог и чудотворног извора. Притајено у тишини живописне увалице, омеђено шумом и виноградима.
МАНАСТИР ВРАЊАШ
Најмлађи је фрушкогорски манастир. Темељ храма посвећеног Светом Василију Острошком постављен је 2011. године. Израђен је од норвешког белог бора и чамовине, изнутра свеже осликан, светао и ведар. Црква је саграђена на изворишту Врањашу, посвећеном Светим Козми и Дамјану. Не пресушује никада, а вода је вазда ледна, те се овде од давнина окупљају верници.
МАНАСТИР НОВО ХОПОВО
Овде некада становаше, додуше пар година тек, чувени српски књижевник и просветитељ Димитрије Обрадовић средином XVIII века. Замонашио се и добио име Доситеј које задржа и пошто напусти зидине Новог Хопова. Надомак Ирига, на ободу шуме, темеље цркве посвећене преносу моштију Светог Николаја поставио је деспот Ђорђе Бранковић крајем XV века. Данашњи изглед потиче из средине XVII века када је извршена темељна обнова. Позлаћени иконостас осликао је 1776. године један од најзначајнијих барокних сликара Теодор Крачун. Највреднија реликвија коју баштини су мошти Светог великомученика Теодора Тирона који је страдао у прогонима римских царева Максимијана и Максимина 306. године на подручју данашње Турске. Пренете су у иришки манастир у XVI веку.
МАНАСТИР СТАРО ХОПОВО
Исти задужбинар је само два километра даље подигао још једна богомољу крајем XV или почетком XVI века, посвећену Светом Николи. Но, како би од дрвета и црепом покривена, страдала је у земљотресу средином XVIII века, а убрзо је никла нова посвећена Светом Пантелејмону. Данашње малено, једнобродно здање од тесаног камена, потпуно је обновљено почетком овог века. Изграђен је звоник и унутрашњост цркве осликана, помало несвакидашњим јарким бојама и неким необичним шарама.
МАНАСТИР ГРГЕТЕГ
Задужбина је Змаја Огњеног Вука Бранковића из XV века, дичи се испис у порти. Осим оснивача и столетности, има се још много чиме поносити. Црква је посвећена Светом Николи. Велелепна. Светла и поголема. Уметност свепристуна. Раскошан живопис са позлатом и разиграни витражи. Брижно чува своју светиња над светињама – икону Богородице Тројеручице, копију, мада како тврде у манастиру, истоветна је по лику, изради и димензијама хиландарској, и на наличју има Светог Николу. И иконостас. Величанствен. Од истарског мермера и позлаћенг кованог гвожђа. Иконе је својим савршеним реалистичким кистом осликао чувени маестро Урош Предић почетком XX века. Гргетег, необичног имена, и красоте чудесне.
МАНАСТИР СВЕТИ МАРКО
На месту где је на Марковдан у првим деценијама XIX века слепо дечаче прогледало кад се напојило водом са извора која наједном из земље изби, подигнута је капелица 1883. године. Но, убрзо уследише времена зла, па је црква запустела и у коров зарасла. Обнова скромног здања, смештеног између Нових Карловаца и Инђије, почела је средином прве деценије овог века и убрзо је проглашена манастиром Свети Марко. Радови на проширењу цркве су у току, а већ је саграђена чесма из које тече вода са Марковог извора, да се народ њоме може мити и крепити.
Иако географски не припадају скутима Фрушкогорја, још два сремска храма вредна су помена како због својих јединствености, тако и због снажних историјских веза са српском Светом гором.
МАНАСТИР ОБЕД
Унутар потковице Обедске баре, удомио се малени храм. Према народном веровању, подигла га је 1486. године Ангелина Бранковић са синовима Ђорђем и Јованом. Од грађе лађе којом је допловила до тадашње деспотске престонице Купинова, носећи мошти свога мужа. Црква брвнара се временом урушила, па је нова капела од трајног материјала изидана 1930. године. Потпуно је обновљен у првој деценији овог века. Светиња, у народу позната као црква Свете Ангелине, нема монашку обитељ, те се унтура не може, а стиже се једино пешке кроз шуму.
МАНАСТИР ФЕНЕК
Усред сремске равнице, надомак српске престонице, издиже се још једна страдална светиња. Основали су је у другој половини XV века Стефан и Ангелина Бранковић и посветили Светој Петки. Данашње здање подигнуто је на месту старог око 1800. године, над бунаром за који се везују приче о чудотворној води. У његовим конацима уточиште је нашао Карађорђе после слома Првог српског устанка, на путу за Русију. Свеобухватна обнова почела је 2006. године доласком братства. Изграђена је и винарија. А фенечко вино је „спој традиције, молитве и монашког послушања”.
